Gitarista (75) radi u svom privatnom studiju i “želi da napravi još jedan dobar album” ako se to bude finansijski isplatilo, istovremeno nazivajući prihod od zarade “šalom”.
– Postoje stranice i stranice nacrta tekstova. Ako trenutak dođe, ući ću u studio i početi da snimam – rekao je Tauzend.
Bend je objavio 12. studijski album “Who” 2019. godine.
Tauzend je rekao da su on i frontmen Daltri (76) “blizu dogovora”, dodajući:
– Mi smo vrlo različiti – politički, socijalno, duhovno, u svakom pogledu. Ali slučajno smo zajedno u ovom bendu.
Da li znate koja je najmanja, a koja najveća gitara ikad napravljena na svetu, ili možda ona najskuplja? Dalek je put koji je jedan od najpopularnijih muzičkih instrumenata napravio od svojih početaka, i puno je fascinantnih činjenica vezano uz njega.
Većini omiljeni instrument – gitara – skriva neke zanimljive činjenice koje možda niste znali. Reč ‘gitara’, na primer, u osnovi dolazi od španske reči ‘guitarra’, koja je izumljena u 15 veku. Ovaj muzički instrument može da se koristi u raznim žanrovima muzike kao što su rock, metal, country, folk, itd.
Ali, čak i ako ste veliki fan gitara i o njima znate gotovo sve – nekako smo sigurni da bartem neke od ovih ‘ludih’ zanimljivosti – ipak niste znali.
#1 A sada možete da poljubite svoju gitaru…
Kris Blek, britanski muzičar, zaljubio se u svoju gitaru, što u ovoj priči nije najčudnije. Čak joj je dao i ime – Fenda. Ta ljubav trajala je trideset i pet godina nakon čega je odlučio – da se oženi svojom gitarom! Ovo je bio službeni brak, a venčanje je u Londonu organizovao je jedan od njegovih prijatelja. Da, i to je moguće.
#2 Fender nije znao da svira gitaru
Kad čujete ime Fender, instinktivno pomislite na instrumente ili nešto vezano za muziku, zar ne? Ali, da li ste znali da je kompanija Fender zapravo počela kao servis za popravke radija? Muzičke instrumente počeli su da prave tek u ranim 1940-im, kada su prozveli svoju prvu električnu gitaru nazvanu 1950 Telecaster. Možda se čini ironično da neko prodaje gitare koje ne zna ni da svira, zar ne? Ali Leo Fender zapravo nikada nije naučio da svira gitaru, ali umesto toga bio je dobar u elektronici što mu je omogućilo da proizvodi izuzetne muzičke instrumente.
Fender muzej/Photo: wikipedia.org
#3 Prva gitara napravljena je u Egiptu
Prvi muzički instrument nalik na gitaru stvoren je pre oko 3.500 godina u Egiptu. Prvi put ga je svirao pevač po imenu Har-Mose. Taj instrument izgrađen je od očišćenog kedra sa zvučnom pločom od sirove kože. Za razliku od tradicionalne gitare koju danas koristimo sa šest žica, ovaj drevni instrument sastojao samo od 3 žice. Ta stara muzička oprema sada je izložena u Arheološkom muzeju u Kairu.
#4 Najmanja gitara na svetu
Najmanja gitara na svetu izrađena je na Univerzitetu Cornell u Njujorku. Bila je neverojatno mala, dugačka samo 10 mikrometara. U jednom metru nalazi se milion mikrometara, sada zamislite koliko je zapravo mala ta gitara. Žice ove gitare bile su široke samo 50 nanometara. Iako se ne može svirati prstima, još uvek se može svirati sa specijalizovanom opremom. Ali zvukovi koje proizvodi za ljudsko uho su nečujni.
#5 Najveća gitara na svetu
Guinnessova knjiga svetskih rekorda sertifikovala je najistaknutiju gitaru na svetu dužine 13 metara, što je jednako dužini autobusa! I ne, ova gitara nije samo za izložbu, ona se zaista može svirati! Izgrađena je u Teksasu na Akademiji nauka, teška je neverovatnih 1.023 kilograma, a stvarana je celih godinu dana.
