Grupa Boa II udružila je snage sa jednim od najboljih muških vokala i zajedno su snimili pesmu “Absentia”, posvećenu kultnom bendu EKV.
Kako je nastala ideja za ovu pesmu, objasnio je frontmen grupe Boa II, Mladen Puljiz:
– Često šetam primoštenskim poluostravima i tu mi je u glavi zasvirala ova pesma. Setio sam se sjajnog benda, možda najboljeg sa ovih prostora EKV i činjenice da je grupa Boa imala čast da EKV svoj prvi nastup ima u beogradskom SKC-u kao naša predgrupa, tada kao Ekatarina ll. Kako su svi učesnici u ovom projektu veliki poštovaoci Milana i ekipe ovo je naša posveta njima. Dok sam slagao melodiju, čuo sam Marijov glas i iako je to mnogima bilo nespojivo kad smo se našli u studiju, Mario je zablistao punim sjajem.
– Saradnja sa grupom Boa II podstaknuta je nastojanjem da se opiše ljudska odsutnost od vrednosti koje smo nekad gajili kao ljudska vrsta. Odsustvo od prirode, odsustvo od ljudske povezanosti, odsutnost od nas samih, sve nas je to zadesilo tokom pojave korone i zemljotresa. Pesma “Absentia” nas podseća na te vrednosti od kojih smo zastranili i unosi osećaj nade i podstiče povratak tim vrednostima. Ulazak u studio sa bendom i rad na pesmi bio je vrlo inspirativan i konstruktivan, a probudio je u meni ponovo strasti vezane uz muziku – rekao je Mario Huljev.
Frenk Sinatra verovao je da je Merilin Monro ubijena, piše u novoj knjizi o njegovom životu “Sinatra And Me: In The Wee Small Hours” koju je napisao njegov menadžer Toni Opedisano i koja je objavljena uz časopis People.
U ovoj knjizi Sinatrin bivši menadžer i blizak prijatelj, Toni Opedisano tvrdi:
– Frenk je verovao da je ubijena i nikada to nije preboleo.
Merilin Monro je pronađena mrtva u avgustu 1962. godine, a uzrok smrti navodno je bilo slučajno predoziranje. Međutim u novoj knjizi piše da je Sinatra verovao da je njena smrt povezana s njenom vezom s predsednikom Džonom F. Kenedijem i njegovim bratom Bobijem.
Merilin Monro je neposredno pred smrt boravila u loži Cal Neva koja je u vlasništvu Franka Sinatre, a u knjizi između ostalog piše da je u loži bila sa svojim bivšim suprugom, bejzbol zvezdom Džoom Dimađom. Kako piše The Independent, Merilin Monro je trebalo da budei domaćin konferencije za štampu u hotelu na kojoj je trebalo da objavi svoje pomirenje s Dimađom. Ali, Merilin Monro umrla je pre održavanja zakazane pres konferencije, nakon čega je Sinatra zaključio da je sigurno bila ubijena zbog straha da na toj konferenciji ne iznese svoje veze s braćom Kenedi.
– Frenk je verovao da bi Merilin živjela još dugo da konferencija za štampu nije bila najavljena – ispričao je njegov menadžer Toni Opedisano. U knjizi se navodi i da je Sinatri nepoznati izvor rekao da su u njezinu smrt umešani ili mafija ili braća Kenedi.
Merilin Monro je u trenutku smrti imala 36 godina.
Mnogi bendovi su tokom godina najavili svoje “poslednje, poslednje, ovo je kraj, obećavamo” turneje. Zapravo, i sam Kiss je zapravo pokrenuo svoju originalnu oproštajnu turneju još marta 2000. godine. Međutim, ovog puta, osnivač benda Pol Stenli bio je vrlo uverljiv oko toga da je trenutna turneja “End of the Road” upravo ono što joj naziv kaže. Dok se bend priprema za nastavak turneje prekinute globalnom pandemijom, frontmen je otvorio pitanje zašto je vreme da zauvek odlože instrumente kostime i šminku.
– Da smo samo još jedan bend u majicama i trenerkama, mogli bismo ovo da radimo do osamdesete – rekao je on za Download i dodao:
– Ali mi trčimo po sceni sa 40 ili 50 kilograma opreme i čizmama sa potpeticama od osam inča, i to dobro radimo, ali takođe znam da to ne možemo zauvek. Dakle, pre nego što to dostigne tu tačku, mislim da je bolje da se zaustavimo – rekao je Stenli i nastavio:
Pol Stenli/Photo: facebook@Paul Stanley
– Jedina stvar koju shvatiš kako stariš je da u nekom trenutku prestaneš da stariš, znaš? Svemu dođe kraj, a postoje i druge stvari koje želim da uradim. I kao što sam rekao, jednostavno nije moguće da ono što radimo, radimo unedogled. Jednostavno nije .
