Fotografija Čedomira Žarkovića koja prikazuje bigrene kade Stopića pećine proglašena je najlepšom svetskom slobodnom fotografijom zaštićenog prirodnog dobra za 2016. godinu, na međunarodnom foto-konkursu Wikimedie “Viki voli Zemlju” (Wiki Loves Earth). Uspehu je doprinelo i 15. mesto, koje je osvojio Vladimir Mijailović sa fotografijom kanjona Rače.
Kanjon Rače, Nacionalni park Tara/ Photo:Vladimir Mijailović
Devet članova internacionalnog žirija biralo je najlepše od 270 fotografija koje su pobedile u 26 zemalja u UNESKO-vom projektu UNESCO Biosphere reserves.
U toj jakoj konkurenciji, fotografija Čedomira Žarkovića izabrana je za najlepši prikaz zaštićenog prirodnog dobra sa objašnjenjem da, pored atraktivnosti i dinamičnosti, ima izuzetnu enciklopedijsku vrednost.
Pobednik će biti nagrađen putem u Montreal, na Vikimedijinu najveću konferenciju Wikimania, koja će biti održana od 9. do 13. avgusta 2017. godine. Pored prvog mesta, fotografija koja je pobedila na takmičenju u Srbiji – Kanjon Rače, autora Vladimira Mijailovića, osvojila je 15. mesto na listi najlepših svetskih fotografija pod slobodnom licencom.
Pobednik svetskog takmičenja Čedomir Žarković, iz Beograda, kaže:
– Veoma sam iznenađen što je baš moja fotografija izabrana za najlepšu na svetu i što time predstavljam svoju zemlju Srbiju i njene skrivene lepote. Na konkursu u Srbiji ova fotografija je dobila pohvalu, ali nisam očekivao da će na svetskom nivou ući u uži izbor, a posebno da će izbiti na prvo mesto. S obzirom da se fotografijom bavim iz hobija i da je ovo prvi foto konkurs na koji sam se prijavio, ovo je veliki uspeh i velika nagrada za mene. Zahvaljujem se Zadužbini Vikimedija i žiriju koji je odabrao fotografije.
[accordion title=’Viki voli Zemlju’ open=’true’]Projekat “Viki voli Zemlju” započela je Vikipedija na ukrajinskom jeziku 2013. godine, da bi se vrlo brzo proširio na ostale zemlje sveta gde postoje ogranci Zadužbine Vikimedija. Cilj projekta je, s jedne strane, fotografisati pod slobodnom licencom što više prirodnih spomenika, a sa druge strane doprineti povećanju javne svesti o očuvanju prirode. U Srbiji se ovo nagradno takmičenje organizuje od 2014. godine, ali je ove godine oboren rekord prikupljanjem skoro 2000 fotografija. Fotografije se dalje koriste za ilustraciju članaka na Vikipediji i drugim viki projektima (Vikivesti, Vikiputovanja, Vikicitat…), ali i u sveopštoj nameni, s obzirom na prirodu creative common licenses.[/accordion]Predsednik Vikimedije Srbije Filip Maljković izrazio je veliko zadovoljstvo ovom pobedom, posebno ocenom žirija o enciklopedijskoj vrednosti fotografije.
– Nakon tri godine realizacije ovog foto-konkursa u Srbiji i skoro 4000 slobodnih fotografija koje smo prikupili, ovu pobedu smatramo priznanjem za aktivnosti sakupljanja slobodnog sadržaja za najveću svetsku enciklopediju. Ovo je vrlo lep poklon za 11. rođendan Vikimedije Srbije koji upravo obeležavamo.
Zanimljivo je da smo za reklamu, koja se emitovala na RTV Vojvodina pre i tokom takmičenja u Srbiji, izabrali slogan “Prikažimo svetu najlepšu Srbiju”. Ispostavilo se da smo bili potpuno u pravu – dodaje Maljković.
Warner Bros Pictures i Legendary Pictures objavili su prvi trejler za film “Kong: Ostrvo lobanja”, redItelja Džordana Voga Robersta (“The Kings of Summer”).
