Grupa Stomp – nezaustavljivala snaga beogradskog undergrounda – danas je objavila prvi studijski album, “Art As An Excuse” (Menart Srbija) koga možete slušati na svim striming platforama putem objedinjenog linka: Stomp – Art as an excuse
Album sadrži 8 pesama čiji su autori muzike Nemanja Kojić, Dragan Vitas i Dragan Ćuruvija, dok su autori tekstova Nemanja Kojić i Dejan Miljković. Miloš Mihajlović je uradio miks, a bend Stomp potpisuje produkciju.
Stomp – Art As An Excuse, cover
Paralelno sa izlaskom digitalnog albuma Stomp je objavio još jedan spot, za pesmu “Nakaza”. Ovo je treći singl grupe i jedna od dve pesme sa albuma koje su na srpskom jeziku, a pesma nosi jaku poruku:
– Ovo nije samo pesma – ovo je glas svih nas koji svakodnevno nosimo breme osude, koji smo proglašeni “nakazama” samo zato što izgledamo, govorimo ili mislimo drugačije. “Nakaza” je pesma o svakodnevnoj represiji – od pogleda na ulici do sistemskog pritiska. Ako imaš dredove, tetovaže, pirsinge, obojene oči ili samo nosiš svoj identitet – znaš kako je. Ovo je himna za sve nas koji odbijamo da budemo “normalni” pod znacima navoda – poručio je bend.
Bullet for a Badman u maju prošle godine objavili su treći studijski album “Vol. 3” koji je na neobičan način “ispričao” priču o Prvom svetskom ratu.
Pet ljudi, desetak instrumenata, milion ideja, soul, fank, džez, afrobit, Balkan i Srbija i Prvi svetski rat – sve su to odrednice koje definišu šest kompozicija na “Vol. 3”.
Sada “Zlikovci” predstavljaju prvi video singl s albuma i to za mističnu numeru “Bizerta”.
Bizerta je grad na krajnjem severu Tunisa. Tokom I svetskog rata bila je baza za oporavak ranjenih i bolesnih vojnika, tada je ovaj grad bio glavna francuska pomorska baza.
Ivan Simić uradio je animaciju za ovu muzičku epopeju, s kojom je kroz naraciju basa, bubnja, gitara i duvača želeo da istakne značaj ovog mitskog mesta u srpskoj istoriji.
Bullet for a Badman/ Photo: YouTube printscreen
Bullet for a Badman je bend koji je tokom godina razvio svoj karakterističan zvuk koji spaja brojne manje ili više srodne muzičke žanrove u jedinstvene muzičke kompozicije.
Do sada su objavili dva izdanja pod starim menom Metak za zlikovca, a to su “Live at Underground Studio” i “Lagos Express”. U ovoj inkarnaciji objavili su EP “Mediterranean Leaves” (2018) i albume “Busola” (2019) i “Vol. 3” (2024).
Sastav čine: Ivan Simić (gitara i tenor saksofon), Milan Simić (bas), Dušan Petrović (bariton saksofon i flauta), Petar Milanović (bubnjevi i trombon) i Konstantin Sotirovski (truba i flugelhorna).
Ova ekipa neumorno nastupa već godinama po klubovima, koncertnim dvoranama i festivalima i hipnotiše ritmom, energijom i emocijama.
Dej Mastejn ponovo je izjavio da je Metallica ukrala svoj najpoznatiji rif iz hita “Enter Sandman” od drugog benda.
U intervjuu za The Shawn Ryan Show, Mastejn je optužio svoj bivši bend da su rif iz te pesme preuzeli od crossover thrash benda Excel i njihove pesme iz 1989. godine “Tapping Into the Emotional Void”.
Poređenja između te dve pesme povremeno su se pojavljivala godinama — čak ih je i sam Mastejn komentarisao pre oko dvadeset godina — a članovi Excela su, prema izveštaju iz 2003. godine, čak razmatrali mogućnost podnošenja tužbe protiv Metallice. Rifovi zaista imaju sličnosti, kao i postepena gradacija bubnjeva u obe pesme, a Mastejn je osetio potrebu da podseti ljude na to dok je u intervjuu govorio o Metallici.
– Pazim da nikada ne kažem da sam dao otkaz, jer želim da ljudi znaju da sam nepravedno izbačen i da me nije bilo briga – rekao je vođa Megadetha govoreći o svom vremenu u Metallici.