Sam Stenli ima 69, a Džin Simons 71 godinu. 14. novembra 2019, tokom prve etape turneje “End of the Road”, bend je otkazao nastupe u Australiji i na Novom Zelandu zbog lošeg zdravstvenog stanja Stenlija.
Zvaničan razlog je bio gubitak glasa posle ozbiljnog gripa. U decembru prošle godine, Simons je potvrdio da će turneja ponovo započeti ovog leta. Otvaranje je 18. avgusta u Mensfildu, Masačusets, a preostalo je još 150 koncerata, među kojima je i onaj u Zagrebu.
– Kiss neće nestati. Bend neće ići na turneju, ali muzika Kiss, identiteti i likovi, marka i roba, sve će se to nastaviti dalje. Mislim da će Kiss na neki način nastaviti. Ne mogu da zamislim da se to ne desi.
Fanovi se već raduju “Shout It Out Loud”, filmskoj biografiji o čuvenom bendu koju snima Netflix.
– To se definitivno događa. To će biti zaista zanimljivo. Scenario je zaista dobar. Čekali smo dok se nismo osećali prijatno. Imate jednu priliku da to učinite, a ja to radije ne bih radio napola – rekao je Stenli.
Novi, peti nastavak filma o Indijani Džonsu je na pomolu, a kako prenose inostrani mediji, njegovo snimanje počinje sledeće nedelje u Ujedinjenom Kraljestvu, i to u čuvenom Pinewood studiju u Londonu, a kasnije i na različitim lokacijama širom Ostrva i Evrope.
Spominju se dvorac Bamburg, ali i mesta na Siciliji. Da se zaista kreće sa snimanjem filma, govori i činjenica da je glavni glumac, Harison Ford, viđen ove nedelje blizu studija.
Režija najnovijeg nastavka Indijane Džonsa poverena je Džejmsu Mangoldu, koji će tako zameniti dosadašnjeg reditelja ovog ostvarenja Stivena Spilberga. Muziku za ovaj film će kompovati slavni Džon Vilijams.
Što se tiče glumačke ekipe, pored Harisona Forda igraju Mads Mikelsen, zvezda filma “Još jedna tura”, Fibi Voler Bridž, Bojd Holbruk, Šonet Rene Vilson i Tomas Krečman.
U upravo objavljenim memoarima “Sećanja” opisuje stvari koje su postale deo pop kulture i u ono vreme stvarno bile šokantne.
Šinejd O’Konor je sama, što najviše voli. Provela je pandemiju u malom selu na vrhu planine u Irskoj, gledajući kriminalističke serije, kupujući sitnice preko interneta i prateći informacije na CNN-u. Tog oblačnog popodneva imala je plavi hidžab preko obrijane glave i cigaretu između prstiju, a kad se nagnula nad iPad u svom zastakljenom zimskom vrtu, činilo se kao da je hermetički zatvorena u svoj lični mali svet, piše New York Times.
– Imam sreće – kazala je – jer uživam u svom društvu.
Njena kućica je uređena u živopisnim, jarkim bojama koje iskaču iz monotone pozadine irskog neba. Ruže boje žvakaće gume nižu se uz kućne prozore, a hinduistička boginja Durga ispružila je osam ruku preko pokrivača na udobnoj sofi od trešnjinog drveta. Kad je O’Konor (54) tokom video intervjua omogućila malu iPad turneju po svojoj kući, moglo se primetiti da je cvećeveđtačko i kupljeno na Amazonu, a lep par baršunastih stolica zapravo nije stvoren za sedenje.
– Namerno sam kupila neudobne stolice, jer ne volim da mi gosti dugo ostaju – kazala je. – Volim da budem sama. To je otkrila uz bezobrazan hihot koji je zvučao gotovo kao poziv.
O’Konor je, koliko god se trudila to ne bude, neodoljiva. Ona odiše nežnom prepoznatljivošću, zahvaljujući svom osmehu, oštrom jeziku i činjenici da slučajno poseduje jednu od najznačajnijih glava u pop kulturi. Početkom 90-ih O’Konor je postala toliko poznata da su same dimenzije njene lobanje postale upisane u javnu svest. Ako se sećate dve stvari o njoj, to je onaj krupni plan u videu za svoju verziju “Nothing Compares 2 U” – i onaj događaj kad je zureći u kameru u emisiji “Saturday Night Live”, pocepala fotografije pape Ivana Pavla II i time ubila svoju karijeru.