Raznoliku ekipu istraživača okupila je zajednička ekspedicija na nepoznato i neistraženo ostrvu u Tihom okeanu. Egzotično i lepo ostrvo krije svoje tajne, a istraživači i ne slute da su se našli na teritoriji mitskog Konga.
Photo: imdb.com
Film je nastao prema scenariju Maksa Borensteina, Džona Gatisa i Deraka Kolonija, a glavne uloge tumače: Tom Hidlston, Semjuel L. Džekson kao i dobitnica Oskara Bri Larson.
“Kong: Ostrvo lobanja” je sniman više od šest meseci na tri kontinenta, počevši od mesta Oahu na Havaima gde je snimanje započelo u oktobru 2015. godine, na australijskom Gold Coastu i na kraju u Vijetnamu na više lokacija.
Photo: imdb.com
Film “Kong: Ostrvo lobanja”, u distribuciji Blitz filma, u domaće bioskope stiže u martu 2017. godine.
Od debitantskog albuma “…Baby One More Time” iz 1997. prošlo je skoro dvadeset godina, a Britni Spirs je i dalje jedna od najvećih pop zvezda. Do sada je objavila devet studijskih albuma i na većini je bilo duetskih rep pesama.
Billboard je izabrao sedam, po njima, najboljih hip-hop saradnji…
Posle devet godina, emisija Paket aranžman 1. decembra od 22:30 časova ponovo za gledaoce. Ovog puta uživo u Klubu Studenata Tehnike kao podsećanje na emitovanje prve emisije pre 25. godina na kanalu TV Politika.
Iznenadnim gašenjem kanala TV Politika, na žalost, nestao je i Paket aranžman. Ovo će biti prilika i da se autor emisije, Zoran Lazarević- Kiza Batman, oprosti od gledalaca i bendova. Naravno, uz koncert kao što je to rađeno više puta tokom godina u istom ovom klubu kada su se slavile godišnjice emisije.
Biće to druženje sa nekadašnjim gledaocima, članovima bendova koji su nastupali u emisiji, ali i sa novim klincima koji nikada nisu gledali Paket aranžman, a koji ce doći na koncert zbog bendova čiji su fanovi.
Na bini Kluba studenata tehnike nastupiće: Prljavi inspektor Blaža i kljunovi, Dža ili Bu, Zvoncekova bilježnica, Irish Stew i Doghouse.
Ulaznice mogu da se kupe u pretprodaji na blagajni kluba po ceni od 600 din.
Bend čudnog imena koje je skoro nemoguće zapamtiti 16 OSAM 23 je svoje najnovije izdanje “Da li možeš da podneseš?” objavio pod etiketom izavačke kuće Odličan hrčak u tri etape tokom 2016. godine: u obliku CD Mini albuma (jun), 12″ maxi singla na vinilu (septembar) i konačno i u digitalnom formatu na svim relevantnim servisima za stream i download.
“Da li možeš da podneseš?” predstavlja prvi potpuno novi autorski materijal posle njihovog ponovnog okupljanja u martu 2011. godine.
Pored premijernog singla na mini albumu se nalaze i pesme “Kako kako kako”, “Evo ti pesma Bejbe” i “Konfuzija”. Pesme su snimane u novobeogradskom studiju Underground, produkcijom su se bavili sami članovi grupe, ulogu snimatelja i miks inženjera je obavljao Marko Jovanović Arthur, a mastering vinilnog izdanja je radio riječanin Matej Zec.
16 OSAM 23/ Photo: printscreen
Od 22. novembra na YouTube je postavljen novi video za aktuelni singl “Konfuzija” koji predstavlja ilustraciju “najmračnije” pesme sa ovog izdanja. Kako je forma EP-ja nešto što je bendu 16 OSAM 23 poznato od ranije (prvo i poslednje izdanje u devedesetim su takođe bili mini albumi), ideja je bila da i prvo izdanje sa potpuno novim pesmama objave u istom obliku.
Četiri nove pesme predstavljaju sastav koji je spreman da dokaže da ponovno okupljanje njegovih članova nije motivisano nostalgičnim osvrtom na njihove početke, već da su 16 OSAM 23 odrastajući sa svojom publikom (a dosta dugo i bez nje, s obzirom na dugu pauzu), sazreli u autorskom i sviračkom smislu i da i dalje imaju šta da kažu.
