Bliži se početak festivalske sezone u Srbiji. Stižu prve najave organizatora, ali i prvi komentari:  “Dokle bre više ovi bendovi?”, “Svake godine isto”, “Dosta više tih dinosaurusa”, “A gde su mlađi bendovi?”, “Šta je sa alternativom?”…
Alternativa? U Srbiji? Postoji? Šalu na stranu… kakvo je u stvari trenutno stanje na domaćoj alternativnoj sceni pitali smo Milana Rakića, čoveka koji se na razne načine njome aktivno bavi više od dve decenije.     

Godinama se baviš, grubo rečeno, alternativom. Da li je Srbija “slepo crevo” svetske undergound scene (zašto jeste ili nije)?
– Da, od polovine 90ih sam aktivno na sceni kroz razne segmente iste. Propratio sam bukvalno njene najdublje podzemne hodnike ali radio i sa njenim samim vrhom. Ne mogu da kažem da je slepo crevo pošto se stvari konstantno dešavaju i potrebna energija je uvek tu. Pojavljuju se neki novi ljudi, nove ideje tako da je sve uvek u nekom određenom kretanju u napred što je generalno pozitivno. Nije to ni blizu kao što se dešava u nekim drugim zemljama, ali nije ovde štošta slično sa spoljnim svetom 🙂

Koji su najveći problemi srpske alternativne/undeground scene?
– Odgovor na ovo može da se traži u generalnom pitanju o stanju kulture kod nas. Ako nam je kultura globalno u zapećku i ako znamo da se za stvarnu kulturu i umetnost ovde izdvaja mikro deo državnog budžeta onda je jasno da je alternativna scena tek na dnu lestvice i njeno preživljavanje se dešava isključivo bazirano na čistom entuzijazmu i posvećenosti. Sa jedne strane to nije loše pošto u uslovima kada ništa nije lako dobijaš zaista istinski duboka umetnička dela o kojoj god umetnosti da pričamo, ali sa druge strane izostanak bilo kakve podrške je frustrirajući i neminovno vodi u gašenje svega. Zaista je višeslojno i problema je toliko da bi se mogli sortirati u nekoliko zasebnih segmenata koje treba detaljno obraditi.

Da li je uopšte moguće imati iole relevantnu scenu bez podrške masmedija?
– Moguće je sigurno, scena se i dešava i živi svoj život nevezano od masmedija. Kod nas je situacija toliko kritična što se tiče ikakvog prolaska alternativne kulture u masmedije da je to danas već  i na neki način bizarno smešno. Meni lično nije jasno kako ljude koji sede po svom tim uredništvima na televizijskim stanicama i bilo gde drugde nije sramota, ako ništa onda bar profesionalno? Zaista, prepune su redakcije kojekakvih stručnjaka i kvazi veličina u svojoj profesiji, a oni bukvalno ne rade ništa da bi se stvari promenile pa makar i za neki mali procenat. Kada se malo udubiš u tu temu i kreneš da razmišljaš i tražiš odgovor zašto je to tako zaista dođeš to zaključka da je sve deo nekog ogavnog plana smišljenog tako da se sve što ima ikakav zdrav stav, kritički duh itd prosto skloni sa strane i nikako ne može da prođe dalje…

Ko je kriv što urbane/alternativne muzike nama u medijima… sami mediji ili možda i sami bendovi?
– Mediji isključivo, tu nema dileme bar što se mene tiče. Bendovima je prirodno da žele da svoj rad i stvaralaštvo prikažu što široj publici koja može da prepozna nešto što joj se sviđa. Mediji su ti koji arogantno odbijaju postojanje svega toga i jednostavno se bave najplićim oblicima neke kvazi zabave koju guraju dalje i to guraju na vrlo agresivan način. Najveći problem u svemu tome jeste što se taj zabavni program prepun vrlo diskutabilnog sadržaja plasira i kao kultura pa danas imam generacije koje odrastaju misleći da je to zaista kultura pošto ova stvarna ne može da prodre do publike i omladine posebno. Ne može jer su mediji zakrčeni kojekakvim smećem od programa. A bendovi danas snimaju neverovatno kvalitetne video klipove, sve je na najvišem mogućem nivou kvaliteta tako da bi TV stanice danas imale daleko lakši posao pošto produkcije sve rade same, tebalo bi to samo da prenesu dalje. Ali, realnost je drugačija o oni svi do jednoga ostaju slepi i gluvi na sve što se dešava.