#6 Najduža svirka
Godine 2011. irski gitarista Dej Braun oborio je svetski rekord u sviranju gitare. Svirao je četiri i po dana bez prestanka. Počeo je 12. jula, a završio 17. jula. Ukupno vreme sviranja gitare bilo je 114 sati, 6 minuta i 30 sekundi. Ljudi se i dalje pitaju kako izgledaju njegovi prsti posle toliko dugo vremena.
#7 Najskuplja gitara ikad
Kompanija Fender napravila je najskuplju gitaru na svetu. To je zaista bila jedinstvena gitara koja je prodata u prikupljanju sredstava za žrtve zemljotresa i cunamija, koji se dogodio u Indiji 2004. Cena izrade iznosila je 20.000 dolara, ali prodajna cena dosegla je neverovatnih 2,8 miliona dolara, jer su na gitari potpisi 19 kultnih gitarista.
Pošto 67. Martovski festival zbog pandemije nije održan tokom 2020. godine, u skladu sa odlukom Odbora festivala naredno izdanje biće duplo: 67/68.
Martovski festival održaće se od 22. do 28. marta 2021. godine. Biće prikazane kompletne takmičarske selekcije iz 2020. i 2021. godine, a biće dodeljene festivalske nagrade i za 67. i za 68. izdanje festivala.
Podsećamo da je do 1. marta 2021. rok za podnošenje prijava za selekciju domaćeg takmičarskog programa (dokumentarnog do 50 minuta, dokumentarnog više od 50 minuta, TV dokumentarnog, kratkog igranog, animiranog, eksperimentalnog filma i video arta).
Prijava za festival vrši se isključivo preko sajta: www.martovski.rs. Konkurs je otvoren i za autore i produkcije iz inostranstva, za selekciju međunarodnog takmičarskog programa u kategoriji za kratki igrani film.
Konkurs važi za filmove proizvedene 2019. godine i kasnije. Producenti ili autori selektovanih filmova biće obavešteni najkasnije do 12. marta 2021.
Havana dreams/ Photo: Promo (Martovski festival)
Program dokumentarnih filmova iz selekcije 67. Martovskog festivala, koji se takmiče u kategoriji dokumentarnog filma preko 50 minuta.
“Havana Dreams” (2020, režija i produkcija – Igor M. Toholj) Ostati ili napustiti Kubu? Dokumentarni esej snimljen u decembru 2011, kada je Fidel Kastro posle 52 godine preneo vlast svom bratu Raulu, istražuje život Havane na političkom raskršću. Kombinuje arhivu, savremene snimke iz “voajerske“ vizure stanovnika starog jezgra grada u svakodnevnim životnim situacijama i ispovesti ljudi o želji da ostanu ili prinudi da odu iz domovine.
“Solčence zahaja” (2020, režija- Stefan Krasić, produkcija – Dragan Ivanović) Ana Hofman kreće u potragu za poreklom najpoznatije slovenačke narodne pesme “Solčence zahaja“, onog trenutka kada spozna da to uopšte nije slovenačka, a pogotovu ne narodna pesma.
Priča o velikom zaboravljenom podvigu, o čudima svemira, o tajnama planete na kojoj živimo! U vreme osvajanja Meseca, u leto 1969. godine, Milutin Veljković stupa u svet prigušenih čula i tokom svog dugog boravka u pećini Samar spaja istoriju čovečanstva – od pračoveka do astronauta!
“To sam što jesam – Gipsy Mafia” (2019, režija – Andrijana Stojković, produkcija – Frank Baumann, Zorica Milisavljević, Andrijana Stojković) Dva brata Roma kroz hip-hop govore šta im je na duši, a njihove jake, oštre reči odzvanjaju kroz evropski kontinent.
“Umetnost sećanja” (2019, režija i produkcija – Jelena Radenović) Tema filma su monumentalni spomenici podignuti u periodu socijalizma, kao dokaz da je istinsko umetničko delo neprolazne vrednosti i da živi nezavisno od smenjivih i prolaznih ideologija i političkih sistema.
Umetnost sećanja/ Photo: Promo (Martovski festival)
Selekcionu komisiju takmičarskog programa 67. Martovskog festivala čine: Nikola Majdak, direktor fotografije (Srbija), Milan Nikodijević, profesor produkcije (Srbija), Vladimir Šojat, autor, montažer (Srbija).
