Skuter Braun je bio spreman da proda mastere Tejlor Svift pevačici – pod uslovom da u javnosti nikada ne govori loše o njemu. Međutim, takav pokušaj učutkivanja i ucene je otpao, a “bogati, beli muškarac”, kako ga naziva Tejlor Svift, pokrenuo je novi rat sa pevačicom.
Naime, ovakve tvrdnje je na Twitteru otkrila Svift, nakon što se u javnosti pojavila informacija da su njeni master snimci prodati izvesnom investicionom fondu za 300 miliona dolara.
Ona je navela da je u prethodnih godinu dana pokušala da postane vlasnica sopstvenih mastera i da je njen tim ušao u pregovore sa Skuterom Braunom – njenim bivšim menadžerom.
– Skuterov tim je želeo da potpišem ugovor o poverljivosti, u kome piše da Skutera ne smem da pominjem u javnosti, sem u pozitivnom kontekstu, i to sve pre nego što smo mogli da dobijemo uvid u finansijsko stanje BMLG-a- počela je ona.
– Tražili su da potpišem ugovor kojim bi me ućutkali za sva vremena, kako bih dobila priliku da se borim sa sopstvena dela. Moj pravni tim je rekao da to nije normalno i da nikada nisu videli takav ugovor o poverljivosti – nastavila je ona.
– Nikada nam nisu rekli cenu. Bilo je jasno da ti master snimci nisu bili na prodaju za mene – zaključila je ona.
Tejlor je potom otkrila da su joj se pre nekoliko nedelja obratili iz investicionog fonda Shamrock Holdings, koji su sada vlasnici njenih mastera, navodeći da nisu mogli da joj se jave ranije, zbog toga što im je Braun zabranio. Iako je želela da sarađuje sa njima, oni su joj otkrili da će deo prihoda od njenih pesama i dalje ići u ruke Brauna.
Been getting a lot of questions about the recent sale of my old masters. I hope this clears things up. pic.twitter.com/sscKXp2ibD
Ne tako davno, Nikola Đuričko objavio je da će glumiti u novoj sezoni Netfliksove hit serije “Stranger Things”. Sada je podelio i jednu od fotografija sa seta.
Đuričko je objavio fotografiju sa polaroid aparata uslikanog za vreme testiranja garderobe, frizure i šminke za njegov lik.
“Spremite se da upoznate Jurija”, započeo je svoju objavu Đuričko.
“On voli loše šale, hladan keš i hrskavi buter od kikirikija”, navodi naš glumac.
Ovom objavom Đuričko je ozvaničio da će imati ulogu u popularnoj seriji, koja je svojom neuobičajenom pričom i estetikom vrlo brzo osvojila srca publike.
“Stranger Things” važi za jednu od najpopularnijih serija na Netfliksu.
Radnja serije smeštena u zamišljenom gradu Hokins, u Indijani u novembru 1983. godine, prva sezona fokusira se na istrazi dečaka koji misteriozno nestaje, a istovremeno se pojavljuje neobična devojčica sa telekinetičkim sposobnostima, koja pomaže prijateljima nestalog dečaka da ga pronađu, dok šef policije otpočinje svoju istragu da pronađe nestalog dečaka.
Druga sezona, nazvana “Čudnije stvari 2”, postavljena je godinu dana kasnije u oktobru 1984. godine i bavi se pokušajima likova da se vrate normalnosti i posledicama događaja iz prve sezone.
Treća sezona, “Čudnije stvari 3”, postavljena je u leto 1985. godine.
Legendarni Leonard Koen jedan deo života proveo je i na grčkom ostrvu Hidra, gde je kupio i kuću.
