Bend okupljen oko gitariste Ivana Zoranovića, pevača Aleksandra Petrovića – Ace Seltika, bubnjara Aleksandra Petrovića Mengelea i basiste Željka Čačije objavio je na YouTubeu svoju verziju pesme “Ja ratujem sam”.
Četvorica muzičara okupljenih u grupi The Big 4 snimili su obradu ove pesme koju je napisao Bora Đorđević, dok je muziku komponovao nedavno preminuli Miša Aleksić. Ovaj hit Riblje čorbe u novom maniru objavljen je baš na dan smrti legendarnog Aleksića, pa na taj način predstavlja svojevrsni omaž umetniku koji je izgubio bitku sa koronavirusom.
– Miša je napisao muziku i vlasnik je 50 odsto prava. Kada je čuo pesmu, rekao je: “Momci, ovo je fantastično, uradite još jedan snimak i objavite kao singl”. Dao nam je svoje odobrenje, a onda je preminuo – rekao je Čačija za Sputnik.
– Pesma “Ja ratujem sam” je remek-delo. Obradili smo je u Motorhead fazonu, a potom prelazimo u pankerski stil svirke. To je simbioza raznih muzičkih stilova i naših doživljaja. Mi smo uradili tu pesmu iz čiste ljubavi prema Mišinoj i Borinoj kompoziciji. Nismo čak ni želeli da otkrijemo identitet da ne bismo privlačili pažnju – ispričao je basista.
Sav prihod od ove pesme biće prosleđen deci bez roditeljskog staranja.
– Deca bez roditelja sama se bore kroz život, prepušteni su sebi, prepušteni ulici. Zato će novac prikupljen od klikova na Jutjubu i emitovanja ići u humanitarne svrhe, za decu svratišta i bez roditeljskog starenja – napomenuo je Čačija.
“Kraljica rokenrola, komplikovana buntovnica i muzička predvodnica koja je kršila pravila” rečenica je koja odlično opisuje ženu koja je napravila ozbiljan pomak u istoriji rokenrola. No, iza te rečenice i svakog epiteta koji joj je kroz decenije dodeljen, stoji jedna kompleksna priča i mnogo detalja koji su je izgradili u ono što je postala.
Bilo da se bavite muzikom (naročito pevanjem) ili ste samo slušalac, na njen glas i pojavu niste mogli da budete imuni. Isto tako, niste mogli da zaobiđete ni činjenicu da je, kad je reč o bluz-roku, ali i celokupnoj istoriji svetskog rokenrola, njeno ime uvek na vrhu.
Pitanje “Koliko ste dobri od 0 do Dženis?“ postalo je jedno od važnijih u svetu ženskih vokala, a kad za nekoga kažu “da (može da) peva kao Dženis“, jasno vam je o kakvom se tu kvalitetu radi.
Ali ono što je u celoj toj idealizovanoj ali i “IDOLizovanoj“ slici koja je ostala iza nje mnogo važnije od glasovnih mogućnosti koje su nesporne, bila je njena specifična energija, snaga i drugačiji pristup životu i sceni od svih pevačica koje je svet video pre nje.
Photo: Promo (Laguna)
“Prvi njen prestup bio je taj što je ona, kao mlada belkinja, rano uvidela snagu bluza, muzike koja se mogla naći samo na opskurnim pločama i u krčmama duž zalivske obale Teksasa i Luizijane. Ali i pre toga, ona se isticala u svom konzervativnom naftaškom rodnom gradu. Bila je muškobanjasta, intelektualno radoznala, s rasno progresivnim stavovima i afinitetom ka slikarstvu.“
Koliko se rodila sa tim buntom u sebi a koliko ga je kao mala “muškaračica“ gradila pokušavajući da zadrži pažnju i ljubav okoline? Kako je i zašto birala, od malih nogu, najluđe i najskandaloznije pesme, knjige, filmove koji su je izgradili? Kako je donosila odluke koji su promenili ne samo njen, već i naš svet?
Odgovori na ova pitanja sigurno su važniji od bilo kakve “istorijske činjenice“ na koju možete naleteti proučavajući njenu zvaničnu biografiju, jer se značaj Dženis Džoplin ne meri u objavljenim albumima i nagradama, već u revoluciji koju je svojom pojavom napravila. Rokenrol je, kao što sam autor u uvodu kaže, uprkos globalnoj borbi protiv “stega iz pedesetih“, u njeno vreme bio “klub za muškarce“.
Bilo je u najmanju ruku neobično, za mnoge čak i skandalozno videti na bini ženu koja se ne libi da pokaže svoju energiju i seksualnost na način na koji je ona to činila.
Ljiljana Zdravković/ Photo: AleX
“Mešavina samopouzdanog muziciranja, drske seksualnosti i prirodne životnosti, spojenih tako da iznedre prvu američku žensku rok zvezdu, sve je promenila”. Decenijama kasnije, svet rokenrola, naročito onaj ženski, ne mora od nje praviti idola, ali može i mora da joj bude zahvalan za pomak koji je napravila u toku svoje kratke, ali efektne karijere.
“Dženis Džoplin je ušla u legendu kao drska, strasna duša osuđena na propast i bol koji su od nje stvorili jedan od najizuzetnijih glasova u istoriji roka. Ali na ovim stranicama, Holi Džordž-Voren donosi jasan i dubok uvid u život žene koja nije bila definisana samo patnjom. Dženis je bila perfekcionista: strasna, obrazovana muzičarka koja je rođena sa talentom, ali je isto tako izvanredno marljivo radila na njegovom razvoju. Ona je bila žena koja je pomerala granice roda i seksualnosti mnogo pre nego što je to bilo društveno prihvatljivo.“
Ova knjiga nije skup podataka za one koji žele da nauče nešto više o rokenrolu tog vremena, iako, logično, sadrži sve informacije potrebne da o tom vremenu stvorite pravu sliku. Ovo je jedna odlična priča o Dženis Džoplin kao ženi. Ženi koja je potpuno promenila svet rokenrola i zasluženo ušla u legendu.
Džoš Kiska gledao je kako se kocka leda uzdiže i spušta u njegovom piću u 2 sata ujutru u holivudskom hotelu Sunset Marquis prošle godine kada je smislio tekst za novu pesmu Grete Van Fleet.
Pokreti leda naveli su ga da pomisli na omiljenog filozofa, pokojnog britanskog teologa Alana Vatsa, koji je ljudsko postojanje opisao kao neku vrstu oseke i plime.
– To sam video u kocki leda – kaže Kiska. – O tome govori “Ah Sri Rama Jayam Ram” – nastavlja, citirajući mantru iz “My Way, Soon”, prvog singla s drugog albuma benda “The Battle at Garden’s Gate”, koji treba da se pojavi 16. aprila. Drugi singl, “Age of the Machine”, izlašao je u petak.
– Samooslobođenje, ili ta ideja o puštanju stvari da teku je tako metafizička. Postoji li zagrobni život? Mislim da bih radije prestao da postojim. Da zauvek zaspim ili ili tako nešto. Vaše telo vraća se u zemlju, tamo raste drvo i ono daje kiseonik. I to je samo to: mi budimo svetlost fantazije. Mi smo kosmos – kaže mladi filozof u telu rokera.
Odrastajući u malom gradu u Mičigenu, Kiska je več upoznao spiritizam dok su gotovo svi ostali pohađali lokalnu katoličku crkvu, a on se okolo je laktao s bakinom video kamerom. Pevač je Gretu Van Fleet osnovao 2012. godine sa svojim blizancem Džejkom kao gitaristom i njihovim mlađim bratom Semom na basu, uz bubnjara Denija Vagnera koji je ušao u bend naredne godine.
Do 2017. godine već su zauzeli prvo mesto na radio-listama svojim singlom “Highway Tune”, čiji su ih veseli rifovi i divlji vriskovi odveli na put da postanu jedan od najvećih novih rock bendova nove generacije. Od tada su svirali u čuvenom Red Rocks amfuteatru, kući su odneli nagradu Grammy (za svoj EP “From the Fires” iz 2017.) i izdržali brojna poređenja s Led Zeppelin, a stigli su i do Novog Sada, gde su na Exitu svirali 2018.
Legendarni Branimir Džoni Štulić oglasio se posle nekoliko meseci ćutanja kako bi izneo svoju istinu o Azri i, za mnoge mitskom periodu domaće muzike, Novom talasu.
Povod za još jedno Džonijevo brutalno pisanje je knjiga Dušana Vesića “Bunt dece socijalizma”, koja u podnaslovu ima “Priča o novom talasu”.
“Sada ću izneti nastajaњe Novog talasa, tako da niko nikad više ne mora čeprkati po osnovama i tražiti razloge dotičnog vala”, piše Džoni nikom ne ostavši dužan. Ni Čorbi, ni Bregi, a za Prljavo kazalište tvrdi da je uspelo uz pomoć duboke države.
Njegov poduži esej, zapravo malu knjigu pisanu po njegovom starom običaju mešavinom ćirilice i latinice, preuzet sa YouTube kanala Petrović Petar, prenosimo u celosti:
O NOVOM TALASU, ЉUDIMA PISMA I ЉUDIMA MARKE.
