Čuveni italijanski filmski reditelj i scenarista Bernardo Bertoluči, preminuo je danas u 77. godini.
Bertoluči je poznat po filmovima “Konformista” (1970), “Poslednji tango u Parizu” (1972), “Dvadeseti vek” (1976), “Poslednji kineski car” (1987), “Mali Buda” (1993), “Ukradena lepota” (1996), “Sanjari” (2003)…
Godine 2011. na Kanskom festivalu dodeljena mu je nagrada za životno delo.
Bernardo Bertoluči/ Photo: imdb.com
Bio je marksista i ateista, a u filmovima je težio da prikaže svoje političko opredeljenje. Njegovi politički filmovi su doveli u pitanje percepciju istorije.
U ostvarenju “Komformista” iz 1970. kritikuje fašističku ideologiju, prikazujući odnos naroda i nacionalizma, kao i kroz kolektivnu svest i kolektivnu memoriju. U filmu “1900” kritikuje političku borbu desnice i levice.
Učestovovao je 24. aprila 2015. godine u kampanji #whomademyclothes, koja se odnosila na promenu svesti o proizovdnji odeće i apel za bolja prava radnika u tekstilnoj industriji.
Nakon dugog izostanka iz javnosti američki kantautor Bob Dilan pojavio se u emisiji Džimija Felona da bi promovisao svoju liniju viskija, ali pritom nije progovorio ni reč.
Premda se nije pojavio uživo u Felonovom šou emitovom na Dan zahvalnosti, slavni pevač se poznatom voditelju pridružio u unapred snimljenom spotu u kojem par gleda privatno izvođenje njujorškog “Big Apple Circus”-a ispijajući pritom u tišini Dilanov viski “Heaven’s Door”.
U, kako pišu američki mediji, jednom od najneobičnijih dosad snimljenih reklama za viski, čuje se muzika Erika Satija, a članovi Big Apple Circus-a pred njima izvode svakojake vratolomije.
Nakon završnog aplauza Felon shvata da je Dilan nestao. “A gde je Bob?”, u neverici pita izvođače, na šta mu voditeljka grupe odgovara da “tamo nije ni bilo nikoga”.
Ali na stolu je ostala poluprazna čaša s viskijem. “Šta li je u tom viskiju? Jesam li ja to sanjao?”, pita voditelj.
Dilan je krajem maja pokrenuo sopstvenu liniju viskija koju je nazvao “Heaven’s Door”, a čine je tri vrste tog pića – straight rye, straight bourbon i “double-barreled”. Liniju je pokrenuo s poznatim proizvođačem “Angels’s Envy” burbona i velikim obožavateljem Markom Bušalom.
Standardna linija “Heaven’s Doora” prodaje se za 50 do 80 dolara po boci, a prva specijalna Bootleg Series edicija koja dogodine ‘puni’ 25 godina (reč je o 25 godina odležanom viskiju), košta 300 dolara.
Škotski pirate metalci Alestorm, u sklopu aktuelne turneje, održaće koncert 28. novembra u Domu omladine Beograda u organizaciji MH Concerts i Serbian Hellbangers.
Alestorm je osnovan 2004. godine u Pertu. Od samog početka fanove su privukli svojim pristupom heavy/power metalu u kome ima puno folk uticaja, kao i “piratskim” temama.
Do sada su objavili pet studijskih albuma od kojih je aktuelni “No Grave But the Sea” objavljen prošle godine za izdavačku kuću Napalm Records.
Skálmöld/ Photo: Facebook @skalmold
Specijalni gosti na koncertu u Domu omladine biće islandski folk viking metalci Skálmöld koji privlače sve veću pažnju medija i fanova, kako u svojoj zemlji tako i šire.
Na koncertu u Beogradu bend će promovisati najnoviji album “Sorgir” koji se pojavio na tržištu sredinom oktobra (Napalm Records).
Zvanična satnica koncerta u Domu omladine: 19:30 – ulaz 20:00 – Skálmöld 21:30 – Alestorm
Ulaznice za koncert benda Alestorm možete da nabavite na svim prodajnim mestima Gigstixa, Eventima i Mungosa po cenama: – Pretprodaja – 2.400 dinara – Na dan koncerta – 3.000 dinara
Bend E-play održao je u subotu sjajan koncert u ispunjenoj Amerikani Doma omladine Beograda, na kome je proslavio 20 godina rada i promovisao novi album “Sloboda”.
E-play je tokom sat i po svirke publiku podsetio na najznačajnije momente sa pet studijskih albuma, od prvenca “E-Play” iz 2000. godine.