Tamo ga je 1984. godine pronašla novinarka Meri Azinović i razgovarala sa njim u hladovini ‘Bilijevog bara’. Koen je tada, između ostalog, rekao:
– Ovaj klub je moja druga kuća, ovde se viđam s prijateljima, ostavljaju mi poruke na ovaj telefon, ovde čitam novine… Moja kuća je gore u brdu, ali ona nije gotovo nikome dostupna. Želim apsolutni mir, čak ni intimnim prijateljima nisam želeo da otkrijem da imam telefon, zato me i zovu na broj “Bilijevog bara”. Ima već dvadesetak godina kako sam otkrio ovo božanstveno ostrvo u koje sam se odmah zaljubio i odlučio da živim na njemu – rekao je Koen i nastavio:
– Ne volim da sklapam nova poznanstva i ne volim da me uznemiravaju. Ne volim mnogo ni da pričam. Imam puno prijatelja, mnogi od njih imaju kao i ja ovde kuću ili dolaze jahtama, ali me to ne obavezuje da s njima sedim satima, da dočekujem jutro uz vino, viski i priče. Kada mi je dosta društva, ustanem i odem kući. Retko dajem intervjue, ili ih dajem samo onda kada ne mogu da ih izbegnem, jer šta da pričam? Najbolje se izražavam, onda kada imam potrebu za tim, kroz moje pesme, a sve drugo je samo gubljenje vremena. Ja često menjam stavove, mišljenja. Sedim noću i razmišljam ili čitam istočnjačku filozofiju. Pa znači ovo što danas kažem, ne znači da ću i sutra tako misliti. Samo budale stalno isto misle i to nazivaju stavovima. Svako ko ima iza sebe život i ko ga je živeo u pravom smislu reči je nesiguran i sumnja u sve. Ja ponajviše.
Novi album AC/DC “Power Up” zauzeo je prvo mesto u kategoriji najprodavanijih albuma u prvoj nedelji po objavljivanju u 2020. godini.
Osamnaesti album legendarnih australijskih rokera prodaz je u 62.000 primeraka, prestigavši Kajli Monog koja je prošle sedmice zabeležila prosaju od 55.000 svog novog albuma “DISCO”.
Angus Jang zahvalio se fanovina podršci
– Veliko hvala svima koji su uložili svoje vreme, trud i kreativnost kako bi “PWR/UP” postao broj 1! Takođe, veliko hvala svim našim fanovima, starim i novim. Vi ste i uvek ste bili naša inspiracija – rekao je za OfficialCharts.com.
Govoreći za Consequence Of Sound, Sleš je pohvalio bend posebno zbog istrajnosti koju su pokazali uprkos ličnoj tragediji, odnosno smrti gitariste Malkolma Janga, jednog od osnivača benda.
– Gubitak Malkolma je strašna tragedija. Ali činjenica da su Angus i ekipa to preživeli i nastavili dalje, u duhu su onoga što bi Malkolm verovatno i sam učinio i to je sjajno – rekjao je Sleš i dodao: – Ja stvarno volim te momke, jer što se tiče rock’n’rolla, oni su jednostavno najbolji.
Netflix je odlučio da ekranizuje brodvejski mjuzikl “The Prom”, priču o tinejdžerki Emi koja je lezbijka i kojoj je zabranjeno da dovede svoju devojku na maturski ples. Film, koji je režirao Rajan Marfi, počeće da se prikazuje na streaming platformi 11. decembra, a u glavnim ulogama su Meril Strip, Džejms Korden, Nikol Kidman i Keri Vošington.
Film će pratiti i soundtrack na kojem se čuje i glas Meril Strip. Reč je o pesmi “Wear Your Crown” koja se pojavljuje prilikom odjavne špice filma, a u kojoj slavna Oskarovka izvodi rep deonicu. Tekst njenog repovanja je sledeći: “Gotta wear your crown or your tiara/ Now is the time to bust out the mascara/ Who needs shade? There’s nothing duller/ We living life in full technicolor/ But if your sparkle starts to fade/ Go out and start your own parade/ And if somebody starts in with new drama/ Just go high like Michelle Obama”.
Adam Anders i Per Astrom prilagodili su pesme iz brodvejske verzije za potrebe filma pa tako i pesmu “Wear Your Crown”. Adam Anders je za USA Today objasnio što je hteo s pesmom koja zvuči drugačije nego u originalnoj verziji i dodao:
– Iskreno rečeno, ko ne želi da vidi Meril Strip kako repujea? To je novi nivo neverovatnog.
