U oktobru prošle godine objavili smo da će kultne “Mućke” (Only Fools and Horses) dobiti nov život tj. da će postati mjuzikl.
Umetnički izraz ovog mjuzikla bio je projekat kreatora serije Džona Salivana, koji je na njemu radio do 2011. godine, kada je iznenada preminuo.
Da bi ispunio poslednju želju svog oca i u znak poštovanja njegovog nasleđa, Džonov sin Džim Salivan udružio je snage sa piscem i komičarom Polom Vajthausom da kreira potpuno nov britanski mjuzikl, na koji bi i Džon i britanska javnost bili ponosni.
Iako su mnogi u prvi mah odbacili ideju o mjuziklu i nazvali je “skrnavljenjem”, sada, poslen objave cele postave novih “Mućki”, strasti se smiruju.
Evo kako izgledaju novi Delboj, Rodni, Deka Troter, Bojsi…
Dimitrije Vasiljević, muzičar impresivne biografije, doktor džez klavira, trenutno radi kao profesor na “Xavier University of Louisiana” u Nju Orleansu, a takođe aktivno nastupa širom Amerike.
Muzičar, koji je obrazovanje sticao na dva kontinenta, u četiri države, na Fejsbuku je podelio status u kome je objasnio zbog čega su muzička takmičenja pogubna za muzičare, kao i da će odsustvom istih, u potpunoj slobodi, nove generacije muzičara moći da budu kreativnije, inventivnije… “na načine na koje su to radili veliki majstori starih vekova”.
Njegov status prenosimo u celosti:
“Išao sam najpre u pripremni razred muzičke škole godinu dana. Pa u nižu muzičku školu 7 godina. Pa u srednju muzičku školu 4 godine. Pa na fakultet muzičke umetnosti 3 godine. Pa na još jedan muzički fakultet – Berkli 3 godine. Pa na master iz muzike na NYU 2 godine. Pa na doktorat iz muzike na UIUC 3 godine. To je ukupno 23 godine konvencionalnog muzičkog školovanja, u 6 škola, u 4 države, na 2 kontinenta.
Predavao sam muziku na NYU godinu dana, na UIUC 2 godine, na XULA 2 godine i na BMF letnjim kampovima 5 godina.
Za taj četvrt veka koji sam proveo u muzičkom školstvu, gledao sam iznova i iznova jednu veliku muku i nepravdu učinjenu prema muzici od strane muzičkog školstva. Jednu strašnu pošast nadvijenu nad muzikom – zločin koji se zove MUZIČKO TAKMIČENJE.
Muzičko takmičenje je najskaradniji, najnesrećniji i najparadoksalniji oblik bavljenja muzikom koji postoji u poznatom delu galaksije.
Kao učenik muzike bio sam nevoljni takmičar školskih takmičenja na koja su me nastavnici bez pitanja terali, da se poput kakvog pit-bula krvavih čeljusti, BORIM da POBEDIM svoje drugare koji isto tako uče muziku kao i ja. Da bih pobedio, morao sam da budem BOLJI od njih. Ako ne pobedim onda su oni bolji od mene, a ja GORI od njih.
Dimitrije Vasiljević/Photo: facebook
Zamislite klinac ste, zavolite instrument, uživate u otkrivanju muzike, te za vas potpuno nove magične oblasti života božanskog porekla, upišu vas u muzičku školu da otkrivate tajne sviranja tog instrumenta, upoznate drugare koji su isto tako poput vas zavoleli muziku i čistih namera došli tu da je otkrivaju i o njoj uče. I onda vas neko nabedi da je muzika TAKMIČENJE u kome treba da ste brzi, spretni i precizni, pa i muzikalni da biste nekog POBEDILI. Taj neko vas NATERA da se takmičite protiv tih vaših drugara, saboraca, istomišljenika, a kako muzika nije sport gde su pobeda i poraz egzaktna i očigledna stvar, pobedniku kao i pobeđenom nakon takmičenja neminovno počne da raste ego ili da se rađa sumnja zašto je baš on pobedio odnosno izgubio.
Deca počnu od malih nogu da se okreću jedna protiv drugih, profesori ih manje ili više svesno uče da zaziru od svojih drugara i kolega drugih muzičara, a taj zazor kasnije preraste u mržnju.
