Svečana sala Jugoslovenske zvaće se “Makavejev” po slavnom reditelju Dušanu Makavejevu koji je preminuo prošle sedmice u Beogradu, potvrdio je Jugoslav Pantelić, direktor Jugoslovenske kinoteke.
Pantelić je za Tanjug kazao da nas je napustio veliki Dušan Makavejev, ali na sreću njegova dela i dometi ostaju večni.
– Pre samo nekoliko dana Upravni odbor Jugoslovenske kinoteke doneo je odluku na moj predlog da Svečana sala Jugoslovenske kinoteke ponese ime “Makavejev”. Bilo je planirano da se to dogodi na ovogodišnjem Festu pred projekciju filma “Slučaj Makavejev” reditelja Gorana Radovanovića koji je i sam član Jugoslovenske kinoteke – kazao je Pantelić.
On je napomenuo da i pored toga što je najava celokupnog programa 47. Festa, čiji je umetnički direktor, najavljena za 28. februar, krši pravila i otkriva da je ovogodišnji Pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti upravo Dušan Makavejev.
– Dušan Makavejev je jedan od najcenjenijih autora svoje generacije i bez obzira na njegov odlazak, on će kroz svoja dela nastaviti da utiče na sve ljubitelje filma i buduće generacije – kazao je Pantelić.
Direktor Filmskog centra Srbije Boban Jevtić napominje da je Makavejev bio umetnik zbog koga je jugoslovenski, srpski film dobio svoj identitet u svetu.
– Stvaralac ogromnog uticaja, reditelj čiji filmovi se danas vide kao deo svetske baštine, čovek koji je plenio svojom originalnošću i vizijom. Jednostavno, jedan od najvećih filmskih stvaraoca koje je ova zemlja imala – rekao je Jevtić.
U jednom od svojih prenosa uživo na društvenoj mreži, Robi Vilijams je mladima poručio kako treba da pomešaju ekstazi, alkohol i kokain kako bi se što bolje proveli.
Grupa mladića je upitala Robija da li se još uvek drogira, na šta je on odgovorio da su se vremena promenila i da njegovo srce to više ne može da podnese kao što je podnosilo ranije.
– Prošlo je, vidite, imam 44 godine i moje srce ne može da izađe na kraj s takvim stvarima. Osim toga, imam decu – rekao je u odgovoru mladićima.
– Nastavite da se zabavljate, dobro se provodite i zapisujte sve kako biste kasnije mogli da se prisećate i smejete se svemu tome. Taj viski koji sad pijete ide odlično u kombinaciji s kokainom i ekstazijem. Ne znam jeste li probali, ali to je činjenica – rekao je mladićima kroz smeh.
Robi je uvek bio iskren kada je njegova zavisnost u pitanju. On je zbog droge patio od depresije i anksioznosti, pa je počeo da uzima terapiju od koje se sada oseća mnogo bolje. U nedavnom intervjuu pevač je otkrio da je to bio najgori period njegovog života.
– Bio sam toliko duboko u zavisnosti i znao sam da ću verovatno da umrem, ali nije me bilo briga. Uzimao sam koktele droge. Moje ruke bi se ukočile od kokaina, ali zabavljao sam se. Niko ne uzima droge ako mu se ne sviđaju. Bio sam samo nekoliko dana od smrti. Na moju žalost, bio sam u situaciji kada mi nije bilo bitno jesam li na ovoj planeti ili nisam. Sada mi je bitno. Uspeo sam da pobegnem od toga i srećan sam – rekao je Robi.
Ovogodišnji, peti FSP biće održan 12. i 13. aprila u Novom Sadu u Hali 6 Novosadskog sajma, a mi vam otkrivamo deo programa festivala – nastup legendarnog slovenačkog metal benda Sarcasm i projekciju dokumentarnog filma ” Železne Stopinje”.
– Veliko nam je zadovoljstvo što vam u prvoj objavi dela programa petog Festivala srpskog podzemlja možemo da predstavimo sadržaj koji apsolutno oslikava duh nezavisnih krugova andergraund scene, njenu suštinu i važnost. To jeste neraskidiva saradnja između svih onih koji se osećaju kao pripadnici podzemnih krugova umetnosti, onih koji stvaraju pre svega motivisani iskrenim osećanjima i željama – poručili su organizatori.