Kada već pričamo o medijima… Televizija je “mrtva”, a šta je sa radiom? Kao urednik i voditelj Extreme zone radio emisije šta misliš – ima li ovaj medij još uvek šta da ponudi i koliko može da doprinese širenju urbane kulture?
– Baš sam nedavno pričao sa jednim profesorom koji je stručnjak za radio difuziju i generalno radio kao medij. I njegova konstatacija je bila fenomenalna, radio preživljava sve ove turbulentne momente gde internet preuzima primat i definitivno najbolji pokazatelj radijske fleksibilnosti jeste to da se svi automobili i dalje proizvode sa ugrađenim radiom. Znači radio je tu i biće tu još dugo i može da se prilagodi svemu. Tako da na radio treba računati i sigurno može mnogo da pomogne, ali isto važi kao za televiziju o kojoj smo pričali već. Niko ništa ne radi i niko ne obraća pažnju na nezavisne produkcije, mlade izvođače. Svi samo kalkulišu, kulturne događaje smatraju delom marketinga i da bi nešto objavili u velikoj meri traže i novac za to kao da se radi o ekstremno komercijalnim događajima. Da, ja uređujem emisiju Ekstremna zona na RNS1 i koliko znam to je jedina emisija takvog karaktera u okviru cele nacionalne frekvencije, a to je i više nego poražavajuće.

Uskoro će peti Festival srpskog podzemlja. Iz godine u godinu program je bogatiji pratećim sadržajima. Od muzičkog, postao je pravi “festival podzemlja”. Šta je novina ovogodišnjeg FSP-a?
– Jeste, dogurali smo do petog dela festivala što je za tako koncipiran događaj već na nivou čuda. Da, mene posebno raduje ta činjenica što je festival prepoznat od strane svih umetnika  što nam je i bila želja od starta. Muzički deo jeste najatraktivniji segment festivala, ali bilo nam je jako bitno da se priključe što širi umetnički krugovi pošto smo znali da ogroman broj ljudu stvara širom zemlje i prosto nemaju gde da prikažu svoj rad. Prema većini reakcija koje dobijamo od ljudi sa svih strana FSP postaje neki centar te podzemne scene i sve veći broj umetnika želi da bude deo događaja. Sa druge strane i to je pokazatelj koliko takvi događaji nedostaju, pored FSP na žalost nema nekih drugih dešavanja tog tipa koji su uspeli da prežive.
Novina ove godine jeste to da imamo specijalne goste iz druge države i što će festival proširiti neke segmente i na druge lokacije. Takođe deo festivala koji je okrenut vizuelnoj umetnosti ove godine izlazi sa dosta drugačijim koceptom koji će biti dopunjen sardžajem koji do sada nismo imali. Sve će biti uskoro objavljeno.

Prva tri izdanja festivala održana su u Domu omladine Beograda, a onda je premešten u Novi Sad. Zašto?
– Jeste prva 3 festivala su se održala u Beogradu. Pa prosto je došlo do daleko povoljnije situacije po nas kao organizatore u vidu odlične saradnje koju smo ostvarili sa SKCNS, instituciji koja nam je baš mnogo pomogla i tako reći prihvatila naše programe kao svoje. Beogradski Dom omladine je odličan prostor ali je takođe izvedba događaja tamo daleko skuplja i FSP kao događaj tako nešto ne može da istrpi. SKCNS i sam ima ogroman broj sadržaja koji su posvećeni nezavisnim umetničkim krugovima tako da smo se nekako i prirodno srodili.

Da li Novi Sad definitivno postaje centar srpske alternativne scene?
– Novi Sad je uvek imao vrlo bitnu ulogu u sklopu domaće alternativn scene i koliko vidim i danas je to tako. Ne znam da li se može reći da on postaje centar scene, ali definitivno ima možda za sada najbolju klimu za opstanak tih marginalizovanih umetničkih scena. Do kada će to biti tako ostaje da vidimo.