– Jer možda nismo veliki kao oni. Ali, zaboga, njihova najveća pesma, “Enter Sandman” – potražite sad bend Excel. Poslušajte njihovu pesmu, mislim da se zove nešto kao “Into the Unknown”. Vrlo je slična.
Mastejn je na kraju naširoko govorio o Metallici tokom razgovora koji je trajao više od tri sata sa Šonom Rajanon, a u međuvremenu je kritikovao bend i svog naslednika Kirka Hameta zbog korišćenja materijala koji je, kako tvrdi, on napisao.
– U to vreme bio sam jako besan i nisam želeo da im oprostim ono što su mi uradili – rekao je Mastejn o svom izbacivanju iz Metallice. – I rekao sam im kad sam odlazio: “Nemojte koristiti moju muziku”. I naravno, iskoristili su je. “Ride the Lightning” sam ja napisao. “The Call of Ktulu” sam ja napisao. Da vidimo, šta još? Tu su “Phantom Lord”, “Metal Militia”, “Jump in the Fire”, “The Four Horsemen”. I veliki deo “Leper Messiah” sam takođe ja napisao. Nisu mi dali zasluge za to. Ako poslušate te rifove, znaćete da su moji.
– Kao, stvarno misliš da ću čuti svoj rif i reći: “To nisam ja”? Dakle, da, napisao sam mnogo njihove muzike koja ih je proslavila, i svi solo delovi na tom prvom albumu su bili moji — a Kirk je, koliko je mogao, pokušao da ih iskopira.
PGP RTS je objavio singl i spot “Hoćeš hiljadarku, Hipokrate”, multitalentovanog beogradskog kreativca koji nastupa pod umetničkim imenom La Zar. Debi singl karakterišu upečatljiv elektro vajb i atmosfera nadolazećih promena.
Muzički producent singla “Hoćeš hiljadarku, Hipokrate” je ostvarena autorka Sana Garić, koja potpisuje i režiju spota, a miks i mastering je radio Petar Rudić.
– Ovaj singl je nastao kao potreba za izražavanjem u javnom prostoru putem poezije, pevanja, plesa, izraza, glume i kreativne energije, kojima je zajednički cilj povezivanje među ljudima i prepoznavanje – objašnjava La Zar.
La Zar – Hoćeš hiljadarku, Hipokrate, screenmshot
La Zar se dugo bavi pisanjem poezije, kao autor je učestvovao na brojnim književnim susretima, literarnim konkursima i renomiranim poetskim programima udruženja književnika i literarnih asocijacija.
Pre godinu dana započeo je pisanje zbirke “Na slovo na slovo”, poigravajući se terminima, pojmovima i slikama koje se naglašavaju određenim slovom. Svaka pesma, od A do Ž uvrštena je u toj budućoj zbirci i, po rečima autora, “trebalo bi da to bude svojevrsni urbani rečnik, kojim govore oni koji razumeju jezik La Zar”.
Pojašnjavajući ovaj svoj umetnički i gotovo istraživački postupak, umetnik La Zar (Lazar Brajković) poverava:
– Jedne noći, desilo se da su mi reči dolazile same, gotovo dadaistički, podsvesno. Seo sam i počeo da ih beležim, uklapam… Sve je teklo brzo i nekako logično, reči su mi samo navirale i čini se ništa taj iznenadni tok nije uspevalo da omete… Tako sam došao do obilja snažnih misli, reči, pojmova na isto slovo. A sve to, poređano redosledom kojim je naviralo – kao da je momentalno dobijalo neki svoj smisao i formiralo se u neku poruku, pitanje, konstataciju, dočaravalo neku atmosferu…
Tako je i nastao tekst za pesmu Hoćeš hiljadarku, Hipokrate – kao spoj dve autorove pesme – na slova C i H. Tekst ne sadrži ponavljanje nijedne reči, a karakteriše ga i gotovo meditativni, ponavljajući ritam…
La Zar – Hoćeš hiljadarku, Hipokrate, screenmshot
– Pesma “Hoćeš hiljadarku, Hipokrate” je angažovana i nosi u sebi poruku obnove, jedinstva i promene. Hipokrat je simbol moralne odgovornosti, a postavljanjem pitanja- upućuje na odgovornost, koju svi treba da preuzmemo i da stojimo iza svojih dela. Igra reči sa hipokrizijom, gde antonim Hipokrat – upućuje na čast i etiku… Takođe, stihom ‘Cepa celonedeljni cunami’ ukazujem i na našu stalnu borbu sa izuzetnom brzinom smenjivanja događaja i impresija u našim životima, u kojima svi plivamo sa manje ili više uspeha, trudeći se da očuvamo svoj identitet i sve ono što život čini vrednim – ističe umetnik.
