Španska pevačica Konča Buika, pred novembarski koncert u Sava Centru, objavila je singl “Vivir Sin Miedo”. Ona je za novi singl odabrala naslovnu pesmu aktuelnog albuma Vivir Sin Miedo (Živeti bez straha), kog promoviše na svetskoj turneji u okviru koje će pevati 28. novembra u Beogradu.
– Na ovom albumu sam prvi put u životu radila sa potpunom slobodom, a sloboda je jedno od najboljih, ali i najtežih stanja. Nije lako kad možeš uda radiš ono što želiš, a naviknut si na neka pravila. Na ovom albumu sam radila bez straha da li će radio pustiti pesmu ako traje duže od tri minuta i da li će se publici svideti što pevam na engleskom – objašnjava Buika.
Photo: Promo
Na albumu Vivir Sin Miedo Buika prvi put u karijeri peva više na engleskom nego na španskom jeziku, često mešajući oba. Tamnoputa “Kraljica flamenka” autorka je devet od deset pesama na albumu koji prožimaju rege, flamenko, R&B, afrobit i gospel.
Ulaznice za koncert Buike 28. novembra u Sava Centru koštaju: 1.600, 1.900, 2.300, 2.800 i 3.200 dinara, a mogu da se kupe na blagajni Sava Centra i preko mreže Eventim.
Poznati Nemački model i kontravezna pevačica R.I.N.A. je predstavila publici svoj dugo najavljivani spot za pesmu “Samo Bahato”.
Spot odiše glamurom, a sniman je dva dana na preko sedam lokacija. Kompletna ideja za spot potekla je od same pevačice koja je učestvovala i u organizaciji samog snimanja. Pesmu je radio Rinin veliki prijatelj i saradnik Nemanja Antonić, dok je tekst pisao Ivan Vukajlović.
Photo: Promo
Da Rina ni malo ne žali da sve bude skupo i “bahato”, govori i činjenica da je upravo obučavao i sa njom uvežbavao plesne korake poznati koreograf Denis Dnice Somua (koreograf i igrač čuvene Bijonse).
Pogledate spot, poslušajte pesmu i sami procenite o kakvom se projektu radi.
Osmišljena od strane renomiranih filmskih distributerskih kuća i eminentnih filmskih stručnjaka Cinemafest je garancija vrhunskog filmskog programa i mesto gde će ljubitelji filma imati priliku da pogledaju najkvalitetnija ostvarenja nove svetske produkcije.
Pod programskim vođstvom selektora Ivana Karla repertoar prvog Cimenafesta obiluje poznatim autorskim imenima i jakim holivudskim premijerama. Publika će moći da pogleda film Pedra Almodovara “Hukieta”, Bena Afleka “Računovođa”, Kolina Firta i Nikol Kidmen “Genije”, Sare Džesike Parker “Svi putevi vode u Rim”, Marion Kotijar “Sa zemlje Meseca”. Svečano otvaranje je rezervisano za ljubimca beogradske publike Vudija Alena i njegov novi rad “Visoko društvo” kojim je otpočeo i ovogodišnji festival u Kanu.
Promo: Photo
Film “Visoko društvo” govori o mladom čoveku koji želi da izgradi karijeru filmskog reditelja u surovom Holivudu dvadesetih godina prošlog veka i o izazovima na putu do konačnog uspeha. Glavne uloge tumače Kristin Stjuart i Džejsi Azenberg.
Pronicljiv i često urnebesno smešan film “Visoko društvo” vodi gledaoce na putovanje od Bronska i njujorških bandi do luksuznih holivudskih vila, blještavila i tajnih skandala u visokom društvu. Ovo je romansa o filmskim zvezdama, plejbojima, debitantima, političarima i mafijašima koji donosili uzbuđenje i glamur tom dobu.
Svečano otvaranje Cinemafesta je zakazano za 29. oktobar u 19:00 časova u velikoj dvorani Sava Centra.
Pevačica benda Sonic Youth, Kim Gordon i gitarista Bil Nejs (X.O.4, Vampire Belt, Ceylon Mange) oformili su još 2011. godine duo pod nazivom Body/Head. Njihov debi album “Coming Apart” objavljen je 2013. godine.
Photo: Promo
Novi LP pod nazivom “No Waves” je nastao tokom nastupa Kim i Bila na festivalima i biće objavljen 11. novembra za izdavačku kuću Matador Records.
Umesto predstavljanja pojediničnih numera ili pesama, Kim i Bil poručuju da se ovaj album prihvati kao “momenat”, jedinstven set koji je divno uhvaćen u vremenu.
Naslovnu stranu albuma kreirao je umetnik i dugogodišnji prijatelj Gordonove, Rejmond Petibon.