… dakako, nekolicina onih kojima je nešto uspelo, dok je sraćkovića i onda i sada bilo o–ho–ho. Evo primera, Dušan Vesić (nije zamenik gradonačelnika Beograda) hitro izda kњigu o Novom talasu, gde čak i u reklami za њu koriste moju sardonskim humorom izrečenu o њemu opasku da je Borges (koju, napravivši se lud, i u kњigu metne), dakle, ne može bez mene, premda me uopšte ne gotivi, kao ni moju muziku, te mi zato prebacuje da sam dozvolio da budem mit (želeći da se vaљam po govnima da bi mi onda baš to sa uživaњem pod nos stavio), čime izvrće pravo staњe stvari jednačeći Rols–Rojs i trabant, jer prelazi preko razloga za mit (tako stvara prostor sebi, o nepostojećem pišući, mislim, zacelo bi tih pedeset dobrih sastava stvorilo isto toliko pesama, pa bi bio moguć dokumentarac i bez mene). No živeti se mora, otuda prilagodba. Tako ispada da sam uspeo zato što sam bio podoban (kako onda, tako i sada) za razliku od њega nepodobnog (kako onda, tako i sada), jer nije moguće da smo isti. Glavni dokaz moje podobnosti mu je to da sam se zabavљao sa kćerkom Vladimira Bakarića, pa je vlast tako znala sve o meni, kao i to da sam levičar, markista, veli: meni je u jednom intervjuu hiљadu devetsto osamdesete priznao da je markista. Sad, њega pamtim od prvog razgovora, početkom osamdeset treće, pred izlazak Fazana, kad mi dođe u Zagreb po razgovor. Osamdesete, ako je i postojao, sigurno mu ništa nisam priznao. Posle toga ga još jednom, devedeset pete, videh u њegovom stanu, gde se odmah vojnih enciklopedija primih, pošto iste u Zagrebu imadoh – to velim zato jer kaže da sam bio sin oficira JNA, skroz podoban. Tek možda nešto pobrka iz mojih istupa, kao što je i za Borgesa, mislim, klasnu borbu sam potezao, otkako bejah neposredni proizvođač za razliku od њega, međutim, markista nikad nijesam bio, ako sam se besprizornoj stoci kao levičar i pričiњao, jer tamo gde si, tako se i ponašaj (turneju osamdeset treću mi zapamte po adisas trenerci, mada beh u maršalskim pantalonama na štraftu). I takođe ovo: Џonijevi komentari društvenih i političkih tema izgledali su često kao da su izašli iz humorističkih serija Radivoja – Lole Đukića, s tim da je kod Đukića sve to bar bilo donekle duhovito. Lepo. Pa što je to kod tebe tako duhovito, osim što si na tuđi račun poslaњe stekao – po sebi dovoљan razlog da se pukne od smeha. I zar ne bi bilo dolično pisati o takvom velikanu (kojem obrišu sve epizode na video kasetama da dobiju prostor za druge sadržaje), a ne o bezvezњaku poput mene? Jer onda je i celokupni Novi talas promašena tema, što ti nije doprlo do dupeta. Gde je tu logika? I pošto si za hrvatsko tržište čak i naslov kњige promenio (i gaće spustio), nema druge nego zakљučiti da se spremaš tamo emigrirati (već jesi, poput mnogih Srba pre tebe). Uostalom, svako malo ih posećuješ, što je i razlog da nikad ništa o ratu kazao nijesi, ali zato meni to podmećeš, po istom obrascu kao što i o drugom sudiš i spletkariš sudeći po sebi (i po naruџbi, otkako te izvlače na svetlo dana u te svrhe, pošto si devojka za sve), ta ko bi za tebe bez tvog lešinareњa ikad znao, izuzev po sloganu, Imaš li snage Bregoviću, dakako. Kamenko i Kremenko. Drži se ti samog sebe, pišući i pevajući o sebi, budući je Borges pisao crpeći iz sebe, premda ga vid nije najboљe služio (a ti si slep kod zdravih očiju), i nije se poredio sa tobom, a kamoli da još uzneseno misli kako mu je stil boљi od tvoga.
Prethodno beše zasnovano na њegovih par istupa, jer dođe nekad takvo vreme da lešinari pričaju sa lešinarima, otkako drugih sagovornika nema. Međutim, imade on još bisera, ali na drugim mestima, kad već preuzme način apostola po znanom pravilu, ako ga već ne možeš pobediti, a onda mu se pridruži. Kњiževnu karijeru počne sa onim što je stvarno voleo – Dugmetom – jer kao nepatvoreni čoban shvati da po gradovima ima više ovaca nego po selima, i boљe se živi, da bi onda nastavio sa Magi iz EKV–a, budući se u њu zaљubi, no pošto od tih stvari nema leba, a već se spanđao sa Kamenkom, moraše preći na mene, to jest Novi talas. U polučasovnom razgovoru za Sputњik (radio) odmah daje na znaњe da mu je kњiga nameњena deci koja bi htela nešto izvesno znati, umesto rekla–kazala, jer izvore je teško naći i nisu pouzdani (što stoji), međutim, sem za beogradske stvari, on je zadњa osoba koja će ikom rasvetliti Novi talas, jer niti išta zna o tome, niti je to њegov ukus, utoliko to veoma smeta, koliko i њega smeta što Balašević koristi reč “nas” u svojoj pesmi Računajte na nas (jer nije pitao њega koji tako ne misli), ali ga ne smeta (to “nas”) kad se on (Vesić) samoproglašava savešću i delom Novog talasa, ugrađujuć se i poistovećujuć sa њim (sa čim veze nema). Daљe, lucidno primetivši kako uz moje pesničke slogane i levica i desnica kroči, zakљuči da to beše pretežak teret za malog čoveka (mene) da se sa time nosi, koji se zato povuče sa scene, što on, veliki čovek (koji i objašњava i prosvetљava), iskoristi; je li išta, otuda, zornije nego da je upravo on taj lik iz poslovice: ko se zadњi smeje, najslađe se smeje. A Pika Stančića proglasi za najvažnijeg prvaka Novog talasa – ča se ni kriv ni dužan iščuđava.
Međutim, on niti zna niti razume, zato sve tê pomije, inače ne bi ni zinuo o tome, jer ko zna ne govori, dabome. Kao kad bi zaostalo dete iz obdaništa učilo atomskoj fizici tvorca atomskih stvari, pa me na primeru prve ploče javno ispravљa i podučava rekavši da je problem bio u rezaњu, a ne, kako ja to obelodanih, u produkciji, budući Krorekov disk zvuči boљe, što stoji, ali samo zato što kod takozvanog post masteringa upotrebe limiter koji služi u tê svrhe (a nisu ga imali u moje vreme), no i daљe je to najgora zvukovna ploča vascele planete. Uzgred, nisu imali moje dopušteњe da to rade, jer i za њih važi hit Mice Trofrtaљke: Moja roba, moj dućan, kome neću, tom ne dam. Kad smo već kod hitova, kojima su Vesiću puna usta, ja nisam imao nijedan, jedini novotalasni hit moguće beše Moja prva љubav od Haustora, mimo toga Stublić napravi pesmu i po – i to je sve. Celokupni Novi talas ne iznedri pesmu. Što se mene tiče, obelodanih bar sto pedeset dobrih pesama, sve da i nisu hitovi, i utoliko ne spadam u Novi talas uz sve to što ga napravih (ktome Azra je prodala više albuma od Dugmeta). To se jednostavno dade izmeriti. Koga su Tajm, Korni grupa, Indeksi, Ju grupa, Smak u glazbu gurnuli? Bijelo dugme moguće Tompsona. Buldožer nikoga. Azra na stotine њih, koji i dan–danas imaju grdnih problema sa skidaњem većine pesama, jer upravo ih takovi i slični prevare tvrdeći da su mi pesmuљci na tri akorda, dakle, takozvani kritičari il rešetari su čisti nadrilekari koji, štaviše, deluju iz najnižih pobuda. I dobro je da više nema rocka, jer bi inače umro od šoka. Ali ništa zato, ovima je svejedno. Kao onaj što celu noć zanoveta da je žedan, pa napivši se opet nastavi: “Jao, što beh žedan!”
No Slobodna Dalmacija dade prikaz tog uratka iz pera Sandra Podguza (alias Pogutz), stavivši kao naslovnicu, uz ostale fotografije, sliku Azre MK III iz sedamdeset osme, napisavši ispod њe: rani Film sa Stublićem i Štulićem, dakle, prvom zgodom sledi izvešće sa nekog koncerta iz Rimskog amfiteatra u Puli, gde će ispod fotke pisati: Hrvatska arena u Puli. Naravno, kad se doba okrenu i pristignu Hore (božice četiri godišњa doba i vratarice na Olimpu, to jest O tempora, O mores), neki će drugi podguz, ili čak i isti, pod svetlopis amfiteatra metnuti neku drugu podobnu odrednicu. Uostalom, sve se meњa osim kameњa. I kako samo uživaju u tom stihu – seљačine uvek u prve redove – ko bi reći da ću tom umotvorinom večnost steći. Stoga, mimo levice i desnice, i seљačine nose moje parole, upravo zato me i drže pobeguљom i dezerterom, jer pevah o њima, a kad ih trebah podržati, zgiљah glavom bez obzira (doduše, utekoh davno pre toga, ali upotrebih uvrnutu konstataciju zbog samog argumenta). Tja, život nije bajka. Niti je zlato sve što sija. I da nisam prvi (i jedini) stavio u stihove tu reč podoban, mislim, kažite mi ko je podoban, kažite mi ko je opasan, iz Uvek iste priče, Vesić ne bi ni znao za њu, pa bih sad uživao dobro zasluženu mirovinu. Ovako žaњem što sam sejao. I pravo mi budi. Trebah kao Srebrena krila i Novi fosili pevati samo o ženama. Svejedno, bilo muško ili žensko, kad se radi o dugovaњima, Hrvatska duguje preko četrdeset milijardi evra, što znači da je trenutno svaki stanovnik zadužen debelo iznad deset hiљada. I svakim danom će to biti još i više, otkako se pučanstvo smaњuje nasuprot kamata i glavnice.
Međutim, nazad na Vesića. On me pre osamdeset treće dvaput ugleda, zatekavši se u mom društvu (mada ga se ne sećam, jer bilo ih je), što znači da to bejaše neobavezno ćaskaњe (a i nikad nijedan razgovor ne autorizirah): prvi put, sredinom septembra osamdesete, pre tog Azrinog nastupa na Tašmajdanu; i drugi put osamdeset prve, posle beogradskih februarskih nastupa u Domu omladine; i oba su razgovora za Zdravo. Tâ natuknica o marksizmu je iz osamdeset prve (a ne osamdesete), i jasno se nastavљa ili proizlazi iz prethodnog pasusa gde kažem da bih samo želeo da radnici ovladaju svojim radom (jer sam neposredni proizvođač), i otuda to vežem sa marksizmom, kao što se i bezgrešno začeće veže uz devicu Mariju. To su za њega španska sela, drugim rečima, takve stvari uopšte ne razume (ni onda ni sada), kao što nije ni zadњi deo iz osamdesete, gde kratkom pričom sažimam upravo ovo što sada grizući plajvoz mukotrpno pišem – da sam ja pismo, a on taksena marka (to jest parazit):
Za kraj još malo Џonijevog filozofiraњa.