Ali ona to ne vidi tako. Zapravo se svega seća drugačije. Sada je napisala memoare “Sećanja” koji priču pričaju iz njene perspektive. – Osećam da me je prvo mesto na top listi skrenulo s puta – piše ona – a moje cepanje fotografije vratilo me na pravi put.
O’Konor je sebe doživljavala kao protestnu pevačku pankerku. Kad se popela na vrh pop liste, bila je zarobljena.
– Mediji su od mene stvarali ludaču jer se nisam ponašala kao što bi pop zvezda trebalo da se ponaša – rekla je. – Čini mi se da je biti pop zvezda gotovo kao biti u nekoj vrsti zatvora. Moraš biti dobra devojka.
A to jednostavno nije Šinejd O’Konor.
“Ludo” je reč koja obavlja neka prljava kulturna posla. To je uvrnut način referisanja na mentalne bolesti. Ali to je i klizava oznaka koja nema ništa s načinom na koji čovekov mozak radi i ima sve s načinom kako je prihvaćena u kulturi. Nazvati nekoga ludim ultimativna je tehnika ućutkivanja. Oduzima osobi njezinu sopstvenu subjektivnost.
Do trenutka kada se O’Konor pojavila na “SNL-u”, u oktobru 1992. godine, već je bila označena kao luda – zbog bojkota dodele Grammyja gde je trebalo da primi nagradu za ploču godine (prepoznali su samo ‘materijalnu dobit’, rekla je) i što je odbila da svira ‘The Star-Spangled Banner’ (američku himnu) na početku koncerata (jer državne himne ‘nemaju nikakve veze s muzikom generalno’). Njen ugled je bio u stalnom riziku.
– Nije mi žao što sam to učinila. Bilo je sjajno – rekla je o svom proterstu protiv zlostavljanja u Katoličkoj crkvi. – Ali bilo je vrlo traumatično – dodala je. – Bila je otvorena sezona lova kada su se prema meni ponašali kao prema ludoj kučki.
Ubrzo posle tog showa, O’Konor se pojavila na tribini u čast Bobu Dilanu, a kada je publika izviždala, bila je toliko zatečena da je prvo pomislila da se sprdaju s njenom odećom. Džo Peši se u showu ‘Saturday Night Live’ šalio da će je udariti, a kasnije joj se na toj istoj pozornici Madona rugala na snishodljiv način, cepajući fotografiju seksualnog prestupnika sa stranica tabloida, Džoja Butafuoka. O’Konor je osuđena od strane Lige za klevetu i grupe pod nazivom Nacionalna etnička koalicija organizacija koja je angažovala valjak da uništi stotine njenih albuma ispred sedišta njezine diskografske kuće. Washington Times nazvao je ‘licem čiste mržnje’, a Frenk Sinatra ‘jednom glupom ženskom’.
Memoari Šinejd O’Konor stižu u vreme kadaa se čini da kultura želi da preispita ove stare presude. Najbolji komentar ispod emisije ‘Behind the Music’ s O’Konor na YouTubeu glasi: “Možemo li se svi složiti da je bila u pravu!” Vreme je dosta toga potvrdilo: seksualno zlostavljanje dece i njegovo zataškavanje u Katoličkoj crkvi više nije javna tajna. Ivan Pavle II konačno je priznao ulogu crkve 2001. godine, gotovo deceniju posle njenog čina prkosa.
Ali preterana reakcija na O’Konor nije se odnosila samo na to je li bila u pravu ili nije; radilo se o vrstama provokacija koje prihvatamo od žena u muzici. – Ne zato što sam bila slavna ili nešto slično, već zato što sam bila čovek, imala sam pravo da dignem ruku i kažem šta osećam – rekla je O’Konor. Neki su umetnici vešti u šokiranju da prodaju više ploča, a drugi ublažavaju svoj politički bes u ukusnoj muzici, ali “Šinejd nije tip koji išta ublažava”, kaže njen prijatelj Bob Geldof, muzičar i aktivista. “U tome je ona u velikoj meri Irkinja”.
Da biste shvatili zašto je O’Konor to što je dospela na crne liste doživljavala oslobađajućim, morate da razumete koliko je duboko bila neshvaćena tokom svoje karijere. Još je bila tinejdžerka kad je započela rad na svom žestokom, eteričnom prvom albumu, “The Lion and the Cobra”, kad je izvršni direktor pozvao na ručak i rekao joj da se ženstvenije odeva i pusti na kratko ošišanu kosu. Pa je odmarširala do brijača i sve to obrijala. – Izgledala sam kao vanzemaljac – što je bio svojevrsni beg od toga da izgleda poput ljudske žene. Kad je O’Konor zatrudnjela usred snimanja, ona piše da je direktor pozvao lekara i pokušao da je prisili na pobačaj, što je ona odbila. Njen prvi sin Džejk stigao je neposredno pre albuma.
