Novi album Kralja Čačka spreman je, sedam godina posle izlaska kultnog albuma “Spusti svetlost na put” i devet godina od objavljivanja debija “Zemlja snova”.
Kako kod Kralja Čačka ništa nije uobičajeno i stanje nikada nije redovno, treći studijski album “Dobro jutro ljudi!” je dupli, sa 25 pesama i mnoštvom različitih suptilnih osećanja, priča iz života, bitnih i manje bitnih trenutaka, misli i snova.
Queens of the Stone Age objavili su Alive in the Catacombs i prateći dokumentarni film iza kulisa, Alive in Paris and Before. Oba filma sada su dostupna za kupnju ili iznajmljivanje putem stranice qotsa.com.
Tokom sledećih 48 sati, obožavaoci koji kupe Alive in the Catacombs za preuzimanje ili streaming također će dobiti i Alive in Paris and Before: ekskluzivnu hroniku iza kulisa koja prikazuje burne dane koji su prethodili nastupu u Katakombama. Reč je o iskrenom dokumentu emocionalno nabijenog razdoblja koje je uključivalo i tešku odluku o odgađanju preostalih koncerata turneje The End is Nero zbog hitnog medicinskog stanja Joshue Hommea. Alive in Paris and Before je nezaobilazan sadržaj koji pruža dublji kontekst trijumfu koji je Alive in the Catacombs.
Trailer za Alive in Paris and Before možete pogledati OVDE
Queens of the Stone Age: Alive in the Catacombs filmska je realizacija sna koji je bio u nastajanju 18 godina — audiovizualni dokument dugo nagađanog nastupa benda u legendarnim tunelima pariskih katakombi.
Snimljen u julu 2024., Alive in the Catacombs prikazuje QOTSA na način na koji ih još niste videli niti čuli. Ovo jedinstveno, neponovljivo iskustvo sadrži pažljivo odabran popis pesama koji obuhvata ceo opus benda, pri čemu je svaka pesma posebno odabrana i monumentalno reinterpretirana za prostor Katakombi. Rezultat je neviđena inkarnacija QOTSA u njihovom najintimnijem izdanju, okruženi doslovno milionima ljudskih ostataka — “najveća publika za koju smo ikad svirali,” kaže Joshua Homme.
Queens of the Stone Age: Alive in Paris and Before i Alive in the Catacombs zajedno čine jedinstvenu celinu: dokumentarac prikazuje bend u najintimnijem izdanju, dok nastup beleži jedan od najslavnijih trenutaka u bogatoj istoriji QOTSA.
Katakombe u Parizu prostiru se na 320 km ispod površine grada. Sa milionima tela pokopanih još u 18. veku, kosti i lobanje jasno su izložene i često čine same zidove.
Homme je sanjao o nastupu QOTSA u katakombama još od svoje prve posete istom, pre gotovo 20 godina. Ali grad Pariz nikad ranije nije dopustio nijednom umetniku da nastupi u tim svetim tunelima. QOTSA su, kao zakoniti građani, strpljivo čekali dok njihova vizija nije dobila službeno odobrenje.
Hélène Furminieux (Les Catacombes de Paris) izjavila je:
“Pariske katakombe plodno su tlo za maštu. Važno nam je da ih umetnici interpretiraju sa osećajem i osetljivošću. Spuštanje pod zemlju i suočavanje sa temama smrti može biti duboko intenzivno iskustvo. Čini se da je Josh u telu i duši osjetio puni potencijal tog mesta. Snimci savršeno rezonuju sa misterijom, istorijom i introspekcijom, posebno kroz suptilnu upotrebu tišine u Katakombama.”
Svaka estetska odluka, svaki izbor pesme, svaki raspored instrumenata… sve je pomno planirano u skladu sa Katakombama – od akustike i ambijentalnih zvukova (kapljanje vode, jeka, prirodna rezonanca) do tamne, atmosferične rasvete koja pojačava muziku. Daleko od sigurnosti studija ili udobnosti bine, Alive in the Catacombs prikazuje bend koji ne samo da se nosi sa izazovom, nego ga i prihvata.
