Na veliku radost posetilaca Firenze Rock Festivala, juče su na pozornicu zajedno stali Guns N’ Roses i Foo Fighters i izveli pesmu Gunsa – “It’s So Easy”.
Bilo je to veliko iznenađenje koje su fanovima priredili Foo Fightersi tokom svog nastupa kada su im se na bini pridružili Eksl Rouz, Sleš i Daf.
Naravno, mnogi su odmah (ako do tada nisu snimali) uključili kamere na svojim telefonima, a kako je to izgledalo možete da pogledate u nastavku.
Zbog najavljenih loših vremenskih uslova festival KROKODIL biće večeras otvoren u glavnoj dvorani nove Kombank dvorane, u kojoj će biti upriličen i svečani koktel uz izložbu. Ulaz na festival je besplatan i otvoren za sve zainteresovane. I ove godine festival ima humanitarni karakter, a cilj je podizanje svesti javnosti o doniranju i transplataciji.
Drugo veče festivala KROKODIL održaće se tradicionalno na platou ispred muzeja Jugoslavije u subotu 16. juna od 20 sati, a prateći programi odvijaće se tokom 16, 17. i 18. juna u Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Otvaranje festivala obeležiće svečano otvaranje izložbe kao i projekcija dokumentarnog filma o desetogodišnjici postojanja festivala, a pod nazivom “Okrutni optimizam: Naših prvih 10 godina”.
Kroz čitanja, sofa-intervjue i performanse predstaviće nam se Mira Furlan, Vedrana Rudan, Marko Vidojković, Abdulah Sidran, Marko Tomaš, Rumena Bužarovska, Marko Šelić Marčelo, Dejan Atanacković, Vladimir Arsenijević, Njuz.net sa Zoranom Kesićem i News Bar. Biće predstavljen animirani film Untravel Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg. Sa junakinjom ovog filma razgovaraće glumac Bane Trifunović. Obe festivalske večeri zatvoriće koncerti Kralja Čačka i Bojane Vunturišević od 22 sata.
Osim sofa-intervjua, izložbe, nastupa, čitanja, te muzičkih performansa, festival KROKODIL će i ove godine organizovati raznolike tribine u okviru kojih će se baviti najaktuelnijim društveno-političkim temama iz perspektive kulture.
Debatni program održaće se 16. juna od 12 sati u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Razgovor o poeziji te njenim formatima i alatima za komunikaciju pod nazivom “Ko j*** knjigu!” otvoriće KROKODILov debatni program u okviru koga će biti predstavljen “Versopolis” kao jedna od najuspešnijih evropskih platformi za promociju savremenog pesništva.
Namera razgovora je da problematizuje i u pitanje dovede medij knjige kao vrhunskog formata u koji se “pakuju” književna dela. U okviru drugog dela debatnog programa biće predsatvljena knjigu Ranka Bugarskog “Govorite li zajednički? Ili U kojoj je meri Deklaracija o zajedničkom jeziku postigla svoj cilj?”. Glavni cilj ovog projekta je stvaranje prostora za istorijski i inter-kulturalni dijalog kroz kreiranje mreže istoričara, pisaca, novinara, studenata i šire publike koja će doprineti rešavanju konflikta, uzajamno poštovanim istorijskim narativima i inkluzivnijoj kulturi sećanja.
Treću godinu festival ima i humanitarni karakter, a cilj je podizanje svesti javnosti o doniranju i transplantaciji organa. Organizatori festivala poručuju da će ove godine kroz interesantne programe skrenuti pažnju na ovu temu kako bi uticali na menjanje svesti ljudi, rušenje predrasuda i informisanja javnosti o ovoj često tabuiziranoj temi kod nas. Napominju da je u Srbiji u prethodne tri godine utrostručen broj donora, ali je i dalje neophodno donošenje novog zakona o transplantaciji koji je spas za hiljade ljudi koji godinama čekaju na novu jetru, bubreg, srce.
Deseti jubilarni KROKODIL je, baš kao i svih prethodnih godina, besplatan i otvoren za sve. Organizatori navode i da je ovogodišnji festival poslednje izdanje festivala u dobro poznatom formatu, s naznakom na regionalne autore.
