Kasno sam otkrila Koena. U mom sistemu vrednosti on je jedan od onih koji “ide s godinama”. Ali i on je kasno otkrio tog “muzičkog sebe”, pa kontam da je to u redu.

Problem sa Koenom je što, kad ga jednom otkrijete, ulazite u jedan toliko širok, dubok i čudnovat svet u kojem ima toliko toga još da se čuje i pročita, i shvatite da možda nikad nećete ni otkriti sve što vas zanima. On je govorio da se “jedini značajni odgovori nalaze u njegovim pesmama”. A i to je, samo po sebi, ozbiljno štivo.

Drugi (moj) problem sa Koenom je što, kad pomislim na njega ili na bilo koji način krenem da se bavim njegovim bićem, imam neopisivu želju da stanem mirno i odustanem od bilo kakvog pričanja ili objašnjavanja. Jer, on je Koen, ili kapirate ili ne. On je Koen, nemam ja prava da bilo šta pišem o njemu.

Iz svih tih razloga, s nekim posebnim poštovanjem sam pristupila čitanju ove knjige. Skoro sve ostale knjige mogu i volim da čitam nekako “usput”… u busu, dok čekam u nekom redu… ali ovu knjigu (Muzika, iskupljenje, život / Liel Liebovitz /Dereta) sam od starta imala potrebu da čitam u apsolutnoj tišini, sklonjena od sveta. Zato što sam imala osećaj da želim da kroz ove reči čujem i njegovu poeziju koju je nekako tiho, a preglasno stvarao od prvog dana.

Odmah da vam kažem – nećete saznati “sve o Koenu”, ma ni većinu stvari koje vas zanimaju, nakon što pročitate ovu knjigu. Ovo je samo deo slike, ako želite da je vidite celu, moraćete sate i sate da provedete slušajući njegove reči, gledajući snimke, filmove, čitajući o njemu sve što postoji…

Ovo nije klasična biografija u kojoj se ređaju detalji njegovog života. Ovo je knjiga u kojoj se ređaju priče  o njemu kao čoveku, priče o rađanju pesnika Leonarda Koena. Možda se ta poezija u njemu rodila iz pitanja koja je kao mali morao da postavlja, rastrgnut između starog i novog, verskog i ovozemaljskog. A možda  se samo rodio, takav kakav je, “onozemaljski”, jer je morao da postoji u tom svom vremenu i tim prostorima.

A te priče počinju onom sa “Isle of Wight” festivala 1970. godine. Onom pričom kad se mnoge jake muzičke “zverke” (a bilo ih je prilično te godine) nisu izborile sa razularenom publikom koja umalo nije srušila binu… Ali on se izborio. Skoro da nikome nije bilo jasno kako. Oni kojima je jasno, znaju da je to ta magija koja je isijavala iz njega i davala mu moć da se rečima “izbori” sa svima. Možda ne uvek sa samim sobom, ali sa publikom… kao da je to najprirodnija stvar na svetu.

“Na Koenovom koncertu imate isti osećaj kao da ste u crkvi ili sinagogi, osećaj koji proističe iz poimanja da reči i muzika koje ćete čuti predstavljaju izraz najtananijeljudskog napora da dočara tajnu kojom mo okruženi i da, slušajući i pevušeći zatvorenih očiju i sami dosežemo onostrano.”

“On kao da porama apsorbuje čestice lepote, tuge i istine koje lebde oko nas, a koje samo retki imaju dar da primete. I u saglasju je sa božanskim, štagod ono moglo predstavljati.”

Kako se on, takav rodio i odrastao u Kanadi, zašto je čitao sam u svojoj sobi i voleo da luta, koliko mu je značio Lorka, kako ga je profesor Dudek “imenovao” pesnikom, kako se rodila ideja da on, koji ne zna da peva, počne na taj način svoju poeziju da “prodaje” svetu…

Kako se tresao od treme kad ga je Judy Collins zamolila da sa njom izađe na binu i kako se, nekoliko godina kasnije, osećao u tom svetu i kako je njime vladao…

Šta mu je značila Hidra, ko je njegova Marianne a ko Suzanne, koliko je voleo žene i koliko su žene volele njega, sa kakvim se demonima borio celog života… “Melanholija, čežnja za lutanjem, zablude o sopstvenom značaju, bile su teško podnosive”

Zašto se na pet godina povukao u budistički hram i koliko mu je bilo važno da shvati i ovu i sviju i druge vere…

Kako je postao figura pred čijim se delom klanjaju najveći… i zašto je “prorok koji ne proriče budućnost, već bolje od svih razume sadašnjost.”

Od svih opisa i izraza poštovanja njegovih kolega, meni je nekako ostalo urezano ono što je rekla o njemu velika Joan Baez: “Kažu da bi pesma trebalo da ima neki smisao. Koen dokazuje suprotno. Uopšte ne mora da ima nikakav smisao, već da dolazi toliko duboko iz njega da nekako dopire u dubinu duše drugih. Nije mi jasno na koji način, ali sigurna sam da je tako.”

Šta god da napišem, premalo je i previše je. Gospodin, pesnik, umetnik, lutalica i prorok Leonard Koen samo onim što jeste zaslužuje da u nekom trenutku svog života i pronalaženja sebe pustite glasno (ili tiho) njegove poeme i da pročitate šta se o njemu piše u ovoj knjizi.

HL čitač glasnih knjiga: Ljiljana Zdravković