Posle instrumentalnog zagrevanja uz “Sedam”, izlazak na binu basistkinje i pevačice Maje Cvetković izazvao je ovacije.
Posle njenog kratkog “Dobro veče, hvala puno što ste došli”, krenula je prepoznatljiva “grmljavina” sa ritam sekcijom u glavnoj ulozi, gde je, uz Maju, već duže vreme “kičma” grupe čuveni bubnjar Goran Ljuboja Trut. Zvučnu sliku je upotpunila efektna svirka gitariste Nemanje Velimirovića.
E-play/Photo: Danilo Mataruga
Posle “Heroja” i “Ovde”, u “Bez reči” i “Retrovizoru” raspevala se i prateća pevačica Kristina Kika Jovanović čija se specifična energija i ovoga puta pokazala kao veliki kvalitet plus.
Usledili su hitovi “Da budemo samo dobro” i “Srešćemo se neki drugi put”, a fanove je posebno obradovao izlazak na scenu nekadašnje članice E-playa Biljane Todorovski koja je otpevala “U sumrak”.
Čuli su se i “Divan dan”, numera koja je umnogome odredila put benda poslednjih godina, zatim “Hiljadu ljudi”, “Šamarčina”, “Ljubica”, “Vremeplov”, poslednja pesma u zvaičnom delu koncerta…
Brzo se E-play vratio na bis, ponovo pojačan Biljanom u “Popu”, prepoznatljivoj temi s početaka karijere. “Prvi pogled tvoj” podsetio je na film “Munje”, da bi ponovljen “Divan dan” na drugom bisu označio definitivan kraj koncerta.
E-play/Photo: Danilo Mataruga
E-play/Photo: Danilo Mataruga
E-play/Photo: Danilo Mataruga
E-play/Photo: Danilo Mataruga
E-play/Photo: Danilo Mataruga
E-play/Photo: Danilo Mataruga
– Vidimo se neki drugi put – poručila je Maja koja će, baš kao što je i poželela, ovakav slavljenički koncert, zajedno sa kolegama iz benda i oduševljenom publikom, sigurno dugo pamtiti.
Mladi muzičar Filip Marić u decembru ulazi u studio, gde će snimiti nove autorske kompozicije, na tragu EP-a “Waves”, koji je objavio u septembru.
Nove pesme Filip objavljuje na YouTube kanalu Pidgeons, ali kaže da je taj projekat trenutno stavio na stand-by, jer tekstove i muziku radi sam, svira gitaru i klavir, dok mu u aranžmanima pomažu kolege muzičari iz okoline Brčkog, odakle je i sam.
– Muzički uticaji su mi Kris Kornel, Džef Bakli, Sem Kuk, Alen Stoun, Met Korby… Svirao sam u raznim bendovima, a momci koji sada sviraju sa mnom takođe imaju svoj bend sa autorskom muzikom koji se zove Apoleon. Naši uzori variraju od folk, indie, grunge, soul izvođača i pokušavamo da napravimo nešto originalno – kaže za HL Filip.
Australijska scena je uzbudljiva, ali je uvek nekako daleko. Ima puno izvođača, nagrade kao što je Triple J su način da nam kažu koga ne smemo da propustimo.
Middle Kids/Photo: facebook@middlekidsmusic
U konkurenciji za Triple J nagradu bili su Ejmi Šark, Kortni Barnet, DMA’s, Rüfüs Du Sol, Taš Sultana i mnogi drugi od kojih neke dobro znamo.
Iako ne možemo da se pohvalimo da smo ranije čuli za Middle Kids, sada obraćamo pažnju na njih i njihovo izdanje “Lost Friends”.
Indie rock trio čine Hana Džoj, Hari Dej i Tim Fic. Dolaze iz Sidneja, a objavili su svoj debi album u maju. Ljudi koji stoje iza radija Triple J odgovorno tvrde da zaslužuju da im se posveti pažnja, pa ćemo im dati šansu. Počinjemo sa singlom “Bought It”, a vi javite u komentarima kako se vama dopada.
Kralj Čačka/Photo: facebook@kraljcacka, Uroš Milkić
Dve godine posle izlaska debitantskog albuma “Zemlja snova”, Kralj Čačka predstavio je drugi studijski album “Spusti svetlost na put” u izdanju Pop Depresije.
Na albumu se nalazi 12 pesama, snimljenih tokom proleća i leta 2018. u Down There Studiju na Novom Beogradu.
