Pero Lovšin, lider kultnog slovenačkog benda Pankrti i dalje je vrlo aktivan.

I 40 godina posle možda najbuntovničkijeg ex-Yu albuma “Dolgcajt”, Lovšin i dalje svira, piše, pije pivo, a nedavno je dao intervju portalu mulj.net čije vam delove prenosino.

Četrdeset godina je od vašeg albuma “Dolgcajt”. Kako danas gledate na album i na te teme?
– Pravo da kažem, bilo mi je drago da su se u založbi ZKP odlučili na ovu deluxe verziju vinilke. Znam da se vinil polako vraća. Zbog istorije, koju jako volim, mi je bilo drago videti stare fotke i komentare. Čudnovato mi je i to, kad slušam tekstove, da mi se čini da bi mogli govoriti o današnjim vremenima. Ali istina je da ne govore. Na takav način na koji smo mi reagovali na život, to više niko ne radi. “Dolgcajt” je sada kuriozitet iz prošlosti, koje se gotovo niko više ne seća. Ili lupaju same gluposti o njoj.

Mnogi prave paralelu Buldožer, Pankrti, Laibach… Ko su naslednici i kako gledate na slovenačke bendove danas?
– S obzirom na to u kakvoj fazi je naša država, da smo gotovo rasprodali sve što se moglo, muzika je ostala. Iako je i ona na jakom udaru angloamerikane i serbokroata, još ima bendova koji jako i dobro praše, kao recimo Sidhartha i Big Foot Mama, koji su jako popularni. No, rock je uglavnom apolitički (možda i zato ovakva vlada kod nas), raperi su angažovaniji, ali izgleda ipak da se publika pali samo na bit.

Živeli ste i radili u mnogim sistemima. Kako gledate na te društveno-političke tokove koji su prošli?
– Puno ljudi kod nas sad pati za Jugoslavijom, to je činjenica. Ali je i činjenica da tako dalje nije išlo i da smo kao nacija bili pre 30 godina svi, doslovce svi ponosni, da smo konačno dobili samostalnu državu. No, politika je puno toga upropastila i sada kao da smo u ćorsokaku. The Kinks imaju sjajni komad na tu temu: “Deadend Street”.

Godine 2007. ste odlučili da ponovo svirate. Šta je bio razlog?
– Kao da je došlo pravo vreme. Tada je na vlasti bio isti Janša koji i danas. Ali tada je još izgledalo da može rokenrol nešto promijeniti, atmosfera je bila revolucionarna, a dobili smo i jako dobru ponudu za svirku. Dakle, puno razloga. Ispalo je dobro, svirke po celoj bivšoj Jugi, druženje, ideali i čak i dosta brza promena na vlasti. Ali i puno magle, koja se opet spustila na binu.

U mnogim knjigama vas svrstavaju u početke novog vala, panka u Jugoslaviji. Je li to zaista bio val koji vas je sve zapljusnuo i bio aktuelan i moderan ili ste totalno verovali u njega?
– Mi nismo bili toliko novi val, koliko pank. Ali pravo da ti kažem, mi o panku nismo puno razmišljali, mi smo ga svirali. Sigurno da je pank bio prvi motivator novog talasa ali nikad to nije bilo to neko jako kohezivno društvo. Ali to je bilo samo pozitivno. U Jugo rocku se na početku osamdesetih stvorila jedna strašno pozitivna energija i siguran sam da smo imali u rocku jednu od najjačih scena na svetu. Iako smo vani bili poznati gotovo samo preko filma, fudbala i košarke.

Da li će biti novog albuma Pankrta?
– Sumnjam.

HL/Izvor: mulj.net