Nadovezujući se na poetiku koju su formirali na svoja prva četiri izdanja i nadograđujući je iskustvom sticanim u godinama diskografske pauze matičnog sastava radom na drugim projektima u zemlji i inostranstvu – Vuk, Acko, Draganac i Saša se vraćaju da još jednom protresu iz temelja sliku koju su stvorili o sebi prethodnih godina.
Pozorišna predstava “Klackalica” za koju je tekst napisao Božidar Pešev, biće izvedena 29. novembra u 20:00 časova na sceni Kulturnog centra Čukarica.
Klackalica/ Photo: Facebook @Klackalica
“Klackalica” je komična drama o muško-ženskim odnosima, prijateljstvu, bračnim zavrzlamama i društveno političkoj svakodnevici savremene Srbije. Slatko i gorko će vas nasmejati ova priča o moralnosti, idealima, zabludi, moći koja ume da zaslepi i da glavne aktere uplete u niz urnebesnih prilika i neprilika.
U predstavi igraju: Nenad Okanović, Jelica Kovačević i Milan Kovačević, koji su i režirali ovu predstavu.
Rijeka je, koliko pamćenje beležnika rok istorije seže, oduvek bila grad iz kojeg su dolazile sjajne muzičke stvari. Paraf, Fit, Xenia, Termiti, Let3, Urban… čak Denis&Denis, složio se neko ili ne…
Tako da, čim se nešto zanimljivo pojavi iz grada na Riječini, svi se zapitaju. Može li taj “neko” bolje, više, dalje… teret koji mnogi nisu podneli. Ali, na Moskvu se treba kladiti. Klasični rock combo bend (Tamara Dorčić za mikrofonom, Ivan Ujević na bubnju, Kruno Kukuljan na basu i Vladimir Tomić na gitari) dosegao je tih ključnih pet, šest zajedničkih godina i sada su, čini se, spremni za velike stvari.
Moskva, Rijeka/Photo: Stephany Stefan
Naravno, nismo mi prepametni pa to zaključili magičnim i nepogrešivim instinktom, već je njih Dallas Records uzeo pod svoje davno, još za prvi album “Poligraf”, pa i drugi ‘LOVESEXDISTORTION”, koji su nekako ipak bili tek zagrevanje i uhodavanje. Ali sada, s trećim albumom “Elektrik instinkt”, Moskva je stigla pred svoj Crossroads. U vrh, ili u prosek. Mi smo već rekli. Kladimo se na njih. Barem ako je suditi prema singlu “Reci mi sve” koji najavljuje album.
I zato smo ih izjurili za ovaj intervju. Jer, ko zna da li bismo kasnije došli na red.
Bezvezno, ali ipak obavezno pitanje, zašto Moskva? Tamara: Ispalo je možda provokativno, no na žalost nekih potpuno smo apolitičan bend. Znam samo da nam je tada zvučalo efektno, postojano i kao dobra ideja.
Otkrijte svoju najveću tajnu – kako vi zapravo definišete ono što svirate? Nekako Rock/Psychedelic nije dovoljno i.. da li su za sve što od muzike želite dovoljna tri instrumenta i glas? Kruno: U principu smo čistokrvni rock bend. Rock sa svim svojim podžanrovima je glazba na kojoj smo odrasli i još uvijek odrastamo (ha ha) i to je glazba koja je na nas najviše utjecala. Nekad ima tu garage rocka, psihodelije, bluesa, ali uglavnom je to zdravi rock i nekako je logično da mu tako i pristupamo, bazično, bez puno filozofiranja. Tamara: Kada bi naša najveća tajna bila definicija zvuka, to bi bilo dosadno. Sviramo r’n’r i smatramo da nam ništa ne fali. Zvuk nam je bazičan i utoliko izazov. Na novom albumu smo pokušali što manje komplicirati i biti direktni. To je jedan od razloga zašto je i snimljen live i analogno. Povratak jednostavnosti koja je danas deficitarna. Vladimir: Bila je ideja da se netko od nas trojice okuša kao back vokal. Entuzijastično smo odlučili jednu probu posvetiti isključivo uvježbavanju harmonija i gađanja terci! Količina promašenih tonova bila je nepodnošljiva. Nakon pet minuta pokušaja, ostavili smo se ćorava posla. Sva sreća ponijeli smo gitare i rekete za stolni tenis sa sobom pa proba nije bila kompletni promašaj…
Moskva, Rijeka/Photo: Kristina Barišić
Kad smo kod glasa, kako to da zavodljivu i sjajnu pevačicu Tamaru još niko nije pokušao ukrasti? Ili jeste… Tamara: Pitajte Borisa Novkovića.