Nisam vernik. Krštena jesam, upućena u osnove vere u koju su me roditelji kao bebu uveli jesam, ali u Boga, onakvog kakvog ga predstavljaju, ne verujem. Nisam vernik, ali nemam ništa ni protiv čije vere. Vera je divna stvar. Crkva, kao institucija, nije. I da se razumemo: ne pravdam se niti imam potrebu da bilo šta bilo kome objašnjavam, samo pokušavam da krenem od početka ovu malu priču o demonizaciji muzike, normalnog života i onih koji misle drugačije. Drugačije od komšinice Goce koja gleda rijeliti programe uz kafu, ne pere veš na crveno slovo i lajt motiv godine joj je da joj svih 50 gostiju na krsnoj slavi pohvali pihtije i sarme.
Ova godina je idealna da nam se svima odvrne neki šraf u glavi, naročito nama čiji se životi, prihodi i karijere vrte oko bilo koje vrste “okupljanja”. Postalo je užasno naporno, mučno, čudno, poslednjih meseci baviti se dešavanjima bilo koje vrste koja nije “online”. Gledati šta se sve gasi i odlaže, pa pratiti sve te ne baš tako jasne “mere” koje su bile propisane, gledati vesti, čekati “šta će da kaže krizni štab” pa rad prilagođavati tome, objasniti ljudima koji dolaze na bilo koji događaj šta treba sebe radi da preduzimaju, gledati u pasulj hoće li ljudi kupiti ulaznice, doći i popiti nešto ili izabrati da sede kod kuće, jer im je frka od okupljanja… i na sve to, ne zaraditi apsolutno ništa, biti u konstantnom minusu, krpiti se i nadati se da će “zarada” biti dovoljna bar da pokrije osnovne troškove, gledati ljude koji od toga žive kako su u potpunoj frci da će ostati bez prihoda, kako se snalaze na sve moguće i nemoguće načine da prežive.
Neretko, razmišljati o tome da li će nešto u šta ste uložili svoje godine, decenije… život, vreme, ljubav i strast… prestati da postoji. Zato što država ne želi da pomogne, a običan narod misli da je to čime se baviš “neesencijalna delatnost”.
Izvin’te me što psujem, ali ko je vama dao jebeno pravo da odlučujete o tome šta je esencijalno za bilo čije postojanje i da li vaši komentari znače da ovu seču koju korona nameće treba da “prežive” isključivo lekari i pekari? Pardon, i pogrebnici, jer treba neko sve da nas sa’rani. Sve ostalo neka stane. I vi vozači, prodavci, sportisti, novinari, proizvođači svega što nam nije neophodno, naučnici, IT-evci, bankari, profesori, advokati… ma SVI! Svi treba da stanemo, jer život je važniji od novca. Od svega. To što takav život nije baš vredan življenja, to je već druga stvar.
Neko ipak nije odlučio da (ne)stane. Neki od ljudi koji se bore za muziku, kulturu, za malo više od golog života, za one koji su ostali bez prihoda i njihove porodice, za malo lepote i sna u ovoj odvratnoj godini u kojoj smo izgubili mnogo više od zdravlja. Neki su se ljudi trudili da nam pruže bar poneko dešavanje, koncert. Nisu odustali i povukli se, zastrašeno i panično u dezinfikovane mišje rupe, pokušali su da pokažu da ako vodimo računa, možemo da živimo koliko toliko normalno.
I tako beše to nešto malo okupljanja koja čuvaju dušu, beše nekoliko koncerata tu i tamo i prošlo je to nekako, bez mnogo pompe i ludila… a onda se desio Božo Vrećo. Umetnik anđeoskog glasa, dobre duše, miroljubivih stavova ali izgleda i kompletnog stajlinga koji definitivno nije za svakoga. Nije napada na koncerte bilo ni blizu koliko te večeri kada je ovaj neobični anđeo pokušao da oplemeni živote jednog malog broja ljudi u Kombank Dvorani (za neupućene, to NIJE Arena, već bivši Dom Sindikata) i da proba da im prenese bar malo svoje ljubavi koja izbija iz svake njegove reči, otpevane ili izgovorene. Kažem malog broja, jer je ograničen kapacitet (500 ljudi) mali i za taj prostor, a kamoli za one prostore koje je Božo bez problema rasprodavao u normalnim okolnostima. Na ulazu u dvoranu se svima meri temperatura, maske su obavezne, dezinfekcija je obavezna a rastojanje između prisutnih adekvatno.
