Nije zanemarljiva činjenica da nas je ka kulturnoj prestonici Evrope iz Beograda krenulo devet, a od toga čak osmoro isključivo da bi gledalo Tool na evropskoj turneji, gotovo rasprodatoj dvadeset i četiri sata posle objave datuma koncerata, ali ta činjenica dobiće na svojoj težini sutra, dan nakon koncerta grupe Alice in Chains u istom ovom gradu.

Može li postojati savršeniji paket aranžman, slušati Tool i Alice in Chains i to na samostalnim koncertima u prelepom gradu zajedno sa ljudima sa kojima svakodnevno deliš svaki ton, svaku muzičku misao, sa kojima stvaraš muziku verujući u ideal gore pomenutih bendova patetično nazvanih “uzori”.

Polovina slušalačke ekspedicije odlučila je da ne ode na koncert Alice in Chains i ne iskoristi priliku da vidi još jedan bend koji mu znači ili mu je bar nekad značio. Zašto? Vratiću se godinu dana unazad kada je deo iste ove slušalačke ekspedicije posetio Zagreb i InMusic festival gde je kao headliner poslednjeg dana festivala nastupio upravo Alice in Chains.

[accordion title=’Dragan Miočinović’]

Dragan Miočinović rođen je 8. marta 1990. godine u Virovitici. Diplomirao je na Fakultetu organizacionih nauka i dobio zvanje inženjera informacionih tehnologija. Živi i radi u Beogradu baveći se svojom strukom. Aktivno se bavi muzikom i jedan je od osnivača beogradske grupe Sink u kojoj svira gitaru i piše tekstove. Sa grupom Sink snimio je dva albuma, “Sve što nisam ja” objavljen 2014. godine i “Pred stubom srama…”, koji je objavljen 2017. godine. Svoje prisustvo na sceni i umetničkim krugovima Beograda i Srbije, zajedno sa svojom grupom dokazuje velikim brojem nastupa širom zemlje i učestalom angažovanošću. Aktivno se bavi i pisanjem poezije, a “Poslednji krik svega što nisam…”  je njegova prva zvanično objavljena zbirka pesama.[/accordion]

Ne bih ulazio u detalje ali kraj tog koncerta sam kao najveći entuzijasta u grupi dočekao sam, pokušavajući da pronađem zgodno mesto sa koga bih mogao da čujem DuValov vokal, Kantrelovu solažu i neke od svojih omiljenih pesama na onaj način na koji sam samo dan pre toga sa istog mesta savršeno čuo Queens of the Stone Age i Nika Kejva.

Tapšanje po ramenu i “Ja ovo ne mogu da slušam, vidimo se posle koncerta ispod drveta” (Oluja) bio je jasan znak nezadovoljstva viđenim i lošeg utiska mojih saputnika. Bio sam tužan, razočaran i demotivisan tim koncertom, ljut na tonca, na vetar, na Hrvate, na ceo svet jer se vokal ne čuje, jer Kantrel valja loše fore ispod lovačkog šešira, na jurenje bubnjara i basiste, na razmimoilaženje ritmova, na jebeno loš zvuk…

Svi su mi bili krivi samo ne bend jer “nije moguće da je do njih, oni ljudi sviraju trideset godina, to su velika imena, to su velike pesme, neko drugo sranje se tu desilo“. Dobro, nije ovo bio najgori koncert koji sam čuo (svako ko je gledao Soulfly prošle godine u Fabrici zna o čemu pričam), ali jednostavno bilo je ispod očekivanja. Eto razloga zašto neki od njih nisu želeli ponovo da gledaju Alice in Chains, zašto su neki bili jednostavno demotivisani ovom pričom da ih vide prvi put i na kraju zašto su neki od nas kupili ulaznice za ovaj koncert sigurni da će Kantrel i DuVal oduvati češku prestonicu i ublažiti eventualno razočaranje koncertom benda Tool koji za sve nas predstavlja muzičko svetilište, Jerusalim progresivnog zvuka, ideal svega onog što muzika treba i mora da bude.

– Kenjali ste kako je bilo sranje, neću da idem, neću da kvarim sliku o njima, nemojte da me ubeđujete – danima se pravdao Stančić (bubnjar našeg benda).