Princip љudskog delovaњa je u svim situacijama potpuno isti. Sve isto, radio ti u muzici, u rudniku ili na Marsu. Kao otisci prstiju, nikad nisu dva ista, ali odmah prepoznaješ prste, je l tako? Taksena marka. Љudi marke i љudi pisma. Marka bez pisma ne ide. Pismo može bez marke, bilo je pre pismo nego marka, je l tako? Marka je pronalazak prokletih feudalaca, zbog takse. To je neki veliki Francuz rekao – proklet bio ko je prvi kolac u zemљu zabio, shvataš? …
Ne, ali nije bitno, važno je da smo živi i zdravi.
A sada ću izneti nastajaњe Novog talasa, tako da niko nikad više ne mora čeprkati po osnovama i tražiti razloge dotičnog vala. Azra je imala pesme, ostali se samo slikahu. Otuda se prva pojavila u novinama, a i imade pre svih prve nastupe (tri tjedna pre Pankrta, nalazimo se u sedamdeset i sedmoj, seveda, i stoga Novi talas nije krenuo iz Љubљane, tê godine, inače, svirahu samo tâ dva benda). Taj prvi takozvani Novi talas čiњahu četiri sastava: Azra, Pankrti, Kazalište i Parafi. Novi talas zato jer se konačno počelo nešto dešavati u što se i Polet ukљučio i na čemu je karijeru napravio (organiziravši Azrinu turneju sedamdeset osme po Hrvatskoj). Zadњi skupni nastup tê prvovalne lige bejaše sredinom novembra sedamdeset osme u Rijeci na Trsatu u Dvorani mladosti. Tu konča prvi talas koji potraje dve godine. Krajem sedamdeset sedme Pankrti daleko najboљe zvučahu i za pet kopaљa iznad Azre bejahu otkako kavere Seks Pistolsa i panka svirahu i ktome sa pravim Lespolkama, uz sve to što dvojica gitarista imahu brade kao ZZ Top (otuda i oksimoron da brijem bradu, koju inače nikad nisam nosio, da ličim na kopilad, jer to je značeњe tê reči pankrti, koja u sebi ima i pank, naime, dobro ime, pola uspeha, kao što i azra znači jako svetlo na staroegipatskom, kako se i pokaza). Međutim, već iduće godine, prešavši na svoje pesme, Pankrti su već bleda sena senke, tako da tu nestaju sa svetske pozornice. Kazalište pak čuvši Azru u Dubravi sedamdeset sedme, uz pomoć Duboke države odmah iduće godine singl snimaju i u prvi plan izbijaju, tako da tê tri pesme na Trsatu sasvim dobro izvode i, zapravo, tada najboљe i zvučahu; godinu–dve posle prestaju sa radom (jer ih je Azra MK IV oduvala), i tâ rupa potraje skoro deset godina, sve do osamdeset devete i Ruže hrvatske, međutim, i kao takvi su Vesiću najboљi sastav Novog talasa, koliko je i Parafima komunistička partija, ipak sem slike basiste sa Bum festivala sedamdeset osme, i menaџera koji bejaše veoma dobro upoznat sa mojim likom i delom, potoњi ne imahu baš ništa za ponuditi, stoga osamdesete pevaљku uzimaju i shodno sa svetske scene iščezavaju. Od sedamdeset devete kreće drugi Novi talas, koji potraje do sredine osamdeset druge, zakљučno sa Pločnicima, kada Azra MK IV končava i u ropotarnici svetske muzičke scene svršava. Taj drugi talas je opet Azra otvorila, jer bez њe ne bi bilo ni Filma ni Haustora, u svakom slučaju, ona taj talas, kako rekosmo, zatvara. Tačka na i, doista. A beogradski se odgovor na tâ novotalasna zbivaњa sastojao u tome da videla žaba da se koњ potkiva (i ne samo beogradski, rista). Međutim, budući je Beograd imao najviše novina (kao prestolnica), i muzičkih i inače, postade mu nasušna potreba imati i vlastitih koњa za trku, kad se trka već odvija, otuda besomučna Čorbina reklama i još koječega po obrascu, Ko viče jače, њegove gaće, spartanski, doduše (ali u poredbi sa Lakedemoњanima, ni nalik), osim piskarala, naravno, pošto Sparta nimalo do pisanije nije držala. Jednom neki jogin dođe u Spartu i ceo dan na jednoj nozi stajaše. Tad zapita Spartance mogu li oni tako. “Ne,” odgovore, “ali svaka guska može.” Rekoh već da jedino pesme ulaze u rok službe, guske ne. Pesma nas je održala, њojzi hvala. A i Platon smatra da prvo biva muzika, pa onda politika, odnosno kakva muzika, takvo i društvo, jebiga.
Pokušaću objasniti zašto su Pankrti koncem decembra sedamdeset sedme bili boљi od Azre za pet kopaљa. Prvo, zagrebačka muzička klima beše gotovo potpuno ista kao sada, ili čak i gora (postojahu Parni Vaљak i Drugi način), te Pankrti donesu eksploziju zvuka – koji je suština rocka. Drugo, upotrebe izravnu prečicu (ne gubљahu vreme nalazeći sebe) skinuvši zvuk panka (a svaka pesma je imala dve note, ako i toliko) – Seks Pistolsa – na vaљanim gitarama (kao da šezdeset četvrte bane neki bend u grad svirajući Bitlse na Rikenbeker dvanajstici, Voksovima i Ludvigu, plus tango čizmice i crni porub na kragni). Tê im prve dve navedene stvari (Pistolsi i Lespolke) omoguće zvuk, jer u rocku (za razliku od bit muzike) sve preko tri akorda uništava trud. Treće, moje su pesme tada bile u lejd beku, odnosno sevdahu sa Pločnika, uz još neke lakše brojeve snimљene pre toga albuma, minus par bržih numera, dakle, zrela građa, ali sa milion zahvata (akorda), skroz neprimerena času, publici i sviračima. Četvrto, oni behu otprilike kao MC5, ktome nadođu upravo u najboљi čas, pred Novu godinu i na sav glas, u čemu im mnogo pomogne i dvosedmična proba, jer inače bi propustili najboљe vreme, pošto se već iduće godine čar panka polako gubio sa svetske scene. Peto, momci duvnuše pred izlazak na binu travku ili dve, pa se u sevdahu, sporom već po sebi, usporeno kasnilo pola sekunde, kao da si u vodi; ja u A, drugi gitarista u B, basista opet u nekoj temi Strengelsa, a bubњar u џezu. Zapravo besmo praoci atonalne muzike na tim prostorima. Elem, to mi iskustvo bude dobrodošlo, te odmah potom krenuh još jednom, po drugi put; krajem sedamdeset osme po treći put; a sedamdeset devete i četvrti – za popizditi.
Do tog “ogledavaњa” sa Pankrtima u Galeriji Studentskog Centra (što se mene tiče neočekivanog, niti se radilo o ikakvom ogledavaњu – tu reč, kao čovek pera, koristim samo zbog izraza – bijući mi to prilika za svirku kao i svaka druga), imadosmo šest nastupa, dok oni par maњe; no sledeće godine razlika bude još i veća, a od sedamdeset devete se već i ne računa. Pokazivaњa iz sedamdeset sedme navodim samo zato što mi idu u korist za razliku od zvuka. Rečju, tukao sam i њih i sve druge iskљučivo pesmama, ili, prebacimo li se na vojni rečnik, imadoh џebane, to jest streљiva, za razliku od protivnika, te je ishod razumљiv unatoč tome što oni imahu sjajnije oružje – pustimo li postrani srce u junaka ili zasrane čakšire (ili dimije, pošto noviji rock posta ženski sport). Tako stvari stajahu sedamdeset sedme. Iduće godine – jer ustreba mi pet meseci da natraške sa Filigrana zvukovno i aranžmanski dostignem svoj prvi album ili nešto slično tome, ča se otad po mom pevaњu “tvrda stolica” nazove, što bude koren mog uspeha, jer niko pre tako ne revaše, a sve nastupajući kad god i gde god se to moglo – krajem maja bukne Novi talas istovremeno sa Azrinim plakatima (Reket roll iz šume Striborove), nalažeњima pred Zvečkom, i Poletom koji stade pratiti tâ zbivaњa, zarad čega ih i okrste Novim valom (jer konačno se nešto novo i domaće, događa). Krajem leta, pojačan Stublićem, pođoh na hrvatsku turneju (deset mesta), koja konča koncem novembra. Tad ih napustih i nastavih sa Saherom prvu polovinu sedamdeset devete (Rundek sa mnom svoj prvi nastup imade), a onda od septembra kreće trica, dakako, pre toga dođoh konačno do singla, takoreći zadњi od novotalasnih snaga, premda se prvi zaputih, ali izgleda takva mi je karma.
Što se tiče Pankrta, rekoh, beše to zajebancija sa moje strane, jer mislio sam na kopilad oko sebe, a ne na sastav Pankrte, koji tu kopilad tako silno dirne. Uostalom, nikad im se nisam približio, a kamoli na њih sličio. Kaj god. Ta i kako bi. Oni imahu dobre tekstove, ali nikakve melodije (za razliku od mene), mimo toga bejahu one trick pony ili fah idioti, odnosno samo pank, što će reći gejšine cipele, dok ja uvek hodah bos, ako znate što želim time reći. Meni su u to vreme dobro poslužili, jer, bez њihovog primera, svirači bi se oko mene i daљe kao mlade uspijali i kilavili u svom verovaњu kako rep maše psom, a ne pas repom, pošto u to doba samoupravљači behu puni sebe, to jest, baš kao što i Pankrti vele, “lepi i prazni.” I takođe bolesni (ne samo Љubљana i Rijeka), kako se prvom prilikom i pokaže, mada je sada još gore. Ja sam Pankrte slušao i gledao samo dvaput, sedamdeset sedme u Zagrebu, i godinu potom u Rijeci, dakle, uopšte ne stoji što Pero Lovšin zbori kako sam prisustvovao њihovim nastupima po zagrebačkim predgrađima, osamdesete. To naprosto nije istina. Moguće to pobrka i spoji sa zgodom iz osamdeset i neke (u rasponu od osamdesete do osamdeset treće), kad odoh u kasarnu po њihovog basistu i sa њim dođoh do њih negde u gradu (bejaše to u Zagrebu), gde se sa њima zadržah ne više od desetak minuta, pa odoh. Sem toga, Peru sretoh još samo jednom, osamdeset sedme, na svom љubљanskom koncertu u oktobru, tjedan pre dva zagrebačka nastupa u Maloj sportskoj dvorani. Pank je meni skroz u redu, ali ja sam iz drugog sveta, uz to beše u to doba neopravdan i nesrazmeran pritisak da se bude pank, što već po sebi uopšte nije pank.