[infobox title=’Čovek koji ne spava…’]

Možda nije klasičan anterfile, ali ni tema intervjua niije klasična… Dakle, kada smo se dogovarali za ovaj razgovor pitali smo Milana čime se sve on u stvari bavi? Ovako je izgledala naša prepiska…

– Evo kako sam obećao, šaljem u nastavku pobrojane aktivnosti kojima se bavim:
MM Concerts/ Serbian Hellbangers
Grom Records/ Tmina Records
Explosive stage na Exitu + gitarski zvuk na drugim binama
Extreme zone radio emisija, urednik i voditelj
UROK, samostalni muzički projekat, eksperimentalne dark muzike… Mislim da je to sve 🙂

– Izvini, ti imaš vremena za život?

– Ahahah nego šta, ovo se sve voli pa onda nije teško…[/infobox]

U Srbiji postoji solidan broj izdavačkih kuća. S druge strane, mnogi bendovi se muče da objave materijal i često se odlučuju za “samizdat” albume. Da li je u pitanju kvalitet ili nešto drugo? Baviš se i izdavaštvom. Šta treba reći mladim bendovima da ne bi odustali?
– Nezavisno izdavaštvo proživljava iste tužne momente kao i svi ostali segmenti scene. Mali i nezavisni izdavači su uvek imali problem da prežive, a danas su im šanse za to svedene na nemerljivo nizak nivo. Bez medija koji će propratiti aktivnosti izdavača nema nikakvog smisla baviti se tim poslom pošto se sve svodi na gubljenje vremena i novca koga i ovako nema. Danas kada neko ima malu i nezavisnu izdavačku kuću to se sve svodi na neki posvećeni hobi koji te duhovno zadovoljava tj bar je kod mene taj slučaj. Grom Records koji aktivno postoji od 2001. godine je zaista neki moj hobi, na momente mazohistički hehe.  A što se tiče bendova i samizdat izdanja, ja im to najiskrenije preporučujem svima. Najbolja opcija je da sami organizuju sredstva i izdaju svoje izdanje i na svirkama i unutar svojih krugova probaju da prodaju što više kopija izdanja. Danas je to najbolja opcija, daleko bolja nego da ih izrabljuju i zamajavaju neke matore prdonje koji mašu nekakvim ugovorima, tradicijama svojih izdavačkih kuća itd… Sam svoj majstor je najiskrenija opcija i najjasnija priča.

Imamo najbolji evropski muzički festival, a nemamo veliki bend već 30 godina, zašto?
– Hm, ovo je baš dobro pitanje i baš ste to odlično formulisali sa poveznicom najveći festival a gde je bend? Meni je domaća rock scena tužna da tužnija ne može da bude. Iskreno ni ne znam kada je situacija bila drugačija, nekako mi se čini da je sve bazirano na temeljima koji su pogrešno postavljeni i da od njih na gore ništa nije urađeno kako treba. Naši domaći rokeri su od vajkada vešto koketirali sa trenutnom vlasti, ulizivali se svima i svakome samo da budu deo nekih državnih projekata i budžeta i uvek su olako zaboravljali osnovni rock princip, a to je beskompromisan stav i odlučan bunt svemu što je sistemsko i lažno. Nikada ovde rok nije bio kritički element na iskren način već je vrlo brzo postao puka zabava za zamajavanje publike. Postoje usamljeni i svetli primeri ali, kao i u svemu većina nadglasa manjinu i sve ostaje na nekim marginama postojanja.
Samo kada pogledamo primere iz 90ih kada je na ovim prostorima izbio rat i vidimo koliko je tih nesretnih “rokera” stalo rame uz rame sa bolesnicima sa svih strana i podržavalo sve te bezumne događaje, postaje zaista jasno da rok ovde ima većinski apsolutno pogrešan stav. Lažan stav pre svega…