Da li je do tog sad već prepoznatljivog “sukoba” jasno artikulisanog i bajkovitog Tamarinog glasa i žestoke, čak ponekad malo haotične svirke iza njega, došlo svesno, nešto kao “adut iz rukava”, ili ste se slučajno ukačili u priču i shvatili koliko je dobra? Tamara: Ima elemenata svega. Spojili smo se svjesno, znali smo otprilike što svatko od nas može. Htjeli smo dobar bend. Po putu smo jedni druge iznenadili. Priča se još uvijek razvija, a mi se mijenjamo i rastemo. Radimo, istražujemo, promišljamo. Vladimir: Možda je postojala inicijalna ideja spojiti naočigled suprostavljene stvari, koje nekada mogu smetati ili pobijati jedna drugu, ali isto se tako mogu i komplementirati, a mislim kako smo postigli upravo ovo zadnje, ali naravno, nismo stali na tome.
[accordion title=’Moskva, 2021.’ open=’true’]Gde ste za 5 godina, i dalje po klubovima i festivalima, ili u velikoj areni? Tamara: Živi i zdravi, nadam se. Vladimir: Svirat ćemo gdje god nas budu zvali![/accordion] Rijeka je nesumnjivo bila jedan od najvažnijih centara ex-YU rockenrolla, šta ste vi od tog vremena zakačili i da li se tu krije deo inspiracije za muziku koju stvarate? Tamara: Zakačilo nas je to da se upravo zbog takve reputacije od Rijeke očekuje puno pa se konstantno svi žale da nije kao prije. Vremena su se promijenila, nove generacije su u drugom filmu. Ne ide glatko. Ali ok, draže nam je i to, nego da ne postoje nikakvi temelji na kojima možemo izgraditi svoju priču. Vladimir: Kad ide glatko čovjek se lako prepusti komforu, a komfor ne pokreće, on te drži na mjestu. To je jedna od karakteristika ovog podneblja. Krepat, ma ne molat!
Kako mlad, dosta tvrd i ne baš mainstream bend, posebno na debi albumu, dođe do velike diskografske kuće kao što je Dallas? Tamara: Želja je bila velika, potrudili smo se. Uspjeli smo doprijeti do Dallasa, a oni su procijenili da potencijala ima. Od prvog dana smo shvatili to ozbiljno i ne odustajemo.
U “Svijet je naš” kasnije iskoketirali ste sa mainstreamom. Eksperiment ili želja za instant uspehom? Vladimir: S takvim riffom i tekstom nismo mogli ništa drugo nego probati napraviti što jednostavniju gitarističku pop pjesmu. Tamara: Zanijelo nas je proljeće.
Kuda ste sada krenuli singlom “Reci mi sve”, to je ipak dosta drugačije od onoga što se do sada radili? Tamara: Krenuli smo za električnim instinktom… Vladimir: …i još nas vodi! Bilo je takvih momenata na prijašnjim izdanjima, ali je tek prije godinu i nešto, dvije, sve sjelo na svoje mjesto.
