Stih “nećemo da pobedi narodna muzika”, iz kultne “Slušaj ‘vamo” antiratnog rok projekta Rimtutituki, istorijski je komadić jedne od najznačajnijih muzičkih slagalica složenih ikada na ovim prostorima.
Ali, kao što je sve u životu samo u našem doživljaju prelamanja svetlosti i senke, i ovaj, tada apsolutno neophodan i genijalno osmišljen trik/stih, vremenom je postao neizdrživi kamen o vratu naše rok scene.
Jer, stav gotovo kompletne nove srpske alternativne scene da rok nije narodna muzika je, jednostavno, pogrešan i poguban. Nakaradno protumačena poruka koja danas ni na koji način ne može da ima jednako značenje kao te davne 1992.
Uz rizik da budem spaljen na lomači kao veštac i sasvim svestan da se sam zvuk rečenice “rok je narodna muzika” mnogima ne sviđa (a iskreno, ne sviđa se ni meni), za one koji još nisu s gnušanjem kilknuli na beli iksić na crvenom polju u gornjem desnom uglu monitora , pokušaću da obrazložim ovaj jeretički stav.
Prvo, da budemo načisto, ta narodna muzika o kojoj su pevali Milan, Cane, Gile i ekipa je – pobedila. Imali smo samo kratak privid da tu utakmicu makar nismo izgubili. A onda nam je na najgori mogući način dokazano da ipak jesmo. Ponovo poraženi i godinama pogaženi. U Beogradu se na prste jedne ruke mogu nabrojati mesta u kojima se svira rok (i sve njegove varijante i podvarijante), u kojima se uglavnom okuplja od 5 do 105 ljudi, a veće prostore mogu da napune samo “dinosaurusi” koji jašu na talasu nostalgije ili pak oni kojih se alternativci gnušaju upravo nazivajući ih “polunarodnjacima”. Maltene jedini izutetak su festivali gde je, nek se uvredi ko god hoće, glavni motiv masovnosti – jeftino pivo. U ostalim delovima Srbije tek nešto bolje. Ali uglavnom, jedan gradić, jedan klub, ista ekipa… Perspektiva? Ne.
Sad već čujem huk iz sajber sveta kako su za sve krivi država koja je upropastila scenu i one najbolje naterala da rade neke druge poslove kako bi mogli da prežive, pa onda mediji u kojima nema mesta za “pravi kvalitet” jer se gledaju samo ričevi i šerovi, ili sponzori koji neće da troše svoje pare na projekte koji im ne donose čist profit odmah i sada, mrtva diskografija, izdavačke kuće koje se koprcaju pokušavajući da shvate kako da zarade od prodaje muzike na netu… I sve je to apsolutno tačno. Ali nije ni opravdanje ni alibi.
Jer rok alternativci, u najširem značenju tih reči, oni koji najviše cmizdre nad prokletom sudbinom što su rođeni ovde i sada, pritom ušuškani u svoju alternativnu stvarnost, gde u gluvoj sobi sede i samosažaljevaju se kao velike zvezde kojima je nepravedno oduzeta prilika da to zaista budu, u jednom momentu postaju dovoljni sebi i maloj grupi fanova i zadovoljni sa 40 evra po svirci i pićem za “dž”. I – trip je tu! Kvaka 22. Mi smo neshvaćeni genijalci, sve drugo je sranje!
A sledeći korak je – propast. Ekstravagancija tad postaje arogancija, potcenjivački stav prema neistomišljenicima pretvara se u bahatost, a samodovoljnost u letargiju i lenjost.
Jer, zaboga, zbog čega bi genijalci uopšte trebalo da se trude oko bilo čega osim oko svoje umetnosti?
Zašto bi, kog đavola, bilo važno održavati pristojnim društvene mreže? Na njima imati pristojne fotografije, kontakt i ažurne podatke.
Zašto bi bilo bitno poslati stotinak mailova nekim ljudima iz medija koji bi možda i došli na svirku kad bi znali kada i gde.
Zašto na instagramu deliti zanimljive fotke i video zapise iz studija ili sa svirke, kad je to društvena mreža samo za starlete i influensere.
Zašto bi u vreme telefona koji snimaju kao najbolje kamere bilo neohodno imati pristojan audio/vizuelni snimak na YouTubeu, a da pritom ne bude okrenut naopako.
Zašto ustajati tako rano da bi se otišlo u neki jutarnji program televizije koju “ne gleda ciljna grupa”.
Zašto naučiti svih sedam padeža da se sastavi iole pismeno saopštenje ili obaveštenje.
Čemu sve te muke…
Zašto bi sve to moralo da se radi? Zašto bi uopšte nešto trebalo da se radi? Prosto treba sačekati da se pojavi božiji zrak i povuče te gore, pravo na tron. I to je to.
Da ne bude zabune, ima suprotnih primera, bendova koji se lavovski bore za svoje mesto na sceni, ali oni već i sami znaju da se ne obraćam njima…
Na kraju… da se manemo semantike i sintakse, Rimtutituki su, ustvari, svirali i pevali narodnu muziku. Ne “narodnjake”, nego urbanu muziku za narod. Sasvim očigledno. Jer im je narod poverovao i pošao za njima. Protiv sistema. Protiv neograničene moći. Protiv bnahatosti. Protiv gospodara naših života. A to se dogodilo zato što su bili besni, svoji i iskreni. Onakvi kakav je dobar rokenrol svuda u svetu oduvek bio. Još od pelena, negde kod delte Misisipija. Pa preko mančesterskih dokova i dalje do poslednje vukojebine gde se svira rokenrol. Muzika sa dušom, srcem i mudima.
Nažalost, na srpskoj rok sceni je toga sve manje. I za to nije kriva dnevna politika, ni jedan konkretni političar, siromašno i neobrazovano društvo, ružičasti mediji, narodnjaci, vanzemaljci i ostala bratija, svi ratovi i sranja koja su nam se događala od te ’92. i kamiona koji piči kroz Beograd i prenosi poruku “Mir brate mir”. Ako je mogao tada da se menja svet sa dve gitare, basom i bubnjevima, može i sad. Pitanje je samo ima li ko.
Nije teško. Mir, brate, mir… i uzmi tu gitaru i sviraj. Ako znaš. Bori se. Ako smeš. Tucaj, a ne pucaj. Ako imaš čime. Nikakva filozofija. Rokenrol.