Ljubaznošću tamošnjih domaćina, La Zar je spot za singl “Hoćeš hiljadarku, Hipokrate” snimio u prostoru beogradske Ostavinske galerije koja je segment KC Magacin, a uz učešće i angažovanje velike ekipe prijatelja i kreativaca, kojih je bilo više od četrdeset.
Režiju, scenografiju i montažu spota, potpisuje Sana Garić, dok je za glavnu kameru bila zadužena Bojana Janjić. Pomoćnik kamere bio je Zoran Milutinović, stilista i kostimograf Vladimir Vulikić, šminker Saša Dobrijević, dok koreografiju potpisuje Nataša Milojević. Za svetlo i tehničku podršku su bili zaduženi Matija Nikolić i Branka Ćurčić.
Kombinacijom sveže plesne elektronike, unikatne poezije i kreativnog performansa, singl Hoćeš hiljadarku, Hipokrate vas tera na jedan novi izlazak iz zone komfora i nosi u sebi poruku obnove, jedinstva i promene.
– Oduvek sam želeo da spajam muziku i poeziju. Mislim da je ovo pravi način da se ona razume, jer u vreme digitalne stvarnosti kada nam je komunikacija sve redukovanija i pažnja razuđena, ostaju samo ključne reči u kojima se krije bogatstvo samog jezika – navodi La Zar.
Singl je dostupan na svim vodećim digitalnim servisima, kao i na Jutjub kanalu PGP RTS.
Pop zvezda Tejlor Svift je u petak izjavila da je otkupila originalne snimke svojih prvih šest albuma, čime je obezbedila kontrolu nad celokupnim svojim opusom nakon spora sa bivšom diskografskom kućom.
Njeni izvorni audio zapisi prodati su 2019. godine, a pevačica je rekla da joj tada nije pružena prilika da ih otkupi. Iznova je snimila četiri albuma sa podnaslovom “Tejlorina verzija”.
Svift je u petak rekla da je otkupila originalne snimke od trenutnog vlasnika, investicione kompanije Šemrok Kapital. Iako Tejlor nije otkrila koliko je platila za svoje albume, časopis Bilbord piše da je u pitanju 360 miliona dolara.
Obožavaoce prve sezone kultne serije “Pravi detektiv” mogla bi da obraduje sjajna vest o mogućem povratku slavnog detektivskog para.
Naime, tvorac serije, Nik Picolato gostovao je u podkastu Nothing Left Unsaid i otkrio da ima ideju za novu priču koja bi ponovo okupila likove Rasta Kola i Martija Harta, koje su nezaboravno tumačili Metju Mekonahi i Vudi Harelson, potvrdio je Variety.
Prva sezona “Pravog detektiva”, emitovana 2014. godine, i dalje je mnogima omiljena – uključujući i samog Mekonahija, kojem je uloga Rasta Kola preporodila karijeru.
– Priča bi se ponovo zasnivala na razvoju likova, ali još nisam napisao scenario. To je za sada samo ideja koja mi je sinula. Razgovarali smo o mogućnosti snimanja nove sezone i mislim da su oba glumca otvorena za povratak. Pitanje je samo – hoće li se to ikada zaista dogoditi ili ne.
Mekonahi i Harelson su ostali bliski prijatelji godinama nakon prve sezone, a trenutno zajedno rade na predstojećoj humorističkoj seriji “Brothers” za Apple, u kojoj glume fiktivne verzije samih sebe.
Mekonahi je često s velikim simpatijama govorio o radu na “Pravom detektivu”, a ranije ove godine izjavio je za Variety da mu je prva sezona najdraža.
– Moja omiljena sezona – i mislim da to mogu reći objektivno – je prva sezona – rekao je.
– Gledao sam je iz nedelje u nedelju, kao i svi drugi, nedeljom uveče – to je bio pravi događaj. Voleo sam razgovore na poslu ponedeljkom ujutru. Iako sam glumio u seriji, zaboravio bih šta će se sledeće desiti. To je bilo jedno od najboljih televizijskih iskustava koje sam imao.