Neke od pesama dugo su već na repertoaru Kralja Čačka u raznim verzijama (“Pad u Ljigu”, “Stoj Kolega”), više njih je tokom poslednjih godina izbilo u prvi plan (“Spusti svetlost na put”, “U Istanbul”, “Mama kupi mi propeler”, “Nizbrdo pravo”, “Zašto su tvoje oči prazne”), a neke su potpuno nove, nastale tokom 2018. godine (“Sklonio sam se od ljudi”, “Rolaj”, “Svetle stvari”).
Oksfordski rečnik je reč “toksično” (toxic) proglasio za reč 2018. godine.
Organizacija Oxford University Press prati promene u engleskom jeziku i svake godine bira po jednu reč koja najbolje opisuje raspoloženje tokom te godine.
Njeni leksikografi su naveli da je reč “toksično” prerasla u “opijajući opis svih najpopularnijih tema ove godine”. Osim bukvalnog značenja – “otrovno”, ljudi su je koristili da opišu veze, politiku i navike.
Ostali kandidati za reč godine bili su “gas-lighting”, što bi se moglo prevesti kao “pravljenje nekoga ludim” i “orbitiranje”, odnosno povlačenje iz komunikacije s nekim, ali uz nastavak praćenja izdaleka aktivnosti te osobe na društvenim mrežama, uz povremeno komentarisanje.
Reč 2017. godine je bila “mladotres” (youthquake), čime je priznata moć generacije “milenijalaca” – rođenih početkom 21. veka.
Prvi dugometražni film Volta Diznija “Snežana i sedam patuljaka” doneo mu je slavu i novac bez kojih čitava imperija koju danas povezujemo sa njegovim imenom verovatno ne bi ni postojala. Iako su mnogi bili skeptični po pitanju ovog filma, premijera je privukla najznačajnija imena tadašnjeg Holivuda, a reakcija publike je bila bolja nego što je bilo ko mogao da sanja. Nažalost, jedan od najslavnijih animiranih filmova svih vremena glavnoj glumici, koja je dala glas Snežani, ne samo da nije doneo zasluženu slavu i bogatstvo, već joj je sasekao karijeru u korenu.
I to najvećim delom upravo zbog samog Volta Diznija.
Sve je počelo 21. decembra 1937. godine, kada je premijera “Snežane i sedam patuljaka” u čuvenom Carthay Circle teatru okupila najsjanija imena tadašnjeg Holivuda – bili su tu Keri Grant, Marlen Ditrih, Džudi Garland, Karol Lombard, Džinđer Rodžers i mnoge druge poznate face, zbog kojih se publika gurala oko teatra satima. I među svim tim legendama jedna mlada žena bez koje ovaj film ne bi bio isti je prošla totalno nezapaženo. Neno ime je bilo Adriana Kaseloti i imala je svega 19 godina kada je dobila ulogu usamljene, izgubljene princeze Snežane i to sasvim slučajno. Njen otac je bio učitelj pevanja kojeg je Dizni kontaktirao u potrazi za odgovarajućim tananim ženskim glasom, a mlada Adriana je preklinjala tatu da joj da priliku da se okuša na audiciji – što je na kraju i dobila. Njen glas je oduševio muzičkog direktora Frenka Čerčila, koji je ostao bez daha kada je čuo kako Adriana peva čuvenu numeru “Someday My Prince Will Come” bez ikakve prateće muzike. Iako je posle nje na audiciji bilo još 148 devojaka, mlada Adriana je dobila ulogu života.
Kada je snimanje konačno krenuo, mlada glumica i pevačica je sve svoje numere snimala u pratnji klavira, a ne čitavog orkestra, i bez prisustva ostalih glumaca. Kako se posle ispostavilo, Adriana nije ni znala da je u pitanu dugometražni film. Dobijala je 20 dolara po danu i tokom čitavog snimanja filma je zaradila 970 dolara.
Snimanje ovog filma je potrajalo mnogo duže nego što je bilo planirano i kako su svi počeli da gube veru u negov uspeh, Volt Dizni je postajao sve uvereniji da će biti veliki hit. Na kraju je čak i stavio svoju kuću pod hipoteku da bi uspeo da pokrije sve troškove trogodšnjeg snimanja, koje je na kraju koštalo ukupno oko milion i po dolara. Kada je sve bio spremno i baš onako savršeno kako je Volt želeo, došlo je vreme za čuvenu premijeru – na koju mlada Adriana čak nije bila ni pozvana. Ipak, rešila je da se pojavi i to zajedno sa Harijem Stokvelom, koji je dao glas princu.