Homme se priseća:
„Mi smo toliko ogoljeni jer je i to mesto toliko ogoljeno, što muziku čini ogoljenom, što reči čini ogoljenima… Bilo bi smiješno pokušavati ‘rokati’ tamo. Sve odluke donelo je to mesto. To mesto diktira sve, ono je glavno. Kad si tamo, radiš kako ti se kaže “
Rezultat je QOTSA sveden na svoju najosnovniju formu — Homme, Troy Van Leeuwen, Michael Shuman, Dean Fertita i Jon Theodore, uz tročlanu gudačku sekciju, koristeći lance, štapiće za jelo kao improvizovane udaraljke i ne samo. Alive in the Catacombs je Queens of the Stone Age u svom najogoljenijem obliku, svedeni na nužnost (ne možeš to zvati “unplugged” jer ni nema utikača gde bi eventualno mogli da se uključe instrumenti), napajajući električni klavir uz pomoć akumulatora iz auta i bez filtera — svaka pesma snimljena je uživo, iz jednog pokušaja, bez naknadnog uređivanja ili presnimavanja.
Reči ne mogu da opišu veličanstvenost Queens of the Stone Age: Alive in the Catacombs. Njegova zadivljujuća ravnoteža suptilnosti i veličine mora da se doživi da bi se shvatila. Lepota leži u borbi – i unutrašnjoj i spoljašnjoj. Ovo je Joshua Homme u svom – fizički – najranjivijem, ali i najtrijumfalnijem izdanju.
Alive in the Catacombs producirali su La Blogothèque, režirao je Thomas Rames, a izdaju ga Queens of the Stone Age i Matador Records. Film će biti dostupan za najam ili kupovinu na qotsa.com, gde su već dostupne prednarudžbine. Fanovi koji kupe film do 7. juna dobiće ekskluzivan pristup snimcima iza kulisa, uz mogućnost streamovanja i preuzimanja celog izdanja. Audio verzija biće najavljena u bliskoj budućnosti.
Pred svoj prvi nastup, uskoro na Wind Rock festu u Vršcu, mladi beogradski punk rock bend Pepe Le Punk objavio je i svoj novi, drugi po redu singl “Ulice nas zovu”.
Bend je formiran 2024. godine, a u oktobru iste godine objavili su svoj prvi singl “Uniforma”, a sada je došao red i na “Ulice nas zovu”.
pesma šalje vrlo jasnu poruku o stanju u našem društvu i poziva da se svi probudimo, da jasno i glasno kažemo svoj stav i izađemo na ulice.
Spot je snimljen u, kako kažu, njihovom omiljenom rokenrol kutku na bulevaru, u Office Caffeu i u muzičkom studiju Studio Music Home.
Trenutnu postavu benda Pepe Le Punk čine Nikola Vuksanović Vuksa – vokal, Aleksandar Spirić – bubnjevi, Marko Mićanović – gitara i Miroljub Antić – bas.
Njihov prvi zvanični nastup uživo desiće se na Wind Rock Festu u Vršcu, 12. juna. Do tada, pogledajte spot za “Ulice nas zovu”:
Novi album grupe caroline počinje gitarom koja napada zveckavom, svetlucavom oštrinom. Zatim se druga pridružuje sporijim, dubljim tonovima, kasneći za prvom. Pa nastupa direktan, ali zveckavi ritam bubnjeva. Sva tri instrumenta su različitog ritma, ali se ipak isprepliću u prelepo neuravnoteženu petlju.
Džasper Levelin i Magdalena Meklin pevaju ujednačeno iznad te borbe, dok se kovitlajući zvuk ispod njih sve više pojačava – trombon, bas klarinet i elektronika – postepeno se uključuju u slojevima. I baš kada se činilo da će oštra uzlazna linija violine sve odneti u stratosferu, dolazi kolosalni kontraudar elektronske buke koji preseče sve na pola. Taj nadirući talas potpuno nadjača na nekoliko sekundi, pre nego što se početni napad gitara i bubnjeva ponovo vrati, zvuci se sudaraju i povlače, da bi se konačno spojili u nešto veličanstveno – više zvučnih svetova kreće se kao jedan. Uvodna pesma “caroline 2” nosi prikladan naziv: “Total euphoria”, a zaista to i isporučuje.