Sarcasm/ Photo: Promo
Sarcasm će nastupiti kao specijalni gosti Festivala srpskog podzemlja i prisutnima pružiti ugođaj sa šmekom stare škole 80-ih godina.
Još od 1987. kada su nastali u Škofija Loki, delujući na marginama muzičke scene Slovenije, vešto opominju i upućuju da prave vrednosti nikada ne mogu da budu gurnute u zapećak, dokle god postoje iskreni borci za andergraund.
Železne stopinje/ Photo: Promo
Pored benda Sarcasm Festival će “ugostiti” i dokumentarac “Železne Stopinje”, prvi film ove vrste u Sloveniji koji se bavi nastankom i počecima hevi metal pokreta u tadašnjoj jugoslovenskoj republici.
“Železne Stopinje” su zajedno kreirali Jure Gorjanec i Denis Brnčić koji su na vrlo zanimljiv i temeljan način dočarali duh tadašnjeg vremena i povezali ga sa današnjim dešavanjima na tamošnjoj sceni.
Film je nedavno premijerno emitovan na nacionalnoj televiziji Slovenije, a prikazivanje u sklopu FSP-a biće ekskluzivna premijera u Srbiji.
Autor i producent filma Denis Brnčić i art direktor filma Ognjen Zeljić takođe će biti gosti festivala i već su izjavili da im je drago što će se sresti sa domaćom publikom sa kojom će da podele svoja iskustva i viđenje aktuelne nezavisne scene.
Kao što smo već rekli, 5. FSP održaće se 12. i 13. aprila, a kako saznajemo od organizatora (MM Concerts, SKCNS, Serbian Hellbangers, Klasik Rok), program ovog izdanja festivala biće još zanimljivijeg i bogatijeg sadržaja nego prošle godine.
Branimira Džonija Štulića pogrešno bi bilo opisati kao najvažniju kariku benda. Najbolje je to opisao Pađen. Ma kakva karika?! Džoni je Azra. A o sebi ne želi da govori, piše 24sata.hr.
U Jugoslaviji su ‘70-ih i ‘80-ih samo tri čoveka smela da nose belo odelo. Bili su to Tito i dva Gorana: Goran Milić i Goran Bregović. Bregović je prvi pokazao kako se od roka može napraviti industrija, fabrika novca i slave. Šef beogradske milicije mislio je da će koncert Bijelog dugmeta na Hajdučkoj česmi moći da osigura desetak njegovih ljudi, a na koncert je došlo između 70.000 i 100.000 ljudi…
Posle Titove smrti 1980. scena je eksplodirala od slobode i kreativnosti, kakva nikad pre i nikad kasnije nije viđena. Prljavo kazalište pevalo je “Ja sam za slobodnu mušku ljubav”, Idoli su bili slavni s “Maljčikima” i “Retko te viđam sa devojkama…”, dok je Štulić punio klubove pevušeći o Poljskoj. “Gdanjsk osamdesete, kad je jesen rekla ne, Gdanjsk osamdesete, držali smo palčeve. Rudari, studenti, brodogradilište, svi mi… Poljska nije nikad, nije nikad dala kvislinga…”. Njegovi portreti, koje su radili Mio Vesović i Igor CC Kelčec ušli su u istoriju s njim. Niko se nije usudio da ga privede zbog subverzije, kao što se dogodilo Zabranjenom pušenju, čija je doskočica “crko Maršal” ušla u narodno predanje pa se i danas koristi kad god crkne neka sprava, dok je stih Bore Đorđevića “za ideale ginu budale” postao poslovica.
Goran Bregović i Džoni Štulić/Photo: facebook
Novi talas, pastirski rok, sve je to istorija, ona prava, velika, koncentrisana, koja se ne zaboravlja jer utiskuje najdublje pečate. Ukratko, ko nije osetio duh tog vremena, ima za čime da žali…
– Kako je Džoni? Bio sam nedavno kod njega u Holandiji, u Hautenu. Puši cigare i pije burbon, poput Vinstona Čerčila. I puštao mi je Azru, koncert iz Beograda. Bilo je fantastično – opisao je Jurica Pađen (63).