– Ma ja idem, kupuj karte, to je bre bend, to je mašinerija, bole me ku*ac, daj da vidim i Čejnse, sutradan klanica na Toolu, idemo! – ubeđivao je Bogdanović (basista našeg benda) sebe.

– Ja ne idem, bilo je loše prošli put, prosto ne zaslužuju… – složili su se Sandra (grupa Hod) i Oluja. A ja verujem u bend i idem. (Sutra idemo na Tool)

Ok. Alice in Chains ima novi album, već i ne tako nov, ali gotovo mesečno ima novi spot, filmičan i ozbiljan, u korak sa svetskim aždajama metal i rok scene. Volim ovaj album, volim i prethodna dva i Alice in Chains nije umro zajedno sa Lejn Stejlijem, čak naprotiv. Kantrel je zver! Taj čovek nema lošu pesmu, nema prosečnu pesmu, svaki njegov rif je savršenstvo jedinstva jednostavnosti i snage, negov vokal je istina, njegova reč lekovita, a da bi ta reč eksplodirala i čula se dalje, tu je DuVal da napravi razliku kao govornik i glasnogovornik odeven u crno, sa licem i naličjem Džimija Hendriksa, čistih vena i čistog glasa sa ogromnom ljubavlju prema onome što je Alice in Chains bio i onome što je Lejn ostavio iza sebe.

“Rainier Fog” je za mene fantastičan album, ništa manje nadrkan i mračan od “Black Gives Way To Blue” i “The Devil Put Dinosaurs Here”, moderan i prodoran i želim da ga čujem uživo.

MUZIČKI PUTOPIS: GODSMACK U BUKUREŠTU (APEL DOMAĆIM ORGANIZATORIMA)

Prilazimo praškom Forum Karlínu otprilike u ono vreme kada je Black Rebel Motorcycle Club trebalo da otovori ovaj događaj i zatičemo dug red mahom starijih posetilaca koncerta. Ulaz ide brzo i posle petnaestak minuta već smo na najboljim mogućim pozicijama spremni da komentarišemo između sebe nastup predgrupe. (Sutra idemo na Tool)

Prostor je prelep, kapaciteta do oko tri hiljade čiji najveći deo čini parter iznad koga se nadvijaju galerije sa tri strane u dva nivoa. Zvuk nije loš s obzirom da znamo da predgrupa obično izvuče deblji kraj kada je zvuk u pitanju, ali nije uopšte loše sem baseva koji jednostavno ne izlaze.

Nisam ranije slušao ovaj bend i ako smo na ručku pred koncert čuli od Sandre kako je bend sjajan i kako joj je sada žao što nije kupila kartu samo zbog njih, prisećajući se InMusica i svog razočaranja. Iskreno, nikoga od nas ovaj bend nije naročiti zainteresovao, sve to je nekako zvučalo dosadnjikavo i bez žara, nemaštovitih deonica u ritam sekciji. Smenjivanje vokala zvuči dobro. Momci pevaju raznoliko ali su nas sve podsetili na neke od trenutno popularnih beogradskih bendova od čijeg foliranja i prenemaganja nam se prosto rečeno sere. Završili su na vreme, a mi smo u komešanju mase zauzeli još bolja mesta. (Sutra idemo na Tool)

Hala je poprilično popunjena a galerija načičkana redovima publike koja je odlučila da koncert posmatra sa visine, jer nisu prodavane karte za različite sektore, svi smo isti i to tako treba da bude. Stejdž je manje više prazan, nema pojačala, nema gitara…

Tu su četiri svetlosna zida a među njima bubnjarski set. Tehničari završavaju poslednje provere i svetla se gase a kristalno čisti tonovi klavira odzvanjaju salom praćeni svetlosnim impulsima. Publika sa nestrpljenjem reaguje i na bini se pojavljuju naši junaci grandž pripovedaka svaki u svom obličju trenutne r’n’r projekcije.

Majk Ajnez u ispranoj majici sa natpisom Lakersa (kao da se dogovarao sa Deni Kerijem), braneći boje nekih starih vremena, a DuVal i Kantrel sa držanjem ozbiljnih faca r’n’r scene. Prepoznatljivo razlaganje i rečenica “My cup of runneth over” otvaraju ovu avanturu, a već nekoliko taktova posle nje uložili smo svoje grlo u “name your god and bleed the freak” momenat.