Da li je to prava najava za ono što nas čeka na albumu “Elektrik instinkt”? Kruno: Je! Ova pjesma je na neki način album u malom. Htjeli smo da album zvuči kao cjelina i upravo zato snimili smo sve u jednom dahu, u samo par tejkova, a kroz pjesme se provlači karakterističan sirovi zvuk uhvaćen u tom trenutku. Vladimir: Cijeli je materijal nastao u periodu od godine dana, pjesme su se lako pisale i uvježbavale, a osim u prostoriji u kojoj imamo probe, imali smo sreću ih sve prosvirati i testirati uživo, na bini. Upravo su tako stvari još više prodisale, a bend zaokružio svoj zvuk. Tu sirovost i neposrednost htjeli smo preseliti na album. U tom duhu, pala je i odluka da se maknemo iz kontroliranih uvjeta studija u staru industrijsku halu bivše tvornice Torpedo u Rijeci. Nitko nije znao što nas čeka, uključujući i našeg producenta, Mateja Zeca, što je dalo dodatnu dozu neizvjesnosti. Tamara: Baš zato pjesme imaju neki dobar drive. Možda smo mogli pogriješiti u odabiru, a ako je i bilo problema, okrenuli smo ih u svoju korist.
Šta regionalnim bendovima nedostaje da bi nešto napravili na “velikom” Zapadu? Imate li takvih ambicija? Tamara: Ne znam za dečke, ja srećom nemam takvih ambicija. Mislim da upravo našoj regiji treba dati ono što je izrodila.
Da li ste svirali u Srbiji i imate li kontakte sa kolegama iz regiona? Tamara: Svirali smo na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu i na festivalu Dev9t U Beogradu. Oba nastupa bila su odlično prihvaćena, tako da ćemo svakako raditi na tome da se vratimo. Vladimir: Svaki je put bilo sjajno, ali tek smo si odškrinuli vrata. Imamo puno prijatelja i poznanika tamo i radujemo se svakom novom odlasku ne bi li taj krug proširili!
Od prvog filma akcione franšize “Podzemni svet” o sukobu vampira i vukodlaka prošlo je četrnaest godina. Kada je počeo da se prikazuje u bioskopima 2003. godine niko nije mogao da pretpostavi da će upravo iz njega da se izrodi jedan od najdugovečnijih filmskih serijala 21. veka. Peti nastavak “Podzemni svet: Krvavi ratovi” naći će se od 8. decembra na repertoaru domaćih bioskopa.
Kao i u prethodnim nastavcima, glavnu ulogu tumači Kejt Bekinsejl koja se posle više od četiri godine vraća ulozi vampirice Selene koja vodi rat sa vukodlacima.
Radnja petog dela se nastavlja tačno gde se završila radnja filma “Podzemni svet: Buđenje”. Vukodlaci su pronašli novog vođu – Mariusa koji je u njihove redove ulio fanatičan osećaj svrhe i discipline. Marius pokušava na sve načine da se domogne Selene i njene krvi, koja može da ga učini najmoćnijim stvorenjem na Zemlji.
Photo: Promo
Pored Kejt Bekinsejl u filmu “Podzemni svet: Krvavi ratovi” igraju i Teo Džejms, Lara Pulver, Tobias Menzies, Džejms Faulkner i Čarls Dense. Film je režirala Ana Forester, a scenario je napisao Kori Gudman prema priči čiji su autori Kajl Vord i on.
“Podzemni svet: Krvavi ratovi” je pun atraktivnih akcionih sekvenci i dosad najkvalitetnijih vizualnih efekata kada su ovaj žanr i serijal u pitanju.
Dosadašnja četiri nastavka akcione horor franšize “Podzemni svet“ na svetskim bioskopskim blagajnama su zaradila skoro 500 miliona dolara od kojih je najgledaniji upravo četvrti, “Podzemni svet: Buđenje” koji je sam zaradio blizu 200 miliona dolara.
Bend OK Go poznat je po dobroj muzici, ali i po neverovatnim spotovima. Iako video za “This One Moment” nije snimljen u jednom kadru kao većina njihovih spotova po kojima su postali prepoznatljivi, i dalje je veoma zanimljiv i impresivan.
Snimljen je za samo 4,2 sekunde, ali kada se uspori na četiri minuta – dobijemo lepu lekciju iz planiranja i matematike…
Roy Ayers/Photo: facebook@Roy Ayers featuring The Common Ground Collective
Nekada davno, na brdovitom Balkanu nije bilo farmerki. Nije bilo ni Brooklyn žvaka. U jednom periodu nije bilo ni kafe… a ni mnogih drugih potrepstina, a o slobodi govora da ne zborimo… ali to je već za neku drugu rubriku. U svakom slučaju, dobro pamtimo vreme kada su mnoge stvari za koje sada smatramo da su nam Bogom dane, bile deficitarne. Tako je bilo i na tržistu umetnosti i zabave (meni je umetnost uvek bila zabavna, tako da ih ja i ne razdvajam… baš kao kafu i kiselu).