Picolato se vratio i za drugu sezonu, u kojoj su glavne uloge tumačili Rejčel Mekadams, Kolin Farel i Vins Von, ali ta sezona nije naišla na oduševljenje publike ni kritike. Treća sezona iz 2017, sa Mašeršalom Alijem, bila je nešto bolje prihvaćena.
Picolato nije učestvovao u radu na četvrtoj sezoni – “Pravi detektiv: Zemlja tmine”, u kojoj glavnu ulogu ima Džodi Foster, a seriju je osmislila Isa Lopes.
– Ja sam bio taj koji je krajem 2019. odlučio da raskinem ugovor – rekao je Picolato u podkastu, osvrćući se na svoj izlazak iz franšize.
– Verujem da bi, da sam im dao dobar scenario za novu sezonu ‘Pravog detektiva’, to prihvatili, ali ja sam tada bio umoran od uranjanja u tako mračne projekte. Osim toga, tada sam dobio puno starateljstvo nad ćerkom i morao sam da se povučem iz mnogih projekata tokom 2020.
U umetničkom fokusu je istraživanje nepredvidivosti stvaralačkog procesa, slučajnosti koje nastaju i time utiču na dalji tok uobličavanja, kao i na neočekivane veze i odnose između materijala, oblika i značenja.
Izražavajući se kroz skulpture i instalacije, Ksenija Popović ističe njihove elemente, nastale zasebno i iz podsvesti, stvarajući relacije koje stvaraju određenu atmosferu aludirajući na koncept “događaji crnog labuda“.
Mačke/ Photo: Promo (via DOB)
Autor ovog koncepta je Nasim Nikolas Taleb, a odnosi se na teško predvidive i i retke događaje, posebnih karakteristika i uticaja na društvene i ekonomske sisteme, a samim tim i na našu percepciju stvarnosti.
Organski oblici, kombinacija materijala i fragmenti sa sopstvenom istorijom stapaju se u kompozicije koje balansiraju između spontanosti i promišljenosti.
Radovi postaju nosioci unutrašnjih impulsa i potreba, podstičući posmatrača da ih višestruko sagledava, svaki put kao da ih vidi prvi put. Proces stvaranja je vođen intuicijom, gde neočekivano postaje smislena celina.
Velika kandža/ Photo: Promo (via DOB)
Ksenija Popović rođena je 2000. godine u Beogradu. Studije je započela 2019. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a diplomirala je na smeru Vajarstvo u klasi dr um. Olivere Parlić Karajanković 2023. godine.
Master akademske studije završila je 2024. pod mentorstvom iste profesorke, a jedan semestar master studija provela je u Drezdenu putem Erasmus+ programa. Tokom studija, nagrađena je više puta, uključujući nagradu “Velika Beta“, nagradu “Vladeta Petrić“. Trenutno je student prve godine doktorskih umetničkih studija na FLU.
Kevina Kostnera je tužila kaskaderka koja je radila na njegovom filmu “Horizon: An American Saga – Chapter 2”, tvrdeći da je bila primorana da izvede scenu silovanja bez scenarija i bez odgovarajućih protokola.
Prema tužbi koju je dobio Page Six, Devin LaBela je trebalo da “glumi” Elu Hant.
Tužila je Kevina kao režisera i producentsku kuću. Tvrdi da je Kevin improvizovao scenu u kojoj bi lik Hant bio silovan.
“Glumac je trebalo da joj nasilno diže suknju. Optuženi Kostner, koji je bio prisutan na setu, posebno je dodao ovu scenu, koja se razlikovala od scene snimljene dan ranije, a koja nije uključivala podizanje suknje. Štaviše, ova revidirana scena nije navedena u rasporedu”, piše u tužbi.
Devin LaBela, screenshot
U dokumentima se navodi da je Hant odbila da odradi scenu i da je napustila set. LaBela, koja nije znala za Hantin postupak, dovedena je kao zamena od strane Kostnera.
“U rasporedu poziva nije precizirano od čega će se sastojati revidirani snimak, niti je produkcijska ekipa dala ikakva uputstva da će učešće LaBele u improvizovanom snimku ići dalje od uloge standardnog dublera”, dodaje se u tužbi.
LaBela (34) tvrdi u tužbi da je Kostner (70) naredio glumcu da “više puta izvrši nasilno simulirano silovanje” nad njom “bez odgovarajućeg obaveštenja, pristanka, pripreme ili odgovarajućih zaštitnih mjra, kao što je pozivanje koordinatora za intimnost projekta”.
Kostnerov advokat, Marti Singer, tvrdi da je njegov klijent nevin.