Želim da verujem da ne čujem dobro vokal jer je publika preglasna, nije kao da bi se to desilo prvi put, ali reakcija golubara iz galerije je izostala, a ni oni oko nas ne deluju kao da su im ovi taktovi pomerili dupe. (Sutra idemo na Tool)

Nadao sam se da se ovo neće desiti. I dalje se nadam da se ne dešava. Ne čujem vokal, a ceo zvuk je tu negde ispred mene, oko mene, samo ne tamo gde očekujem da me oduva. Zašto opet!? Zašto čujem ono što ne čujem i zašto mi to smeta kada nisam ovde da bih srao zbog toga… 

Neka se jebu, ne mogu da se nerviram, kenjaću sa Bogdanovićem posle, daj da uživam u showu. Glasan rif prekida moje unutrašnje negodovanje i svađu mozga i srca “So I found myself in the sun oh yeah” a refren “California I’m fine, somebody check my brain” kao da mi se smeje i opominje me da prestanem da serem i počnem da uživam. Ok, oni me sad provociraju izborom pesama, osećaju da sam nervozan i da se stvari ponavljaju, sledi pesma “Again”, čisto da me podsete da smo sve ovo već prošli pre godinu dana.

– Drago nam je što smo tu, poznajemo ovo mesto, poznajemo ovaj grad, odsviraćemo vam nešto sa “Rainer Fog” albuma – pozdravlja nas Džeri i započinje “Never Fade”, a ja primećujem kao i pre godinu dana da nove pesme zvuče bolje i snažnije od starih, čak se i zvuk popravlja. Bend deluje stabilno ali očekivana eksplozija energije se još uvek nije desila. (Sutra idemo na Tool)

Prva numera na kojoj primećujem da momci veliki broj pesama “vuku nazad” i da je ritam sporiji je “Them Bones” a onda je u istom usporenom tempu nastavljena “Dam That River” koja se kotrlja ali manje snažno od onoga što očekujemo.

Kratak mrak i započinje jedna od najmračnijih pesama novije istorije benda – “Hollow”, ali DuVal se uporno bori sa basovima pokušavajući da ispliva ispred benda i kao da uspeva u tome sve dok ne počnu dvoglasi u kojima oba vokala nestaju i tonu. Ok, sada već prihvatm činjenicu da ljudi imaju problem sa toncem jer bend svira tačno, vokali su bez falša, gitara je na mestu ali to što slušamo nije dobar zvuk – Again!

Sporim akordima započinje “Your Decision”, Kantrel i DuVal imaju trenutke ritmičkog jurenja ali upaljači upotpunjavaju lepu atmosferu koju pesma nosi sa sobom.

– Vidim da vam je dobro – ponovo nam se obraća Kantrel dok se svetlosni blajnderi pretvaraju u projektorske binove sa izgužvanom slikom i tehničkim “snegom” koji aludira na maglu kao podlogu za pesmu “Rainier Fog”. Posle nje sledi najveći hit benda “Down in a Hole” i postaje jasno da ova publika ne poznaje toliko dobro ceo opus benda i tek sad imamo prvu pravu reakciju. Čak su i golubari sa galerija ispružili ruke i pustili glas. Konačno nas ima više koji pevamo zajedno.

Moram priznati da Kantrelova solo gitara zvuči savršeno. Ako postoji neki highlight koncerta onda je to Džerijeva solo gitara. Svaki ton je na mestu, zvuk je čist i jasan a solaže prelepe. Nadam se da se ovaj bend nije zadovoljio time da je važno “da odsviramo dovoljno starih koje volimo i koje vole, gde će solo biti dobar, sve ostalo eto tako kako izađe, a da na novim pesmama grmimo i pokažemo muda”. Meni to tako zvuči. (Sutra idemo na Tool)

“No Excuses” izaziva novo zadovoljstvo u publici a nakon nje počinje “Stone”. Usrao sam se kada je pesma krenula. E ovo grmi. I neverovatno, ista stvar se dogodila u Zagrebu pre godinu dana. Pesma stiže do svoje pauze a DuVal otvoreno gestikulira publici, poziva je da se probudi poput centarfora u 89. minutu finala svetskog prvenstva pri rezultatu 1:0 za svoj tim. Čitam im sa lica “umorni smo ali i dalje imamo snage”. Silovit nastavak pesme i moj najjači utisak večeri. Možda najemotivniji moment je pesma “Red Giant”, a to potvrđuje da je bend umoran od svoje istorije i klasika i da ne želi biti Lejn Tribute Band već da i ova četvorka ima šta da ponudi.