Azra je verovatno najveći fenomen rok scene bivše države. Branimira Džonija Štulića pogrešno bi bilo opisati kao najvažniju kariku benda. Najbolje je to opisao Pađen.
– Ma kakva karika?! Džoni je Azra.
A o sebi ne želi da govori.
– Ne zanima me to. Koji će vam to ku*ac – kratko je odbrusio Štulić pre nekoliko dana.
Džonijeva fotka iz zvaničnih dokumenata
Džoni je rođen 1953. godine u Skoplju. Otac Ivan, poreklom iz Nina nadomak Zadra, bio je oficir JNA i služio je tamo u kasarni “Maršal Tito”. Prve godine života ostavile su traga u njegovom izražaju i naglasku zbog uticaja makedonskog jezika.
– Živeo sam na brdu iznad stare turske kasarne. Kao mali sam se provlačio i ulazio u krug te kasarne. Imao sam četiri ili pet godina i bio maskota te vojske, ne znam kako su me podnosili. Ispod tog brega je dva puta godišnje bio sajam, na proleće i jesen. To je stogodišnja tradicija bila, dolazili bi stočari. Tamo je bila sva božja muzika koja mi je ušla u uho. Nisu sve takozvane makedonske pesme najbolje, ali neke su stvarno vrh vrhova – rekao je Štulić u razgovoru za beogradske Večernje novosti.
Muzika ga je, shvatio je kasnije, već tad “okupirala”, ušla u svaku poru…
– Sa šest godina sam čitao latinicu i ćirilicu. Čitao sam stripove Dan Derry, za koje nisu baš znali u Americi i Engleskoj. Pevao sam ‘Dianu’ Pola Enke, ali s domaćim tekstom. ‘O, Dajana, volim te, skini gaće, molim te, da ti vidim bijelu picu, da ti turim kobasicu’. Nisam ni znao šta to znači – pričao je Štulić.
Bio je u to vreme fasciniran fudbalom. Voleo je leta koja je provodio u Ninu, odakle mu potiču roditelji. S rođakom Svetkom Stulićem, zapravo je isto prezime, ali kod tuđinskih vlasti matičar im je izbacio kvačicu sa Štulić, ganjao je loptu kad god je stigao. Imao je veliku volju za fudbalom, bio je uporan. Na letovanje u Nin 1963. došao je s kopačkama i pravom kožnom loptom.
Zadivio je “domaće” vršnjake koje su zvali “Bosancima” jer su igrali bosonogi.
– Nije bio sportski građen i nije imao predispozicije za trkača, ali bio je okretan i dobro je šutirao – ispričao je rođak Svetko u knjizi Hrvoja Horvata “Štulić biografija”.
Svetko i mlađi mu brat Marin branili su Džonija kad je imao problema. Često je i dugo bio u Ninu, radio sve što i ostali dečaci, ali ipak se isticao. Kako je i sam priznao da je već sa šest godina čitao strane stripove, tako je i u ostalom, priča Svetko, bio moderniji od ostalih, a i “bogatije odeven”. Nekima je u Ninu smetalo što živi u velikom gradu i dolazi iz nešto imućnije porodice. Imao je 12 ili 13 godina kad se u Ninu pojavio u odelu i beloj košulji.
– Bio je kao pravi mali gospodin, ostala deca to su mogla da vidje samo na filmu – otkriva u knjizi Svetko.
Jurica Pađen i Džoni Štulić/Photo: facebook@GrupaAerodrom
Sredinom šezdesetih doselila se porodica u Jastrebarsko, nadomak Zagreba, da bi 1967., kad su se sagradili stanovi, došli u novozagrebačko naselje Siget. Letovanja u Ninu i dalje su bila konstanta. Rođak Marin zvao ga je Čupko, a s petnaestak godina je naglo izrastao i smršao. Voleo je muziku, ali fudbal mu je u to doba još bio draži.
Želeo je da postane ozbiljan fudbaler. Svetko ga je odgovarao od nauma, ali vera u sportsku karijeru nije iščezla iz Džonijeve glave. Nekoliko godina kasnije stvari su se ipak promenile. Bio je već tad Štulić gimnazijalac, pohađao je današnju Gornjogradsku gimnaziju.