“Uvek želi da se uveri da se svi osećaju prijatno radeći na njegovim filmovima i da bezbednost na setu shvata veoma ozbiljno”, zaključak je saopštenja.
Jagodinski bend Relej predstavio je spot za pesmu “Spasi me” sa istoimenog albuma objavljenog 16. maja ove godine na CD-u i digitalnim platformama.
Posle velikog uspeha najavnog video singla za ovo izdanje, “Hodajmo na rukama”, koja je u svojoj prvobitnoj verziji pre tri godine ušla u finale izbora za Nagradu Milan Mladenović, a sada u remasterizovanoj verziji zauzela odlične plasmane na muzičkim top listama širom Srbije i regiona, novim singlom “Spasi me” Relej dokazuje da je nova, jedinstvena muzička pojava na domaćoj rokenrol sceni.
Muziku, tekst, aranžman i video produkciju spota za ovu pesmu potpisuje Dejan Nikolić.
Grupu Relej čine: Nebojša Nikolić (bas gitara i vokal), Dejan Nikolić (gitara i vokal) i Zoran Marjanović Čeda (bubnjevi).
Mnogo je razloga da nabavite ovaj sjajan album, a brojne koncertne promocije Relej najavljuje od jeseni ove godine.
Priča benda Altın Gün počinje onako kako se ovakve priče obično završavaju – raspadom.
Kada je 2016. godine ostao bez benda, amsterdamski basista Jasper Verhulst je slušao turski psihodelični rok. Zvuk iz 70-ih, odjednom mu je zazvučao kao put kojim želi da krene, iako bi tako otišao u potpuno nepoznato.
Jasper Verhulst (Altın Gün), Luka Beograd/ Photo: AleX
Dakle, u samom startu, imao je dva problema – niti je govorio turski jezik, niti je svirao bilo koji turski tradicionalni instrument. Ipak, bio je odlučan u svojoj nameri da sastavi bend.
Raspisao je “poternice” za članovima, kako fizičke, koje je lepio po turskim radnjama, tako i one na društvenim mrežama.
Imao je sreće na Fejsbuku i ubrzo se povezao s pevačicom Merve Dasdemir i klavijaturistom i multiinstrumentalistom Erdinčem Edževitom (Erdinç Ecevit) – jedinim članovima benda turskog porekla. Ostali su iz Holandije i Velike Britanije. Nazvali su se Altın Gün, što bi značilo “zlatni dan”.
Erdinç Ecevit (Altın Gün), Luka Beograd/ Photo: AleX
Ubrzo, turski obožavaoci su počeli da tvrde da je ovaj bend uradio više za emancipaciju i sliku Turske kao države, nego njena vlada. Neki ih čak doživljavaju kao neformalni izvozni proizvod nacionalne kulture – iako bend zapravo dolazi iz Amsterdama.
Do koncerta u Beogradu, 30. maja 2025. sastav je doživeo jednu značajnu promenu: Merve više nije deo benda.
Ipak, ideja na kojoj Altın Gün počiva ostala je netaknuta – spajanje kultura, epoha i zvuka u nešto što ne podilazi nostalgiji, već joj daje novi život.
DJ Brka, Luka Beograd/ Photo: AleX
Mada je skoro ceo dan padala kiša, malo pre otvaranja koncertnog prostora, kao u dogovoru sa organizatorima, nebo nad Beogradom je odlučilo da se razvedri i pruži nam neverovatan zalazak, utoliko lepši ako je posmatran sa reke, baš u blizini Hangara.
Zalazak toliko filmičan i fotogeničan, da se iz gužve začulo:
– Jesi li uhvatio dobar kadar?
– Dobar, kao da sam studirao na FDU.
Koncert Altın Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
Koncert Altın Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
Kad smo isfotkali, snimili i nadivili se zalasku, bilo je vreme da šareno i slojevito (zar se dovodi u pitanje na ovakvom događaju) obučena publika zauzima svoja mesta.
Dan je ispratio, a publiku dočekao DJ Brka, puštajući turske psihodelične i fank hitove (verovatno baš one koje je slušao i Jasper) i već se naslućivalo u kom smeru će se razvijati atmosfera.
Altin Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
Mada je koncert solidno kasnio, a komarci iskoristili svaku priliku da postanu deo iskustva, publika je brzo oprostila ovom harizmatičnom bendu.
Vrisak dobrodošlice trajao je svega nekoliko sekundi, a zatim je zamenjen tihim uzbuđenjem: bend je započeo koncert sa dve potpuno nove, još uvek neobjavljene pesme.