Na binovima vidimo telo i organe dok “We Die Young” odzvanja u ušima. Džeri predstavlja bend počevši od DuVala čime ga nepravedno stavlja na najmanju lestvicu važnosti slučajno ili ne, nije toliko ni bitno, kao ni činjenica da se DuVal cele večeri nije obratio publici.

Možda najveća iznenađenja kada je izbor pesama u pitanju su “Sludge factory” i “Junkhead”, među kojima je svoje mesto pronašla i “Nutshell”. Mogao bih reći da su ove dve pesme veče učinile drugačijim i manje stereotipnim, na čemu odajem priznanje bendu.

Zvanični kraj koncerta obeležava “Man in the Box”, a bend neprimetno i anemično napušta binu. Energija je na jako niskom nivou, ali ne deluju umorno, deluju smoreno. (Sutra idemo na Tool)

Na bini su opet tehničari i posle kratke pauze čuje se nedefinisan zvuk motora, mitraljeza ili aviona, a bend se vraća na stejdž.

– Jeste svi tu? Imao sam juče slobodno vreme pa sam malo prošetao gradom, lepo je ovde mogu vam reći – neizbacujući žvakaću gumu koju tromo žvaće od početka koncerta, Džeri se još jednom zahvalio publici i započeo “The One You Know”. Zvučala je dobro, kao i većina novih pesama.

Očekivano dolazimo do “Got Me Wrong” i ničim izazvano usporene verzije pesme “Wolud?”, a to naravno nije smetalo publici i glasno je pozdravila pesmu možda se i prekasno budeći. Koncert je završen pričom o ratnim danima oca Džerija Kantrela, a publika je nežno ispevavala uvodne tonove pesme “Rooster” posle koje se bend udaljio a svetla upalila označavajući kraj.

Stereotipno bacanje trzalica i plejada poluamaterskih obraćanja publici svakog člana benda od kojih je DuVal ispao najveći šmeker jednim neiskrenim “Hvala vam, volimo vas puno” bez potrebe da lupa gluposti i pozdravlja “mamu, tatu, tetku i psa” poput ostalih, jer nas stvarno ne zanima previše kako se Šonu dopao Prag i da li bi mogao u njemu da živi. (Sutra idemo na Tool)

Uh. Krećemo polako napolje… Gledam nesrećnog Bogdanovića koji je koncert proveo tri metra ispred mene tako da celu svirku nismo ništa komentarisali i čekam da krene analiza. Meni je bilo sve po malo smešno, ali sačekao sad da on krene prvi.

– Ne, ne, kaži mi prvo kako je ovo zvučalo u odnosu na onaj Zagreb?

– Isto, brate – odgovorio sam.

– Ne znam, malo sam popizdeo… Ja ne verujem, zvuk je bio katastrofa, taman se izgasiram krene malo bolji sound, vokala nigde, ovaj vuče svaku pesmu nazad, lupetaju mi tamo ne znaju šta bi rekli na onaj mikrofon, energija nula, ma mislim serem, bilo je ok, evo emotivno ovako baš mi je drago, ali što sve moram da čujem… onaj tamo ispada, krene u prelaz završi ga u Smederevu, ovi ga gledaju, basista promenio sedam puta gitaru, ja ne verujem, olupao bih ga onom gitarom, zvuk mu sve vreme moowmoowmoow ništa se ne raspoznaje, kao amateri neki, kao da smo se mi skupili pa izašli pred tolike ljude malo Čejnse da sviramo…

A onda uzdah, dramska pauza i:  -Ma jebi ga, sutra idemo na Tool…

Sutra idemo na Tool.

Dragan Miočinović