Od naredne godine uvode nove i unapređene programske prakse. Već u junu 2019. predstaviće “značajno osveženo” izdanje festivala, čiji će akcenat velikim delom biti posvećen predstavljanju nekih od najvećih savremenih književnih imena na svetu.
Art-pop kraljica, Rošin Marfi, nastupiće na Belgrade Beer Festu, prvog dana u sredu, 15. avgusta od ponoći na Inovation stageu.
Svetska diva moderne muzičke scene Marfi je uvek bila “ona čudna”, nepredvidiva i nikada fokusirana samo na jedan žanr i jedan zvuk. Prema njenim rečima muzika joj dozvoljava da “ide gde god želi”.
– Sve više shvatam da je potpuno besmisleno sputavati prirodni tok stvari – sa takvim stavom Rošin je i počela svoju karijeru 90-tih kao član veoma uspešnog britanskog trip-hop dvojca Moloko.
Njen glas je dominirao radijskim plejlistama tog perioda zahvaljujući hitovima “Sing it Back”, “The Time is Now”, “Forever More”, a posle privatnog i umetničkog raskida sa Markom Brajdonom, počinje solo karijeru albumom “Ruby Blue”.
Na top liste se vratila zahvaljujući drugom albumu “Overpowered” iz 2007. godine. Pored naslovnog singla sa ovog izdanja izdvojila su se još dva hita – “Let Me Know” i “You Know Me Better”.
Posle delimično radne pauze zbog rođenja dvoje dece, Rošin je od 2014. ponovo počela da osvaja bine i plesne podijume širom sveta.
Albumi “Hairless Toys” iz 2015. i “Take Her Up to Monto” iz 2016. godine predstavili su Rošin novog doba, a njeni koncerti su zbog specifičnog, avangardnog senzibiliteta i estetike postali nastupi o kojima se dugo priča.
Danas, posle više od dvadeset godina karijere, osam studijskih albuma, mnoštva singlova i nezaboravnih spotova, Rošin je postala globalna ikona svih koji vole dobru plesnu muziku ali i jednostavne, emotivne pesme.
Njeni koncerti su nepredvidljivi i predstavljaju dinamičan spoj originalne estetike i savršene produkcije, pa je Rošin po mnogima i jedna od najvećih pevačkih i koncertnih atrakcija.
Prvog dana festivala pored koncerta Rošin Marfi publika će moći da uživa i u nastupima bendova Riblja Čorba, Aerodrom i Partibrejkers.
U okviru balkanske turneje tokom koje je obišao zemlje regiona – Mađarsku, Hrvatsku, Srbiju, Bugarsku i Rumuniju u Svilajncu nastupio je Lord Bishop Rocks.
Njujorškoj rok atrakciji društvo na turneji je pravio Dr. Crazy – one man bend iz Sao Paola. Pomenuti koncert održao se u Lobi baru organizaciji UG Rođen Negde Dole u sklopu projekta “Igra šarma uz ritam bluza” .
Za otvaranje koncerta i zagrevanje publike bio je zadužen Dr. Crazy one man bend. Ovaj brazilac u svojoj biografiji ima brojne nastupe, snimljene ploče i odsvirane turneje i festivale sa mnogim bendovim iz Sao Paola u kojima je svirao i svira.
Od 2015. godine nastupa i samostalno pod imenom Dr. Crazy one man band. Njegova muzika je spoj garažnog punka i bluza, pesme su autorske a njegov performans i minimalističan zvuk gitare, prate semplovi na matrici.
Uvežbani Brazilac dominiro je scenom, a njegov nastup od 30 minuta dopao se svilajnčanima.
Lord Bishop Rocks, dvometraš iz Bronksa koji od 1991. živi u Evropi, od samog starta počeo je žestoko. Fuzija fanka, soula i panka, ili kako on zove svoj muzički stil “motorfunk” oduševila je publiku. Opštem utisku svakako je doprineo i njegov izražen scenski nastup, način sviranja a la Džimi Hendriks i upečatljiv stajling.