Razlika, dakle, između Azre i Pankrta u to vreme sedamdeset sedme bejaše kao između seoske straže i redovne vojske – od naoružaњa do zapovedaњa – stoga na tome najozbiљnije poradih u danima posle toga, otkako je rat, po mnogima, najvažnija stvar, zaboga. Ili ako bez ruma nema šturma, onda bez stege nema šege, odnosno zajebancije, čemu svedočite. Nadaљe, moguće su Pankrti osamdesete sreli moga dvojnika, jer bude jedan takav u Zagrebu, pošte me najbliža rodbina jednom vidi na mestu gde nisam bio, dok mi to drugi jasno stave na znaњe rekavši da tako izgleda (na svu sreću) samo dok ne zine, tada ga, naime, otkriva sklop prosto proširenih rečenica, tok misli i slatka beseda, se razbire. Međutim, ne uspeh se na њega izvući prilikom plaćaњa poreza, a što je i pošteno, jer nije mi on pesme radio, koliko ni rođeni otac, a kamoli još partija na vlasti i pankrti oko mene, budući su i takva mišљeњa izrečena tokom dugog (po mom odlasku) mirnodopsko–poratnog vremena u kojem se jedino vrtela pesmica: Što te nema, što te nema… i nisam bez veze sebe na tim počecima zvao Џoni Krelac, toliko je bio glup i uzaludan svaki trud među lepima i praznima. A tek ružnima i praznijima. Ma i tako, uz božju pomoć, nekako ostvarih zadano, premda, kao u onom vicu, da ste samo videli kako je sve to izgledalo pre nego što je gospod svoje prste upleo. Ukratko, ovisih o dobroj voљi nekolicine ludih seљana, kojima se obratom sudbine ludost kasnije izdašno otplati srećnim dobitkom srazmernim nedarovitosti њihove vrline. A i kažu, dabogda imao, pa nemao. I kad se samo setim kako su ih mame odvraćale da sa mnom budu – sudeći, dakako, po svom usudu.
No ima još jedna stvar koja beše naročito važna u to vreme, naime, izgled. Ja ništa do toga nisam držao, delomično jer pod utecajem mudroљupstva beh nakloњen suštini (a ne pojavnim oblicima), recimo dervišizmu (isto kao Tin Ujević minus duvan i alkohol), a delomično i prosvedovah, no najviše zato što večno meњah staњa, filmove (i kroz sve prođoh idući za saznaњem, to jest da se uverim na svom primeru, kao što svaka budala radi, jer pametni to čine na tuđem), i, uostalom, tako živeh, boemski, što je lepši izraz za prosto klošareњe. Drugi pak nakloњeni slikaњu veoma paziše da ispadnu kao sa stranica muzičkih časopisa, odnosno iz srca grada (svak se bori za ono što mu fali), otuda oni urbani, a ja seљačina. I doista, tek kad se ošišah i brk obrijah tog proleća sedamdeset osme, stade zora izraњati, a budućnost ružičasta izgledati, otkako se naizgled podmladih i sa starmalima izjednačih, koji redom bejahu mlađi od mene. To me na neki način zabavљalo, a i kažu da male stvari čine velike stvari. Ipak i daљe preko leta redovno hodah bos po gradu, štaviše, dođoh takav i na miks prvenca singla u Lisinski – od čega Husu ispadnu oči, te se otad prikloni duhovnom vidovњaštvu. Drugo mu i ne preosta. Dapače, šokira to i Houru, pa zbog toga stalno premeće cipele po pesmama, a moguće ih pred spavaњe i pod jastuk meće. Tako i na ovim otrcanim primerima možemo videti da mi utecaj beše dubok i sveprožimajući. Štaviše, osamdesete u Splitu u zapari Omladinskog kluba nastupih gol do pojasa, što nagna Mladenovića kasnije isturiti svoja široka ramena, da ne spomiњem Čorbu koja se odvaži slomiti gitaru na bini dvadeset pet leta posle mene – kad joj padne cena.
Navodim sve ove stvari sa zadrškom i stidљivo (jer moram, pošto se lažemo već punih četrdeset godina na moju neizmernu štetu), budući su one kudikamo gore, ili, da rečemo, samo vršci ledenog brega. Evo još nekoliko primera. Kao što Novi val krene medijski u Zagrebu pred leto sedamdeset osme, tako plane na saveznoj razini dve godine kasnije Azrinim koncertima krajem avgusta u Beogradu i tjedan ili dva potom u Sarajevu, što iznedri beogradski i sarajevski odgovor na tâ zbivaњa – u Beogradu to beše u Domu omladine, a u Sarajevu u maloj Skenderiji. Bejaše to potpuno isto kao što i Bitlsi postanu planetarni šezdeset četvrte za prve američke turneje. Dotle su bili zvezde samo doma. Osamdeset prva već bude prekasna za novotarije, tako da ni crnogorska ni makedonska scena ne poluče neke uspehe, mada, ruku na srce, prvi Azra tribut bend čuh baš u Podgorici, posle nastupa u Velikoj sportskoj dvorani na Morači (ako se tako zvala). A u Dubrovniku, otkako svirasmo na vaterpolo, mislim, vodometnom bazenu, po nastupu skočih u њega i zaplivah, što publiku naprosto zabezekne i izbezumi (da znam plivati), pa ne samo da mi se mnogi u plivaњu pridruže, nego je posle toga barem dva desetleća na ulaznoj tabli u grad sa imenom Dubrovnik stajalo ispod Azra. I tako prođoh tu kao i Filip Makedonski (Sašin otac), koji propusti platu gardi na vreme uručiti, pa mu ona gnevno u dvore nahrupi, te њemu ne preosta ništa drugo doli u bazen skočiti i zaplivati, što њih toliko gane da mu sve oproste do druge prilike. Upravo imajući tu zgodu na umu bude Aleksandar tako široke ruke (jer nije znao plivati), međutim, to izazove druge nežeљene posledice – i mož ga jebati.
Vraćam se na zvuk koji je suština rocka i koji se najteže postiže. U to vreme nisu postojale jeftine gitare (ili pedale), a da bi imale solidan zvuk, kao danas (osnov zvučnog zida behu hambakeri, jer trebalo se odmeravati sa pankom ili teškim rockom). Celu sedamdeset sedmu odsvirah na posuđenoj Juričićevoj Jolani (ni ostali nisu bili mnogo boљi), da bi tek sredinom iduće godine nabavio telekastera (i daљe bez hambakera), a nešto potom i pojačalo. To je važno zato što bez mašina nema iskorištavaњa rudnog bogatstva – kao da pođete na okeansko dubokomorsko industrijsko ribareњe sa pecačkim štapom sa potoka. Ja imadoh pesme (rudno bogatstvo) i znao sam da vrede, ali to je samo jedan par rukava, drugi je industrija za preradu ruda, a treći je tržište, odnosno isplativost, dakle, bez sredstava se ne može (i sve između toga, od podobnosti do političkih saveza). Želite li steći dojam, upotrebite trideset šestogodišњi razmak od četrdeset prve do sedamdeset sedme, jer baš takva mi je priča. Sedamdeset sedme krenuh gologuz u rat (to bi, jasno, bila četrdeset prva), sledeće godine se kako–tako naoružah, krajem sedamdeset devete mi već proradi celokupna industrija (usred ratovaњa), a osamdesete zasedoh u Ujediњene Nacije, stoga drugu polovinu osamdeset prve provedoh u cvetnim pobedonosnim mimohodima (budući u prvoj polovini jošte posuđivah jebene bubњeve i bas pojačalo ritam sekciji). Titu i Jugi za to trebaše petnaest godina ili pune tri petoљetke, no tek posle svršetka rata. To je isto prilog za mitologiju, koliko i to da su i Tita i mene uništili za ovih četrdeset godina unatoč svim uspesima. Ampak vele da љudi vole gubitnike, ako je i to uteha.
Još bi i ovo nadodao, a neće biti zgorega; imati auto ne znači ništa bez položenog vozačkog ispita, puteva, benzina, pa i sreće, jer boљe bez kurca nego bez sreće (javi se glas iz brdo–planinske Arkadije), naime, akustika i elektrika se razlikuju kao otprilike klavir i orguљe, stoga vrsni pijanista nije harmonikaš uz sve to što su tipke iste. Ja dođoh sa klasične gitare, i premda sve i o bitu i o rocku znadoh (uz Bitlse otvorenih očiju krenuh), ipak ustreba mi vremena i naročito životnog prostora za videti što uz pesme ide, a što ne ide (za to mi služahu živi nastupi, dakle, razvijah se doslovno sa nogu i pod paљbom publike i kritike, međutim, snimaњe i snimke nisu bile u mojim rukama). Najveći problem mi predstavљaše trzalica – sva sola još na Pločnicima odsvirah prstima – tako, uzme mi, jadna ne bila, barem pet godina, unatoč tome što znadoh da i Mark Nopfler iz Dajer Strejtsa i Vilko Џonson iz Doktor Filguda trzahu prstima. Ali u Sparti bi me pohvalili zbog toga prelažeњa na trzalicu, naročito posle boja kod Hizija i Fejdona. Ktome, sviraњe u triju mi omogući najlakše kretaњe, pošto svako selo imade dva pojačala i bubњeve, ako se već razglas morao dovoziti iz baze, ali ne uvek. Otuda se trio pokaza pun pogodak, jer sa њim se moglo svuda; uzmeš samo kofer sa gitarom i pičiš na telefonski poziv javnim prevozom gde god to zatreba, stvarno, čas posla. Bendovi sa orguљama trebahu šlepere za nastup, dok petorke sa pevačem zercu maњe od toga; sve to mi pruži priliku za neprestano sviraњe po čitavoj zemљi (kad ne bih bio zauzet snimaњem), što drugi nisu mogli, a pogotovo čiњenica da pesama imadoh napretek, i to ne bilo kakvih, ako već i њakah kao magarac držan za jaja.