Kasnije, kada je singl “Nothing Compares 2 U” učinio zvezdom, O’Konor je rekla da je autor pjesme, Prins, terorisao. Zaklela se da če otkriti detalje “kad budem stara dama i napišem svoju knjigu”, i sad je to učinila: Napisala je da je Prince pozvao u svoj mračni holivudski dvorac, izgrdio zbog psovanja u intervjuima, prisilio svog batlera da je posluži supom, iako je ona više puta odbila, i slatko predloži borbu jastucima, da bi je lupio nečim tvrdim što je ubacio u jastučnicu. Kad je usred noći pobegla pješice, piše, on je pratio svojim automobilom i progonio je oko autoputa.
Prins je vrsta umetnika koji je opisan kao lud u dobrom smislu, u stilu ‘Moraš biti lud da bi bio muzočar” – rekla je O’Konor – ali postoji razlika između toga što si lud i da si nasilni zlostavljač žena. Ipak, činjenica da je njenu najpoznatiju pesmu napisala ova osoba nimalo je ne zanosi. – Što se mene tiče – rekla je, – to je moja pjesma.
Njen potez u ‘S.N.L.-u’ bio je ličniji nego što je većina znala. U knjizi opisuje kako je majka fizički zlostavljala tokom detinjstva. – Dobila sam nagradu u vrtiću jer sam mogla da se sklupčam u najmanju kuglicu, ali moja učiteljica nikad nije znala zašto to mogu da učinim tako dobro – piše ona. Postoji razlog zašto ona u videu ‘Nothing Compares 2 U’ počinje da plače kad dođe do stiha o maminom cveću. O’Konor je imala 18 godina kada joj je majka umrla, a toga dana skinula je jednu fotografiju sa zida mamine spavaće sobe: sliku pape. O’Konor je pažljivo spakovala fotografiju, čekajući pravi trenutak da je uništi.
– Zlostavljanje dece je kriza identiteta i slava je kriza identiteta, pa sam direktno prešla iz jedne krize identiteta na drugu – rekla je. A kad je svojom slavom pokušala da skrene pažnju na zlostavljanje dece, bila je osramoćena. “Ljudi bi rekli da je krhka”, rekao je Geldof. “Ne ne ne. Mnogi bi se ljudi srušili pod težinom da budu Šinejd O’Konor, da nije bilo Šinejd”.
Umesto toga, O’Konor se osećala oslobođenom. “Mogla sam biti samo ja. Raditi ono što volim. Budite nesavršeni. Budite čak i ludi”, piše u knjizi.
– Nisam pop zvizda. Ja sam samo problematična duša koja treba povremeno da vrišti u mikrofon.
Smatra da je reakcija javnosti odmakla od pogrešnog života, u mainstream popu, i prisilila je da živi od svojih izvedbi, gde se kao umetnica oseća najudobnije.
“Sećanja” su dokument teškog života, ali je i prilično smešan, počevši od naslova. (‘Kao što sam rekla, ne mogu da se setim mnogih detalja, jer su me neprestano kamenovali’, piše ona.) Prepuna je šarmantnih priča s vrhunca njine slave. Odbacuje tvrdnju pevača Red Hot Chili Peppersa Entonija Kidisa da su imali nešto (‘Samo u njegovom umu‘), ali potvrđuje afericu s Piterom Gabrijelom (da biste otkrili nepristojni izraz koji ona dodeljuje njihovoj vezi, moraćete da pročitate knjigu).
Ali knjiga ne nudi urednu, veselu vrstu opravdanja. Ovi trenuci kulturnog preispitivanja mogu se činiti poput dodele utešne nagrade; posledice prošlih odluka nikada se ne mogu zaista preokrenuti. U međuvremenu, ista se dinamika ponavlja, iznova i iznova. Poslednjih godina O’Konorino mentalno zdravlje postalo je glavna tema terapijsko-zabavnih emisija poput onih dr. Drea i dr. Fila, koji uspevaju oblikujući bolest kao dramu i pretvarajući bol u spektakl.
O’Konor je videla i malo sebe kod žena koje su došle posle nje – u Ejmi Vajnhaus i Britni Spirs. – Ono što su učinili Britni Spirs bilo je odvratno – rekla je. – Ako biste na ulici sreli neznanca koji plače, zagrlili biste ga. Ne biste počeli da fotografišete, znate?
O’Konor se osvrće na ono večee kad je Spirs proglašena ludom jer je obrijala kosu. – Zašto su govorili da je luda zbog brijanja glave? – rekla je. – Ja nisam luda.