Kompilacija koju veći deo rock publike u bivšoj Jugoslaviji dugo čeka pojavila se 14. oktobra, kada se navršilo tačno 4 godine od kako je preminuo Branko Črnac – Tusta frontmen legendarnog sastava KUD Idijoti
Kompilacija “Za Tebe – a tribute to KUD Idijoti” objavljena je ekskluzivno putem Deezer sajta, a sada se kompletan materijal može ćuti i putem Youtube.com kanala, gde se nalazi svih 25 kompozicija koje su bendovi širom bivše Jugoslavije uradili u čast istarskih legendi.
– Posle dve godine mukotrpnog rada, logistike i organizacije, konačno smo priveli kraju ovu kompilaciju. Ovo je istorijski trenutak za sve nas koji volimo ovaj bend – izjavio je Nenad Milić, inicijator projekta.
Photo: Marija Vartabedijan
– Kompilacija će se prvo pojaviti u digitalnoj formi, a posle toga slede CD i vinil, kao i promocije u svim većim gradovima bivše Jugoslavije. Ovo je zaista kapitalno delo na kojem učestvuje veliki broj muzičara, producenata, snimatelja, audio inženjera, promotera i najbolje od svega je što nismo mogli sve koji su imali želju da uvrstimo na ovu kompilaciju. To samo znači da vas u narednom periodu očekuje i Vol.2 na kojem će se takođe pojaviti još velikih imena – dodao je Marko Ristić, ispred kuće Nocturne Media koja je izdavač ove kompilacije.
Bendovi kao što su Hladno pivo, Goblini, S.A.R.S., Dubioza kolektiv, Pankrti, Atheist Rap, Lačni Franz, Psihomodo Pop su samo neki od onih koji će novim generacijama pokazati koliki trag su KUD Idijoti ostavili i koliko su uticali na razvoj rok scene bivše Jugoslavije.
Kompletan prihod od prodaje ove kompilacije će biti uplaćen u humaniterne svrhe, za pomoć deci oboleloj od malignih bolesti.
Samostalna izložba digitalne grafike Danijele Odabašić, pod nazivom “Belo svetlo”, biće otvorena u 26. oktobra u 19:00 časova u Galeriji “Start ’06” Kulturnog centra Čukarica.
Autorka izložbe, Danijela T. Odabašić rođena je u Beogradu 1970. godine. Po zanimanju je strukovni likovni umetnik, diplomirani istoričar umetnosti i dizajner. Piše kritike izložbi savremenih Srpskih slikara i dizajnira nakit. Izlagala je slike, u tehnici ulje na platnu, na više grupnih izložbi u “Galeriji 28”. Živi i radi u Beogradu.
Ovo je Danijelina prva samostalana izložba i biće otvorena za posetioce do 7. novembra 2016. godine. Ulaz je slobodan.
Sedmu sezonu serije “The Walking Dead”, največeg TV događaja ove godine, gledaoci će moći da prate svakog ponedeljka od 22:00 časa na FOX Televiziji. Nastavak sage o nezaustavljivim junacima koji su uspeli da prežive konflikte, bolest, glad, sukobe sa grupama živih mrtvaca, tragedije i izdaje, sada dobija neočekivani obrt.
O preobražaju sveta u kom su se iznenada našli, grupi razjedinjenih, slomljenih i izgubljenih članova, prvi su saznali najverniji fanovi serije, čija je promocija bila organizovana u SBB poslovnici, na drugom spratu Ušće šoping centra.
Photo: Promo
Veliki broj fanova koji su se slikali u postavci sedme sezone imaju priliku da osvoje i nagrade. Svi koji do 30. oktobra podele fotografiju iz SBB show rooma na svom Instagram i/ili Fejsbuk profilu uz haštagove: #OkruzenMrtvima i #ZabavaTekPocinje, očekuje iznenađenje.
Svi dobitnici će biti kontaktirani putem FB/Instagram poruke kako bi mogli da preuzmu svoje poklone.
On The Ride – bio je slogan Kragujevac Dance Eventa koji je digao na noge Šumadiju, žurke o kojoj je ne prestaje da se priča…
Zaključak je jasan – Srbija je željna dobre elektronske muzike.
A u subotu, 22. oktobra, upravo su to i dobili. Mladi iz grada domaćina, potpomognuti ekipama iz Čačka, Kraljeva, Užica, Kruševca… okupili su se u prostoru Kneževog Arsenala i pokazali svima da bitka sa kičem i šundom nije izgubljena. Naprotiv.
A u tome su im sjajnim nastupima pomogli Lea Dobričić, Mancha & Mark Panić i Nikola Paunović.