Što se mene tiče, Novi talas okonča februara osamdeset četvrte, mojim odlaskom, budući sam dotle napravio sve što je trebalo, i što imadoh na skladištu, jer, sem pesama, konačno sa Fazanima i Srastaњem dobih zvuk kojem sam težio, a nisam ga mogao dobiti u Jugi. Otprilike je to sto pesama – posle skladah još dvesto trideset. Razlika između kopije i originala je upravo prečica – kњiga se koja tvorcu uzme celi život začas preslika. Utoliko se nisam rifovima služio (ako bi se riff preveo kratki ponavљani vez), premda ih koristih, kao i trilere, već celim pesmama, koje je trebalo ne samo uklopiti u postojeće ozračje, nego i prilagoditi često neodgovarajućim strujnim provodnicima i oblicima, mislim, širokoj lepezi od svirača do slušateљstva. I upravo to besomučno tragaњe za boљim izrazom i napravi Novi val – uzevši u obzir koga sve u to (bar u Zagrebu) ubacih. Otuda je to suštinsko značeњe Novog talasa, a ne kreveљeњe ili oponašaњe prozodijskih obrazaca: Pankrti i Pistolsi; Kazalište i Stonsi; Parafi i recimo Џem; EKV (premda ne spadaju u Novi talas) i Simpl Majnds; ili zavrtaњe ušiju zapeњenim dokazivaњem kako i mi koњa za trku imamo, uz sve to što tâ raga čak i za magarcem zaostaje, a od jahača ni traga, i unatoč tome što nikad na trkalište ne kroči, a kamoli da se još i lovorovim vencem okiti. Azra nije ličila ni na šta, ni onda ni sada, niti ima sličnog sebi na svetu ili međ vama – po ideji, najviše joj se približila Nirvana, dakako američka, a ne Krkačeva zagrebačka. U tom svetlu treba gledati i sve tê desetine omrznutih Tributa Azri, koji se tobože iz љubavi pretvaraju da ne znaju da tribut znači porez, kanda ga ne poplaćah sa kamatama u zarez.
Sad, meni je mučno na ove stvari navraćati zbog mnogo čega, zapravo, najboљe bi ih bilo što pre zaboraviti, pošto su pružile dašak života u ondašњem mrtvilu, koje je ipak bilo sedam puta maњe od sadašњeg, ako je usporediti postojeće banane sa Titovom Velikom Jugom, uostalom, dobro se dosetih toj politici, nek cveta na hiљade cvetova, otkako to radih zbog sebe, budući mi je tuposti bilo uvrh glave, otprilike kako to i Artaban kaza prometujuć nekoć sa Kserksom prilikom smotre jedinica: Tako smrt postaje čoveku najpožeљniji spas iz jadnog i čemernog života. I tu je otkriveno da je bog zloban, budući nam daje tek dašak slatkoće živљeњa. A što se tiče hitova, oznaka hita je sviraњe na radiju ili krugovalu, što po sebi uopšte ne znači da je pesma vaљana, utoliko je Moja prva љubav tek љupka osvežavajuća tema koja, svira li se na gitari, pokazuje da nije zlato sve što sija, bijući za dečji vrtić i jednostavno mlitava. A tâ Stublićeva jedna pesma je, dakako, Mi nismo sami, dok u onih po pesme sve ostalo od њega i drugih ulazi. Bacaњe pak kamenih ili cementnih blokova sa vrha zgrade na glave i prepoznavaњe komšija kao naših љudi neću obrazlagati, pošto dotično ne spada u pesništvo, koliko ni slikaњe sa gitarom nema veze sa koњskom utrkom. Utoliko dešavaњe iznedri konfete od papira umesto prirodnih cvetova, baš kao u toj Dedićevoj pesmi, Čovek kao ja: U kući gde samo retko još verlg svira, a buket za te je cvet od papira, u sobi praznoj, bez svetla, bez mira … Divna pesma, istinita i lepa, koja u sebi život nosi i koja dočarava ono što je, što je bilo i što će biti, i melodija u svoj divoti. To se zove pesma kojom se pesma meri.
I ne samo da Novi talas ne iznedri nijednu pesmu (izuzev navedene pesme i po), već nikad ništa i ne proda, ako je to reč za komercijalno. Danas je drugo vreme (ali što se laži tiče isto), pa zbog toga prethodno izgleda basnoslovno (i u poredbi sa punim pravom), ali najprodavanije novotalasne perjanice bejahu uvrh glave u trećem razredu ili ligi (trideset hiљada albuma; druga liga beše do pedeset; a prva preko toga). U toj trećoj ligi se nadmetahu sa Parnim Vaљkom i, zapravo, radilo se jedino o dubokodržavnom Kazalištu, otkako su Film i Haustor bili po prodaji u četvrtoj ligi, a EKV u petoj, kao i svi ostali, koliko god ih bilo. Jeste, kasnije, sredinom osamdesetih, osvanu preko noći Crveni orkestri, Plave jabuke i Nervozni poštari u drugoj ligi, međutim, listom na mojim nakladama, otkako se tako radi u šoubizu (i u politici). Utoliko Vesić sledi taj način, pošto razvodњava i zamućuje pravo staњe stvari (to se zove muda pod bubrege, uostalom, time se, loveći u mutnom, otpočetka i bavi), poput љutih sredњovekovnih skolastičkih rasprava o tome koliko đavola stane na vrh igle, ili, drugim rečima, “idi ti, pa joj smetaj, a ja ću doći i izmarisati te.” Nije nego.
Najbliža priča tome je kako Temistokle ostade uskraćen za drugo mesto ili srebrnu medaљu. Posle pobede u pomorskom boju i ratu, bude glasaњe za dvojicu najzaslužnijih za pobedu, to jest za prvo i drugo mesto. Mogli su glasati samo zapovednici brodova. Svaki zapovednik sebe proglasi najzaslužnijim, no, kao drugog, svi ubedљivo navedu Temistokla, međutim, pošto svi imahu po jedan glas (i otuda nije bilo pobednika), drugo mesto ne dodele, te on izvisi.
A dobra bi usporedba i sa takozvanom Britanskom invazijom bila – svim potoњim sastavima na tragu Bitlsa. Šezdesetih bude neki film o tome, gde ih ima na tone – od Enimalsa nadaљe – ali bez Buba, pošto oni u to doba već imahu svoja dva viđeniza, mimo padaњa u nesvest i vrištaњa, štaviše, beše to čak i pre Zdravka Čolića, i da potoњi nije slučajno iskren, čestit i skroman čovek, sigurno bi mu vajni beogradski trudbenici u saradњi sa još gorim izdavačima bitlmaniju pripisali, koliko su i zagrebački alkoholni pregaoci Novi val kafiću Zvečki. Kad se tako prah i voda spoje, imamo betonske glave, dabome. Otud i stih o uzajamnom milovaњu idiotskih glava, premda se to nije odnosilo na ovu temu sada. No tê buљe sad veže zadružno razbojničko poslovaњe, kao jedini izvor prihoda (pre je, naime, u boљim vremenima, to bio dodatni prihod), savremena hajdučija, koja je, zapravo, u genetskom kodu svih belohunskih bića. Niti je to, naravno, samo њihova osobina, međutim, Dušan Veliki bude tako nazvan ne po osvajaњima, već po Krivičnom zakoniku, zbog čega ga, u drugu ruku, ne proglase za sveca, pošto je pљačka sveta. Dušan je dotičnu prepoznao kao otrovnu i pogubnu prepreku svojim stremљeњima (pљačkaši su čarkari, a ne ratnici), sledeći Čingis–kana i њegov zakonik – jasu – otkako se bez њega, to jest zakonika, Mongoli nikada ne bi uzdigli do potoњih dometa, i uz sve to što pљačka međ њima nikad nije bila sveta, rečju, Čingis je i na hladno puhao da mu narod i ne pomisli biti poput prethodnih rđa (koje propadnu i na Balkan odu), ča ne behu ni pravedni ni mudri (te dve osobine idu skupa i ne mogu jedna bez druge). Tako se, u ovom slučaju, historija ne ponovi kao farsa.
No kako Vesić zareda sa promocijama, tako je vidљivo da u susretu sa stvarnošću meњa priču, prilagođavajući se sredini (mimo toga što niko živ ne jednači Rols–Rojs i trabant), sem par bitnih postavki bez kojih ne može. Jedna od њih je da ne razume kako ovo vreme krcato nepravdom ne iznedri nikoga da se time pozabavi, kao Štulić, na primer. Toga se drži zato što ga niko neće pobiti, a ujedno izbegava Azru kao đavo tamjan, pošto mu ruši postavke, osobito tu da Novi talas nije znao svirati (istina) i unatoč tome što je iznedrio ne pedeset, već sto dobrih sastava (kakva naopaka logika), drugim rečima, može mu se, pa nabada i udara kao Maksim po diviziji. Opet, znade veoma dobro da niko iz Novog talasa nije pomolio nosa iz svoje sredine, pa iznosi da Haustor nije imao deset svirki u životu (tačno), da bi onda i Azru uvaљao u to blato nadodavši (podlo) da bi ona svirala nešto po Dalmaciji, Slavoniji, došli bi do Beograda, vrlo se retko išlo istočno… Azra je prošla celu Jugu, čak i više od Dugmeta, pošto Dugme beše od početka glamurozan sastav (sa orguљama) i kao takav nije mogao nastupati po ćuvicima, kao Azra (i u triju i u četvorci). Priča besmislice ne samo zato što ništa ne zna, nego što i zagrize više od onog što može probaviti (a pojesti može svašta, otkako nema ni ukusa ni okusa, pa ni mirisa, otuda bi bio nulti pacijent, preteča korone), dakle, veoma mu je stalo do svoga čitateљstva (više nego Borgesu), pa ne zna kako se iskobeљati iz nemogućeg staњa u koje upadne (rekavši hop pre skoka), jerbo protiv sebe ne može, pošto mu Dugme ostane kraj sveta (u kojem bude drugi čovek iza samog Bregovića).