– Bilo nam je važno da ta pesma bude kako treba – kaže Makl O Majli, koji sa Levelinom i Kasperom Hjuzom čini autorsko jezgro osmočlane grupe. S jedne strane, kažu, njihov drugi album nastavlja tamo gde je prethodni stao – istoimeni debi iz 2022. godine završio se sa “Natural Death”, gde su takođe istraživali mogućnosti isprepletenih, pomerenih gitarskih šablona. Ali s druge strane, ovaj album donosi potpuno novi pravac.
Caroline – caroline2, cover
Dok se prvi album može smatrati kolažem materijala nastalog tokom dužeg perioda formiranja benda – uz promene članova i fokusa tokom godina – “caroline 2” predstavlja novo pronađeno jedinstvo i samopouzdanje.
– Prvi album je bio kompilacija, ali ovaj je izjava – kaže Levelin. Tamo gde je debi imao naizmenično duge i kratke numere – razvučene kompozicije isprekidane eksperimentalnim trenucima – ovde su emocije svedene na osam pesama približno iste dužine, gde i dalje ima uspona i padova, ali su sada snažniji i direktniji.
– Ovo je više promišljen album – kaže O’Majli, što je delimično i rezultat vremena koje je bend proveo zajedno od izlaska prvenca. Tokom niza autorskih putovanja – od ruralne Škotsku, do južne Francuske i Margejta (Velika Britanija) – O’Majli, Levelin i Hjuz su razvijali pesme, da bi potom kao osmočlani bend snimali u Eseksu. Novi materijal su svesno testirali na posebnim koncertima. Vezanost članova se učvrstila, ne samo u centralnom triju, već i u široj grupi.
– Na prošlom albumu smo skoro bili osmočlani bend, ali sada smo zaista to – kaže Levelin, ističući da su svi članovi po prvi put doprineli pisanju pesama. –Sada smo tehnički daleko sposobniji, pa možemo da razmišljamo ambicioznije, sa više alata na raspolaganju – dodaje Llewellyn.
Kolosalni bas koji se probija kroz “Total euphoria”, na primer, pokazuje da se „manje plašimo elektronske muzike“, kaže Llewellyn, navodeći uticaje hyperpopa, eksperimentalnog hip hopa i avangardnih producenata. Osim što violinistkinja McLean više peva, a trubač Freddy Wordsworth prvi put preuzima vokal, glasovi su širom albuma procesuirani auto-tjunom, menjajući karakter i oblikujući se kroz haotičnu teksturu „Song two“ i tonući nisko u drugom delu “Two riders down”.
“Tell Me I Never Knew That” uvodi potpuno novi vokal – Kerolajn Polaček Bend joj je poslao poruku nakon što su primetili sličnost između akustičnog rifa pesme i melodija na kojima je ranije radila. Kao uzajamni fanovi, ne samo da je pristala da učestvuje, već je pesmu podigla na novi nivo.
– Bila je sila – kaže O’Malley. – Pevala je pet-šest sati, pisala nove harmonije. Mi smo stali oko pola dva ujutro, a ona je bila iznenađena. Mogla je da nastavi.
Raznolikost vokala, sudar pop estetike i akustične dubine, i prihvatanje eksperimentalne elektronike govore o cilju “caroline 2”: da kombinuje različite svetove, dopuštajući slučajnosti, kontraste i sinhronicitete. To ih odavno zanima, kažu. Kada su svirali pesme sa prvog albuma na festivalima, Llewellyn kaže da im je u početku smetala buka drugih bina i publike, “ali s vremenom smo shvatili da je to deo kompozicije“.
Hjuzse seća trenutka kad je zvuk aviona u niskom letu savršeno odgovarao tonu gitare koju je svirao – “kao savršen spoj slučajnog zvuka i namerne muzike”.
Na “caroline 2”, ono što je ranije bilo slučajno, postaje centralno. Tokom pisanja pesama u Škotskoj, pronašli su prostor sa dve potpuno različite akustike – soba sa odjekom i šumoviti eksterijer bez ikakvog – i snimali tako da su ti prostori prelazili jedan u drugi. U pesmi “Coldplay cover” (naziv koji je ostao iz šale), polovina benda svira u dnevnoj sobi, druga u kuhinji, dok inženjer zvuka Syd Kemp pomera mikrofon između prostorija – čuju se i koraci dok se jedan snimak stapa s drugim.