Bez ijednog incidenta, sve je proteklo u najboljem redu, plesalo se na podijumu Čaurnice do ranog jutra, a onda je ekipa prešla na afterparty u UMK klub koji je bio premali da primi sve one koji su želeli da nastave sa provodom i dobrom muzikom.
Arsenal fest, Šumadija fest, Megafon music i još nekoliko događaja obeležili su 2016. godinu, a ovaj party je definitivno na najbolji način označio kraj jesenje sezone, barem kad je reč o tehno muzici.
Psihološki roman Bojane Đoković “Granični slučaj“ (upravo objavljen u izdanju Lagune) istinski je drugačija knjiga od onih na koje smo navikli prethodnih godina kad je o srpskim piscima reč.
To je roman o graničnom poremećaju ličnosti, o svima onima koji vode košmaran život, o vremenu u kome je sve veći broj devijantnih ljubavi.
Njegova priča duboko prodire u najskrivenije slojeve ličnosti, i nateraće čitaoca da iznova razmišlja o pitanjima života i smrti, o odnosu žene i muškarca, o problemu moći i potčinjavanja.
– Stvarnost u kojoj živimo čini mi se da je opkoljena i da u njoj vlada goli pragmatizam koji ogoljava ljude, odnosno pustoši njihova srca, dušu i duh. Verovatno me je i taj odsjaj stvarnosti koji sam opisala, negde u dubini moje podsvesti pogodio, a u svesti završio u obliku ovog romana – kaže autorka Bojana Đoković.
Dr Vladimir Stojković, psihijatar i načelnik psihijatrije Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu, ističe da se ova knjigu može svrstati u udžbenik ili priručnik namenjen svima onima koji se bave psihologijom i psihijatrijom.
– Verujem da će jednoga dana doći trenutak kad će biti neizbežno imati ovo štivo u ličnoj biblioteci i da će biti visoko kotirano u stručnim psihijatrijskim krugovima – kaže Stojković.
Bojana Đoković je rođena 1983. godine u Beogradu. Nakon završene gimnazije preselila se u Švajcarsku gde je živela deset godina. Diplomirani je ekonomista po struci. Majka je sina Nikole. Trenutno živi u Beogradu. “Granični slučaj” je njen prvi roman. Ali kakav…
Bila je sredina devedesetih godina u Beogradu. Najgore moguće vreme za bilo kakve aktivnosti koje su mogle da se smatraju delom normalnog života. Na 150 km od nas ljudi su jedni drugima sekli glave… doslovce. Život običnog čoveka je vredeo malo i bilo ga je teško živeti. Tako je živeo najveći broj naših sugrađana.
S druge strane, bilo je i tada ljudi koji se nisu predavali letargiji, apatiji, sumornoj svakodnevici… Pokušavali su da svoje aktivnosti prilagode trenutku i da iz istog izvuku najbolje što mogu da bi svoje vreme na zemlji iskoristili dostojno i kvalitetno. Akteri noćnog zivota Beograda u tom periodu, bilo aktivni učesnici, bilo konzumenti, mogli su se smatrati perjanicima gore pomenute grupacije ljudi. Trudili smo se svim silama da zanemarimo stvarnost oko sebe, da se iz iste, koliko god je bilo moguće, izopštimo i da se ponašamo kao da živimo u paralelnom svetu. Želeli smo da pragovi naših lokala, radio stanica, prodavnica ploča i diskova i stanova predstavljaju ogledalo kroz koje je Alisa otišla u Wonderland…
Takav je baš bio i moj drug Petar…
Večito nasmejan, veseo, razdragan. Voleo je klubove, razumeo se u muziku i trgovao je kvalitetnom muzičkom, video i svetlosnom opremom. Bio je dosta uspešan u tome i stekao dobro ime i poziciju u svetu klabinga, filma, produkcije, televizije… Bio je, ono što mi ugostitelji kažemo, dobar gost. Uvek odmeren, lepog ponašanja, galantan. S druge strane bio je odličan poznavalac kvalitetnog klupskog zvuka, bilo elektronskog, bilo onog drugog, sviračkog. Voleo je dobra i kvalitetna pića… i umeo je ponekad da pretera.
Puštao sam muziku u jednom velikom, lepom i već legendarnom beogradskom andergraund klubu. Mog poslovnog partnera i velikog prijatelja, sa kojim sam samo nekoliko meseci pre toga zatvorio jedan sjajan lokal, pozvao je menadžer tog kluba da muzički uređujemo jedno veče. Izabrali smo nedelju… Muzika koju smo puštali je bila prilično drugačija od one koja se inače vikendom mogla čuti u tom lokalu i zbog toga smo, makar tako mislim, imali poprilično uspeha. Iz nedelje u nedelju bilo je sve više ljudi koji su umesto elektronske muzike, koja je bezrezervno i neumoljivo preuzimala primat u klabingu sredinom devedesetih i od tada taj primat nikome nije prepustila, želeli da uživaju u harmonijama acid jazz-a ili teškim i masnim basovima hip hop i R’n’B muzike.