Ona i dalje sama brije glavu otprilike svakih 10 dana. – Jednostavno se ne osećam poput same sebe kad imam kosu -, rekla je. Preko toga obično nosi hidžab; prešla je na islam pre nekoliko godina i počela da se zove imenom Shuhada Sadaqat, iako se i dalje odaziva i na O’Konor. Prvi deo svojih memoara napisala je 2015. godine, ali nakon što je izvršila histerektomiju i doživela ‘totalni slom’, kako kaže u knjizi, trebalo joj je vremena da ponovo pogleda taj projekat.
Provela je šest godina u ustanovama za mentalno zdravlje i izvan njih – knjiga je delomično posvećena osoblju i pacijentima u Univerzitetskoj bolnici St. Patrick – i sada ima određenu jasnoću o tome kako njen um funkcioniše: uglavnom, ima složen posttraumatični stresni poremećaj i granični poremećaj ličnosti. Njene teškoće s pamćenjem ‘S.N.L.’ perioda je takođe proizvod traume. – Bilo je to vrlo usamljenih, usamljenih 10 godina – kaže je O’Konor. – Zaista verujem podsvesti – dodala je. -Ako ne želite da se nečega sećate, za to postoji vrlo dobar razlog.
O’Konor nikad nije razumela zašto su ljudi bili toliko privučeni njenom muzikom. Ali pre nekoliko godina, spremala se da krene na turneju posle duge pauze i “Nisam mogla da se setim prokletih tekstova nijedne pesme”, rekla je. Prvi put je na internetu pretraživala stare pesme iz svoje karijere. “Rekla sam, Isuse Hriste, ovo je stvarno dobro! To sam ja! O moj Bože!”.
Pre nekoliko godina, irski producent Dejvid Holms prišao je O’Konor i pitao da li ni s njim napravila ploču o izlečenju. “Ona je samo neverovatno složena osoba i nikad je ne bi trebalo osuđivati”, rekao mi je Holms. “Ne trudi se nikoga da povredi. Ona je samo Šinejd i nosi srce na rukavu”. Njihov album sa sedam pesama “No Veteran Dies Alone” trebalo bi da izađe kasnije ove godine.
Njen eterični zvuk ima privlačan sirovi podton. Kad peva u naslovnoj pesmi, “Postoje dve mene, ona koju vidite / i prava ja, koja ne bi trebalo da budem’, njen je talenat nepobitan. Kako je rekao Holms: “Ona ima taj glas, to je kao prijatelj”.
A njeni prijatelji opisuju je kao osobu koja voli prirodno. “Ona je velikodušna duša”, rekao je pevač grupe Pogues Šejn Megoven putem e-maila. “Pazila je na mene kad mi je to stvarno trebalo“. Kara Hanaho kaže o svojoj dugogodišnjoj prijateljici: “Upravo sam otkrila da se u nju može pouzdati i mislim da je to verovatno najvažnije”.
O’Konor piše puno e-mailova koje potpisuje sa ‘Sinead / Shuhada’, i puni su emodžija sa sunčanim naočarima i cvetovima trešnje. Ali, njen složeni post-traumatični stres pretvorio se u agorafobiju, a njene životne prilike nisu uvek dopuštale ljudima da ostanu bliski.
Geldof poznaje ljude koji više ne žele da razgovaraju s O’Konor, ali on nije jedan od njih. “Može reći šta god želi o meni i mojoj ženi”, rekao je. “Jer to je ona”.
O’Konor je srećna što je sama sa svojom baštom, cigaretama Mayfair i iPadom i svojim ‘zamišljenim dečkom’, s Tajem Digsom koji joj pravi društvo kad gledaju krimi serije. – Nisam bila užasno uspešna devojka ili supruga – rekla je. – Pomalo sam naporna, priznajmo.
Ali, pre nekoliko meseci, kad se preselila u svoju blaženo udaljenu vikendicu, otkrila je da nekoliko drugih samih žena živi u blizini. Ubrzo je došlo nekoliko njih koje su ponudile hleb i kiflice, a ona se prvi put otkad je bila tinejdžerka našla s grupom devojaka. – Sahranjujemo tela jedno za drugim – rekla je.
Problem izdavanja memoara je u tome što je naterao O’Konor da proživi svoju prošlost, a to može biti traumatično iskustvo, čak i ako podstakne kulturni obračun. – Dole niz planinu, kako je ja zovem, niko ne može da zaboravi na Šinejd O’Konor – rekla je. – Ali gore u selu nikoga nije briga – a to je za mene lepo – rekla je. – Lepo je imati prijatelje.
HBO kriminalistička drama “Mare of Easttown” od početka je zamišljena kao jednokratna serija, ali to još uvek nije odvratilo neke gledaoce da se ne pitaju da li ćemo se opet naći u predgrađu Filadelfije u narednim godinama.