Pratnja Lordu Bishopu bili su već pomenuti Dr. Crazy (sada u ulozi basiste) i sjajni bubnjar Luiz Eduardo. Svirali su “Driving While Black”, “Poor Boy”, “Wax”… a kraj svake pesme praćen je ovacijama prisutnih.
Koncert je trajao više od sat vremena. Posle nastupa, Lord Bishop je nastavio druženje sa publikom.
Za mnoge je ovo bila najbolja svirka do sada održana u Svilajncu. Poseta na koncertu je bila odlična (više od pedeset ljudi), ako se uzme u obzir da se radilo o nedelji. Ceo događaj ispratila je TV-Centar, a emitovana je i kratka reportaža.
M. Marković
Bili Korgan nedavno je okupio staru postavu benda The Smashing Pumpkins, ali bez basistkinje Darsi Vrecki.
Bend se okupio i snimio novu pesmu, “Solara”, koju su nedavno predstavili uživo kod Džimija Felona. Pesmu je producirao Rik Rubin, a evo kako zvuči.
Johanes Rervik Grov je 10-godišnji bubnjar koji stvarno voli bend Metallica.
On svira bubnjeve već nekoliko godina, a zbog velike ljubavi prema bendu, snimio je klip u kojem svira kompletnu diskografiju benda Metallica na bubnjevima.
Nije svirao cele pesme, samo delove, ali mu je trebalo dva sata da sve to snimi.
Poslušajte kako Johanes praši albume Metallice od “Kill ‘Em All” do “Hardwired… To Self-Destruct”.
Tumarajući po programskim šemama, nevoljno nabasam na dobar film koji nisam dugo gledao. Zašto ne naprave rimejk? Dođavola, možda već i jesu? Ugrizla me misao za sopstveni mozak. Rimejk ovog filma nikada neće napraviti, jer je u međuvremenu postao stvarnost! Komatozna i utrnula stvarnost, u kojoj ljudska tela vise na sajlicama, lebdeći u lažnoj stvarnosti. Svrha? Uzgajanje mladog mesa za prodaju.
[accordion title=’Nemanja Jovanov’]
Nemanja Jovanov je filmski umetnik i pisac, sa više od petnaest godina aktivnog snimateljskog iskustva. Od 2015. aktivno se bavi pisanjem. Objavio je roman Belina, za koji je dobio nagradu Zlatni Pegaz 2017, na Sajmu knjiga u Beogradu. Profesor je kamere i fotografije u stručnoj školi ArtiMedia u Beogradu i jedan od osnivača udruženja Foto Zavod 9, osnovanog radi negovanja vizuelne kulture.[/accordion]
Narode, dobro došli u “Komu”, film koji potpisuje Majkl Krajton, i kao scenarista i kao reditelj. Čovek koji se u kasnijoj, filmskoj mašineriji motao oko Spilberga iz doba Jure. Opasna fabrika novca, ali… “Koma”!
“Koma” je jedno sjajno delo, snažnog autorskog mirisa. Snimljen daleke 1978. godine, ovaj film je glumcu Majklu Daglasu suštinski otvorio vrata u svet izvan TV-a.
Film prati dvoje mladih hirurga stažista, u poznatoj bostonskoj bolnici. Majklov lik, koji upotpunjuje simpatična kanadska glumica Ženevjev Bižo, poslušni su đaci medicine, polako i sigurno usmeravani prema načelničkim veličinama. Problemi nastaju kada se njihova mlada koleginica zatekne na rutinskoj hirurškoj intervenciji u pomenutoj bolnici. Rutinska operacija iz neznanog razloga polazi po zlu i devojka pada u komu. Teško podnoseći gubitak najbolje prijateljice, dr Suzan Viler (koju glumi Bižo), kreće u neformalno istraživanje uzroka kome. Nailazeći na uveravanje kolega da je reč o nesrećnom slučaju, dr Viler tone sve dublje u demontiranje paravana belih zidova i širokih osmeha, otkrivajući čitav lanac profesionalaca koji zdrave mlade pacijente namerno bacaju u komu, kako bi trgovali njihovim organima!