Petar je bio redovan gost. Došao bi, javio bi se, upoznao nas obavezno sa nekom od devojaka koje je sa ponosom dovodio i istinski i sa puno žara i pažnje uživao u numerama koje smo kolega i ja miksovali i slali sa naših Gemini CD plejera i Technics gramofona direktno u horne i bas vufere kutija koje je verovatno baš Petar i nabavio i prodao tom klubu.
Photo: Pixabay
Jedne od tih nedelja Petar je došao sam. Delovao mi je utučeno, tužno… Trudio se da to sakrije iza svog širokog osmeha, ali nije uspevao.
– Matoooori… kako ide? Jesi li spreman da nas i večeras dobro izvozaš? – dobacio je s ulaza i bacio “kosku”.
Nisam mu stavio do znanja da sam primetio da je te večeri drugačiji i da mi se učinilo da naš redovni i uobičajeni pozdrav nije do kraja iskren.
– Veži se, polećemo uskoro… – bio je moj odgovor.
Puštali smo dobre stare stvari… rešali su se hitovi bendova poput Brand New Heavies, Incognito, Donald Byrd, Roy Ayers… a onda smo prešli na Tribe Called Quest, De La Soul, Tone Loc, Alliance Ethnique…
Znao sam šta Petar čeka. Obožavao je Tupaca. Poznavao je odlično njegov opus i znao je tačno šta se od njegovih pesama u kom trenutku slaže sa numerom koja se vrtela. Znao je šta se slaže po stilu, BPM-u, energiji… Ispunio sam mu, kao svaki put, nekoliko želja.
Veče je teklo svojim tokom i sve je bilo baš kako treba, ali je Petar bio sve pijaniji i pijaniji. Voleo je da pije, ali te večeri je jednostavno preterivao. Čašćavao je ljude, igrao, družio se… startovao devojke. Sve u okvirima pristojnog klupskog ponašanja. Ničim nije nikoga uvredio niti je preterao u bilo čemu, osim u količini alkohola.
A onda je došao i kraj toj naizgled uobičajenoj lepoj klupskoj večeri. Bilo je već dosta kasno, klub je bio skoro prazan a svetla su počela lagano da se pale. Počeo sam da pakujem ploče i diskove, skinuo i spakovao slušalice. Moj kolega je već otišao kao i veći broj stalnih gostiju. Već sam razmišljao o tome šta ću i kako sutra da uradim u toku dana, koje ploče da spremim za naredni nastup, gde ću da jedem pre spavanja (uh, da sam bar bio pametan da preskačem te obroke…).
– Matoooriiii… ej… ajde molim te… još samo jednu stvar za mene…
– Nemoj Petre… kasno je. Spakovao sam već sve… Ajde da ostane nešto i za sledeću nedelju – pokušao sam fino da ga odbijem, a da ga ne uvredim.
– Ej… ali ajde onu našu. Tupac Shakur, matori… znašs koliko ga volimo obojica… – bio je uporan.
Znao sam da iz njega progovara Jack Daniels. Nije mi bilo teško da se opet raspakujem i da nađem neku od njegovih ploča, ali osoblje je u međuvremenu već popalilo svetla, a obezbeđenje ušlo u klub. Morao sam da poštujem i pravila kuće u kojoj radim.
– Slušaj… obećavam da ću početi svoj set iduće nedelje tom pesmom. Evo sad ću da je spremim.
– Dobro… dobro, ajde ako obećavaš. “I wonder if heaven got a ghetto!” To je ta stvar… pazi, obećao si… – zaplitao je vec jezikom.
– Slušaj… – rekoh mu mirno i staloženo, – Ajde sačekaj koji minut pa ću te ja odbaciti do kuće. Ostavi auto ovde u kraju… Popio si dosta, ima murije, jebiga… – pokušao sam da ga nagovorim. Nije bila bitna policija niti njegova vozačka dozvola. Nije bio u stanju da vozi.
– Ma joook bre… šta ti je. Super sam, ne brini ništa... – odgovorio je i već bio na pola stepeništa.
– Čekaj, čekaj… – pokušao sam da ga zaustavim – Ajde da ti pozovem taksi…
– Ma ne… vidimo se u nedelju. Sve je OK matori, super sam… I ne zaboravi: I WONDER IF HEAVEN GOT A GHETTO!
Bio sam poslednji čovek koji je video Petra živog.
Zakucao se u kombi koji je stao u zaustavnoj traci na auto putu kod Sava Centra i na mestu poginuo. Imao je 28 godina.