Prvu gitaru kupila mu je tetka Đurđica 1968. godine, a do tada je pozajmljivao. To je doba kad je muzika počela da preuzima primat nad Džonijevim afinitetima. Početkom sedamdesetih Svetko otvara jedan od prvih disko klubova u Dalmaciji, dao mu je ime “Ljubav”. Štulić bi leti dolazio kod njega, pregledao bi ploče.
– Vrti, vrti, ali nemoj mi puštati seosku muziku – rekao je Svetku.
Ali, kako je objasnio Horvatu u knjizi, nije s tim imao problema jer mu je prijatelj pomorac uoči leta donosio nove ploče. Skupljala su se deca sve češće i “opalila” svirku. S harmonikom je dolazio i Borislav Škegro, kasnije ekonomista, političar i devedesetih godina potpredsednik vlade. Želeo je da ude u društvu Džonija, rođaka Marina i Ede Jimmyja Matešića, koji se probio do vođe benda Plava trava zaborava.
Kako je nekad ganjao loptu, tako se sad posvetio muzici. Upisao je Filozofski fakultet u Zagrebu i retko se mogao videti bez gitare. Uvek je svirao i vežbao, a tadašnja devojka Stela Petričić, koja je išla u muzičku školu, učila ih je note. Štulić je bio uveren da će uspeti u muzici, da će u roku od tri godine biti tekstopisac i pevač najbolje grupe u Jugoslaviji i da će drugačijom muzikom sve zaludeti.
– Samo se vi smijte, ali nemojte se poslije čuditi – govorio je.
Na fakultetu se družio sa studentima sličnih interesovanja, a to su u njegovom slučaju bili oni koji vole Beatlesr. Sredinom sedamdesetih pokreće Balkan Sevdah Bend.
Jurica Pađen i Džoni Štulić/Photo: facebook@GrupaAerodrom
Godine 1977, inspirisan stihom sevdalinke “Kraj tanahna šadrvana”, odnosno prepeva “Der Asra”, menja ime benda. Prvi članovi bili su Džoni, Mladen Max Juričić, Branko Matun i Paolo Sfeci.
– U leto te godine čuo sam Novi val. Max Juričić je želio da i mi tako zvučimo. Oduševio sam se kao i kad sam prvi put čuo Beatlese – priznao je godinama kasnije Štulić.
U tim trenucima prijatelji i ljudi bliski Štuliću opisivali su ga kao gotovo opsednutog, izrazito predanog muzici i onome što radi. “Miksovao” je sa zvukom i postavom pa je 1978. u bend priključio i Juru Stublića.
Tada je jedini put Džoni prepustio mikrofon nekom drugom. Juričića je Štulić odveo na sprat Filozofskog fakulteta, gde je Stublić izvodio svoj repertoar, i predstavio mu ga kao novog pevača Azre.
– Znao je da peva dve pesme Boba Dilana, imao je i dve svoje, a nosio je beli mantil. Držao se kao klonirani Lu Rid – prepričavao je Max.
Azra je od početaka bila bend gde je sve trebalo da bude odsvirano s puno energije, a Štulić je obožavao Beatlese pa mu nije bio problem da ubaci višeglasje poput njihovog u Azrin repertoar.
KUD Idijoti/Photo: facebook@Nenad Dr-Fric MarjanovićMoj život s Idi(j)otima, cover
Na svojoj Facebook stranici, Nenad Marjanović, nekadašnji basista grupe KUD Idijoti, najavio je autobiografsko delo o svom životu provedenom u legendarnom pulskom pank-rok bendu.
Kako može da se vidi iz objavljene naslovnice, knjiga Nenada Marjanovića se zove “Moj život s Idi(j)otima”.
“Knjiga u pripremi…privodimo je kraju..”, kratko je napisao Marjanović u svom postu na Facebooku, navodeći da je za dizajn efektne naslovne strane zaslužan Leonid Pilipović.
KUD Idijoti su osnovani 2. februara 1981. u Puli, a okupio ih je gitarista Sale Veruda. Širu popularnost su stekli 1987, nakon što su pobedili na Omladinskom festivalu u Subotici u konkurenciji više od 300 grupa, nakon čega kreću s nastupima u Švajcarskoj, Nemačkoj, Mađarskoj i Italiji. Upravo u Italiji, u Ređo Kalabriji na festivalu mediteranskih zemalja je gotovo došlo do međunarodnog incidenta, nakon što su “karabinjeri” (italijanski policajci) prekinuli izvođenje pesme “Bandiera rossa”.