Stručni saradnik selekcione komisije: Dragan Nikolić, reditelj i urednik filmskog programa Doma omladine Beograda.
Speleonaut – Pod kamenim nebom/ Photo: Promo (Martovski festival)
U celoj mojoj kolekciji knjiga koje se bave životima muzičara, uvek su mi bile draže autobiografije. Biografije su nekad dobre, nekad ne… ipak ih pišu ljudi koji su nečiju priču gledali sa strane.
Autobiografije su lične, direktne i vrlo često čak i previše subjektivne, ali to im upravo i daje lepotu i snagu. Jer, čak i kada ste svesni da je neko nešto prenaglasio ili sakrio, između redova, kroz način pripovedanja i izbor priča, o tom nekom zapravo naučite još više. A ako imate sreće da je napiše neko ko je toliko iščašen da ga baš briga da bilo šta pakuje i krije, onda ste uboli premiju!
Takav je Sleš. Mislim, krije on… oči. Celog života ga zamišljemo kao figuru sa gitarom, čupavom kosom i šeširom i jako nam je teško da mu zamislimo lice, čak i kad se potrudimo. I sa cigaretom. E da, i sa aurom koja kao da govori “kako mene zabole za ostatak sveta!“
Takav je Sleš. Potpuno opušteni ludak čija pojava vam već nagoveštava da je taj prošao ono što mi nikad nećemo.
I nema nikakav problem da pokaže u kojim je zajebanim pravcima njegov mozak spreman da ode. Za to vam je dovoljno da ga zapratite i na Instagramu, garantujem da će vam to biti jedno od najzabavnijih momenata na mrežama, čak ioako ćete u sebi nekad pomisliti “ooo, zaboga, kako je bolestan, pa gde je ovo uopšte iskopao?“
Sleš sa Entonijem Bozom/ Photo: AleX
Sleš, čoveče. Pa ja u stvari ne znam ni odakle bih počela da pišem bilo šta o njemu bez rizika da propustim nešto što ne smem da propustim.
Taj je bio deo mog života otkad znam za muziku i za rokenrol. Premotavala sam spotove snimljene na VHS kasetama da bih ovu facu gledala kako kida solaže u spotovima Gansa.
Ok, zapisivala sam ja reči pesama, volela sam ih cele i klanjala sam se onom njegovom “neprijatelju“ iz benda jer peva kao car, ali… Sleš. Sve je super, sve je to ok, ali Sleš. Taj je persona za sebe, taj je figura koja vam se ureže u kožu, hteli ne hteli.
Zato mi valjda nikad nije bilo jasno što se uopšte raspravlja na temu “Eksl ili Sleš“. Gledala sam Ganse bez Sleša, gledala sam Sleša bez Gansa… i ne znam šta bih vam rekla, osim da je on taj bend podjednako kao i ovaj riđi s mikrofonom. Ni manje ni više, podjednako. I tu se za mene cela rasprava završava.
Gansi su poslednji koncertni rokenrol bend tog kalibra, poslednji “stadionski“ bend uz koji smo odrastali. Ja sam uz njih još najviše i stasavala, još uvek negde čuvam isfotokopiranu stranu ploče “Use Your Illusion“ na kojoj su tekstovi pesama.
Nisam imala ploču, samo kasete, one nasnimane, ali drugar je imao, a ja sam morala da znam tekstove. I te spotove sam gutala, znala sam svaku scenu napamet. Obožavala sam ih. Ali tek kad sam malo odrasla, shvatila sam koliko su, zapravo, veliki.
I taj Sleš, jbt. Kakva je to faca.
Ljiljana Zdravković/ Photo: AleX
Njegova autobiografija se guta. Zaista. Toliko je dobro upakovana, toliko je u njoj interesantnih priča i toliko je taj njegov stil gotivan, da nema onih sporih i nezanimljivih delova koje biste najradije preskočili. A tek te priče…
Nije da nisam imala negde u ideji da je ta ekipa svašta prošla u životu, ali to me nije sprečilo da nekoliko puta u toku čitanja pomislim: “Wow! Kakvi ludaci…“
Da ne bude zabune, nije ova knjiga skup anegdota iz “raskalašnih“ hotelskih soba na turnejama, priča o seksu, drogi i svađama.