Nema devojčica polomljenih udova ili babuskara koje isisavaju duše. Ipak, ovo jeste pravi horor film! To je horor skalpela, ali ne u rukama psihopata, već zakletih profesionalaca, obavezanih Hipokratovom zakletvom. Univerzitetska bolnica u Bostonu, jedna od najvećih i najmodernijih tog vremena, savršena je scenografija za paranoju. Uporna doktorka Viler, rešena je da istraži sve odgovore na koje medicina ima šta da kaže. Kroz mnoštvo nedijaloških scena, ona tumara po amfiteatrima, mrtvačnicama, centrima za obradu podataka, patološkim odeljenjima, sve do drvetom optočenih načelničkih kabineta – sve vreme i od strane svih, ubeđivana da je ona ta koja je luda. Dovodeći u pitanje karijeru, ali i emotivnu vezu, dr Viver dobija slobodno vreme u obliku prinudnog odmora. Bez dobijenih odgovora, ona slučajem posećuje zloglasni Džeferson institut, mesto koje po svim medicinskim dokumentacijama prihvata komatozne pacijente, održavajući ih u životu radi daljinjih istraživanja. Serija sekvenci koje uzimaju mesto u ovom jezivom zdanju, čini ovaj film istinski dobrim horor trilerom. Prostorije u kojima živi ljudi mrtvih mozgova vise na specijalnim sajlama, osvetljeni UV zračenjem, zaista deluje kao kap previše. Pritom, nema nepotrebnog kreveljenja sa izmišljenim rediteljskim bravurama. Sve je sporo, sve je strašno i sve prekriveno zvukom bola mogućeg.
Zašto sve ovo tako dobro funkcioniše? Prosti su razlozi, zato jer se ispostavlja da se takve stvari zaista tako i izvode. Istina, postoje varijacije. Garažni načini, bez preteranog sakrivanja. Koju godinu kasnije, kada je moguće uzgajati žive organe u laboratoriji, a i dalje je sadistički slađe izvaditi organe živoj osobi i time ubiti dve mušice. Rentabilni genocid. Ovaj predivni i slobodno stvoreni film koji kritikuje društvo u više slojeva, nastao je i ostavio pečat. Lepota stvaralaštva jeste što je 1978. godine to možda bilo na granici naučne fantastike, pa je neopreznom cenzoru promaklo da ovakav pamflet zaustavi ili obesmisli i to pre svega na teritoriji Amerike. Pre nekoliko godina, pojavio se pokušaj da se uradi rimejk kroz nekakvu mini-seriju, ali sama niša TV-a i verovatna bagatelizacija koja je usledila, nije ni vredna poređenja sa originalom. Moguće je da je njena svrha samo odvlačenje u zaborav dobrog početnog udarca.
Nema teorije da bi neko danas finansirao ozbiljan film sa ovakvim pitanjima. Organizovana grupa medicinske mafije koja ljudima ubija mozgove da bi se “hranila” njihovim telima pravi previše insinuacija, pa hajde da ih preskočimo. Genijalan oblik društvenog angažmana budnosti, baš kako je genijalan i sam film, a pre svega način na koji je snimljen. Bez mudoserija, digitalizacija i postprodukcionih čarobnih štapića, ovo je jedan klasičan film koji pokazuje da se bol u stomaku ne pravi digitalno, već stvaralačkom smelošću.
A i vas će sigurno “baciti u komu”.
Proverite.
HL/Nemanja Jovanov, izvor: bosonoga.com
Oštre reči i sarkazam kojim su protkani tekstovi, doneli su sastavu Dubioza kolektiv veliku regionalnu popularnost, a i posle 15 godina postojanja benda, oni neumorno nastavljaju da “propovedaju” o nedaćama na koje narodi sa ovih prostora dubiozno i kolektivno nailaze.
Vedran Mujagić i Brano Jakubović pred koncert 30. juna na stadionu Tašmajdan u Beogradu kažu za mondo.rs da su njihova dela inspirisana situacijom koja ih okružuje.