Legendarnu postavu grupe činili su Tusta – vokal, Sale – gitara, Dr. Fric – bas i Ptica – bubnjevi.
Grupa je prestala s radom posle smrti pevača Branka Črnca Tuste 2012. godine.
On je višestruki dobitnik nagrade Grammy, član Rock and Roll kuće slavnih, legendarni muzičar i virtuoz na gitari. Ali Karlos Santana i danas, posle više od 50 godina karijere, još uvek uspijeva da nas iznenadi svojom kreativnošću.
Ovog puta to je učinio upečatljivim EP izdanjem “In Search Of Mona Lisa” koje je našoj publici dostupno na digitalnim servisima Deezeru i Google Playu.
Ovo EP izdanje če slušaocima pružiti uvid u čarobno iskustvo koje je Santana proživeo tokom svog prvog odlaska u muzej Luvr:
– Mogao sam da čujem kako me doziva. Bilo je to zapanjujuće iskustvo – dočarao je rečima susret s remek delom Leonarda da Vinčija i jednom od najpoznatijih slika u istoriji umetnosti. Nekoliko meseci kasnije, muzičar se trgao iz sna u kojem je osmislio tekstove za pesme “Do You Remember Me” i “In Search Of Mona Lisa”.
– Probudio sam se i reči su već bili formirane – izjavio je.
Na pesmama su sarađivali Grammyjem nagrađeni producenti Rik Rubin i Narada Majkl Valden, kome je to iskustvo bila velika čast:
– Kroz stvaranje ovih pesama vodila nas je Karlosova vizija, a meni je bio cilj da je prenesem u dosad neistraženu muzičku dimenziju. Vrlo sam uzbuđen zbog ovog izdanja za koje verujem da će podstaknuti svet na ples – “skromno” je rekao producent.
Ovaj EP je samo mali deo onoga što je Santana u narednih 12 meseci pripremio za svoje fanove. Najbitniji album njegove karijere, “Supernatural”, ove godine će proslaviti 20 godina, a osim toga obeležiće i 50 godina od legendarnog nastupa na Woodstock festivalu. Te događaje će proslaviti velikom američkom turnejom na kojoj će izvoditi najveće hitove karijere.
Verovali ili ne, 25 godina je prošlo od kad su se na muzičkoj sceni pojavili Backstreet Boys. Sada su se vratili sjajnim albumom i velikom turnejom po arenama u Evropi i Americi.
A da je baza fanova još itekako velika, pokazuju i oduševljene reakcije na prvi singl s albuma “Don’tGo Breatking My Heart”. Spot su režirali njihovi dugogodišnji saradnici Rich + Tone, a album je objavljen ovoga petka.
– Istog momenta kad smo čuli pesmu, znali smo da je posebna – rekao je Kevin Ričardson.
– Naradili smo se za 25 godina – kaže AJ Meklin. – Uz podršku RCA i naših savremenika, znamo da ćemo nakon dugo vremena nastupati za fanove, stare i nove. Imamo osećaj ko da smo tek počeli.
“Don’t Go Breaking My Heart” je napisao Stiven Vrabel (Eli Gulding), a producirali su ga Stjuart Kričton (Keša) i Džejmi Hartman (Džejms Bej).
U emotivnom spotu i pesmi “No Place” dečaci iz sporedne ulice otkrivaju da su sada srećni porodični ljudi privrženi domu.
DNA će biti njihov deseti album u karijeri koju su počeli još kao megapopularni boy band. 11. maja 2019. grupa kreće na turneju “DNA World Tour”, odnosno na njihovu najveću turneju po Arenama (Evropa i Severna Amerika) za poslednjih 18 godina.
– Kada smo počinjali pre 26 godina – kroz uspone i padove naše karijere, morali smo da naučimo da se ne radi o nama kao pojedincima nego o onome što je nabolje za grupu – kaže Hjui D., a Kevin Ričardson dodaje:
– Bili smo u mogućnosti da sve naše uticaje i stilove spojimo u jedno celovito delo. Pesme predstavljaju ono što smo mi pojedinačno i što smo kao grupa. To je naš “DNA”. Jako smo ponosni na to.