Elem, ono što nam je u jednom trenutku, davnih mračnih devedesetih godina prošlog veka, najviše nedostajalo, bili su – koncerti. Njih baš nije bilo. Dobrih filmova još i jeste, mislim na one strane. Doduše, malo su kasnili, ali opet su nekako stizali. Dobrih predstava i knjiga nam nije falilo, Bogu hvala, ali koncertima ni traga ni glasa… Valjda se nismo uklapali u turneje velikih izvođaca, ako ni zbog čega drugog a ono iz bezbedonosnih i sličnih razloga.
Lično vam garantujem da su mnogi Evropljani u tom periodu mislili da mi ovde furamo zašiljene repove, trozupce i rogove na temenu. Međutim, bilo je i onih kojima je dolazak u Beograd u tom periodu predstavljao avanturu koju će moći da prepričavaju unucima. Jedan takav fascinantan i jedinstven umetnik iz SAD, igrom slučaja je bio na gostovanju u Evropi i baš mu se nekako uklopilo da pozitivno odgovori na naš poziv da dođe i poseti nas u Beogradu. Bila je 1994. godina, jedna od najgorih mogućih (ako je uopste takva komparacija umesna kada pominjemo olovne godine, koje neki kao da žele da vaskrsnu… i to u klubovima).
Spletom srećnih okolnosti, jedan od najvecih jazz i funk vibrafonista na svetu, skratio je svoje redovno tradicionalno gostovanje u legendarnom Ronnie Scott’s jazz klubu u Londonskom Sohou i našao vremena za svirku u Beogradu.
Roy Ayers je tada prvi put došao u Srbiju, a nakon toga smo imali sreću da ga slušamo još nekoliko puta na ovim prostorima. Međutim, taj prvi put je nekako imao posebnu težinu, draž, emociju… (da se ne uvrede moje drage kolege koje su ga nakon toga dovodile u naše gradove). Onog trenutka kada nam je potvrdio dolazak i kada smo zakazali termin koncerta, nakon čega smo obavestili sve svoje prijatelje i posetioce naših lokala, shvatili smo koliko smo veliku stvar uradili za tadašnji paralelni, pametni i drugi Beograd. Najčešće se setim mog druga Miše Miloševića koji je na moju rečenicu da dovodimo Roy Ayersa u Beograd odgovorio sa: “Jeste, jeste… baš Roy Ayersa…”. Roy je za nas bio simbol svega onoga što smo želeli da naša zemlja i naš grad budu. Funky, cool, groovy… ili da prevedemo: opušten, muzikalan, virtuozan, do jaja…
Zakazali smo termin u Sava centru… preskupom i neuslovnom Sava centru za tu vrstu dešavanja, ali nismo njegov koncert hteli da radimo u nekom zadimljenom klubu ili opskurnoj altrernativnoj varijanti prostora. Sava centar nije mesto za takve koncerte najviše zbog svoje redarske službe. Odgovorno tvrdim da je redarska služba Sava centra naj anti-fanki-dens-supermijenakoncertu redarska služba na ovoj planeti. Od tog koncerta pa preko svih onih Kool and the Gang, Tito Puente i sličnih koncerata, sa njima samo borba.
Sećam se oduševljenja koje smo osetili Sergej Stojanović, moj tadašnji i sadašnji poslovni partner, i ja, kada smo videli dugačku i gusto napakovanu zmiju od ljudi u redu za karte na blagajni Sava centra… kao i našeg dubokog i iskrenog razočarenja kada smo shvatili da je to bio red za Novogodišnji koncert Đorđa Balaševića (dotičnom svaka čast ali tada sam ga psovao…). Marketing se radio partizanski… išli smo na medije gde smo na osnovu ličnog poznanstva mogli da se reklamiramo, jer nismo imali predviđeni budžet. Ljudi su uglavnom postavljali neadekvatna pitanja o broju dirki na vibrafonu, razlici između vibrafona i ksilofona… očekivao sam i pitanja o metalofonu i melodici (znate ono sa časova muzičkog u osnovnoj školi).