Pesma “When I Get Home” nastala je kao eksperiment uživo: gitaristi koji nikad nisu čuli pesmu dobijali su akorde, uživo tokom nastupa. Bend je te snimke zadržao i ponovo ih ugradio u finalnu verziju. Uz to, pozvali su prijatelje Danijela S. Evansa i Dženifer Valton da snime lažni klupski zvuk u pozadini – kao omaž YouTube videu “„u klubu si, ali u WC-u”.
Na albumu se kriju i drugi svetovi – na primer, “U R UR ONLY ACHING” sečena je između studijskog snimka i demo verzije iz groblja Nunhead. Ali umesto da ih sve pobrojimo, važnije je ono što bend radi s tim svetovima – muzika koju stvara kroz njihovo sudaranje i preplitanje. Poslednja pesma, “Beautiful ending”, baš kao i uvodna, nosi odgovarajući naslov. Sadrži teške elektronske slojeve i zemaljske gudače, iskrivljene vokale, duboke drone tonove i terenske snimke, sve u pokretu, ponekad s trenjem, ponekad u blagom skladu. Na neki način, ta pesma predstavlja “caroline 2” u malom – album koji je promišljen, ali ostavlja prostor za slučajno, u stalnom kretanju, koji se na kraju smiruje u nešto krajnje uzvišeno.
Slipknot se vraća 2025. godine sa pesmom “I See Myself Disintegrate” — brutalnim, neumoljivim istraživanjem slomljenog identiteta, unutrašnje patnje i polaganog gubitka razuma, objavljeno je na YouTube kanalu @DJetakMusic.
Podstaknuta razornim rifovima, industrijskim teksturama i visceralnim vokalima Korija Tejlora, ova numera je zvučni napad koji hvata sirovu, nestabilnu suštinu gubitka kontrole.
Autor kanala je uz video spot ostavio samo jednu, ali jasnu poruku:
Preminuo je džez muzičar Matija Dedić, sin Arsena i Gabi Novak.
Matija Dedić, sin Arsena Dedića i Gabi Novak, je hrvatski džez pijanista i kompozitor, rođen 1973. godine u Zagrebu, prenosi Jutarnji.hr. Poznat je po svom virtuoznom stilu i spoju džeza sa elementima klasične muzike i domaće muzičke tradicije.
Matija je studirao klavir u Gracu (Austrija), a tokom karijere je sarađivao s brojnim hrvatskim, regionalnim i inostranim muzičarima. Ističe se njegov rad na albumu “Matija svira Arsena”, gde je na dirljiv i umetnički snažan način obradio očevu muziku.
Matija Dedić/ Photo: AleX
Dobitnik je više nagrada, uključujući i Porin – najprestižniju hrvatsku muzičku nagradu.
Nastupao je u brojnim evropskim državama, kao i u Brazilu i Sjedinjenim Američkim Državama. Godine 2002. bio je finalista takmičenja mladih džez-pijanista na džez festivalu u Montreu.
Svoje kompozicije objavio je na albumima Octopussy (1998), Solo/Part 1 (2000), Sentiana (2012), Ligherian Rhapsody (2015), Dedicated (2017) i dr., dok je obrade kompozicija drugih autora objavio na albumima Tempera (2004; Zlatan Stipišić – Gibonni), Kontesa (2010; Dora Pejačević), Matija svira Arsena (2015; Arsen Dedić) i dr. Komponuje i za televiziju i pozorište
Dobitnik je nagrade Hrvatskog društva skladatelja za najboljeg džez-kompozitora, kao i višestruki dobitnik nagrada Status i Porin za najbolje džez albume, kompozicije i instrumentalne izvedbe.
Još kada je otkriven line up, očekivalo se da će drugo veče festivala Rockstrikcija biti posebno. I bilo je.
Jer, bilo je svega. I sarajevskih lovačkih priča, i beogradskog slenga, i bušenja betona na bini, i buke, i znoja, i piva, i policije, i masovnog pumpanja…
A sve je počelo, u vrelo subotnje podgoričko veče bez daška vetra, simbolično, nastupom Gradskih bitangi.
Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Momci iz Valpova, prvi put u Crnoj Gori, nisu krili oduševljenje što otvaraju drugo veče Rockstrikcije, a publika je dobila žestoku i mračnu svirku, pa iako većina nije znala ni jednu jedinu pesmu s njihovog debi albuma “Grad”, skakanje je počelo, i nije prestalo sve do… (aha, o tome ćemo malo kasnije).
Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
– Najviše nam znači što smo izašli van Hrvatske, jer je svakome generalni cilj da se proširi po regionu, a jako je malo festivala koji zovu mlađe, neetablirane bendove na nastupe van njihove zemlje. Bilo je zanimljivo jer nam je ovo prvi put ovdje. Nadamo se da ćemo ponovo doći – ispričao je za Antenu M pevač i gitarista benda, Domagoj Ivić.
Vizelj, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Vizelj, koji se menja iz albuma u album, iz pesme u pesmu, takođe je prvi put nastupio u Podgorici. Jedni od “rodonačelnika” Hali Gali kolektiva već nisu imali problem s prepoznavanjem pesama. Jer je bilo očigledno da su crnogorski fanovi alternative dobro proučili njihov repertoar. Od, naravno, “Novčanica”, do “Ljubičast i plav”, “Olovo” i svih onih pesama koje možda nije lako pevati zajedno s bendom, ali zato su idealne za razmenu energije koja je na Stadionu malih sportova porasla taman toliko da se dočekaju Davor Sučić (Sejo Sekson) i njegovo Zabranjeno pušenje.
Vizelj, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Vizelj, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Vizelj, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Frontmen sarajevskog benda, koji je na binu izašao posle rođendanske torte u bekstejdžu (sad mu je tek 64), prošarao je set benda stvarima koje je snimio posle “velikog preloma”, kao što su, neizbežna za početak, “Poso kuća birtija”, “Karabaja” i “Jugo 45” , ali je fokus ipak bio na stvarima nastalim u “ono vreme”. Dakle, “Pišonja i Žuga”, “Dok čekam sabah sa šejtanom”, “Bos i hadžija”, sve do neizostavne “Zenice” za kraj.
Sejo Sekson, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Sejo, koji bi, inače, mogao dobro da počasti svoju ekipu muzičara i prateću pevačicu Endi koji su ga “vadili” kad je postajalo pevački gusto, imao je svoje standardne sarajevske monologe i dijaloge s publikom, koja je očigledno uživala u ovom “retro blokbasteru”.
Zabranjeno pušenje, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Zabranjeno pušenje, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Zabranjeno pušenje, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Zabranjeno pušenje, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Zabranjeno pušenje, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Zabranjeno pušenje, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Zabranjeno pušenje, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Sejo Sekson, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Sejo Sekson, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Zabranjeno pušenje, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
A onda prvi šok… Tokom nestvarno dugog changeovera (koji su i inače bili malo preko standarda), lagana ambijentalna muzika koja je smirila i “najluđe u publici”.
“Rambo je tako tražio”, saznali smo. “On zna zašto”.
Rambo Amadeus, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
A Svjetski mega car svakako ne bi bio to što jeste da ne napravi neki pi*vajz: Ovog puta bila je to bušilica za beton nasred bine kojom je Rambo sa zadovoljstvom masakrirao betonsku kocku uz “FAP mašinu”, valjda kao kontrapunkt onim uvodnim laganim notama, ali i sa jasnom simbolikom ovog ekološkog performansa. Po meri. Pokazalo se.
Rambo Amadeus, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Rockstrikcija 2025 (Rambo Amadeus band)/ Photo: AleX
Rambo Amadeus, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Rockstrikcija 2025 (Rambo Amadeus band)/ Photo: AleX
Rambo Amadeus, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Rambo Amadeus, Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Jer, kada je kompletan festival trebalo da zatvore mlade niške rok snage Ego – policija je prekinula program. U 1.30, rekli su, vreme je da Podgorica ode na spavanje. To što u centru grada, istovremeno, trešti na sve strane od različitih zvukova nekih drugih muzičkih orijentacija, nema veze. Zabrana očigledno, važi samo za rokenrol.
Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Rockstrikcija 2025/ Photo: AleX
Tim povodom oglasio se na društvenim mrežama i organizator Janko Popović, koji se izvinio bendu Ego, ali i izrazio protest zbog ovakve odluke policije:
I tu nije bio kraj. Svetla su se pogasila, roudiji počeli da sklanjaju opremu s bine, a onda je Rambo dobacio još jednu svoju ideju. I kroz nekoliko minuta, reflektori na stadionu su upaljeni, a kompletna ekipa muzičara, organizatora i prijatelja Rockstrikcije popela se na binu za zajedničku fotografiju, dok se “uspavanom” Podgoricom zaorilo: Pumpaj!
