Mesecima unazad, još od prvih najava, nizale su se razne spekulacije: zašto baš tamo, zašto baš tad, zašto baš on. Hoćemo li ići ili nećemo, hoćemo li da bojkotujemo lokaciju.
Dok su se sve priče i teorije zavere nizale u nedogled, ulaznice su se, jedna po jedna, rasprodale. Pričalo se o svemu, izmišljalo, tražio se razlog za loše komentare, tu i tamo se svašta proturalo. Pričalo se o svemu, osim o onome što je bilo najvažnije – Nik Kejv ponovo svira u Beogradu. Sam, za klavirom.
Trebalo bi da bude sasvim dovoljno, da se bar na dva sata zaborave ideologije, da se ne izmišljaju zavere i da se poštuje lik i delo umetnika na bini. On svira iskreno, svira velikodušno, onima koji su tu zbog njega. Svima onima koji u kolekcijama imaju njegove ploče, u kolima narezane diskove, ili u policama njegove knjige. Ne zanima ga mnogo o čemu se to toliko dugo polemiše. Došao je zbog muzike, koju izvodi svojim obožavacima, svojoj publici koja mu je nekoliko puta spašavala život. To je, valjda, jedino važno, bez skrivenih značenja i poruka. Samo muzika, prožeta iskrenim emocijama.
Nik Kejv otkrio kako je smrt njegovih sinova uticala na novi album “Wild God”…
Njegova muzika je na desetine nivoa iznad svake glasine. Na kraju krajeva, ko želi da nađe zamerku, našao bi je u bilo kakvim okolnostima. Idealni uslovi ne postoje.
Možda plato ispred Geozavoda nije prva asocijacija kada neko pomene koncertni, festivalski prostor, ali je 17. i 18. juna, za vreme trajanja Belgrade River Festa, urađeno sve da on to postane. Crveni tepih i bele dekoracije, uz poneko drvo, vino i podsetnik da ostanemo hidrirani, sve je izgledalo prilično skladno, otmeno. Prijatna klasična muzika služila je kao odlična podloga za razgovore i žamor na samom kraju zalaska sunca.
Konačno, dok su oni najsporiji, ili oni kojima je posebno stalo do još jedne čaše vina, užurbano odlazili do svojih mesta, Kejv je neprimetno izašao na binu i zasvirao “Girl In Amber”. Ipak, nije bio sam. Pored sebe je imao Kolina Grinvuda, basistu benda Radiohead i bili su zaista odličan spoj. Klavir, pojačalo, zavesa u pozadini i njih dvojica. Scena kao iz nekog artificijalnog međuprostora u filmovima Dejvida Linča. Taman dovoljno intimno.
Kejv se zahvalio, poželeo dobrodošlicu i sve nas prisutne, uz mnogo truda da izgovori to čudno slovo kako treba, nazvao “divni ljudi”. Objasnio je, kasnije, da na ovakvim nastupima izvodi iste pesme, ali na mnogo ranjiviji, u nekom smislu uprošćen način, u odnosu na ono što radi sa The Bad Seeds. Kako kaže, to zahteva mnogo koncentracije, sa obe strane. Zahteva posebno raspoloženje i razumevanje, za šta je zamolio, a onda otpočeo “Higgs Boson Blues”. Tada je prvi put, simpatično, pogrešio početak pesme.
Koncert je tekao, a svaka pesma dobila je kratko objašnjenje, kako je nastala ili čemu je posvećena. “O Children”, njemu zauvek relevantna, nastala je dok je gledao igru svojih sinova, svestan da neće moći da ih zaštiti od svega što ih očekuje. Ponekad, ni on sam nije uspeo da nađe prave reči, pa je tako, ne dovršivši rečenicu, puštao neke od pesama da govore same za sebe.
S vremena na vreme, bilo je stojećih ovacija, ali je “The Ship Song” konačno podigla na noge čitavu publiku, koja je tako ostala do samog kraja. “The Weeping Song” izazivala je različite reakcije – neko je pevao, neko je plesao znatno energičnije nego što verzija na klaviru dozvoljava, neko je ostao potpuno miran. Kejvu je to bilo poprilično simpatično. Prijala mu je beogradska publika, uživao je u duhovitim dobacivanjima i kratkim razgovorima sa obžavaocima iz prvog reda.
Kad Nik Kejv perporuči najbolje pesme – Nika Kejva
Koliko god sam izraz bio ličan, sibjektivan, bilo je jasno da je ovo koncert koji se doživljava. U svakom smislu te reči i punim plućima. Koncert koji se doživljava, oseća, na kom se ne skida pogled sa dva statična muzičara na bini, koncert koji aktivira svaki milimetar nervnog sistema. “Push the Sky Away” bila je poslednja, ili je bar u to trebalo da budemo uvereni. Usledilo je negodovanje čim je najavljen kraj, ali kako je on sam rekao:
– Ovo je, navodno, poslednja pesma. Vi ćete onda reći: “Ne, hoćemo još!” i zvaćete nas na bis, a mi ćemo sići sa bine i za sedamnaest sekundi ćemo se vratiti nazad.
Naravno, tako je i bilo.
Bis je bio slobodna volja publike. Bio je dogovor, na bis sviraju ono što publika traži, odnosno predlog onoga ko bude najglasniji. Tako je odabrana “Nobody’s baby now”, koja je ispravno odsvirana tek iz trećeg puta, jer je Kejv, smejući se samom sebi, uporno zaboravljao početak. Usledile su još tri pesme, komcert je zatvorila “Shivers”. Ispraćeni su dugim aplauzom, cvećem i ovacijama.
Mesta su se praznila, komentari su već počeli da se čuju, neka svetla su bila upaljena, a nekoliko upornih ljudi želelo je još. Na opšte iznenađenje, vratili su se na binu. Nekoga su zatekli na izlazu, nekoga u uskom prolazu između sedišta, a onima kojima se žurilo da izađu ostaje jedino da se kaju.
Kejv je odsvirao svojim “divnim ljudima” još “And No More Shall We Part”, a onda je kroz smeh, uz uvod za “Love Letter” rekao:
– Ovo je stvarno poslednja.
Bila je, zaista. Posle nje, više se nije vraćao. Ipak, do izlaza je vladala tišina, izazvana pređašnjim iskustvom, u slučaju da ipak odluče da nas počaste još kojim slojem bisa, pa da ne propustimo. Ko zna, možda su se opet vratili, baš onda kada smo svi otišli.
J. Ilić za Headliner
Napomena uredništva: Fotografisanje koncerta je bilo zabranjeno, kao i korišćenje mobilnih telefona. Zbog toga nema originalnih fotografija sa scene. Šteta.