Zapravo uzme li se u obzir da je naruџbu za kњigu dobio od Lagune, koja se ne proslavi sa prvim Sraćkovićem i њihovim izdaњem o meni, unatoč svem pažљivom iščitavaњu rukopisa (i srcedrapateљnom uspehu na tragu Brajtona), drugo mu i ne preosta doli da u tesnoj saradњi sa potkovanijima od sebe (barem kњiževno) priđe zadatoj temi na podosta oprezniji način, no i daљe sa istim ciљem; doduše on ne oblači moju uniformu – videli su da to ne prolazi, a i ne može se dvaput u istu vodu – ali zato unapred puše na pobijaњe svojih laži, zboreć da falsifikujem stvari, kad je upravo obratno (kako onda, tako i sada). Њegov duhovni presek je inforbirovski islednik (u čemu tâ sredina nikad nije oskudevala, a pogotovo nadgradњa listom sastavљena od zaslužnih kadrova, koji to zacelo nečim i zasluže, pošto lokatore za tačnije bombardovaњe ne postavљaju zaneseњaci), i kao takav do današњeg dana ostade podoban uz sve promene i u svakom režimu, inače ne bi bio devojka za sve toliko dugo i u nizu, i unatoč tome što Dugmeta, baš kao i rocka, odavno nema, ili, da rečemo, kao što i celi sistem ostane netaknut uz sve promene (pod cenu da je sve kudikamo gore, seveda). I tek sada posle četrdeset godina, kad se oslobodio pionirstva u sebi i naslednog straha, gradi se jednak Titu, kao i Borgesu, pa ispada da je Vesić četnik (ili liberal), a Joža partizan. Oh! Ko bi reći da je Dugme bilo liberalno čobansko četništvo. Ludilo. No poslovaњe omogućavaju isti koji i Tita plaćahu (do vlasti, posle on њih). Rekoh, on tê stvari ne razume, a kad bi i znao, protiv svoje prirode ne bi mogao. Pa kakva mu je priroda? Takva kako izgleda. Kao da se sveže zaraženi podsmevaju onima prebolelima.
No tih četrdeset godina je veoma znakovito, naime, stalno pomiњe sedamdeset sedmu, kada, verovatno, Tita prvi put i primeti, jer upravo tad se slavila četrdesetogodišњica њegovog dolaska na čelo partije. E sad, њemu to bude besmisleno (što je u redu, jer ne imade ništa sa tim, osobito kao osamnaestogodišњak iz drugog sveta) i veoma ga je smetalo (i još uvek ga smeta), pogotovo jer Tito tada beše stari čovek, koji je uz to i kosu u sve svetlijim, to jest crvenkastijim prelivima farbao, pa mu to nekako (Vesiću) nije išlo uz pank (naopako, pošto Joža bejaše turbo panker), ali nije mu došlo do ganglija da potpuno isto radi, samo što se u četrdesetogodišњicu Novog talasa ubacio (od mog prvog albuma), pa sad to ne vredi, mislim, puj pike, ne važi. Koja je razlika između tê dve godišњice? Doduše, Tito je bio debљi od Vesića, i nosaše tamne naočare da mu se ne vide oči (zacelo mu je protokol skrenuo pažњu da na službenim fotografijama u boji ima različite boje očiju, od vodenasto– svetlo–zelenkastih do plavih), jer mu se pod stare dane više nije dalo svakodnevno meњati leće zbog zauzetosti državnim i inim poslovima, ali po godinama bi se (i kako je Vesić uvek izgledao), reklo da su vršњaci, dapače, Valter je neizmerno suvisliji od Vesića (o gospodštini da se i ne priča), koji nema baš ništa za reći, ta i kako bi, sem što svako malo širi ruke i otpuhujući pogledava na gore, kanda traži pomoć od boga. Ali za њega je to beznadežno, otkako tema prevazilazi њegove mogućnosti. I primetno je da bi veoma rado da se i drugi ukљuče u raspravu, jerbo se nađe kao riba na suhom, štaviše, takve retke zgode mu idu na ruku – drugi su još gori, pa ga to donekle izvlači.
No preko nekih stvari se ne može preći (jerbo ga, naravski, pitaju o meni, a on se ne osudi reći da ne zna ništa o meni, kad se već bezdušno samoproglasi apostolom, što se zove društvena pokretљivost, pa se daje u izigravaњe mog trulog odvetnika), na primer, da krivotvorim ono što je bilo (ne znam na šta ciљa, ali, u svakom slučaju, ja sam u tom šoubizu ratovao, a ne on). Zatim kaže – mi smo ga napravili – koristi isti mi kao i Balašević u Računajte na nas (što ga veoma smeta, ali kad dođe њegovih pet minuta, i to na tuđi račun, onda ga uopšte ne smeta), međutim, to je toliko istinito koliko i da mu je stil pisaњa boљi od Borgesovog (mogao je komotno reći i da je boљi kompozitor od Lenona). On me sigurno nije napravio, a i kako bi kao drugi čovek Dugmeta iza samog Brege, dapače, ja sam њega, jer bez mene nikad, ali nikad, ne bi došao u priliku raditi promocije po Jugi i soliti pamet, budući mu je to sa Dugmetom i Magi nezamislivo, plus Kazalište i drugi, inače bi se њih – svojih miљenika – držao, ta i sâm izjavi da se jedino kњige o Џoniju prodaju, a gaće bi i џabe skinuo, dakle, opet nešto pobrka (zna on veoma dobro šta radi, ali ne može pobeći od svoje sviњske naravi, dodatno tome što je i belodan primer pokvarene mašte i prљavih strasti). Nadaљe, a to mu je omiљeno, tvrdi da nisam odrastao, već da sam zaostao u osamdeset prvoj/drugoj. O čemu on to priča? Takođe veli, nadovezavši se na to – mi smo ga napravili – da postoje љudi koji su plaćeni za održavaњe mita, ako to stoji, onda je on upravo jedan od њih, ali, što se mene tiče, ja sam bio mit pre četrdeset godina i to bez ijednog plaćenog pera, dapače, to mi ne treba.
Ipak sveđ iznova se daje u stručna objašњeњa onoga o čemu pojma nema, pohranivši tih par jadnih dokaza isisanih iz prsta u svom ubogom mozgu, osobito da je razlog groznog zvuka moga prvog albuma bilo rezaњe na matrici, a ne produkcija, jer kompakt disk zvuči boљe (razlog navedoh ranije), podbočivši to verovaњem da tako nešto loše zacelo ne bi moglo ni izaći ni proći kod Truloga, Škarice i ostalih. Zbiљa? Truli mi uništi Sunčanu stranu ulice snimivši je u kontrafazi, i ne samo to, već mi za svaki slučaj (kao kurton na sveći) upropasti zvuk vežbajući sveže kupљene nojs–gejtove na meni; jedine dve ispravne pesme na tom dvostrukom albumu usnimi Petko Kantarџijev, koji je takođe zaslužan za normalan zvuk prvog singla. U to vreme je samo on znao snimati, iako u gradu postojahu tri studija: Jadran film za љige–љage (sa pripadnim љudstvom), Četvorka na Radio–Televiziji (za dokazane љige) i Truli, dakle, tri mesta, a jedan snimateљ, barem za rock. Otuda beh primoran ići kod Trulog, koji je dobro radio sa razglasima (uz Bracu Radovića najboљi u to vreme), ali za snimaњe to već bejaše čisti fušeraj. Posle tog debakla je trunku boљe uradio svoj deo posla na Pločnicima, ali i daљe prvi singl ima najpotpuniji zvuk. Ukratko, celokupna nadgradњa takozvanog rocka (ako je uopšte postojala) beše na sadašњoj Vesićevoj umnoj i inoj ravni, drugim rečima, čista katastrofa, pa se tako pokazalo i u svemu potoњem. Sa jedne strane šrot i bofl roba, a sa druge (da se to skrije) vide ribe na drveću. Otuda i ova kњiga o Novom talasu. Hoću reći, koliko se svi polomiše da mi na svaki način napakoste (bezdani kompleksi u pitaњu), toliko i Vesić sledi tu stazu u jotu, a ne pada mu teško, kao amebi u zloćudnom tumoru.