Nije to ta atmosfera koju priželjkujemo, ali bolje je i to, nego da se ne dešava ništa. Nije mi lako da priznam, ali ovakav tip koncerta mnogo je bezbedniji od onoga što bih ja najradije da čujem i doživim. Ali drago mi je da vidim da se nešto, ipak, dešava, i da muzika koliko toliko živi. Svaki od pokušaja da se kulturni život malo pokrene poštujem i pratim, jer je važno da postoji. Nekima, ipak, nije.
Nije se koncert pošteno ni završio, a krenule su po društvenim mrežama pljuvačine i užasne uvrede na račun “demona”, “kreature” i “bezbožnika”, jer kako on, o užasa, sme da pravi koncert a “mi ne možemo ni da obeležimo krasnu slavu!?”. Neki mediji jedva dočekali, naravno, pa je “zapanjena Srbija” vrlo brzo počela da koristi svoje pravo da prokomentariše šta misli i oseća, jer, pozvani su da kažu “da li misle da je to u redu?”. Koliko se samo idealno poklopio nastup našeg dragog “demona” i sa smrću patrijarha i koliko je samo velikih srBskih vernika, probuđeno, odlučilo da svoje frustracije iskali na njemu… ali i na svima nama, užasnim nevernicima, koji o pokojniku imamo nešto drugačije mišljenje i kojima je jasno da će njegova sahrana biti “okupljanje” rizičnije od rok koncerta sa šutkama. I sve to jer ne mogu da bockaju meze ili da se ove godine pokažu kao “dobri domaćini”.
Ljiljana Zdravković/ Photo: AleX
Sa gotovo stoprocentnom sigurnošću mogu da tvrdim da se pravi i iskreni vernici nisu ni čuli ovih dana. Vera je lična i intimna stvar, a slava se slavi u krugu porodice. Oni koji to shvataju, shvataju i da je u redu da ove godine nemaju goste. Razumeju i koji je rizik od širenja virusa u malim stanovima gde svi sede na koji centimetar jedni od drugih, pričaju, pevaju, jedu, piju, uzimaju hranu iz istih posuda, razmenjuju tanjire, čaše i kašike, ne nose maske, ne dezinfikuju ni sebe ni goste. Jasno im je da je veća šansa da se zaraze tako, u nečijoj kući, nego na mestima gde se ljudi ne dodiruju, sede mirno i nose maske. Jasno im je da im niko nije zabranio da slave krsnu slavu, zabranjeno im je da od toga prave višednevnu terevenku. No, kako to objasniti svetini koja se stavlja iznad drugih jer se bavi “poštenim poslom” a ne tim nekim izmišljenim zanimanjima kao što je recimo pevanje, koja ne vidi dalje od svog nosa ispred kojeg su 24/7 neke ružičaste i srećne televizije i koja ne shvata, zapravo, šta je suština i osnova svake vere.
Misleći svet, verujuć ili ne, bez mnogo priče razume zašto se odlaže sprovođenje nekih novih mera i nezvaničnog zaključavanja (koji će dodatno upropastiti sve naše neesencijalne živote). Misleći svet ne zna šta da misli kada na nacionalnoj televiziji na kojoj u uglu ekrana piše “budimo odgovorni” vidi stotine ljudi u bogomolji kako se tiskaju bez maski i ljube krst i sanduk pokojnika. Misleći svet vidi kako se i zašto mediji okreću nekim temama i na koje načine izazivaju reakcije konzumenata, i zna šta je ispiranje mozga.
Misleći svet zna da će, opet, muzika i kultura biti na optuženičkoj klupi kada Vrhovni Tata i najzabrinutiji od svih Srbalja bude vikao na nas jer je osvanuo još jedan “najcrnji dan” pandemije. I iskoristiće to da zabije još jedan ekser u sanduk u koji ćemo da spakujemo svoje male živote koje smo živeli kroz umetnost.