Publika je reagovala instinktivno – dlanovi su pratili ritam.
Zatim – “Vay Dünya”. I u tom trenutku, publika u Beogradu je umesto ruskog, srpskog i engleskog jezika, kolektivno progovorila (ili bar, propevala) turski. Bez prevoda. Bez titla. Bez potrebe za objašnjenjem.
Tekstovi se znaju napamet, izgovor skoro pa savršen. Da li svi znamo šta tačno znači svaki stih? Verovatno ne. Ali znamo dovoljno. Prepoznajemo emociju, ponavljamo fraze koje su postale himnične, ritam jezika se uvukao pod kožu kao posledica besomučnog preslušavanja.
Mada pod svetlima (šarenim baš kao i oni, na onoj jednoj, najpoznatijoj fotografiji) i specijalnim efektima dim mašine, na trenutke nismo mogli uopšte da ih vidimo, zahvaljujući fenomenalnom dizajnu zvuka, mogli smo da čujemo svaki detalj.
Perkusije, solaže na gitari ili balami, ili bilo koji drugi intrument koji je Erdinč svirao, sve je zvučalo savršeno.
Altin Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
Altin Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
Altin Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
Erdinç Ecevit (Altın Gün), Luka Beograd/ Photo: AleX
Jasper Verhulst (Altın Gün), Luka Beograd/ Photo: AleX
Jasper Verhulst (Altın Gün), Luka Beograd/ Photo: AleX
Erdinç Ecevit (Altın Gün), Luka Beograd/ Photo: AleX
Ipak, neke druge sitnice su ostavljali kao neostvarene želje – iako su nam stavili do znanja da je znaju, nisu odsvirali sprsku verziju pesme “Leylim Ley”.
Jasno, stare, poznate pesme, slale su publiku u očekivani “trans”. Svako je imao svoj lični ples, svoju telesnu interpretaciju muzike – uz povremene pauze da se klimne glavom, oduševi solažom, ili podigne ruka. Međutim, nove pesme su imale još bolju reakciju, što govori mnogo o harizmi benda.
Bez prethodnog “upoznavanja”, publika je brzo prihvatala tekstove i na brzinu pohvatala nekoliko stihova, da bi ih do kraja naučila napamet, kao da su odavno deo nekog paralelnog repertoara.
Dakle, bilo je solaža, na gitari, na balami, na klavijaturama, ali solaže na perkusijama su na publiku ostavljale najveći utisak, pod pretpostavkom da je to ono sa čime se najviše identifikujemo.
Baš u tim trenucima, ostvarivane su najlepše interakcije u publici – dok se dlanovima hvata ritam, hvata se pogled i uzvraća se osmeh osobi pored.
Erdinç Ecevit (Altın Gün), Luka Beograd/ Photo: AleX
Altin Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
Altin Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
Altin Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
Altin Gün, Luka Beograd/ Photo: AleX
U kontri sa pomenutim, odličnim ozvučenjem i dizajnom zvuka, bio je momenat kada je Erdinču, u sred strofe, mikrofon prestao da radi. Napravio je izbezumljeno simpatičnu grimasu, potpuno zbunjen, ali nije prestao.
Publika je na par sekundi preuzela vođstvo i posle nekoliko trenutaka sve je bilo nazad na svome.
Zanimljivo, publika je izraze zahvalnosti, pohvale i ljubavi dobacivala na turskom.
Ni engleski, ni holandski (verovatno jer ga niko od prisutne publike ne govori), nego baš na turskom – konekcija i razumevanje na potpuno drugom nivou, i publika i bend jednako dosledni stilu. Nije bilo potrebe za prevodom ni za objašnjenjem, turski je bio prirodni kanal razmene emocija.
Erdinç Ecevit (Altın Gün), Luka Beograd/ Photo: AleX
Kraj nije mogao da bude onda kada je bend to želeo. Vratili smo ih na bis, da bismo čuli još dve pesme. Od toga, naravno, posebno izludovali na “Halkalı Şeker”.
I opet, uz bis, bilo je prekratko, kao da je sat i po vremena stalo u svega petnaest minuta subjetkivnog osećaja.
Pre nego što nam je poslednja bas linija, doslovno, prošla kroz telo, Erdinč je obećao da se vidimo ponovo. Taman dok oni objave sledeći album, a mi ga naučimo napamet. Za sad nam dobro ide.