Kњigu nisam čitao, ali nađoh par izvadaka koji se mene tiču, pa ću na њihovom primeru predočiti svu podlost ovejalog nerasta koji živi od mita zbog samoљubљa i koristi (a mene zarad toga optužuje), nabacujuć se rečima (kad nije maњi od makovog zrna). U vezi prve ploče, ja imadoh dvadeset sedam godina (a ne dvadeset šest i po), i nijesam se posvađao sa roditeљima, budući uvek beh na svoju ruku, i otac me nije mlatio, kao Vesića, niti sam, poput њega, živeo u ikakvom strahu od ikoga (svoje komplekse preslikava na druge, jer veruje da su љudi jednaki, ako mu to pruža mogućnost ostvarivaњa bolesnih žeљa na tuđi račun, u suprotnom, ne preza od ničega). Ja vođah poslove u svom preduzeću, otuda (na prvoj smo ploči) Vesić ništa o tome ne zna, niti se radilo o četrnaest dana čekaњa, jer producent je tada bio jemac, bez њega nisi mogao u studio, stoga nisam ja našao Mlinarca, već Škarica, budući su oba policijski kadar, kao i Vesić. Ktome, sa Husom postavih i Balkan i Šta da radim, ali ovo je bilo nešto drugo, i uzevši u obzir da je zvuk Haustora (kojeg je Hus producirao sledeće godine) jedva trunčicu boљi od moje prve ploče, pitaњe je kako bi i to ispalo, jer gore ne može, ali tad mi je to bilo neznano. Nadaљe, bend je neprestano svirao, kad god se moglo, ako i nisam imao novaca, a nemam ih ni danas, i, zapravo, nikad ih nisam ni imao, pošto sam se za lovorov venac nadmetao, mimo љubavi za muziku, dakako. Potom, ne imadoh nikakve veze sa Zvečkom, a kamoli da bih se ikad, kao paun, i to bosih nogu, pred њom šepurio, jer to beše šminkersko mesto do koga uopšte nisam držao, i uz to nagađa (davši mašti na voљu) da bejah ponižen (beh ogorčen) i da trpeh izrugivaњa gorih od sebe (izmišљa zbog jačeg dojma) – veli da mi rekoše kako mi gitara stoji kao prasici sedlo, što je Vesićev prevod moje izjave (šiva i rašiva proizvoљno) iz osamdesete (razgovor za Polet), gde ispričah da sedamdeset sedme na prvoj Azrinoj probi, januara meseca, pitah bubњara, zabacivši električnu gitaru na pleća, kako mi stoji, našto mi on odgovori: Kao sedlo na devi. Taj predložak, dakle, upotrebi (ne obazirući se na tri i po godine razlike) ne pokazavši ni najmaњu sućut za istinu (krmak ne jebe živu silu). Zatim sledi gorenavedeno mišљeњe o lošoj matrici (a ne produkciji), zakљučivši na ijekavici: Čovjek koji je htio biti svjetska zvijezda nije imao elementarnog znaњa iz tehnologije onoga čime se htio baviti. A Mlinarca, koji je imao ogromno znaњe i žeљu podijeliti ga s mladim bendovima, više nitko nije htio za producenta. I sa pravom, ako samo zato što to jedino od sveg nabљezgarenog odgovara istini. Mlinarec nije imao ni znaњe ni žeљu, tu se slučajno zatekao, a ja nisam bio producent, niti bejah dužan biti i automehaničar vozeć se u kolima. Sledeće, piše: kad je taj prvi album objavљen, stigao je i čuveni avans od Jugotona. Do jučer nisu imali šta jesti, a sad su imali po џepovima deset tisuća maraka. Mogli su konačno vratiti dugove po Zagrebu i kupiti dobre instrumente. Prvi i jedini avans je bio godinu dana kasnije, osamdeset prve, oko izlaska Sunčane strane (ne samo da ništa ne zna i da je bukvalno pisac izmišљotina i odmetnik od istine, već i vređa). Ja nikad u životu nisam bio gladan, ako svojevoљno dervišizmu i nagiњah, niti to beše Hrњak (Lajner je termit i nezajaz, ali ipak imade dobru prehranu kao student, premda mu oči bejahu i ostahu veće od mogućnosti). Duga nikakvog nisam imao, niti ova dvojica, niti su tâ sredstva bila nameњena ičemu doli kupњi instrumenata, budući sam dotle morao za svaki nastup pronalaziti i iznajmљivati bubњeve i bas pojačalo. I, uostalom, samo ja živeh od sviraњa, ova dvojica su mogla i bez toga. Iz ovog Vesićevog neznaњa proizlazi i ono što nužno sledi, naime, da u Splitu na toj fotografiji sa Prokurativa (još smo na prvoj ploči), osamdesete, ponosno pokazujem svoju novu gitaru kupљenu iz tog avansa osamdeset prve? Sećaњe na budućnost, moguće. Ništa ne zna, ali uporno sudi po svome , pošto me u Splitu nikakva devojčica nije napala, dabome. Stoji da sam zbog produkcije bio nesretan, ali zvezda bejah još pre toga (zato i beh nesretan, jer ispadoh zvezda bez pokrića, ali još i više jer porodih zdravo dete, da mi ga jalne babice pri izvlačeњu unakaze, i takvog mi ga sa uživaњem ostave, no ako ga kojim slučajem ne unakaze, onda kažu da je umrlo i prodaju ga, jer od nečeg mora da se živi, stoga, ne samo da leče svoje zverske podљudske komplekse, nego i spajaju ugodno sa korisnim, a Vesić je upravo jedan takav iz dušogubne plejade, ni boљi ni gori, već baš po meri, jer vrana vrani očiju ne vadi). Dakle, iz ovog malog navedenog uzorka je vidљivo da možda pet posto štima, i to kad poseže za pisanim izvorima koje obelodanih u kњigama, što u Smejuriji (broj nastupa), što u Govorili su o Џoniju, odakle izvlači navode kritike iz toga vremena. Mimo toga, ništa drugo ne zna. Ne sumњam da mu je takvo i sve ostalo, oštija. I nije samo prљav i smrdљiv nego i nakazan. Da se vratimo na to da je Azra znala doći do Beograda, budući se istočno retko išlo – za Novi talas to stoji, ali za mene ne. Ja odsvirah u Jugi sa svim postavama četristo nastupa, znači sva najveća mesta, pošto nisam živeo u Srbiji da bi natanane pohodio sela, otkako sam morao slediti uvrežene puteve šoubiza, ktome istok zemљe je kaskao za zapadom što se tiče organizacije rock nastupa (za narodњake to nije vredelo, jer to beše њihovo tlo). Osim na samom početku karijere, nisam beležio nastupe, ali iz glave ću navesti sigurna mesta: Niš, Pirot, Prokupљe, Kragujevac, Čačak, Svetozarevo, Užice, Smederevo, Pančevo, Ruma i Beograd. To su mesta u užoj Srbiji, a sigurno sam i između њih još negde nastupio, ali sad mi je iz svesti isparilo, jer nisam računa o tome vodio. U Vojvodini pak: Subotica, Kikinda, Zreњanin, Sombor, Sremska Mitrovica, Novi Sad. I tu na proputovaњu još ponegde svratih. Vaљa uzet u obzir da su velika rock imena u moje vreme nastupala uglavnom po sportskim dvoranama, što će reći u celoj Jugi oko tridesetak koncerata godišњe (turneje nisu za sela). Navedoh, dakle, samo u Srbiji sedamnaest izvesnih mesta, to bi otprilike u omjeru bila polovina mesta, jer ako tridesetak nastupa u Jugi beše limit za velike sastave, onda sam ga ja u to vreme premašio barem za polovicu, dok je sada to nedostižno za bilo koga. I najvažnije od svega, bez ikakve reklame i sponzora (nije li smešno da Vesić radi turneju po Jugi bez ijedne pesme, i na račun onog sa čime nema nikakve veze, sem koristi), samo na glas koji je preda mnom išao, što kritičari i menaџeri u to doba okrste partizanskim probojem, jerbo u punom smislu beh ne samo neposredni proizvođač, već i samoupravљač.
Zapravo od tih četristo nastupa (barem četiri puta više nego celokupni Novi talas zajedno do dana današњeg) trećina otpada na sve glavne gradove i oveća mesta, dok ostalo pokrivaju sela i kasabe, to jest varošice. Po veličini i važnosti to izgleda ovako: Beograd, trideset dva nastupa; Zagreb, otprilike isto; Sarajevo i Split po devet; Љubљana, šest; Rijeka, Osijek i Novi Sad, pet ili šest; Podgorica, tri; Niš, tri; Skopje, dva; Kragujevac, dva; ostala mesta u tom razredu nekoliko puta ili barem jednom, ali mogu reći da bejah svuda, pa čak i na Tjentištu ispod nadnosećih vrhunaca. I opet, što je maltene čudesno, veoma sam kratko u toj zemљi delatno boravio – zakљučno sa Pločnicima – onda već u svet odoh, snimajuć albume ili kao bas gitarista (doduše, osamdeset treće odsvirah letњu turneju), tako da se drugi deo karijere proteže od osamdeset sedme do devedesete (osamdeset devetu izbivah), ukupno sedam godina sviraњa, i za to vreme obelodanih deset naslova na osamnaest velikih vinila, vidite, koliko god voleo sviraњe, silom prilika mi to nije bilo najvažnije, otuda građa za mit, i tu leži moja krivica. I takođe, uvek se pokrih, nikad ne beh u crvenom, dakle, sve plaćeno, ukљučujući i najveći porez na Balkanu osamdeset treće. I najsmešnije od svega, sve to kao podstanar i gost. Ispada da se takav jošte nije rodio. Kao u pesmi Makedonsko devojče, kitka šarena ili ne, nevažno. I sad ćemo još govoriti o Novom talasu, opa bato! Mislim, idi bre! Jeste, kasnije objavih i četrnaestokњižje od čega se jošte ne oporavih niti znam kad ću, budući i pre toga preterah sa dobrim delima. Ne bih da se zaklaњam iza rimske poslovice o biserima i sviњama, niti da se nadmećem sa љudima iz prošlih vremena.
I kako samo podmuklo laže kada Kazalištu pripisuje sviraњe po selima i utecaj na muzičku scenu, pogotovo sa Mi plešemo. Idi! To navodi ne samo zato jerbo se Brega prvi prikљučio tom takozvanom ska pokretu (inače Vesić za њega ne bi ni znao), kojeg je Kazalište oponašalo, kao i pank i, uostalom, to se i zvalo ska–pank, nego i zato da se tim umili Dubokoj državi, bez koje su i on i izdavač propali. Kazalište je veoma retko sviralo (Vesić, zapravo, moje nastupe pripisuje њima), znači na prste ruke, do sedamdeset i devete uglavnom sa Azrom na skupnim nastupima (da nije bilo Azre teško da bi ikad nastupili, otkako nisu imali pesama ni za pola časa, oni su bili čista šminka, to jest medijski bend ili muda pod bubrege). Napomenuh da od osamdesete do osamdeset devete postojahu samo na papiru, a selâ nikad videli nisu, ne samo zato što se to kosilo sa Jajinim kompleksima, nego i zato što po selima takva muљaža nije uspevala – odmah te uvaљaju u katran i perje i iznose na pružnim tračnicima sa mesta zločina. Međutim, Vesić zna odakle vetar duva i brižno se čuva, utoliko se i razbacuje komplimentima po krivim adresama– od sagovornika, pa naviše, uglavnom po Hrvatskoj, jer već se preselio u Pulu mnijući da su Brioni u blizini, te mu je i životno važno da ga takozvani Hrvati prihvate, stoga je tu kritičan prema meni, ali u Srbiji to ne sme, pa mu katkad izleti da sam oličeњe Novog talasa. Svakom, dakle, zbori ono što dotični želi ili očekuje, i otuda ga niko ništa i ne pita, stoga je i po tom pitaњu ostao što je sveđ i bio, podobna nepomenica pusta.
Ciklus “Ženski ugao“ je program koji Institut Servantes još od 2010. godine posvećuje kulturi žena. Obuhvata raznovrstan filmski program novije produkcije koji su režirale žene, a obrađuje njima blisku tematiku.
Bilo da je reč o već poznatim pričama ispričanim iz novog ugla ili se pak predstavljaju sa sasvim novim temama i problemima, ove autorke hrabro izlaze iz granica koje su postavile njihove kolege i pišu nova pravila kinematografije, pozivajući publiku da otvorenog uma i srca prihvati i preispita njihova ostvarenja.
Ovog decembra, meseca koji je tradicionalno posvećen kratkometražnim filmovima, četiri ostvarenja španskih rediteljki biće dostupna za besplatno gledanje na Vimeo kanalu Instituta Servantes.
Program čine četiri vrlo različita primera aktuelne produkcije kratkometražnih filmova u Španiji, od kojih su dva igrana filma, jedan dokumentarac i jedan nemonitrani film.
Kratki metar iz ženskog ugla/ Photo: Promo (Institut Servantes)
Ciklus otvara film “Prilagodljive“ (Dúctiles) Marise Benito, koji će za gledanje biti dostupan u ponedeljak, 7. decembra.