A onoj većini čije se očuvanje tradicije i vere i pravih vrednosti sastoji u tome što znaju da se prekrste, biće omogućeno da upire prstom i da sebi za pravo da ponižava i javno vređa one koji imaju muda da priznaju da misle drugačije, da izgledaju drugačije i veruju u bilo šta drugo osim u ono u šta veruju oni sami. I nastaviće krivicu za svoju nesreću i nezadovoljstvo da traže u onima čije glave vire iz kalupa u koje društvo pokušava da nas zatvori.
Nije poželjno misliti drugačije. Nije poželjno misliti, zapravo. Nikad nije bilo. Ali ja sam nekako verovala da će razvoj društva i dostupnost informacija dovesti do toga da ljudska vrsta, u ovom 21.veku, nauči da vidi bar malo ispod površine koja im se servira, da će naučiti da prihvata različitosti ili bar shvati da ih vera u boga neće zaštititi od virusa ako ljube krst ili sanduk. Verovala sam da će shvatiti da “hleb naš nasušni” nije samo testo. Verovala sam da će ljudska vrsta naučiti da duhovnost neko traži u crkvi, a neko u noti ili slici. Ipak sam vernik. Ali se mojoj religiji urušavaju hramovi i zabranjuje nam se molitva. Ne zbog pandemije, nego zbog onih koji misle da je njihova vera važnija.
Legendarni trash metal sastav Anthrax najavio je objavljivanje grafičkog romana utemeljenog na njihovom albumu “Among The Living” iz 1987. godine.
Originalni album uključivao je numeru “I Am The Law”, hevi metal omaž najpoznatijem liku britanskog stripa iz 2000. godine, Sudiji Dredu (Judge Dredd), koji je gitaristi Skotu Janu pružio savršenu priliku da pokaže novootkrivnu ljubav.
Skot je otkrio Dreda nakon posete londonskoj prodavnici “Forbidden Planet” dok je početkom 1986. bio na promotivnom putovanju za drugi album “Spreading The Disease”.
– Napraviti strip uvijek bio nam je ogroman cilj. Pokušavali smo to godinama, ali nikad nismo uspeli da ostvarimo. Bio sam oduševljen kad nam je Džoš Bernštejn, šef kreativnog odelanja u Z2 Comics doneo ideju da napravimo grafički roman temeljen na našem albumu. Osećao sam da je savršeno vreme i prilika za ispunjenje tog sna. Veliki sam ljubitelj stripa i umetnosti, a crtam tokom pandemije više nego ikad, pa mi je pala na pamet ideja da u ovaj projekat ubacim svoje radove. Kao obožavalac serijala “Judge Dredd”, bila mi je čast da stvorim naslovnicu zasnovanu na ovom stripu. Količina talenta i sjajnih majstora stripa koji ulaze u ovaj projekat je zapanjujuća, boli me glava kada samo razmišljam o tome – rekao je bubnjar Čarli Benet.
Grafički roman “Among The Living” predstaviće originalne priče pisaca među kojima su Grant Morison, Džerard i Miki Vej, Rob Zombi, Kori Tejlor, Brajan Azarelo i brojni drugi strip umetnici.
Anthrax, Among The Living/Promo
Album će biti objavljen u više formata, uključujući deluxe i super deluxe izdanja, koja će uključivati vinilni disk sa slikama, zlatnu nagradu, majicu, igračku MadBalls i set umetničkih printova.
Datum izdavanja ove hevi metal – strip kombinacije je april 2021. godine, ali već sada su dostupni za naručivanje.
Kompanija Z2 ranije je objavljivala grafičke romane u saradnji sa rok bendovima kao što su Grateful Dead, The Doors, Ice Nine Kills, Poppy, Skillet i Yungblud.
– Ne možete da se setite te pesme a da ne razmišljate o Dženis – kaže Kris Kristoferson za sirovu, gorko-slatku, posthumnu “Me & Bobby McGee” Dženis Džoplin. Kristoferson, koji je napisao pesmu, verziju Dženis Džoplin čuo je tek posle njene smrti, kada se vratio u Kaliforniju posle nastupa na Isle of Wight festivalu 1970.
Sreo je producenta poslednjeg albuma Dženis Džoplin, “Pearl”, u LA-u, a on mu je rekao da dođe u studio da mu puste njen snimak ‘Bobbyja McGeea’,
– Oduvalo me je. Prosto me je oduvalo – kaže on.