– Putovanje s nama se nastavlja i ostalo je još puno toga da se uradi – kaže Brajan Litrel.
Reakcije publike i medija na novi album su odlične, a od niza gostovanja izdvaja se onaj kod Džimija Falona, gde su izveli hit “Everybody (Backstreet’s Back)”.
Glumac Džef Bridžis, možda najpoznatiji po ulozi The Dudea u filmu “The Big Lebowski” nagovestio je nastavak tog kultnog filma.
Naime, Džef je na svom Twitter profilu napisao “Can’t be living in the past man. Stay Tuned’ i postavio klip u kojem se vidi on kao The Dude, kao i datum – 3. februar.
Showtime će uskoro emitovati novi muzički dokumentarac, tačnije serijal dokumentarnih emisija.
Reč je o materijalu vezanom za legendarnog producenta Rika Rubina. Režija je poverena Morganu Nevilu (Won’t You Be My Neighbor, 20 Feet From Stardom). Radni naslov ovog serijala je “Shangri-La” i pokušaće da istraži Rubinov kreativni process, dajući gledaocima uvid kako je to raditi sa jednim od najvećih producenata svih vremena.
Datum premijere se još ne zna, a ono što je najavljeno je da će se film pojaviti u sekciji “work in progress” na SXSW festivalu u Ostinu u Teksasu.
Kroz bogatu karijeru Rubin je producirao albuma grupa i izvođača kakvi su: LL Cool J, Beastie Boys, Slayer, Run DMC, Metallica, Danzig, Public Enemy, The Cult, Red Hot Chilli Peppers, Wolfsbane, Black Crowes, Mik Džeger, Džoan Džet, Messiah, Tom Peti, Džoni Keš, Sir Mix A Lot, Nine Inch Nails, Lusinda Vilijams, SOAD, AC-DC, Šeril Krou Kula Šaker, Šakira, Audioslave, RATM, Eagle Eye Cherry, Mejsi Grej, Nusrat Fateh, Ali Kan, Aerosmith, Melani C, The Jayhawks, Mars Volta, Limp Bizkit, Joe Strummer and the Mescaleros, Slipknot, Weezer, U2, Linkin Park, Poison, Adel, ZZ Top, Lana del Rej, Kanje Vest, Black Sabbath, Eminem, Lejdi Gaga, Ed Širan…
Glumac Robert Redford, osnivač festivala američkog nezavisnog filma Sundance koji je počeo u petak u gradu Park Siti u Juti, izjavio je da se povlači sa tog festivala koji je proslavio brojne sada poznate reditelje.
Slavni glumac je na konferenciji za novinare rekao da je došlo vreme posle 34 godina od prvog izdanja festivala da se povuče. Redford je dodao da će i dalje biti prisutan na festivalu, ali želi više vremena da provodi u društvu s rediteljima.
Njegova najava o povlačenju se podudara s ranijom najavom o povlačenju iz sveta filma posle ostvarenja “The Old Man and the Gun”, koji se prikazuje od oktobra u SAD.
Redford (82) režirao je devet dugometražnih filmova, a za “Obične ljude” (Ordinary People) je 1981. dobio Oskara.
Nikada nije dobio Oskara za glumu, iako je imao više uloga u kultnim filmovima poput “Žaoke” (Sting), “Svi predsednikovi ljudi” (All The Presidents Men), “Tri kondorova dana” (Three Days of Condor) i “Moja Afrika” (Out of Africa). Počasnog Oskara za životno delo je dobio 2002. godine.
Festival Sundance, čiji je osnivač, postao je jedan od najznačajnijih američkih festivala nezavisnog filma jer pruža priliku perspektivnim filmskim stvaraocima koji se bave dokumentarnim, inostranim i nezavisnim filmom da promovišu svoje projekte i privuku pažnju šire javnosti.
Nekoliko sada svetski poznatih reditelja, među kojima su Kvetin Tarantino, Pol Tomas i Daren Aronofski doživeli su svoj veliki proboj na filmsku scenu, upravo na Sundanceu. Redford je nazvao tu filmsku manifestaciju po filmskom klasiku “Buč Kesidi i Sandens Kid” iz 1969. godine.