Novi album grupe Dropkick Murphys, “For The People”, pokazuje hrabrost i samopouzdanje, progovarajući protiv nepravdi koje se dešavaju u Sjedinjenim Američkim Državama, i to snagom i energijom koja podseća na njihove najranije punk rock korene. “For The People” nije samo naziv albuma – to je iskren stav, deklaracija o tome ko je ovaj bend i ko su oduvek bili.
Album “For The People” biće objavljen digitalno 4. jula putem izdavačke kuće benda Dummy Luck Music / Play It Again Sam, dok će LP i CD izdanje sa dodatnih 5 bonus pesama izaći 10. oktobra.
Naslovnicu albuma osmislila je dizajnerska kuća Studio Number One, poznatog umetnika društveno-političke tematike Šeparda Ferija, dok je album producirao i miksovao dugogodišnji saradnik benda, Ted Hat.
Dropkick Murphys – For The People, cover
“Who’ll Stand With Us?”, prvi singl s albuma, poziv je na jedinstvo, povratak zdravom razumu i osvrće se na to šta – i ko – nas zapravo deli. Pesma ide pravo u srž: kada milijarderi i “broligarsi” završe sa kastracijom društva, šta ostaje nama ostalima? Cilj pesme je da prikaže klasni rat onakvim kakav zaista jeste. I kao sve pesme benda Dropkick Murphys, ona osnažuje slušaoce da reaguju i deluju.
Snažan spot za “Who’ll Stand With Us?”, koji je režirao Džon Vulpin, prikazuje uznemirujuću stvarnost nestajanja ljudi u SAD-u. MeidasTouch Network, američki pro-demokratski informativni podcast (i trenutno najpopularniji podcast u SAD-u i Kanadi), primetio je video, planira da ga podeli i kontinuirano pokazuje podršku naporima benda u borbi protiv nepravde.
U skladu s temom albuma i vrednostima benda, Ken Kejsi je nedavno učestvovao u konvoju humanitarne pomoći za Ukrajinu, dodatno ističući posvećenost benda podršci toj ratom pogođenoj zemlji. Tokom proteklih godina, Dropkick Murphys su prikupljali sredstva za pomoć Ukrajini prodajom limitiranih serija majica, a Kejsi je smatrao važnim da lično ode, vidi situaciju i pruži moralnu podršku ukrajinskom narodu.
Kao deo njihove dugogodišnje podrške veteranima i radničkim pravima, Dropkick Murphys su započeli svoju letnju turneju istorijskim nastupom na National Mallu u Vašingtonu, povodom skupa Unite for Veterans, Unite for America, održanog 6. juna na godišnjicu Dana D.
Beogradski indie rock bend KoiKoi objavio je singl “Ponovo stran”, uz prateći video spot, kojim najavljuje svoj drugi studijski album “O sreći i snovima”, čije je izdanje planirano za jesen 2025. godine.
“Ponovo stran” je snažna introspektivna numera koja otvara novo poglavlje u radu benda i dolazi kao prvi singl izdat pod etiketom KoiKolektiv Records, novopokrenutom izdavačkom kućom samog benda. Ovaj korak simbolizuje njihovu posvećenost autentičnom stvaralaštvu, umetničkoj slobodi i izgradnji šire zajednice kolega i saradnika iz raznih oblasti umetnosti.
KoiKoi – Ponovo stran, cover
Pesma nosi prepoznatljiv KoiKoi zvuk – kombinaciju indie rocka, post-punka, elektronike i dream popa. Kako kaže frontmen benda Marko Grabež, “’Ponovo stran’ govori o zaboravu, o sebi kao nepoznatom telu.
