Nisam ni slutio da će doći dan kada neću umeti da odgovorim na vrlo jednostavno pitanje: „Šta slušaš?“.

Doduše, retko mi danas neko i postavi ovo pitanje, ali kad se to desi bogme me baci u duboko razmišljanje. Iskreno, najčešće slušam neke čudne glasove u svojoj glavi koji se međusbno svađaju oko nekih još čudnijih stvari. Ali, to nikome ne bih transponovao kao predlog za slušanje. I samom mi je muka od njih. Onda počnem da razmišljam o gomili daunloudovane muzike s neta koja mi čami u kompjuteru već godinama i koju praktično nikad ne slušam. Rekao bih da ne stižem, no tačnije bi bilo da verovatno i ne želim.

To su uglavnom neki stari albumi nekih starih majstora koji su ili napustili ovu našu orbitu ili su na korak da to urade ili je i Bog digao ruke od njih, pa i oni sami od sebe i muzike. Setim se na kraju plejliste iz svog smartfona, one koju slušam gotovo svakog dana, i zaključujem da tu ima brdo neke chill out/relax mjuze za koju ne znam ni ko su autori, a kamoli nazive numera. A među tim relaksacionim, sintetizovanim ritmovima i melodijama, najčešće bez vokala (ako se izuzme sporadično stenjanje ili nešto tome nalik), ušunja se i ponešto što bi se rečima dalo opisati.

Budući prošli

Pošto Leonard Koen (Cohen), u svojoj 81. godini, još nije odlučio da se preda već je, budući da je ostao totalno švorc, nastavio da snima albume i to više nego dobre, dao sam mu novu šansu. Zanimljivo, Koen mi je nekad zvučao kao romantični šansonjerski relikt, a sada se savršeno uklapa u ovo predapokaliptično vreme u kojem čovek s glavom punom snova ne može dalje od zida traumatičnog kvazitabloidnog rijaliti smeća i ljudi kojima kao da na čelu piše da su bivši, a ulice sve više podsećaju na paradu zombija iz Dilan Doga.

Koliko je Koen više nego prijemčiv u ovom trenutku najbolje ilustruje i činjenica da je njegova pesma „Nevermind“, s albuma „Popular Problems“, uzeta za špicu druge sezone kultne serije „True Detective“. Slušanje novih Koenovih pesama 2016. godine jedan je od retkih zemaljskih užitaka koje čovek sebi može da priušti. Mada je, moram priznati, malo deplasirano nekom reći da slušaš Leonarda Koena, jer zvučiš kao neki matori prdonja i teško da ovaj podatak nekoga može da fascinira.

[tabs]

[tab title=”Apokalipsa” icon=”iconic-info”]

Koen se savršeno uklapa u ovo predapokaliptično vreme u kojem čovek s glavom punom snova ne može dalje od zida traumatičnog kvazitabloidnog rijaliti smeća i ljudi kojima kao da na čelu piše da su bivši, a ulice sve više podsećaju na paradu zombija

[/tab]

[/tabs]

Međutim, ja mogu to da priznam pošto jesam matori prdonja, onaj koji više ne može sebi da priušti da pusti kosu i koji pizdi što danas svi frizeri šišaju muškarce isto, pa hteli, nehteli ispadamo kao pregoreli hipsteri sa prosedom kosom čija je gustina nalik stopi zaposlenosti u Srbiji. Koen je moj odgovor na sve što me okružuje, na prolaznost fascinacija i dolazak vremena kada ulazite u fazu u kojoj vam je maltene odgovor na svaku informaciju koju primite: „Ma, jebe mi se“. Dakle, nevermind.

Maša iz Nju Džersija

S druge strane, skoro ništa od ovih novih klinaca mi se ne sviđa. Ne mogu da se zakačim, pa to ti je. Ipak, sasvim nehotice primio sam se na muziku klinke Helsi (Halsey) koja je 1994. godište i iz Nju Džersija je. Klinka ima plavu kosu (ali bukvalno plavu, ne žutu), tetovaže, lepo lice, otac joj je crnac, a majka mešavina italijanske, irske i mađarske krvi – bog te jebo!

Nekako mi je na plejlistu dospeo njen debitantski album „Badlands“ i isprva mi je zvučala kao Majli Sajrus-Demi Lovato-Selena Gomez-Tako Neka… Zamalo da je obrišem. Onda sam, opet nehotice, počeo da obraćam pažnju na tekstove njenih pesama. Tada mi se pričinilo kao da mi Maša iz crtaća sa Medvedom objašnjava gde se sve kresala sa medvedom i šta mu je sve bezobrazno radila. Recimo, stihovi pesme „Strange Love“: „Everybody wants to know, If we fucked on the bathroom sink, How your hands felt in my hair, If we were high on amphetamines…”. Pa onda refren praktično himne današnjih klinaca „New Americana“: „We are the new Americana, high on legal marijuana, raised on Biggie and Nirvana...“

[accordion title=’Maša kreše medveda’]Slušajući Helsi pričinilo mi se kao da mi Maša iz crtaća sa Medvedom objašnjava gde se sve kresala sa medvedom i šta mu je sve bezobrazno radila[/accordion]

Matori prdonja u meni teško da može da pronađe sebe u ovome, ali zanimljivo je čuti, pogotovo što Helsi, kao jednog od svojih uzora navodi reditelja Leri Klarka, tvorca divotno opskurnih i dekadentnih filmova poput „Kids“, „Ken Park“ i „The Smell Of Us“. Dakle, slušam i Helsi, a to tek nije za priznavanje… Ni rođenoj ženi.

Elem, ništa vam od ovoga ne preporučujem, ali preporučiću vam da ipak i vi slušate nešto. Zdravo je, ma koliko nepraktično bilo, pronaći poneki izlaz iz ovog gotovo beskonačnog kafanskog mraka u kojem vam i najbuntovniji ovdašnji reperi uvaljuju semplove narodnjaka kroz poruke kojima treba da rušite sistem, a ni sami ne znaju šta je to uopšte sistem i šta treba da se ruši.

Zato je bolje srušiti se u krevet i utonuti u san uz Koena i Helsi. Barem meni.