Može kroz Slešove priče mnogo da se sazna o rokenrol sceni tog vremena, o bendovima koji su uz njih uspevali ili nisu da se probiju, o svima onima koji su i na njega i na ceo bend uticali da postanu ono što su postali.
I, ono što je nekima možda još važnije, može dosta toga da se sazna o karakterima svih njih i sutuacijama koje su dovele do toga da se dve velike figure spojene u velikom bendu, u nekom trenutku razdvoje.
“Izgleda kao da preterujem… ali to ne znači da mi se ovo nije stvarno desilo“ Tako on kaže. A ja kažem da ćete obožavati ovu knjigu. Verujem da ćete je pročitati ponovo posle nekog vremena, ja jesam. A i ima u njoj fotki Slešovog lica i očiju.
Mislim… Sleš, čoveče! Pa to ime je već dovoljan razlog da krenete u tu avanturu.
Kori Tejlor, frontmen grupa Slipknot i Stone Sour, koji je objavio svoj debitantski solo album prošle godine, otvorio je svoju dušu o stanju moderne rock muyike, u podcastu o njegovim pogledima na žanr.
– Gledam neke od ovih bendova koji zvuče ovako, ili zvuče tako, ili zvuče poput nekog drugog, i jednostavno, kao da je očigledno da su preslušali dva albuma koja izlaze na svaki minut – započeo je Tejlor za Cutter’s Rockcast u petak 19. februara.
– Ali oni koji me stvarno frustriraju su oni koji uzmu nešto što postoji oduvek, a zatim to u osnovi prerade i nazovu novim – iako je u pitanju potpuni derivat. Znate i bend od kojeg kradu – čak ni ne pokušavaju da ukradu od gomile bendova; kradu od jednog benda. Ali mlađa generacija ih podiže u nebesa i kaže: ‘Ovo je naš bla bla bla’, jer su se umorili od starih ljudi koji su im govorili da je muyika koja je pre njih bila bolja. I ne znam ko je u pravu, ali znam da i jedni i drugi greše, greše – izjavio je Tejlor.
– Ja sam tu loš. Ja sam najgori stari zamajani tip koji udara svojim štapom. I sve mrzim. Uglavnom mrzim sav novi rock. Mrzim umetnike koji nisu uspeli u jednom žanru i odlučili su se da se bave rockom – i mislim da oni znaju ko su. Ali to je već druga priča. Ja sam najgori. I sve mrzim. A ljudi su sa mnom ipak navikli na to. Ali podsticao sam i mlađu generaciju da razmišlja preko granica onoga što slušamo. Učinite nešto što se oseća svježim; možda ne mora da zvuči sveže, ali mora da se oseća sveže. Ako je mrtvo, ljudi će ga tretirati kao mrtvog, čoveče – kazao je na kraju Kori Tejlor.
Đorđe Balašević, Dara iz JAsenovca/Photo: Branko Pantelić/promo
Koji je nama k….?
Da li je moguće da ništa, ali baš ništa, ne možemo da sagledamo trezveno i racionalno. Stalno i uvek euforija.
Koji nam je to gen na pogrešnom mestu zasađen koji nas tera na jebeni overreact o čemu god da je reč? Koji se bršljen nemira i nesigurnosti zapatio u nama da nas tera da zaslepljeno jurišamo u ratove koji ne postoje, da tražimo panično kome bismo mogli da se suprotstavimo, koga da pljunemo, koga da u blato gurnemo, a koga opet u nebesa dignemo, jer ne može ovde niko da bude normalan i prosečan, sve mora da bude prebojeno i prenaglašeno, svaka emocija dignuta na n-ti stepen.
Ovo jeste priča u Đoletu i Dari, ali i nije. Povod, ne i razlog.