– Ne propovedamo mi, već to više dođe kao neka grupna psihoterapija za sve nas da lakše procesuiramo šta se dešava i da kažemo šta mislimo, ali prvenstveno da nama bude lakše. Pa, ako neko ima sluha da to čuje i identifikuje se sa našim stavom, onda se tu stvara neki početak komunikacije i diskusije – istakao je Mujagić.
I kako do sada deluje ta psihoterapija?
– Pa, evo 15 godina kasnije, nije strašno – dodao je on.
Da li pružate i neke odgovore na sve te nedaće i pitanja koja se postavljaju?
Brano: Bilo bi glupo staviti se u ulogu nekoga ko daje odgovore, onda bi se kandidovali za izbore, pa bi predstavili svoj plan i program, i tako dalje… Živimo u okruženju takvom kakvo jeste, a ovo je onda više reakcija na naše najuže okruženje. Da je okruženje drugačije i to bi sve verovatno drugačije zvučalo. Prosto obrađuješ informacije koje su oko tebe, a trenutno su takve kakve jesu.
Nastupi Dubioze kolektiv “pršte” od količine energije i sinergije koja se stvori između publike i vas, koji je vaš “recept” da do toga dođe?
Brano: Jedina stvar koja je stvarno važna je da svaki put kada izlaziš da sviraš da ti je stvarno stalo do toga i da tamo napraviš ono što si zamislio, da imaš ideju zbog čega izlaziš i svaki taj minut koji si proveo tamo u komunikaciji sa ljudima ima nekog smisla. U momentu kada to postane neko podređivanje ili zarađivanje, u momentu kada to postane karijera, onda ustvari prestaješ da budeš to što jesi. Onda je samo pitanje da li ćeš tako nastaviti ili ne. Ja se nadam da mi nećemo nastavljati kada dođemo do tog momenta, jer nekad je dobro reći: ‘Sad je dosta’.”
Da li je taj momenat možda nekad teško prepoznati?
Vedran: Vidiš da puno ljudi ignoriše sve te signale koji to govore, pa je vrlo lako promašiti tu informaciju. Nama samo ostaje da nam se to ne dogodi i da budem svesni toga.
Krivica je u “njima”, ali u “nama”. Koja bi to bila neka surova kritika koju smatrate da bi svaki čovek trebalo sebi da uputi?
Vedran: Treba da počneš od sebe, a ne da optužuješ tog nekog eksternog, Drugog, koji je kriv za sve tvoje probleme i da čekaš da se taj neko isto tako samoinicijativno skloni i samim tim reši sve što je loše u tvom vlastitom životu. To nekako ne funkcioniše.
Brano: Naše pesme ljudi lako prebacuju u to da mi kritikujemo politiku ili vlast. Ali, ako malo bolje pogledaš, mi ustvari kritikujemo sami sebe, jer odatle sve polazi i dolazi, jer mi smo na kraju krajeva ti koji biraju. Tako da, pojednostavljeno, mi kritikujemo vlasti, ali recimo pesma ‘Himna generacije’ baš ne kritikuje vlast, nego nešto drugo…
Koje smatrate da su se društvene vrednosti najviše izgubile u decenijama iza nas, ili možda nisu izgubljene nego zamenjene nekim novim?
Brano: Mislim da mi ne pripadamo vrsti ljudi koji živi na nekim izgrađenim tradicijama. Nismo nostalgičari, već se trudimo da živimo u skladu sa vremenom koje jeste. Najlakše je okrenuti se i reći kako je nešto drugo bilo bolje. Na primer, ono vreme bez mobilnih telefona kada raja nije samo tipkala, ali ako bi njima koji to govore rekli da se odreknu telefona na godinu dana, e to već ne bi išlo… Tako da, svi bi jednom guzicom na dve stolice, a to baš i ne ide. Da s jedne strane živim u prošlosti i zamišljam kako je sve to bilo romantično, ali da se ne odričem ničega iz ovoga što je danas. Sve je uvek na kraju do nekog našeg izbora.