Ovaj snimak je jedinstven, možda čak i prvi, ili je svakako jedna od ranih verzija koja je zabeležana na traci.
Mnogi pretpostavljaju da je Kristoferson napisao pesmu za Joplin, ali to nije tačno – on uopšte nije znao da je ona snima. Napisana je 1969. godine, o ženi Barbari “Bobby” McKee, koja je radila kao sekretarica u zgradi kantautora Freda Fostera. Foster je Kristofersonu dao naslov “Me & Bobby McKee”, a Kristoferson je pogrešno čuo prezime, pretpostavio da je reč o muškarcu i napisao je poznati tekstove, nadahnut ne Barbarom, već “La Stradom” Federika Felinija, u kojoj Entoni Kvin i Đulijeta Masina putuju zajedno na motociklu kao izvođački dvojac.
– U “La Stradi”, Kvin je došao do tačke kada više nije mogao da podnese Masinu i ostavio je uz put dok je spavala – kaže Kristofferson. – Kasnije, kada sazna da je umrla, odlazi u bar i tuče se. Pijan je i na kraju plače pod zvezdama na plaži.
Slično ovoj tugaljivoj sceni, Kristoferson, nakon što je čuo verziju pesme koju je otpevala Dženis, ostatak dana proveo je u šetnji Los Anđelesom, plačući.
– Verovatno nisam sam u tome. Mnogi ljudi su verovatno zaplakali kad su čuli Dženis Džoplin kako peva “Me & Bobby McGee”. Mnogi ljudi to još uvek čine – kaže on.
Dugačak je spisak poznatih pevača koji su obradili pesmu koju je izvorno snimio Rodžer Miler, ali Dženis je “napravila po svom”, kaže Kristoferson, i to nije kliše.
– Napisana kao country pesma, ali Džoplin je ne peva baš tako, ali ona je zapravo ne peva ni kao blues ni kao psihodelični rock – piše Tom Brejhan za Sterogum. – Umesto toga, ona samo pušta da pukne, grabeći je odmah i instinktivno, zavijajući prema zvezdama kao Entoni Kvin u filmu. Ona možda nikad nije autostopirala širom zemlje s nekim po imenu Bobby McGee, ali učinila je ono što rade sjajni tumači. Napravila je pesmu “o Dženis Džoplin, jer to je ono što Dženis Džoplin radi”.
Posle singlova “Led” i “Tvoj dlan” grupa Pacifik se vraća s novim singlom i spotom za pesmu “Prazne godine”.
Sve tri pesme naći će se na digitalnom EP izdanju koje će izaći sledeće godine, a koje se ustvari nadovezuju na prvi album grupe Pacifik “Susret” (Menart) koji je objavljen 2015. godine.
Pacifik, odnosno kantautor Željko Markuš, nastavlja izabranim muzičkim smerom, koji sam definiđe kao “rock americana”, a čini se da se i pesma “Prazne godine”, čiji je autor, tematski dobro uklapa u sadašnju, globalnu, fizičku i mentalnu teskobu:
– Pesma je lična, namerno iz prvog lica mada je tema opšta, a to je suočavanje sa činjenicom da nam je život doneo puno “praznih godina”. Godina iz kojih nemamo vredna sećanja ili još gore imamo sećanja koja potiskujemo. Čini mi se da puno mojih vršnjaka nije uspelo da ostvari neke svoje snove i ambicije. Ni ja se ne osećam ostvareno pa je ovo neka vrsta preispitivanja… – iskren je Željko Markuš i nastavlja: – Spot je radio Miodrag Ilić kao i većinu spotova za Pacifik (“Kap”, “Led”…) što reći osim da se dobro razumemo, lepo radimo…
Proletos je Željko Markuš napravio muzički eksperiment u saradnji sa Branislavom Joković Banom, kada su zajedno uradili obradu Pacifikove pesme “Led”. Ova saradnja bacila je potpuno drugo svetlo na ovu pjesmu, a najavili su i novu saradnju u skorijoj budućnosti.
Buduće digitalno EP izdanje Pacifik će zaokružiti još jednom pesmom, koju će objaviti početkom sledeće godine, a reč je o obradi pesme grupe Kristali, čiji je Željko suosnivač.