– Svako iskustvo ili utisak koji doživljavam kao sopstveni znak prepoznavanja, zapravo ne ostaje moj. Ne zadržava se. Iznova i iznova pokušavam da pronađem poznatog sebe. Što više pokušavam, to sam dalji od istine. Želja za trunkom nečega poznatog da bih ga razumeo kao istinito, a samim tim i večno. Prve ideje za ’Ponovo stran’ su starije čak od nekih pesama sa prvog albuma. Prolazila je kroz razne faze, ali od prvog dana je pokazivala da ima potencijal za hit. Posebno je jasno koliko nam je ova pesma značajna i draga, s obzirom na to da nismo odustali od nje, iako je mnogo novih, sjajnih ideja nastalo u međuvremenu. Ali, retko kad dođeš u priliku da se osvrneš nakon snimljenog materijala i kažeš sebi bez dileme – ’okej, imamo prvi singl!’.
KOIKOI_Ponovo Stran_by Stefan Đaković
Spot za pesmu režirao je Raško Miljković, dugogodišnji saradnik benda, sa kojim su KoiKoi prethodno radili na spotovima za pesme “Misisipi” i “Putem mimoza”. Ovoga puta, umesto narativnog pristupa, odlučili su se za svirački format, ali u sasvim novom ruhu, a poslednja scena snimana je čak kilometar ispod zemlje, u rudniku Crveni breg, zahvaljujući velikoj podršci Rudarsko-geološkog fakulteta.
– Ono što je divno u saradnji sa KoiKoi je to što se sa svakim snimanjem vratimo u entuzijazam studentskih dana, gde nisi samo reditelj, nego si i agregatista i vozač i kafe kuvarica i, u slučaju ovog spota – rudar. Ali je sloboda koju imamo na svakom setu i u svakom kadru fantastično oslobađajuća Uživam u radu sa mojim mikro timom, u tome da sa Nemanjom osmislim nešto što će se kasnije toliko zakomplikovati, ali će nas nakon što ga zapravo uspešno snimimo, ispuniti čistom srećom i ponosom. Nismo naročito vični sviračkim spotovima, uvek sam ih izbegavao jer su mi bili dosadni. Pitao sam se zašto bi neko želeo da gleda bend kako svira, a da nije na koncertu? Marko je insistirao na sviračkom spotu, a mi smo se potrudili da ga pomerimo dovoljno da će i publici biti drag i zabavan – izjavio je Miljković.
KOIKOI by Emilija Stanišić
Kreativni tim spota čine: Nemanja Veselinović (kamera), Matija Novaković (montaža) i Milena Miljković (kostim). Za vizuelni identitet singla, kao i za nadolazeći album, zadužen je Mihailo Kalabić.
Posle intenzivnog rada na novom albumu, KoiKoi kreću na niz letnjih nastupa, donoseći svoju muziku publici širom regiona.
Turneju su započeli 6. juna u Podgorici na festivalu Rokstrikcija.
Potom slede koncerti: 14. juna u beogradskom SKC-u, 24. juna na Lent festivalu u Mariboru, 25. juna na INmusic festivalu u Zagrebu, 26. juna na Velvet festivalu na Krku, 28. juna na Arsenal Festu u Kragujevcu, 9. jula u Gala Hali u Ljubljani, 10. jula na Riječkim letnjim noćima, 13. jula na Tam Tam festivalu u Sućuraju, 22. avgusta u Subotici na Youth Jazz Festu, 23. avgusta u Murskoj Soboti na Nindri Indri festivalu i 19. septembra na SHIP Festivalu u Šibeniku.
Paradise Lost se konačno vraća sa novim albumom pod nazivom “Ascension”, koji izlazi 19. septembra, a trenutno je dostupan novi singl “Silence Like The Grave”.
Pesma je u prepoznatljivom doom stilu, ali ima i određeni groove. “Ascension” je producirao gitarista Paradise Lost, Gregor Mekintoš, dok je miks i mastering radio Lorens Mekrori.
Paradise Lost- Silence Like The Grave. cover
Omot albuma “Ascension” prikazuje sliku The Court of Death (1870-1902) poznatog britanskog umetnika Džordža Frederika Vatsa, koja se nalazi u Tate galeriji u Londonu.
Slika prikazuje Smrt kao anđela na prestolu, okruženog alegorijskim figurama Tišine i Misterije, dok ratnik predaje svoj mač, a vojvoda svoju krunu, pokazujući da svetovni status ne pruža zaštitu. Ova mračna, proročanska vizija odražava tamne, mučne zvučne pejzaže “Ascension” albuma, gde se tužni stihovi sudaraju sa zloslutnim rifovima.