Da li mislite da se možda društveno nalazimo u nekom loop-u, jer vaše pesme od pre deset godina su i dalje apsolutno aktuelne i ljudi mogu sa njima da se poistovete… Sve se na neki način vrti u krug – kako ga razbiti?
Brano: Ljudska rasa jeste kreirala jedan loop koji se konstantno ponavlja i to se nije dogodilo u bliskoj istoriji već u daljoj prošlosti. Jedina razlika je što se u međuvremenu mi malo više razmnožavamo i malo više uništavamo okolinu od koje živimo. Previše crpimo, a malo dajemo nazad. Samo je pitanje – do kada ćemo moć zloupotrebljavati dok nam se ne sruši nazad na glavu.
Devedesetih smo imali telenovele kojima su se ljudi okretali, a danas imamo rijalitije… Zašto mislite da se ljudi okupiraju takvim sadržajima?
Vedran: To je najjednostavniji beg od stvarnosti. Lakše je gledati neke tuđe brige. Kad pogledaš, i Dnevnik je isto nekakav rijaliti šou, samo su tu ti drugi akteri. U rijalitiju je to sve mekše, nekakvi tamo nevažni likovi se svađaju, tuku, vode ljubav, a ti to gledaš sa sigurne distance i ne dotiče te previše. Valjda je super razbibriga.
U pesmi “Himna generacije” kažete: “Ovo himna je generacije u šupku civilizacije”. Da li ste mislili na neku posebnu generaciju?
Brano: Mislimo smo na jedan određeni šupak, a ne generaciju. Sve generacije tu mogu da se pronađu.
HL/Izvor: mondo.rs
Filip Bulatović, mladi srpski džez pijanista i kompozitor, nastupiće sa svojim triom u velikoj sali Kolarčeve zadužbine 14. juna u 20:00 časova.
Uoči koncerta, muzičar koji trenutno karijeru gradi u Njujorku, za Headliner.rs je otkrio šta to neobično i drugačije očekuje večeras publiku u Kolarcu, ali i zašto je džez muzika koja se stvara i svira isključivo iz ljubavi.
Za džez ste se opredelili sa 14 godina. Da li je to bila ljubav na prvo slušanje ili vas je privukla mogućnost improvizacije i stvaranja unikatnog zvuka?
– Privukla me je ideja o improvizovanju i skidanju muzike po sluhu. Kada sam se prijavio za džez odsek u muzičkoj školi Stanković, gotovo da nisam znao ni za jedan džez snimak.
Nemačkog dirigenta i kompozitora Petera Herbolzheimera upoznali ste kao tinejdžer. Koliko je on uticao na vas i da li ste se zapitali kojim pravcem bi pošao vaš razvojni put kao muzičara da nije bilo njega?
– Uticao je mnogo. Definitivno ne bi bilo isto da nije bilo tog poznanstva. Delimično zbog stvari koje sam od njega direktno naučio (poput odnosa prema kolegama muzičarima i poštovanja probi), kao i delimično zbog konekcija koje sam napravio u njegovom orkestru. U Bujazzu sam osim mnogih muzičara upoznao John Taylora i Hubert Nussa koji će kasnije biti moji profesori na akademiji u Kelnu.
Svirali ste u grupama dva srpska džez velikana – Duška Gojkovića i Stjepka Guta. Čega se najradije sećate iz tog perioda?
– Sećam se pre svega dobre svirke, uvek dobrog benda i dobrog druženja do kasnih sati a to je jako dragoceno na razvojnom putu muzičara. Volim da slušam i jednog i drugog kada dele svoja iskustva sviranja sa džez legendama.
Otkud interesovanje za funk/pop muziku?
– Iskren da budem – ne bih znao, s obzirom da se u mojoj porodici taj žanr nije posebno negovao. Samo znam da se uvek “isključim” kada čujem svoju omiljenu funk i pop numeru.
Vaš autorski projekat Qzama Quartet smatraju jednim od najinovativnijih bendova domaće džez scene. Šta je to novo i drugačije što ste ponudili publici?
– Samim tim da je u pitanju nova generacija muzičara, bend se osvrće na pojedine džez žanrove koj su danas “aktuelni”. Osim toga Qzama je bend koji istovremeno ima i potpuno akustični kao i zaseban “fusion” repertoar.