Kao student sam imao prilike da se takmičim na nekolilo velikih svetskih takmičenja, ovoga puta voljno. Kao već napaljen junoša željan merenja one stvari sa drugim džez muzičarima iz celog sveta, ulazio sam u finala i osvajao nagrade na tim takmičenjima, drveći onu stvar i na Boga ne misleći (na muziku kao takvu još manje). Gledao sam izvrsne svirače, ubistvene pijaniste i genijalne muzičare svetskog ranga kako plaču kao mala deca nakon takmičenja jer su zaboga osvojili drugu, a ne prvu nagradu. Gledao sam svoje kolege kako idu po vežbaonicama i špijuniraju svoje takmace slušavši šta i kako vežbaju i koji im je nivo i strategija sviranja za takmičarsko veče. Gledao sam histerisanje, bunjenje, protestvovanje zbog nečije ovakve ili onakve svirke ili odluke žirija.
A žiri? To je posebna priča. Ko su ti ljudi u žiriju koji nekome mogu da kažu da je u sviranju BOLJI ili GORI od drugog? Kad imate svirače svetskog ranga, ko je taj ko se usuđuje da kaže – e ti si bolji od njega. Koji je to kriterijum koji tako nešto može i sme da odlučuje. Svako ima svoj stil, svoj način interpretacije, svoje viđenje muzike, prirode, kompozicije…
Šta? Zna se kako se svira Šopen, jel? Zna se kako se svira Rahmanjinov, Bah, Koltrejn, Henkok? Je l’ se zna? To vam je argument? To ste smislili kao kriterijum po vašim akademskim krugovima, pa sad muzičare i muziku po tome ravnate, vajni profesori, muzički kritičari i znalci?
E pa MRŠ – govnjivom motkom vam udaram po vašim kompetencijama i po vašem “zna se kako se svira”…
Ne zna se bre ništa. Nakon 26 godina bavljenja muzikom i završenih svih mogućih škola, odsviranih zilion koncerata gde god hoćete, ja vam tvrdim – u muzici se NE ZNA NIŠTA. Sve je otvoreno, sve je široko i dozvoljeno.
Muzika nije konjička trka, muzika nije ring i nije boks meč. Ne postoji nijedan dovoljno kompetentan muzičar na ovom svetu da sudi svojim kolegama, pa čak ni deci – ko je BOLJI ili GORI, niti ima pravo da na taj način unosi razdor među muzičare i u muzici stvara tenzije i rangiranja tog tipa.
Muzika je božanski dar, oplemenjeni zvuk čovečanstva i umetnička veština. Tu ne može i ne sme biti takmičenja, čak ni u edukativne svrhe.
Kada bih pravio reformu muzičkog školstva, takmičenja bih dekretom zabranio. Na taj način halapljivi profesori željni poena kroz svoje nevine đake ne bi imali na osnovu čega da se klanski udružuju niti da okreću svoje učenike jedne protiv drugih od malih nogu.
Prvi februarski vikend u Muzičkoj kući Metropolis obradovaće muzičke sladokusce, jer uživo nastupaju DJ Coyote i Gypsy Jazz Guitar Duo.
U petak 1. februara od 20:00 časova nastupiće DJ Coyote – Nemanja Kojić Kojot, koji će vass pripremiti za proslavu nadolazećeg rođendana Boba Marlija, majstora reggae zvuka.
Branko Macić-Mačak/ Photo: Promo (Metropolis)
U subotu 2. februara od 21:00 čas u Metropolisu će svirati Gypsy Jazz Guitar Duo, koji čine Branko Macić-Mačak, vrhunski srpski gitarista koji se već 15 godina aktivno bavi gypsy jazz muzikom i njegov učenik, mladi gitarski virtuoz Nikola Filipović.
Ulaz na oba dešavanja je slobodan uz obaveznu rezervaciju mest.
Grupa Bombaj štampa objavila je spot za pesmu “Samo lagano”. Ovo je ujedno najavni singl za album ”Udari me nečim”, koji bi trebalo da bude objavljen početkom leta.
Spot je sniman u Muzičkom centru Pavaroti u Mostaru, a miksovan u Beogradu u studiju Olivera Jovanovića. Spot je snimljen u Ljubljani, u režiji Vena Jeremišića.
