Gotovo jedini novotalasni bend koji je preživeo i nadživeo sve naše tranzicije, muzičke i one druge, sledeće godine puni “zrelih” 40, ali njihova svirka i dalje ima energiju osamdesetih, a oni ni na sceni ni van nje ne pokazuju znake krize srednjih godina. Naprotiv. Prošle godine objavili su album “Gde smo sad”, jedanaesti u karijeri, i od tada ne prestaju da pune sale širom regiona.

Uoči nastupa u Novom Sadu 19. aprila (Firchie Studio) i u Beogradu dan kasnije (Amerikana), lider benda, Srđan Gojković Gile, u intervjuu za Headliner “provozao” nas je kroz karijeru benda, prisetio gde su bili i otkrio gde su sad…

Mnogo se toga promenilo od nastanka benda, ima li nešto što je ostalo isto?
– Pa kroz sve faze benda ostao sam ja, jedini član benda koji je oduvek tu. Takođe, Ljuba je tu, kao jedan od osnivača benda, iako nije bio u bendu 20 godina, sad, kad se vratio je zapravo mnogo duže tu nego što je bio na početku. Tu su i Banana i Švaba, posle mene članovi sa najdužim stažom u bendu, još od 1985. Takođe, tu je i Pače, naš bubnjar, koji je u bendu već 19 godina, znači on je neko ko se najduže zadržao na toj poziciji.

Iza vas je gotovo 40 godina karijere. Da li vam se čini da je vreme proletelo, ili…
– Da, uvek je tako kad se osvrneš u nazad, ceo život kao da proleti u par treptaja oka. Doduše kad si u nekoj teškoj i problematičnoj situaciji čini ti se da tome nikad nema kraja. Jednostavno tako naš um doživljava vreme.

Da li ste mogli više? Zašto El Org nije postao dovoljno veliki i na svetskom nivou?
– Vidi, ja se apsolutno ne bavim tim spekulacijama, šta bi bilo, kad bi bilo? Uopšte me to ne zanima. Sve je baš onako kako i treba da bude, da nije tako, ne bi takvo ni bilo. Ako baš želim da razmišljam o poziciji EL ORGa, ja sam još uvek fasciniran da bend postoji toliko dugo i da još uvek neki novi ljudi dolaze na naše koncerte i da ih zanima to što radimo.

Koliko je za jedan veliki bend važno da bude politički angažovan, ili je to “privilegija” uslovno rečeno manjih bendova?
– Mislim da to nije toliko važno. Ovaj biznis se zove šou biznis. Neki ljudi se zaluđuju pa sebi daju preterano na važnosti i pokušavaju da budu neko ko kao kreira nečije mišljenje, ja nisam u tom fazonu. Uvek se tu radi o nekom unutrašnjem doživljaju, ako on podrazumeva da u nekom trenutku imaš potrebu da nešto kažeš što je društveno angažovano, to je ok. Ja sam povremeno takođe imao takve potrebe, pa sam napisao i neke takve pesme, ali uvek sam se trudio da one ne budu neki dnevno-politički komentar. Nego da govore o nekim univerzalnim situacijama, da imaju duži rok trajanja i da budu aktuelne i nekim ljudima u budućnosti.

Da li postoji šansa da se uskoro na našoj sceni pojavi novi “novi talas”?
– Naravno da ne, istorija se nikad ne ponavlja na takav način. To je bilo veoma specifično vreme i mesto, i to je ono što je proizvelo novi talas. Naravno, ima i danas dobrih bendova, ali sve je to različito od onog nekad, i dobro je da je tako.

Kako bi “Zlatni papagaj” danas prošao?
– Ja stvarno ne znam, niti mogu to da procenim. To je bila neka pesma u stilu mi i oni, mi protiv njih. Takve situacije stalno postoje, tako da mislim da bi takva vrsta pesme uvek bila prepoznata. Samo što bi to bili neki drugi mi i neki drugi oni.

Mnogi su pokušavali da ponove “Paket aranžman”, zbog čega to nije uspelo?
– Pa već sam rekao, to se ne može ponoviti. Mnogo je faktora bilo uzrok za to da nastanu ta tri benda i da budu takvi kakvi su bili u tom trenutku. Besmisleno je i pokušavati, sve treba da ide dalje, svojim prirodnim tokom, ništa ne treba pokušavati ponavljati.

Postoji teorija da je izvorni Električni orgazam prestao da postoji kada ste snimili “Igra rokenrol…”. Zašto ljudi to misle?
– Opet mi je teško da to procenim. Mogu jedino da spekulišem. U trenutku kad je snimljen taj album, “Letim, sanjam, dišem”, bend je postao veliki, komercijalni rok bend. Zapravo to je samo bila kruna nečega što je počelo još od “Distorzije”. Do “Distorzije” EL ORG je bio mali andergraund bend samo za manji krug isključivo urbane populacije. Posle te pesme je popularnost eskalirala, čak i preko onoga što sam ja priželjkivao. Ali već početkom devedesetih je to splasnulo i bend je manje više nastavio tamo gde je pre i bio.

Koja je najveća “unutrašnja” razlika između koncerata u velikim prostorima i svirki po malim klubovima?
– Pa, u klubu imaš prisniji odnos sa publikom, vidiš im lica, to je neki skup pojedinaca koje možes da vidiš i razlikuješ. U velikim prostorima publika se pretvara u nešto drugo, cela ta velika masa ljudi kao da postaje neko biće. Ja lično volim obe situacije i zato se i trudim da radimo i velike i male prostore, sve ima neku svoju draž, baš zato što je drugačije.

Kako posle toliko svirki u karijeri mislite da iznenadite publiku u Novom Sadu?
– Svaki koncert je iskustvo za sebe i nepredvidiv, baš zato i dalje postoje neki dugovečni bendovi, poput nas. Naš cilj i nije prevashodno da nekog iznenadimo, više bi bilo da uspostavimo neku specifičnu atmosferu i energiju između publike i nas. Mi jako volimo da sviramo u Novom Sadu, tako da se baš radujemo tom koncertu.

Gde ste sad?
– U 39. godini postojanja, na početku prolećne turneje 2019.  za album “Gde smo sad?”

Gde vidite sebe za 10 godina?
 – Apsolutno ne razmišljam o tome i na taj način, trudim se da živim u sadašnjem trenutku. Budućnost je totalno nepredvidiva i mimo naše kontrole. Svaki pokušaj da je držimo pod kontrolom se uvek završava stresom. Ja ne želim da to sebi radim. Bavim se time gde sam sad, u ovom trenutku, a budućnošću ću se baviti kad postane sadašnjost.

Šta ćete biti kad porastete?
– Videćemo, baš ta neizvesnost je ono što je zabavno i zanimljivo.

A.S.I.