– Devojka na ulazu nam je tražila da pokažemo karte, a ja sam joj rekla ‘Ja sam Snežana, a on je princ’ na šta je devojka odgovorila ‘Ne zanima me čak i da si veštica, ne ulaziš unutra bez karte’. Tako da smo sačekali da devojka pogleda na drugu stranu i provukli se iza nje. Potrčala je za nama, ali smo uspeli da pobegnemo na balkon gde nije mogla da nas nađe – ispričala je Kaseloti za magazin “Animation” mnogo godina kasnije.
Adriana Caselotti/YouTube printscreen
Kao da to nije bilo dovoljno veliko poniženje, kada je projekcija završena i kada su na velikom platnu počela da se nižu imena svih onih koji su učestvovali u pravljenju filma, njenog imena tu nije bilo – kao ni imena ostalih glumaca koji su oživeli čuvene likove. To nije bilo slučajno, jer je Volt jako dobro znao šta i zašto radi.
– Volt Dizni je smatrao da će iluzija biti pokvarena ako ljudi budu znali ko su glumci koji su dali glasove – otkrila je Adriana.
Zapravo, Dizni je bio toliko rešen u tome da ništa ne pokvari tu iluziju da upravo zbog toga glumicu nije pozvao na premijeru, a nešto kasnije joj je zabranio i da se pojavi u radio emisiji Jack Benny show – u to vreme najpopularnijoj emisiji u Americi. Kako bi svoju Snežanu sačuvao samo za taj svoj film, Dizni je dao sve od sebe da osujeti svaki njen pokušaj da pronađe neku novu ulogu i da nastavi sa karijerom (koja bi po svim pravilima nakon tako uspešnog filma trebao da procveta) i vremenom je doveo do toga da niko nije želeo ili smeo da sarađuje sa Adrianom. Glumica je jednom prilikom čak i tužila Diznija zbog svega, ali je izgubia.
Volt Dizni/Photo: wikipedia.org
“Snežana” je na kraju bila toliki hit da je Dizni od zarađenog novca kupio zemljište od 50 ari u Burbanku, gde je sagradio veliki kompleks za snimanje koji se i danas koristi. Međutim, žena koje je oživela Snežanu je pala u potpuni zaborav. Na kraju je dobila posao kod Diznija, gde je učestvovala u promotivnim turnejama obučena kao Snežana. To je trajalo dok nije ušla u četrdesete godine, kada su deca počela da primećuju da je Snežana “stara”. Nikad nije uspela da se ostvari kao glumica. Preminula je 1997, u 80. godini.
Neka muzika te navodi da cupkaš u ritmu, druga te inspiriše da izađeš na ulicu i promeniš svet. Muzika, svakako, utiče na ljudsko biće na zaista poseban način.
Ako ti se neka kompozicija posebno dopadne, tvoj mozak pokreće autonomni senzorni meridijalni refleks, poznatiji i kao ASMR, koji deluje kao da nežni trnci prolaze kroz mozak ili skalp glave. U pitanju je svojevrstan prirodni kick, prirodni osećaj nagrade kojeg neki stručnjaci nazivaju i “orgazmom glave”. Neki čak u ovom fenomenu pronalaze objašnjenje za svedočanstva vernika o osećaju kretanja više sile kroz njihovo telo tokom verskih obreda.
Što naučnici više otkrivaju o ASMR, to smo sve uvereniji da je u pitanju nešto zaista specifično. Tako nova studija, objavljena u časopisu The Journal of Prevention of Alzheimer’s Disease, otkriva da deo mozga zadužen za ASMR ostaje očuvan i u slučaju oboljenja od Alchajmerove bolesti. Alchajmer ljude uvodi u stanje potpune konfuzije, a studija dokazuje da muzika može da “izdigne” ljude iz te maglovitosti i vrati ih, makar nakratko, u stanje normalne svesti.
Ovaj fenomen je primećivan i ranije, u više navrata, ali je retko studiozno proučavan. Jedna od najpoznatijih priča je ona o čoveku po imenu Henri, koji je u pesmama iz svoje mladosti pronalazio izlaz iz demencije, a koju možete da pogledaze u videu ispod.
Doktor Džef Anderson, profesor-saradnik na Katedri za radiologiju na univerzitetu Utah Health i jedan od autora pomenute studije, objasnio je laički šta je tačno utvrđeno tokom istraživanja.
– U današnjem društvu, dijagnoze demencije postaju sve češće i njihov tretman zahteva sve veće resurse. Niko ne kaže da će puštanje muzike biti lek za Alchajmerovu bolest, ali bi moglo da simptome učini podnošljivijima, smanji troškove brige o obolelima i unapredi njihov kvalitet života – zaključuje Anderson.