Warner Media je ponosno objavila da je finale ove serije bila najgledanija epizoda bilo koje HBO ili HBO Max serije tokom prva 24 sata na svojim streaming platformama, sa 3 miliona gledalaca koji su se prijavili u nedelju uveče. A impresivnih 4 miliona gledalaca sedelo je prikovano uz ekran tokom vikenda i na HBO i na HBO Max.
Takođe treba napomenuti da je svaka epizoda privukla više gledalaca od prethodne, što je pošlo za rukom samo seriji “The Undoing” pre toga.
S obzirom na sve gore navedeno, ne bi bilo iznenađujuće kada bi druga sezona ipak dobila zeleno svetlo. Ali realno, kakve su šanse za to?
Razgovarajući sa TVLine, Kejt Vinslet podelila je želju da se vrati svojoj nesvakidašnjoj ulozi:
– Apsolutno bih volela da ponovo glumim Mer. Nedostaje mi. Zaista. To je najčudnije. Osećam se kao da žalim što je kraj. Bila je to apsolutno divna uloga. Ima nešto kod Mer što stvara zavisnost, jer je tako… briljantna i stvarna u isto vreme, znate? Volela sam da je glumim.
To je jedan veliki plus u korist druge sezone, ali postoji još jedan ključni igrač od koga stižu pomešani signali: pisac Brad Ingelsbi. Razgovarajući sa The Hollywood Reporter, on je rekao:
– Pisano je tako da se završava. Nema više misterije koju treba rešiti. Ali ako bismo Kejt i ja mogli da napravimo priču na koju bismo bili zaista ponosni i osećali se kao da je to zaslužno drugo poglavlje na Merinom putu, onda možda. Ali, ja to još nisam uspeo; ne znam šta je to, iskreno.
Kejt Vinslet, Mer iz Istauna/Photo: HBO promo
Reditelj i izvršni producent Kreg Zobel takođe je rekao za TVLine da, iako bi “bio uzbuđen da vidi drugu sezonu”, smatra da je mini serija završena na pravi način.
Jedan od najsnažnijih argumenata za nastavak je činjenica da autori nikako nisu mogli da napuste Mer tamo gde smo je poslednji put videli, dok se penjeu potkrovlje gde je njen sin Kevin oduzeo život, prvi put posle njegove smrti.
Mer koju smo upoznali na početku serije nije bila žena od koje smo se oprostili na kraju. Terapija je primorala glavnu junakinju da se obračuna sa traumom. Njena početna nespremnost da ode tamo otapala se svakim razgovorom i kroz to smo bili svedoci metamorfoze. Mer je postajala osoba koja je učila da živi sa neprihvatljivim, umesto da se i dalje uzaludno bori protov svoje tuge. S tom transformacijom pojavili su se novi slojevi u njenom liku koji su, zajedno sa onim što je bilo u središtu naracije, držali publiku prikovanom za ekran.
Druga sezona bi, naravno, izbacila novi zločin, čiji bi vrtlog uhhvatio zajednicu Easttown, izvlačeći kohortu svežih lica i njihovih tajni na svetlo.
Ali, izbor da odloži olovku i odšeta može biti i najpametniji potez koji kreator može povući. Vratiti se bila bi odluka motivisana pozivima javnosti, a ne gorućom željom da ispriča određenu priču. A to je recept za propast.
Jer. opšti konsenzus nakon druge sezone “Big Little Lies”, na primer, bio je da nije uspela da dostigne visine svog debija, pa iako pohvala oko prve sezone ne može biti oduzeta glumačkoj ekipi i kreatorima, ipak je izgubila deo sjaja.
Ali s obzirom da je Ingelsbi odlučan da uslovi moraju biti savršeni da bi mogao da kaže “da”, možemo biti sigurni da ćemo, ako ponovo sretnemo Mer, imati paklenu predstavu.
“Ja sam Satan Panonski, po narodnosti panker, po zanimanju prijatelj” – tako se Ivica Čuljak predstavljao na sceni. Odmah zatim bi uzeo žilet ili staklo i priredio publici krvavi šou.
Satan Panonski rođen je na današnji dan, 4. juna 1960. godine u selu Cerić kod Vinkovaca. Poginuo je 27. januara 1992. godine pod vrlo čudnim okolnostima.