Bend Bombaj štampa postoji od 1983. godine i sa hitovima kao što su “Često poželim”, “Uzalud me podsećaš”, “Bolje letim sam”, “Mrak i ja”, “Jogging kroz Alipašino polje”, osvojio je publiku širom bivše Jugoslavije.
Eklektična muzika sastava Fish in oil predstavlja organski spoj džeza, bluza, svinga, šansone, fankija, surfa i panka, a delimično je nadahnuta ambijentima Džona Zorna, Marka Riboa i Toma Vejtsa. Dugogodišnji omiljeni sastav beogradskih klubova, danas nastupaju po festivalima širom zemlje, kao i u inostranstvu.
Autorska petorka predvođena Bratislav Radovanovic muzički je jedinstvena pojava na ovim prostorima. Beogradskoj publici ovaj muzički sastav je dobro poznat, pa zbog toga svaki njihov nastup ima odličnu posetu.
Fish in oil/ Photo: Promo )Soul Society)
Za one koji nisu imali prilike da se upoznaju sa stvaralaštvom ovog vrlo inventivnog benda treba naglasiti da je u pitanju fuzija mnoštva muzičkih pravaca.
Oni spajaju džez, bluz, pank, surf, filmsku muziku sa rokenrolom. Upravo ta neverovatna stapanja i hod po ivici različitih muzičkih žanrova čini muziku Fish In oil drugačijom, pitkom, ali ipak dovoljno agresivnom da ostavi jaku impresiju posle slušanja.
Publici su poznati jer svako od njih iza sebe ima zavidnu muzičku karijeru: Veljko Nikolić – Papa Nik (perkusije), Tom Feđa Franklin (bubnjevi), Branislav Radojković (kontrabas, bas gitara), Bratislav Radovanović (gitara) i Dušan Petrović – saksofon.
Vrata kluba se otvaraju u 22:00 časa, a cena ulaznica iznosi 350 dinara (kupuju se na ulazu u klub, na veče koncerta).
Kombank dvorana će od 31. januara do 3. februara biti domaćin prvog izdanja festivala dokumentarnog filma ДОК #1.
Tokom četiri festivalska dana, biće prikazano 20 filmskih ostvarenja koja su podeljena u četiri programske celine: Biografije, Vrhunci, Na ivici i Prvi korak.
Program Vrhunci predstavlja dokumentarne filmove koji su zapaženi od strane svetskih programskih selektora, ali i priznate publike velikih festivala.
U okviru ovog programa, festival će 31. januara u 20:00 časova otvoriti film “Zašto smo kreativni?”, Hermana Vaskea, a gledaoci će biti u prilici da uživaju i u ostvarenjima kao što su: “Naš tim” Džefa i Majkla Zimbalista, “Santjago, Italija” Nanija Moretija, “Država protiv Mandele i ostalih” Nikolasa Šampoa i Žila Portea.
U okviru programa Biografije biće prikazano nekoliko biografskih dokumentaraca, među kojima se izdvaja film “Proslava”, ostvarenje o čuvenom modnom kreatoru Iv Sen Loranu, koji nakon projekcije na Berlinale festivalu 2007. nije bio prikazivan na zahtev reditelja Olivijea Mejrua.
“Tupamarosi-urbana gerila” Martina Markovića, “Veština” Metjua T. Bernsa samo su neki od filmova u okviru celine Na ivici koja obrađuje bizarne, provokativne i granične teme.
Programska celina Prvi korak slavi debitante i njihove prvence, među kojima je nekoliko ostvarenja kao što su: “Naša Afrika” Aleksandra Markova i “Kriza je naša” Rebeke Kaufman.
Posle Festivala, publika će biti u prilici da pogleda selekciju filmova sa ДОК #1 i u Domu kulture Studentski grad.
Filmovi će u Kombank dvorani biti prikazivani u dve sale i iz tog razloga broj ulaznica za prodaju biće ograničen: Sala 6 – 200 mesta i Sala 5 – 45 mesta.
Cene ulaznica prilagođene su gledaocima, tako da ljubitelji dokumentarnog filma mogu da kupe ulaznice po ceni od 300 i 350 dinara. Za projekcije od 16 i 18 časova ulaznice koštaju 300 dinara, dok su cene za projekcije od 19, 20, 21 i 22 časa 350 dinara.