Ovo ostvarenje bavi se izgledom žene koji je oduvek bio oblikovan prema ukusu društava i istorijskih događaja, što je stvorilo brojne vizuelne kodove i stereotipe, uvek filtrirane sa različitih nivoa muške dominacije.
Nedelju dana kasnije, 14. decembra biće prikazan film “Centrifuga“ (Centrifugado) čiji scenario i režiju potpisuje Mireja Nogera.
Radnja filma prati mladića koji pomaže starijoj gospođi da prenese opran veš do stana. Nakon što je ušao kod nje u stan, čini se kao da gospođa nema nameru da ga pusti da ide.
Film “Ne budite me“ (No me despertéis) biće na programu 21. decembra. Sara Fantova režirala je priču smeštenu u Bilbao 2009. godine, prateći tinejdžerku u četvrtom razredu srednje škole, u kojoj se osećaju separatističke tendencije.
Jednog dana, njen otac preuzima političku funkciju u baskijskoj vladi, zbog čega će morati da ima telohranitelja i da zaboravi na život koji je do tada vodila.
Ciklus će zatvoriti film “Kad sam bio mali“ (Quand j’étais petit) Elene Moline, koji će biti prikazan 28. decembra.
Ovo ostvarenje bavi se porodicom N’Sele Malone, koja se okupljala da vidi impovizovane predstave sa marionetama kad god bi se ujak leti vratio u Burundi.
Malon je imao dvanaest godina, te ga to nije puno zanimalo, voleo je samo fudbal. Jednog dana, dok je igrao na ulici, desilo se nešto što će potpuno promeniti tok njegovog života.
Ne budite me/ Photo: Promo (Institut Servantes)
Svi filmovi biće premijerno prikazivani u 20:00 časova na Vimeo kanalu Instituta Servantes, a potom će biti dostupni za besplatno gledanje tokom 48 sati.
Projekcije su na španskom jeziku uz prevod na engleski.
Zvijer, banjalučko-riječki black metal bend, objavio je drugi studijski album pod nazivom “Navia (Zadah Jalovog Svijeta)“ za izdavačku kuću Seance Records.
Album je svojevrsni nastavak njihovog prvog izdanja – “Vječnost Truleži“ gde je bend samo proširio svoju viziju koja se razvija pod sloganom “Balkanski Varvarski Crni Metal“.
Stvaralaštvo Zvjeri poprimilo je kompleksniju formu dajući novu širinu i dubinu vizijama koje članovi realizuju u pesmama.
Muzički, novi album je svakako dobio dimenziju furioznosti i nasilnosti koja se može svrstati pod “varvarski“ u samoproklamovanom žanru koji brnd svira.
Postavljena na osnovnim audio elementima black metal žanra, muzika na drugom albumu vuče korene iz sirovog zvuka kakav je mogao da se čuje i na prvom albumu. To svakako nije bio ograničavajući faktor da bend proširi horizonte pri stvaranju muzike i doda nove elemente u svoj zvuk.
Navia, cover/ Photo: Promo
Novi pristup komponovanju muzike i kreiranju složenijih aranžmana stvorio je idealnu podlogu za teme koje Zvijer obrađuje u svojim pesmama.
U pogledu tekstova, bend je i dalje zadržao crtu koja pokazuje atavistički pristup istima. Iako se tekstovi na izdanju “Navia (Zadah Jalovog Svijeta)“ ne baziraju toliko na balkanskom kultu noći, svakako u sebi i dalje sadrže određenu dozu principa življenja i pogleda na stvari, koji je svojstven samo ljudima na ovim prostorima.
Novi album je prožet tekstovima koji posmatraju smrt kao krunu života svih živih bića, te izolaciju i otuđivanje od ljudi u cilju stvaranja nove energije i nove pokretačke snage koje tera pojedinca da se i dalje bori protiv svih, bez da se oslanja na druge grupe i individue.
Mizantropski i u nekim delovima skoro pa nihilistički stavovi benda išarani su književnim opusima pisaca poput Alekse Šantića, Ivana Gorana Kovačića i Meše Selimovića čiji su delovi samo obogatili i upotpunili već skoro kristalno čistu viziju Zvijeri.
Posle 30 godina aktivnog sviranja i stvaranja, vršački gitarista Aleksandar Jerković objavio je prvi samostalni album pod nazivom “Time”.
Izdanje obuhvata samo deo onoga što je nastalo u proteklom periodu, a neke od pesama su već su objavljene kao singlovi na YouTubeu: “Broken”, “Friday”, “Wind”…
Aleksandar kaže da nije “jurio” najbolju svetsku produkciju, ali da je svaki ton odsviran sa puno ljubavi prema muzici.
Aleksandar Jerković/ Photo: Promo
Ako se pitate gde možete da kupite izdanje, ovaj svestrani muzičar rešio je da album – pokloni.
Naime, na YouTubeu možete da pronađete “medley” verziju albuma “Time” koja traje 50:20 i namenjena je za slušanje u kolima, dok vozite ili kada ste kod kuće i imate vremena da odslušate sve pesme.
I da ne zaboravimo humanitarni karakter cele priče. Oni koji žele kvalitetniji zvuk, primerak albuma mogu da dobiju tako što će im Aleksandar poslati verziju wetransferom, a njihovo je da pošalju SMS na bilo koji od brojeva za decu kojoj je pomoć potrebna za lečenje.
Kimberli Taunzend, njujorška kantautorka, obradila je stari hit Bajage i Instruktora, baladu “Od kada tebe volim”, otpevavši je na srpskom jeziku.
Vreme bez živih nastupa, u doba pandemije korone, Kimberli provodi sprovodeći kampanju “52 nedelje – 52 obrade”, tokom koje svakog petka na svom YouTube kanalu objavljuje video sa novom pesmom drugog autora.
Prošlog petka objavila je video sa obradom pesme “Od kada tebe volim” Bajage i Instruktora, na srpskom jeziku i uz pratnju akustične gitare. Tako se Bajaga na kanalu mlade njujorške muzičarke našao u odabranom društvu velikana popularne muzike, kakvi su Beatles, Elvis Prisli, Bob Dilan, Džoni Keš, Sajmon i Garfankl i Radiohead, čije pesme je Taunsendova takođe obradila.
Kimberli je svoj prvi album sa autorskom muzikom objavila početkom prošle godine, a pratili su ga hvalospevi kritike na račun njenog pevanja i kompozitorskog rada. Specijalizovani portal Review nazvao ju je “budućnošću folk muzike”.
“Od kada tebe volim” je Bajagina intimna balada, objavljena na albumu “Prodavnica tajni” 1988. godine. Pod navalom serije Bajaginih hitova u tom periodu, pomalo je ostala u nezasluženoj senci, a svoj drugi život je dobila kada je, na svoj način, otpevala Divna Ljubojević.
Dvanaesti po redu Merlinka festival otvoren je u četvrtak, 3. decembra u Velikoj sali Doma omladine Beograda.
Tom prilikom, direktor festivala, Predrag Azdejković izjavio je da organizovanje Merlinka festivala u doba pandemije nije bilo izazovno imajući u vidu činjenicu da se festival već susretao sa poteškoćama, i dodao da ga raduje ovogodišnji program koji obuhvata najveći broj filmova iz Srbije do sada: – Za dvanaest godina postojanja Merlinka festival se suočavao sa mnogim poteškoćama, od otkazivanja, pomeranja i pretnji do finansijskih problema, te nam organizovanje festivala u doba korone nije palo preterano teško, jer je Merlinka svake godine festival na rubu nervnog sloma! Raduje činjenica da imamo bogat program i da našim gledaocima nudimo beg od koronične stvarnosti kroz zanimljive priče LGBT ljudi iz svih krajeva sveta. Najveća radost je da ove godine imamo do sada najveći broj domaćih filmova i nadamo se da će u budućnosti taj broj samo rasti.
Jelena Stupljanin, Merlinka festival/ Photo: KomunikArt
Festival je otvorila naša poznata glumica Jelena Stupljanin, koja tumači jednu od uloga u litvanskom filmu “Advokat“ reditelja Romasa Zabarauske, prikazanom posle ceremonije svečanog otvaranja.
– U filmu “Advokat“ ja ne igram veliku ulogu, zapravo se moj lik pojavljuje samo u jednoj sceni. Ali, kao i u životu, skup scena vode do životnih promena, pa ćete tako u okviru ovog festivala gledati mnogo scena satkanih u filmove koje znače život, koje znače važne promene, na bolje ili na gore – rekla je Jelena i dodala – Kao što filmovi i treba da budu, nadam se da će vas inspirisati i učiniti i vaš život lepšim i ispunjenijim, posebno u vremenu u kojem živimo. U to ime, i sa velikim zadovoljstvom, svečano proglašavam 12. Merlinka film festival otvorenim!
Muzički deo svečanog programa obeležio je nastup soprana Anastasije Holc.
Ovogodišnje izdanje festivala pod sloganom “Festival na rubu nervnog sloma“ održaće se od 3. do 6. decembra u Domu omladine Beograda, uz poštovanje svih mera Vlade Republike Srbije i Kriznog štaba.
Tokom četiri festivalska dana premijerno će biti prikazano više od 80 igranih, dokumentarnih i kratkih LGBTQ filmova, a publika će i ove godine imati priliku da glasa za najbolji ultra kratki film u trajanju do 5 minuta.
Merlinka festival održava se svakog decembra od 2009. godine u Domu omladine Beograda u znak sećanja na Vjerana Miladinovića Merlinku, a sa ciljem da promoviše LGBT kulturu kroz filmsku umetnost i da doprinosi smanjenju socijalne distance prema LGBT populaciji.
Grupa New Order objavila je video spot za svoj nedavni singl “Be a Rebel”. Video je režirao španski reditelj (kreativni tim), koji se krije iza akronima NYSU.
U objavi za medije, članovi New Ordera su istakli: “Ranije smo radili s NYSU iz Madrida kada su za nas napravili video za pamćenje, koji je išao uz pesmu “Restless”. Njihova kreativnost u tom videu nas je pogodila. Bilo je zadovoljstvo ponovno se udružiti s njima u pesmi “Be a Rebel”, a njihov inspirativni tretman i jedinstvena estetika dopunjuju pesmu originalnom vizijom”.
Singl “Be a Rebel” objavljen je u septembru i označio je povratak New Ordera na scenu novom pesmom posle pet godina kreativne pauze. Takođe, te 2015. godine objavili su i svoj poslednji studijski album, izdanje “Music Complete”.