Međutim, nismo se dali ni predali… i dan dolaska je došao. Moma Janković, vlasnik i “Alfa i Omega” Soul Food-a, uzeo je od svog oca neki auto koji je bio daleko bolji od njegovog i krenuli smo na aerodrom da pokupimo Roya i deo benda. Dolazak, smeštaj, ručak, popodnevni odmor (Roy ni tada nije bio u cvetu mladosti, rođen je 1940. godine)… i sve po redu, a uveče, naravno – tura po Beogradu. Tada je bilo mnogo lakše jer su dobri klubovi mogli da se nabroje na prste jedne ruke. Par pića ovamo i onamo i najzad dolazak u Soul food.
Atmosfera dovedena do usijanja… svi iščekuju dolazak legende. Bilo je to kao da Maradona dolazi na neku žurku u Napulju ili kao Nik Sloter u centar Žarkova. Soul food pun k’o oko… otvaramo vrata, Roy proviruje unutra, vidi masu koja pulsira, njiše se, vijori u ritmu jedne od njegovih najboljih numera, “Evolution”, koju u tom trenutku pušta DJ Peppe… Skida šešir sa nenormalno širokim obodom sa glave (crna verzija šešira koji je Jim Carrey nosio u filmu “Maska”), briše čelo maramicom i izgovara: “Man, you are funkier than New York.”
E sad… kad ja ljudima objašnjavam da meni droga i alkohol ne trebaju da bih bio na “sedmom nebu” pričam upravo o ovom trenutku. Sublimacija svih pozitivnih osećanja vezanih za muziku, posao, druženje, plesne podijume, devojke, braću, sestre, noćne autobuse, kobaje kod Vukadina, ploče i kasete, SKC, mini golf, Buhu, Bezistan, Grgu, Marjana, Momu i Mikija, čika Stoleta pekara, Adu Bojanu… desila se u tom trenutku. Tada kada mi je Roy rekao da smo više fanki nego Njujork… jebote.
Roy Ayers/Photo: facebook@Roy Ayers featuring The Common Ground Collective
Sve što se nakon toga desilo bilo je bolje i lepše zbog te jedne rečenice. Vodio sam ga do miks pulta gde je stajao njegov veliki poster iz Ronnie Scott’s-a od pre par godina, koji je bio prašnjav i sa kog sam prašinu skinuo njegovim prstom, da mu dokažem da to tu stoji godinama, a ne dan dva pred njegov dolazak. Vodio sam ga da mu pokažem sve blagodeti noćnog života mog dragog grada u kojima je bezrezervno uživao (If you know what I mean). Imao je sjajan koncert i jam session za pamćenje u Platou. Nakon koncerta, na putu ka hotelu videli smo dve ekipe koje se biju lopatama (majke mi…) nasred Brankovog mosta, na šta je njegov bubnjar Dennis, inace iz Bronxa, uzviknuo: “Hey, fuck it, just like back home!”. Isti taj Dennis je godinama kasnije, na narednom nastupu koji su Roy i ekipa imali u Sava centru, u trenutku kad sam se na kraju koncerta popeo na stejdž da im se javim, skočio na mene, podigao me i počeo usplahireno i radosno da uzvikuje: “The guy from the club, the guy from the club…” Dennis koji je svoj život posvetio bubnjevima i koji je svirao sa najvećima. Osim sa Roy Ayersom svirao je godinama sa Bowiem, Santanom, Wonderom… Dennis koji je preminuo u aprilu ove proklete 2016. godine…
Sve su to divne uspomene, divni trenuci, ali ne bi bili ni upola tako upečatljivi i snažni da mi Roy nije rekao: “Man, you are funkier than New York…”
Sami znate da u engleskom jeziku u izgovoru izmedju MAN i MEN nema razlike, kao i da se YOU koristi za množinu i za jedninu. Samo da kažem… Mogu valjda da interpretiram kako mi se sviđa.