Prvo Đole. Jedan od najvećih pesnika koje smo imali. I diže se kuka i motika, prevrnu se nebo i zemlja. Za jedne heroj detinjstva i generacija žednih slobode, za druge izdajnik i srbomrzac. Za jedne Panonski mornar, za druge Panonski go.nar. A da bi sve bilo crnje i gore, svi ti koji su ga u blato valjali kad i gde god su stigli, pune svoje stupce njegovim fotkama, patetičnim ispovestima i “ekskluzivnim” saznanjima, kako bi dobili još jedne prodate novine, još jedan klik na portalu. A na Tviteru i Fejsbuku deveti krug pakla. Pršte međusobne psovke i uvrede, jedni ga kude, drugi hvale, treći kažu e moj brale… i baš kao što je proročki predvideo, pričaju o plovidbi ti što nisu sidro digli. I svi sede za svojim računarima ili bulje u svoje mobilne telefone i prosipaju pamet kao da je besplatna, nepozvano pozvani da i oni kažu svoje mišljenje, da se odrede, svrstaju na jednu stranu barikade jer, jelte, između barikada ništa ne postoji, tamo je neki vakuum valjda, u kome lebde neki ljudi koji ne žive, ne dišu, ne misle, ne govore i ne postoje, ustvari, jer nisu odabrali stranu. Pa misle o Đoletu samo kao o talentovanom svircu i genijalnom pesniku. Ne može tako! Ne može on da bude samo to! Ili je nebesko biće ili najveći izdajnik. Nema sredine! Tako je to u Srbalja.
Pa Dara… Jedan film koji je,istini za volju, trebaloi da bude snimljen pre 40 godina da bi imao specifičnu težinu koja mu sada nedostaje. Iako to nije krivica ljudi koji su ga sada pravili, već samo otežavajuća okolnost. Ali to je već druga tema. Elem, slična priča. Od uverenja da je zaslužio ne jednog, nego 10 Oskara, do bljuvanja vatre na “režimski projekat”. A nesputana mržnja prosto kulja iz reči onih istih što za svojim računarima, udobno zavaljeni u toplim domovima, kukaju nad sudbinom male Dare i dece sa Kozare i pozivaju na nove ratove. Da koljemo one koji su nas klali. Jer, kako drugačije? A s druge strane barikade, razgoropađeni pacfisti kojima je režim kriv za sve i koji bi svima i sve zaboravili samo da umesto “ovih” dođu “oni”, a je.eš istoriju “učiteljicu života” kad nas ionako ništa nije naučila.
I opet se niko ne bavi tim beznačajnim stvarima kao što su kvalitet filma, režija, gluma, montaža i slične gluposti i budalaštine, za koje se dobijaju Oskari, to je zanimljivo samo onim istim luzerima iz vakuuma koji ne razumeju da se na Dari lomi srpski istorija, da posle ovog filma ništa više neće biti isto i da je baš ovo taj momenat koji će nas iz mračne prošlosti vozdići u svetlu budućnost jer smo svetu pokazali ko je dželat a ko žrtva! Ili smo, pak, dokazali da državna propaganda slabo radi posao jer, eto, do trke za Oskara nismo ni stigli. A film… Koji film?
Ali kao što rekoh na početku, nije ovo (samo) o Dari i Đoletu. Već o svim našim euforijama, patosima, seči vena, “ura”momentima i svim neobuzdanim izlivima osećanja kojima druigima i sebi dokazujemo da imamo, je li, tu čuvenu “srpsku dušu”, šta god to značilo. A biće da je ipak neka genetska greška. Neka mala. Beznačajna. Ništa što neka 5G vakcina neće moći da popravi…
Elektro R&B bend t.u.n.a. je objavio svoj drugi singl pod nazivom “Moj stil“ – melodičnu, zavodljivu pesmu koja se bavi vrlo aktuelnim problemom sa kojim se svakodnevno susrećemo.
Novi singl predstavlja napredak u autorskom radu ovog intrigantnog dua. Posle prošlogodišnjeg lepršavog letnjeg hita “Vozimo se“, grupa t.u.n.a. se sada pozabavila temom doživljaja ljubavne veze u svetu toliko posvećenom prizemnim sistemima vrednosti:
– To je jurenje samo za materijalnim i vrednovanje ljudi na osnovu toga. Cilj u životu je imati dobra kola, puno para, firmiranu garderobu, ići na skupocena letovanja i sve to pokazati na društvenim mrežama. U suprotnom uspeha kao da nema – izjavio je Andrej Martinović autor u bendu t.u.n.a.
Za pesmu je snimljen spot sa atraktivnom profesionalnom plesačicom Sanjom Obradinović, koji će definitivno privući pažnju publike.