Bio je poznat po provokativnim pesmama i krvavim nastupima tokom kojih se sekao na bini, skakao na glavu, gasio opuške po telu…
– Satan je doslovno bio sotona za sve ljude, sve ono što ljude zgražava, on je uživao u tome da šokira. Od njega nikad niste mogli očekivati ništa normalno, bio je ono što porodični ljudi ne podnose, njihova noćna mora. Voleo je ljude, ali ne i ljudsko licemjerje… Iako sam i ja znao razbiti flašu na svojoj glavi, po telu se nikada nisam rezao. Ljudi su od tih prizora padali u nesvest, ali on, kako mi je govorio, pritom nije osećao ni najmanju bol. Živeo je do daske, kao da mu je svaki dan poslednji, ali mislim da je u dubini duše bio jako nesrećan čovek – ispričao je jednom prilikom Goran Bare, frontmen Majki.
Godine 1980. postao je pevač alternativnog benda Pogreb iks, a četiri godine kasnije preuzeo pseudonim Satan Panonski pod kojim je objavio tri autorska studijska albuma, desetak demo snimaka uživo, nekoliko video-zapisa, zbirku poezije, te mnogo recitala i nastupa. Bio je prepoznatljiv po svom ekscentričnom oblačenju i samopovređivanju na živim nastupima, kao i mističnom ponašanju. Uprkos pseudonimu, Ivica Čuljak nije imao nikakve veze sa satanizmom. Svoj pseudonim je skovao na osnovu pogrdnih imena koje su mu upućivali njegovi sugrađani, zgroženi njegovom neobičnom odećom i slobodnim ponašanjem.
Pored muzike, Čuljak je bio izvanredan slikar.Međutim, sve njegove slike je po izuzetnoj maloj ceni kupio diler Mokso iz Vinkovaca (Čuljkov lični diler heroina), a preprodao je posle Italijanima za velike pare.
Satanu je šok bio drugo ime, a strašna sudbina dodatna podloga za ispredanje mnoštva bizarnih mitova o njemu.
– Šokiram da bih ljude oslobodio. Kad ih šokiram pogledom, znam da će me slušati, a kad me slušaju, onda je to već hipnoza, ludilo. U tome sam majstor. Perfekcija koja paralizuje mozak, razum. U tom trenucima ih oslobađam, deblokiram od barikada koje su nabačene kroz obrazovanje i razne torture ispiranja mozga. Kasnije, kad se vrati kući, on je opet onaj iz civilizacije, sa svojim barikadama. To je moje zanimanje prijatelja. Eto, sve to radim da bih ljude oslobodio od teškoća – pričao je.
Međutim, nije samo “oslobađao” druge…
– Iako to gledaocima ne sugerišem, verujem da se samoranjavao zbog griže savesti što je ubio čoveka – rekao je srpski reditelj Milorad Milinković, koji je diplomirao sa dokumentarcem o Satanu Panonskom.
Tragedija koja je odredila sudbinu ovog umetnika desila se 1981. godine, na koncertu u rodnim mu Vinkovcima.
– U kafanskoj tučnjavi je nekog čoveka izbo nožem 15 puta i tako ga ubio – seća se Bare.
U dokumentarnom filmu Milorada Milinkovića, Čuljak je opisao kako je došlo do ubistva i šta se dogodilo.
– Došao sam s njim ljudski da popričam, jer mi je maltretirao brata. Mislio sam da će ga taj teatar moj, dar govora, malo umiriti. Pozvao me da zajedno popijemo pivo, bilo mi je drago, mislio sam da je sve rešeno. Na trenutak sam okrenuo glavu da vidim Meri Cetinić, a kad sam se okrenuo prema njemu, udario me šakom u nos. Dogodio mi se trenutak totalnog afekta, kad instinkt jedino radi, za samoodržanjem kao kod životinja. Ja se sećam da sam izvadio taj nož iz kaputa i znam da sam skočio na njega kao tigar neki, ali ne sećam se uopšte da sam ga ubo. To ne znam, to je trajalo par sekundi samo – ispričao je Čuljak i dodao da je to bio jedini put u njegovom životu kad se dogodilo da je izgubio kontrolu.
Priča o samoodbrani na sudu nije prošla zbog manjka dokaza i osuđen je na 12 godina zatvora. Predviđena lokacija izvršavanja kazne bila je Goli Otok, ali je ipak završio kao psihijatrijski slučaj u zatvorskoj bolnici Popovača.
Njegovi bližnji slažu se da je do tragedije došlo zato što je Ivica branio svog brata i da mu zbog toga nije bilo mesto u ludnici, ali da je Ivica “insistirao na svojoj ludosti” jer je ocenio da će mu tamo biti bolje nego u zatvoru. Tamo je snimio i svoja dva albuma “Ljuljajmo ljubljeni ljubičasti ljulj” i “Nuklearne olimpijske igre”, i napisao danas kultnu zbirku poezije “Mentalni ranjenik”.
Povremeno je izlazio vikendom i nastupao sa bendom Pogreb ili samostalno kao Satan Panonski.