Zbog čega je ovde sve bolje ako dođe sa zapada?
– Zapad je uvek znao kako da upakuje svoje proizvode i njihov kapitalistički sistem vrlo vešto barata sa svim pa i sa muzikom koja već dugo nije umetnost već industrija, a to dovoljno govori…

Čini se da je problem domaće scene i postojanje klanova. Često ni bendovi iz istog tabora ne dolaze jedni drugima na svirke ili odlaze po zavšetku svog nastupa bez želje da čuju druge. Komentar?
– Apsolutno se slažem i to je nešto na šta ja nikako ne mogu da dam odgovor. Ljudska priroda je takva, taj neki egoizam i samodovoljnost su mi baš odvratni. Muzičari očekuju da baš oni i baš njihov rad budu propraćeni i nagrađeni, a onda se prosto okrenu i odlaze kada nekome drugom treba dati podršku i priznanje. Nažalost, na taj način sve se nekako urušava i gubi smisao. Ali na sreću postoje i drugi primeri i nekako se baš izdvajaju iskreni krugovi koji su tu zaista iz najdubljih ubeđenja i želje da se stvari objedine, pokrenu i proguraju dalje koliko je moguće. E baš takve krugove i takve primere mi unutar naše organizacije uvek rado prihvatamo i pomažemo.

Postoji li sveobuhvatno rešenje koje može da poboljša status srpske alternativne/undeground scene i koji bi bili pvi koraci u njegovom sprovođenju?
– Možda postoji ali potrebno je još ljudi koji će se uključiti u sve. Evo baš sada kada nam se javlja veliki broj ljudi u vezi Festivala srpskog podzemlja upitani smo zašto ne osnujemo udruženje andergraund umetnika? Odlična ideja i odlično pitanje, ali tako nešto zaista zahteva ogromnu energiju i ljude koji će to aktivno gurati. Mi smo tu kao baza, ali potrebno je još mnogo toga.

Pored svega čime se baviš tu je i UROK, muzički projekat eksperimentalne dark muzike. Da li je ovaj projekat tvoj “ventil”, potreba za autorskim radom ili pobuna protiv sve prisutnije banalnosti (u svim sferama)?
– UROK je sve to što ste naveli. Okružen sam gomilom toga što moram da obavljam, moram da radim, sledim itd, itd… Kreativni deo i stvaralaštvo su nešto što me prati ceo život ali u proteklih nekoliko godina (hm skoro 10) nisam aktivno stvarao i sve više sam osećao potrebu za tim delom moje ličnosti. Ovo što radim kroz UROK jeste baš taj lični ventil i privatni svet u kome važe samo i isključivo moja pravila bez ikakvih upliva današnje zatrovane stvarnosti. Nisam opterećen stilom i etiketiranjem niti imam bukvalno bilo kakva očekivanja od svega toga, prosto se dešava za sebe i prija. 25. maja će sve to biti i izvedeno uživo u Beogradu kao neka svojevrsna kulminacija aktivnosti oko toga.

Ko si ti – Svedok 1 ili Svedok 2?
– Heh videćemo.

Da li su tvoj uloženi trud i energija srazmerni rezultatima kojima težiš?
Ja osećam da jesu, ako iz većine ativnosti kojima se baviš izlaziš lično zadovoljan onda smatram da je to, to. U današnje vreme sačuvati svoj unutrašnji duh što više nezagađenim je prava sreća i satisfakcija, to mi je uvek prva životna kalkulacija, a sve ostalo može da dođe ili ode i nije toliko bitno. Ako si ti lično zadovoljan, onda sve nekako ide lakše generalno.

Šta ćeš da budeš kad porasteš?
– Pošto sam 100% ubeđen da u mom slučaju više nema odrastanja i da sam dete u sebi uspeo nekako da obuzdam, koliko je bilo u mojim mogućnostima mislim da je to, to. A da li bih voleo da budem neko, hm možda neka blenda Milutina Milankovića i Gandalfa.. Jasan mu je poredak univerzuma, objasnio tok vremena u svakom smislu plus drži magiju u malom prstu, plašega se i crne i bele sile… Gde ćeš bolje heh….

HL/ A. Ignjatović