Ulaz na retrospektivu dokumentarnih filmova Hajrudina Krvavca je besplatan.
Detaljan program Festivala dostupan je na sajtu: www.dokfest.rs, kao i na sajtu Kombank dvorane.
U decembru prošle godine, članovi grupe Greta Van Fleet su najavili da bi mogli da objave novi album u 2019. uprkos tome što su tek izdali debi “Anthem of the Peaceful Army”. U novom intervjuu, basista Sem Kiška potvrdio je da “fanovi defitinitivno mogu da očekuju drugi album ove godine”.
Čak i da ne objave ništa, ovo će biti velika godina za mladi bend koji mnogi doživljavaju kao “spasioce roka”. Izvojevali su četiri Gremi nominacije, a rezultate izbora čekaju 10. februara. Povrh toga, čeka ih i velika svetska turneja.
– Ranije ovog meseca, razgovarali smo i odlučili da je potrebno što pre da objavimo album – rekao je Sem.
On je dodao:
– Veoma smo uzbuđeni zbog toga…pravićemo muziku koju mi volimo da čujemo, i napredovaćemo muzički. Mnogo toga na čemu radimo trenutno je veoma uzbudljivo i odvešće nas tamo gde nikad nismo bili – i doslovno i figurativno.
U oktobru prošle godine, kada je upitan kako komentariše polarizaciju javnosti između onih koji iz doživljavaju kao spasioce, odnosno onih koji ih komentarišu kao plagijatore Led Zeppelina, rekao je:
– Mi to ne čitamo. Takve stvari vas stavljaju u okove. Ne utiču pozitivno na nas. Ne bi trebalo da nas dotiče šta ljudi govore, i tako je bilo do sada. Dok smo sedeli u studiju, pravili smo album. Mislim da se ni u jednom trenutku nismo zapitali da li će se to ljudima dopasti. U ovom trenutku smo načisto s tim, i nadam se da će tako i ostati.
Da ne zaboravimo… Greta Van Fleet dolazi na ovogodinji Exit koji će se na Petrovaradinskoj tvrđavi odvijati od 4. do 7. jula.
Kit Ričards je progovorio o novom albumu Rolling Stonesa koji će biti prvi studijski posle “A Bigger Bang” iz 2005. Pre tri godine snimili su album “Blue&Lonesome”, ali bila je reč o coverima pesama.
U razgovoru za Rolling Stone, Ričards je otkrio kako se na kratko vraćaju u studio pre nego što krenu na severnoameričku turneju, prvu posle pet godina.
Rekao je kako su proveli praznike procenjujući materijal koji su snimili.
– Ponekad nije teško napisati nešto novo, koliko je teško isto preslušavati i izbrusiti. Vrlo je teško, poput brušenja stolarije – rekao je Kit.
Upitan zašto uopšte i idu na turneje posle svih tih godina, Ričards je izjavio kako im uopšte nije loše i da se još uvek nisu umorili od sviranja.
– To radim! To bend želi. A to možeš da uradiš jedino ako smo svi 100% u tome. A jesmo! Kako bismo uopšte mogli da prestanemo? – rekao legendarni gitarista.
Već sedmu godinu u Božidarcu se pravi dupli rođendanski koncert – povodom rođendana Bob Marlija ali i Vračar Rocksa koji se od 2012. godine održava u kontinuitetu.
U sredu, 6. februara, Hornsman Coyote će pored nekih od najvećih Marlijevih hitova izvesti i pesame sa aktuelnog albuma “Sevengreen” (objavljen 2017. godine pod okriljem Ammonite Recordsa), kao što su “Tone of your voice”, “Bells of Hate” i “Modern Age Slavery”, kao i hitove iz svoje dosadašnje karijere poput “Glow Jah Light”, “Belly of the Beast”…
Za zagrevanje publike pred nastup Hornsman Coyote SoundSystema ove godine će biti zadužen DJ Gigatron Selecta.
Ulaznice za koncert u Božidarcu možete da nabavite po ceni od 400 dinara (pretprodaja) u Felix Shopu. Na dan koncerta, na ulazu, cena će biti 500 dinara.