Iza akronima t.u.n.a. krije se često izgovorena rečenica među muzičarima – “Treba uraditi nešto autorski”.
Andrej Martinović i Dušan Ćirić oformili su ovaj duo sa namerom da revitalizuju prepoznatljivi elektro pop zvuk koji je dominirao na ovim prostorima početkom osamdesetih prošlog veka.
Vođa Rolling Stonesa Mik Džeger zna ponešto o drogama. Njegov bend gotovo se raspao zbog nedozvoljenih supstanci, a njihov osnivač Brajan Džons “slavno” je umro zbog droge. Džeger je svedočio i pozitivnim i okrutnim posledicama koje droga može da izazove ali, generalnom zaključio je da bi legalizacija droga bila jedan od načina da svet učini boljim mjestom.
Džeger je uhapšen nakon što su on i ostatak benda postali meta policijskih šefova koji su tražili neko veliko ime za hapšenje kako bi dali primer ostalima. Umesto da se u to vreme povukao i izvinio, Džeger je izašao na scenu nakon incidenta s drogom te 1967. i održao strastveni, inteligentan i moralno zdrav govor u obranu prava pojedinaca da rade šta žele. Iako ovo haošenje i danas ulazak u Ameriku čini administrativnom noćnom morom, čak i pošto je prošlo toliko godina, ovo je stvar u koju Džeger i dalje čvrsto veruje.
Razgovarajući s pokojnim, legendarnim voditeljem Larijem Kingom 2010. godine, Džeger je svojim nedvosmislenim odgovorom izneo svoja razmišljanja o tome da li drogu treba legalizovazi i ni za trunku nije odstupio od svog mišljenja.
– Svi pričaju o legalizaciji i svi mene nešto pitaju na tu temu. Baš me neko ponovo pitao pre neki dan. Ja kažem da te stvari treba isprobati na “vrlo malim” mestima. Kao kad novi proizvod isprobavate u malom društvu ili na nekom ostrvu. U Engleskoj uvek isprobaju nove mobilne telefone na ostrvu Man, jer je tamo dovoljno izolovano – rekao je Džeger uz ironičan smeh.
– Zato sam odgovorio – “trebalo bi da pokušate da legalizujete sve droge na ostrvu Man i vidite šta će se desiti”. Ne znam šta bi se dogodilo – rekao je Džeger.
King ga je potom upitao da li misli da će se ikad dogoditi legalizacija ili će ona ostati samo san, na šta je frontmen Stonesa utvratio:
– Čini se da ljudska bića imaju sklonost da žele da uzimaju drogu u nekom obliku. Hiljadama godina ljudi su uzimali droge, bilo da se radi o alkoholu koji je izmišljen pre 5.000 godina, i ljudi su to koristili.
– Marihuana, sve takve stvari, duvan, ne znam koliko hiljada godina, ali dugo, siguran sam. Dakle, čini se da sve te droge ljudi prosto žele da koriste. Mislim da to moramo da shvatimo kao nešto pozitivno. Pa šta da radite kad to utiče na živote mnogih ljudi na dobar način.
Mik Džeger/Photo: facebook@mickjaggerofficial
– Kad imate zabranu tada također dobijete i puno nasilja na oba kraja tog štapa. Dobijate nasilje u zemljama koje proizvode drogu, kao u Meksiku sada. A na kraju imate nasilje i među ljudima koji pokušavaju da dobiju drogu. To je deo koji govori o nekoj vrsti legalizacije, jer logično bi bilo da neće biti nasilja na oba kraja proizvodnog i korisničkog procesa ako droga bude legalna – objasnio je Džeger i dodao:
– Ja lično ne volim da nastupam drogiran. Uvek mislim da je bolje ne uzimati drogu, piti ili nešto slično, ali to ne znači da to nikada nisam radio, jer jesam. Ali shvatio sam posle nekog vremena da to nije dobro za mene. Uzimanje droga na rekreativnom nivou je jedno, ali uzimanje dok radite nije sjajna ideja – dodao je slavni pevač.
Konačno. Džeger je rekao da do svog mišljenja nije došao zbog nekih hipi ideja o “drogama koje jačaju um” več vrlo racionalno i posle dosta istraživanja.