Postoji li nešto što se može nazvati autentični srpski džez?
– Postoje vrhunski srpski džez umetnici koji imaju prepoznatljiv stil ali nisam siguran da li bi to moglo da se stavi u poseban žanr.
Trenutno živite i radite u Njujorku. Koliko se američka publika razlikuje od domaće?
– Dao bih malu prednost klupskoj publici u New Yorku. Iako je i u njihovim klubovima prisutan žamor za vreme svirke, publika je dosta tiša i fokusiranija na muziku.
U Srbiji je sve više džez festivala, da li je reč o istinskoj ljubavi srpske publike prema džez, ili o pomodarstvu?
– Verujem da džez festivali nisu isplativi po one koji ih organizuju tako da uglavnom iza toga stoje entuzijasti. Što se publike tiče, nje uvek ima. Kod nas je nažalost veliki disbalans kada je u pitanju umetnička u odnosu na šund muziku. Šunda je previse a umetničke muzike premalo. Mislim da je srpska publika jednostavno “gladna” nečega sto nije šund.
Zbog čega se džez muzičari, posebno domaći, ne bave dovoljno sopstvenim marketingom?
– Džez je nažalost možda i najnepopularniji žanr na svetu. Ko se bavi džezom – bavi se time iz ljubavi a ne iz koristi. Odatle i sukob sa sopstvenom promocijom. Džezeri provode najviše vremena vežbajuči i analizirajući snimke, ne razmišljajući toliko o karijeri. Jedno se nekako sukobi s drugim.
Na sceni Kolarca nastupićete kao Filip Bulatović džez trio, uz Milana Pavkovića (kontrabas) i Peđu Milutinovića (bubnjevi). Da li spremate neko posebno iznenađenje za Beograđane?
– Izvešću dve svoje nove kompozicije koje do sada još nisam izveo pred publikom. Osim toga Peđa Milutinovic će se publici predstaviti sa malo drugacijim konceptom sviranja bubnja.
Da li imate tremu pred nastup?
– Imam, gotovo uvek.
Uz koju muziku se najbolje provodite, a šta slušate kada želite da se opustite?
– Najbolje se provodim uz “house” muziku, a kad mi je namera da se opustim slušam klasiku.
Šta je najvažnije što mlad čovek u Srbiji koji želi da se ozbiljno bavi džezom, mora da zna?
– Kao i u svakoj drugoj muzici, trebalo bi da jasno odredi šta zeli da postigne sa svojom muzikom i da nezavisno od “feedbeka” i toka karijere zadrži istrazivački i entuzijastički pristup u muzici.
U sklopu ovogodišnjeg izdanja umetničkog festivala Dev9t koji se održava od 15. do 23. juna u Ciglani, Serbian Hellbangers prirediće vam i jedno odlično extreme veče.
Grčka rok atrakcija doneće fuziju svog jedinstvenog zvuka koji kombinuje sludge stoner rock sa psychodelic, noise i punk elementima. Njihovi nastupi poznati su širom Evrope po ogromnoj energiji i katarktičkim momentima.
Zajedno sa 1000mods, Planet of Zeus, Nightstalker, Godsleep, Last Rizla su jedno od prepoznatljivih i autentičnih imena svetski poznate grčke scene, koja konstatno pomera granice i postavlja standarde u ovoj vrsti zvuka.
Bend je već nekoliko puta prokrstario starim kontinentom promovišući svoja izdanja, a na Dev9t će nastupiti u okviru turneje Rampant Hair Growth Tour 2018.
Pre i posle nastupa grčkog benda, svoj extreme DJ session izvešće DJ Grom (metal, sludge, doom, crust-punk, nekro, grim…).
Zvanicna satnica za koncert u sklopu Dev9t festivala, nedelja 17. jun:
14:00 – otvaraju se kapije festivala, dnevni program
20:00 – Distro, merchandise – Some Kind Of Distro
22:00 – Last Rizla, koncert
23:20 – DJ GROM, xtreme sounds