Spisak pesama: 1 Arhitekta novog sveta 2 Košmar 3 Izgledala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze (obrada Bijelog dugmeta)
[accordion title=’Selena Simić’]Selena Simić završila je srednju muzičku školu “Stanković” na odseku za jazz bubanj, a diplomirala komunikologiju i odnose sa javnošću na Fakultetu za medije i komunikacije.
Višegodišnja je saradnica Femix mreže ženskog stvaralaštva i bubnjarka melodičnog death metal benda Nemesis.[/accordion]
Sredinom decembra prošle godine, beogradski speed/thrash metal sastav Prisoner, objavio je istoimeni EP. Ovom izdanju prethodio je spot za pesmu “Košmar” koja se i nalazi na EP-u, a celokupnu produkciju (snimanje, miks i master) potpisuje Luka Matković.
Mnogi domaći metal bendovi se odlučuju baš za Lukin, Citadela Sound Production studio, i to sa razlogom. Luka je razradio formulu koja zadržava sirovost, ali ostaje u domenu moderne produkcije.
Noviteti se kod Prisonera, osim u očiglednoj činjenici objavljivanja dve nove autorske pesme i jedne obrade, ogledaju i u značajnijoj promeni u postavi, što se može gledati kao svojevrsni novi početak. S novim početkom ide i novi zvuk, ali i prelazak sa engleskog na maternji, u ovom slučaju, srpski jezik.
EP otvara pesma “Arhitekta novog sveta”, koje će se dopasti publici koja voli siroviji i tvrđi zvuk. Sam halftime uvod nagoveštava da se pesma neće zadržati na tome i da ćemo već u narednim taktovima početi sa headbang-ovanjem. Matejino i Dimitrijevo gitarsko umeće je i više nego očigledno, a odražava se u brzim, a smislenim rifovima i, što bi se reklo, šrederskim solažama. Najveći utisak u ovoj pesmi ostavlja Dalibor Geczy, novi pevač, koji svojim vokalnim deonicama Prisoneru daje značajan pečat i nešto po čemu će publika moći da napravi distinkciju u odnosu na ostale bendove sa domaće scene. Igor Kuzmanović je jedan od najboljih, ako ne i najbolji, mladi bubnjar beogradske metal scene i to se u ovoj pesmi itekako čuje.
U narednoj pesmi na EP-u, “Košmar”, za koju su momci snimili i video spot, čuje se veliki uticaj heavy metal zvuka. Dosta melodičnija od prethodne, ali ne i manje energična. Ako bi se Daliborov vokal izolovao u ovoj pesmi, možda bi neke mogao da asocira i na određene power metal vokale, što iz moje perspektive, uopšte nije loše. Iako Mateja Cvetićanin potpisuje muziku na obe autorske pesme sa EP-a, najveći utisak na mene ostavlja solaža Dimitrija Čuturila, koja kao da na trenutak stilski iskače iz pesme, ali joj baš to daje specifičan izraz i ono što je meni privuklo pažnju.
Jedina obrada, a i poslednja pesma na EP-u, “Izgledala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bezveze” predstavlja pomalo hrabar potez Prisonera. Mišljenja sam da domaća metal scena ima taj neki love-hate odnos prema Bijelom Dugmetu, ili ih veoma poštuju ili ih iskreno mrze. Osim u samom odabiru pesme, rizik leži i u rokerskom pristupu benda ka ovoj obradi. Ako bi mi bilo rečeno da je neki speed/thrash bend obradio ovu pesmu, očekivala bih skroz drugačiji aranžman i ritmička rešenja, ali su momci odlučili da ostanu dosledni originalu i pokažu da nisu usko ograničeni na jedan žanr.
Tekstove na EP-u potpisuje Dalibor Geczy i slušajući ih, stičem utisak da postoji poruka koju želi da prenese publici. Ova poruka značajno se ističe u pesmi “Košmar”, koja nas, barem u mojoj interpretaciji, seća na neka ne tako srećna i bezbrižna vremena u našoj nedavnoj prošlosti, dok mi se čini da su glavne poruke prve pesme sa EP-a, “Arhitekta novog sveta”, antikapitalizam i antiglobalizam.
Kada se saberu svi utisci, zaključak je da će nas Prisoner sigurno iznenaditi svojim drugim albumom, a kako će publika percipirati to iznenađenje ćemo tek videti.