– Tržište droga jedno je od najvećih ubica, a ljudi koji umiru su neki od najsiromašnijih koji se nađu u ovoj smrtonosnoj zamci. Očigledno je da je rat protiv droga propao, pa zašto onda i dalje ostavljati ljude da u njemu bespotrebno gube život. Legalizacija i oporezivanje bi moglo da pomogne društvu da postane sigurnije i bolje mesto što znači da ljudi neće morati da se okreću kriminalu.
Šta bi danas bio pevač Nirvane Kurt Kobejn da nije sebi pucao u glavu? Verovatno ne to što on i mnoge njegove rano preminule kolege jesu: večni idoli, piše DW.
“Je… te se, ovo je poslednja pesma za večeras”, kaže u mikrofon Kurt Kobejn. 18. novembar 1993. godine, na snimanju akustičnog koncerta Nirvane na MTV. On sedi, ima džemper jaknu i plavu kosu. Izgleda umorno. Ima gadne bolove u stomaku, koje ne ublažavaju ni snažne droge. Uoči koncerta bilo je svađa sa MTV, pretio je otkazivanjem koncerta. Sa bubnjarom Dejvom Grolom svađao se zbog njegovog glasnog načina sviranja. Ukratko, generalna proba je već bila katastrofa. Nekoliko sati kasnije na bini se ne primećuje ljutnja. Bend zvuči harmonično, između pesama se malo šale. Kobejn je zavaljen u stolici koja se okreće i priča sarkastične viceve. Kada peva, sav je u pesmi. Taj koncert ući će u muzičku istoriju.
Pet meseci kasnije Kurt Kobejn se ubio. Bio je mrtav dva dana kada su ga pronašli. Pored leša je pronađena droga. Autopsija je pokazala da je povukao poslednju crtu heroina, stavio sačmaru u usta i pritisnuo obarač. Gorka ironija: tekst poznate Nirvanine pesme “Come as you are” ide ovako: “And I swear that I don’t have a gun” (I kunem se da nemam pištolj).
Samoubistvo Kurta Kobejna nije samo kraj Nirvane, već i početak kraja grandža, prkosnog roka iz Sijetla, koji je krajem osamdesetih godina osvojio svet, na kome su devedesetih odrastala neprilagođena deca. Ta “generacija X” pronašla je svog idola u veoma emotivnom, očajnom, povređenom i neposlušnom Kurtu Kobejnu. Muzika Nirvane bila je teška i divlja – zvuk koji ide uz dugu kosu, pocepane farmerke i karirane košulje. Jasno negiranje “volite se svi” duha, koji je devedesetih došao sa tehno-muzikom i šarenim paradama ljubavi.
Tekstovi nisu bili politički. Više se radilo o svakodnevici, životnim problemima, nasilju, zanemarivanju, lošim kućnim odnosima, nasilnom ocu, nerazumevanju. Glasnim gitarama, sirovim bubnjem i grubim glasom, grandž -bendovi su svojom muzikom stajali nasuprot svetu koji se tek oslobodio straha od nuklearnog oružja i Hladnog rata, u kome naizgled više nije imalo protiv čega da se protestuje.
Kobejn je imao svoj način protesta: ljut sarkazam, pre svega prema finansijskim institucijama i muzičkoj industriji, za koju je rekao da je “velika, svinjska kapitalistička izdavačka kuća”. Fanovi, koje je uvek iznova “čašćavao” sa “je…te se”, od njega su napravili to što je od malena želeo da bude – rok-zvezdu.
Kurt Kobejn zaista nije bio buntovnik-gubitnik sa ispruženim srednjim prstom, koji je tako često znao da pokaže. To se može zaključiti na osnovu njegovih dnevnika, koji su objavljeni 2002. godine. Tu se mogu naći skice, pisma i ostale beleške. Ništa što bi ukazivalo na to da se radi o zapisima jednog od najvažnijih rok-idola devedesetih godina.
Svi su doduše znali za njegovu zavisnost od droge – on nije bio jedini na grandž sceni koji je konzumirao heroin – ali niko nije mogao da zaviri u njegovu glavu.