Bio je homoseksualac, a svog poslednjeg ljubavnika Slavena iz Sinja upoznao je upravo u bolnici za mentalno obolele osobe.
Osam godina posle zatvaranja, Ivica Čuljak našao se na ratištu. Poginuo je 1992. u 32. godini u vojničkoj uniformi. Kao i o životu, i o njegovoj smrti su se ispredale brojne bizarne priče – da ga je ubio zalutali metak, da je u pitanju osveta zbog ubistva, pa čak i da je sa mačem jurišao na tenk. Ipak, prijatelji veruju da je u pitanju nesrećan slučaj – da se Čuljak vraćao kući naoružan kalašnjikovim, okliznuo se na ledu i jednim slučajnim trzajem ispalio metak u sebe.
Psihomodo Pop i Let 3 kreću na zajedničku turneju koja će početi u Rijeci, u petak 18. juna na Trgu Riječke rezolucije.
Nedelju dana kasnije, u subotu 26. juna stižu u Pulu gde će zasvirati u prostoru dvorišta kluba Rojc, a uskoro ćemo da saznamo i ostale datume i gradove.
Let 3/ Photo: Aleksandar Milovanović
U Rijeci će se Psihomodo Popu i Letu 3 kao predgrupa pridružiti još jedan riječki bend – Mrave Brojim koji će uživo predstaviti upravo objavljeni debi album “Zemlja Kamenog Bizona”.
Ulaznice možete da nabavite na prodajnim mestima Eventim.hr, a zbog epidemioloških mera, u prodaju je biti pušten ograničen broj (u Rijeci će u prodaji biti svega 400 ulaznica, a u Puli 300). U slučaju dodatnog popuštanja mera u prodaju će biti puštene dodatne ulaznice.
Piscu Igoru Marojeviću danas je svečano uručena književna nagrada “Meša Selimović” za roman “Ostaci sveta” na mestu srušenog zdanja Narodne biblioteke Srbije (NBS) na Kosančićevom vencu u Beogradu.
Priznanje za najbolju knjigu u 2020. godini Marojeviću je uručio glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti Milorad Vučelić, simbolično na temeljima NBS, srušene u nemačkom avionskom bombardovanju 6. aprila 1941. godine.
Kompanija Novosti 33. put dodeljuje nagradu koja se sastoji od skulpture sa likom velikog pisca Meše Selimovića (1910-1982), povelje i novčanog iznosa.
Marojević je istakao da je Selimović autor koji je esejima, novelama i romanima, a posebno remek delom “Derviš i smrt”, iznederio “toliko misli, gnoma i aforizama da ih se ne bi postideli ni vrhovi nesistemske filozofije u jednoj od svetski najrazvijenijih kultura kakva je francuska”.
– Pretpostavljam da je svakom koliko-toliko izgrađenom stvaraocu ambivalentnost prema nagradama prirođena… Za autora romana koji pod Mešinim imenom trijumfuje u konkurenciji od oko 130 naslova, početna ambivalentnost se neminovno smanjuje u korist značaja priznanja – izjavio je Marojević.
Prema Igorovim rečima, njegov roman je “pobuna protiv uopštenog i ideološki jednosmernog prikazivanja ili književnog ignorisanja bitnih istorijskih,i ne samo istorijskih zbivanja”.
Marojevićev roman, u izdanju “Derete”, dobio je 27 od 60 glasova istaknutih književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara Velikog žirija Novosti, odnosno dvostruko više od drugoplasiranog romana.
Pored “Meše Selimovića”, Marojevićevi “Ostaci sveta” dobili su nagrade “Tronoški rodoslov”, za “Solarisov” roman godine, Nagradu grada Beograda “Despot Stefan Lazarević” i “Zlatni beočug”.
Zdravica ???? #INAČEIMAMOSVE #MEŠASELIMOVIĆ Igor Marojevic
Projekat O2 u sastavu: Ivana Peters, Marko Louis, Lena Kovačević, Tamara Todevska, Sashka Janx i Igor Simić otpevali su pesmu “Udahni” čija poruka ima za cilj da u prvi plan istakne solidarnost među ljudima.
Ivana Peters, Negative (Kombank dvorana)/ Photo: AleX
Lena Kovačević/ Photo: Irina Duplevskaja
Pesma ima više motiva od kojih su glavni – podizanje svesti o važnosti očuvanja životne sredine, borba protiv zagađenja i potreba za zdravijim vazduhom koji dišemo, kao i veoma važna poruka podrške svima koji su preživeli ili još uvek preživljavaju teške posledice pandemije.
Autori pesme “Udahni” su Vladimir Danilović i Nemanja Filipović.