Kolege iz grupe, Krist Novoselić i Dejv Grol, naravno da su znali šta se dešava. Grol je jednom iz dosade napisao pesmu o Kurtu, koju je nazvao “A Friend Of A Friend” (Prijatelj prijatelja):
“He needs a quiet room – with a lock to keep him in He’s never been in love – but he knows just what love is He says nevermind – and no one speaks He thinks he drinks too much Cause when he tells his two best friends ‘I think I drink too much’- no one speaks.”
(Njemu je potrebna mirna soba u koju će se zaključati…On još nikada nije bio zaljubljen, ali zna šta je ljubav. On kaže: nema veze. I niko ne kaže ništa. On misli da previše pije, jer kada o tome govori svojim najboljim prijateljima, niko ne kaže ništa.)
Nekoliko meseci kasnije, u septembru 1991, Nirvana objavljuje album “Nevermind”, koji će promeniti rok svet. Prva pesma “Smells like Teen Spirit” do dana današnjeg je himna, prema oceni magazina Rolling Stone jedna od najboljih pesama svih vremena, sa jednog od najboljih albuma svih vremena.
Usledile su brojne nagrade, turneje, televizijski nastupi, nagrade za video-spotove, nove pesme, još jedan uspešan album “In Utero”, a potom i taj čuveni akustični MTV koncert – izazov za mnoge grupe i muzičare. Što je više Nirvana bila u usponu, to je gore bilo Kurtu Kobejnu. Karijera, droge, problemi sa stomakom – za njega je to bilo previše. U februaru 1994. godine Nirvana kreće na evropsku turneju. Poslednji koncert trebalo je da bude 8. aprila u Dablinu. Ali već 1. marta Nirvana prekida turneju. Poslednji put na bini su bili u Minhenu. Nekoliko dana kasnije Kobejn je pokušao sebi da oduzme život sa tabletama za spavanje. Pronašla ga je žena, rok-pevačica Kortni Lav. U bolnici su uspeli da ga vrate u život.
Ali u to vreme Kobejn je već raščistio sa svim. Ni uspeh Nirvane, ni ortaci iz benda, ni žena, ni njihova mala ćerka nisu mogli da ga spreče u samoubistvu. U poslednjem pismu Kortni je napisao: “Ti znaš da te volim i da volim Fransis. Žao mi je… Ne znam kuda sada idem, ovde jednostavno više ne mogu da izdržim”.
“Nevermind” (nema veze) rekao bi možda – ne uzbuđuj se. Još uvek je tu. Njegova najpoznatija pesma “Smells Like Teen Spirit” jedna je od najvećih zaostavština rok muzike.
Mnogi muzičari su Kobejnu, Nirvani i toj pesmi posljednjih decenija podigli spomenik – jedan od najbombastičnijih dolazi iz Italije: pre pet godina veliki muzički projekat Rockin’1000 na stadionu u malom italijanskom gradu Čezena uživo je izveo “Smells like Teen Spirit” – stotine bubnjeva, gitara, bas-gitara i moćan hor. A potom i u Parizu. “Nevermind”.
Ivan Jegdić, mladi kantautor iz Beograda, poslednjih par godina prisutan je na muzičkoj mapi regiona singlovima koji vešto kombinuju ljubavnu, epsku i istorijsku tematiku sa pop muzikom, ali modernim prizvukom trepa.
Sada je ovaj autor specifičnog glasa predstavio novi video singl i prvi vokalni duet pod nazivom “Čežnja”.
Duetska pesma sa još jednim novim licem pop scene – Tam, ujedno najavljuje Ivanov debitantski album “Neka čuju me” čije je objavljivanje planirano za mart 2021. godine.
Pored Tam, gosti na novoj pesmi su: solo gitara – Stefan Aćimović (bend dram) i na bas gitari – Matija Pešič (Keni nije mrtav).
Audio inžinjering delo je producenta Save Tomića, a spot predstavlja blagu rekraciju mita o Euridici i Orfeju i rađen je pod rediteljskom palicom Milutina Miloševića, na čelu sa direktorom fotografije Dušanom Bartolovićem.
Ivan je karijeru započeo prvim zvaničnim singlom “Bolji čovek”, a posle samo nekoliko objavljenih numera, usledila je i koncertna turneja širom Srbije koja je prekinuta 6. marta posle koncerta u Božidarcu zbog globalne pandemije.
