Nije toliko bitno da li sam u Bukurešt otišao da bih gledao Godsmack ili sam gledao Godsmack jer sam se slučajno zatekao u gradu prelepe arhitekture u kome u istoj ulici postoji muzej kiča i nebrojeno “nazovi klubova” u čijim izlozima plešu “kurave u negližeu“ pokušavajući da prikažu svoj grad kao veliku prestonicu svačega i svega, ali odajući utisak Amsterdama za sirotinju sa mentalitetom ciganmale u kojoj za ceo vikend nisam uspeo da pronađem mesto sa kulturnom live muzikom… Elem, ono što je bitno jeste to da je u gore navedenom gradu Godsmack imao dva vezana rasprodata koncerta.

[accordion title=’Dragan Miočinović’]

Dragan Miočinović rođen je 8. marta 1990. godine u Virovitici. Diplomirao je na Fakultetu organizacionih nauka i dobio zvanje inženjera informacionih tehnologija. Živi i radi u Beogradu baveći se svojom strukom. Aktivno se bavi muzikom i jedan je od osnivača beogradske grupe Sink u kojoj svira gitaru i piše tekstove. Sa grupom Sink snimio je dva albuma, “Sve što nisam ja” objavljen 2014. godine i “Pred stubom srama…”, koji je objavljen 2017. godine. Svoje prisustvo na sceni i umetničkim krugovima Beograda i Srbije, zajedno sa svojom grupom dokazuje velikim brojem nastupa širom zemlje i učestalom angažovanošću. Aktivno se bavi i pisanjem poezije, a “Poslednji krik svega što nisam…”  je njegova prva zvanično objavljena zbirka pesama.[/accordion]

Ovo je poslednji koncert prve evropske turneje grupe Godsmack koja je odlučila da rumunsku publiku počasti duplim koncertom i svoj kraj turneje na kojoj promoviše prošlogodišnji album proslavi u Bukureštu. Ne bih da napominjem da su na ovoj turneji momci posetili Beč, Budimpeštu, Sofiju i Bukurešt (dva puta), a da je Beograd opet ostao uskraćen za jedan ozbiljan rokenrol spektakl, kao da se nalzi u Aziji ili Africi, a ne samo 500 km dalje  (ili bliže) od ovih gradova. Opet nebitno. Ili možda jeste bitno…

Ne mogu reći da sam veliki fan grupe Godsmack, benda čiju muziku smatram receptom za dobru komercijalu, naročito jer mi poslednji album benda “When Legends Rise” koji promovišu na ovoj turneji, kako muzički a tako i produkcijski nije baš najjasniji izbor, ipak želja da vidim ovaj bend proizilazi iz poverenja da Sali Erna i ekipa tokom cele karijere tačno znaju šta rade.

Nisam lenj i koristim lep dan da prošetam ranije do ogromnog Carol parka u kome se nalazi Arenele Romane i ostajem zapanjen i znatiželjan jer Godsmack će večeras nastupiti u starom rimskom teatru kružnog oblika i to možda na otvorenom, jer se arena u slučaju lošeg vremena prekriva (tako sam čuo od lokalaca). Prostor zamišljam kao manji Tašmajdan u rimskom stilu i sa nestrpljenjem iščekujem 19 časova.

Očekivani broj metalaca ispred arene izostaje, a to pravdam činjenicom da je ovo ipak drugi koncert i da nije realno da prodaju “dva Tašmajdana“ u gradu samo 500 km dalje od Beograda. Prilazim ulazu, čekiram kartu i bacajući pogled na pedesetak pretežno muškaraca tipično uniformisanih u crna metalska obeležja, ulazim u prostor gde će večeras omaleni Sali Erna sa svojom ekipom završiti evropsku turneju. Šator! Koji kurac!? Ušao sam u tamni šator nešto veći od Amerikane, dakle kapaciteta do oko hiljadu ljudi, podeljen na fan pit i ostatak prostra koji čini dve trećine “arene“. Nije mi jasno. Ne želim da se sećam svog poslednjeg iskustva slušanja muzike pod šatorom (istini za volju pre više od 20 godina), ali ne prestajem da se pitam na šta će ovo da liči? Gde je rimski teatar, gde je veliki stejdž, jesam li na pravom mestu? Ok. Nije bilo realno očekivati dva puta po pet hiljada ljudi u gradu zbunjenog  identiteta i sa ciganmalom nalik na nekoliko Skadarlija većih razmera u svom srcu, ali šator…!

Prostor za sada deluje praznjikavo, sem fan pita i svi očekujemo izlazak predgrupe Like A Storm, novozelandskog benda koji promoviše svoje poslednje izdanje “Catacombs”. Gase se svetla, a sa razglasa čujemo nešto nalik na liturgijsko pojanje uz gomilu mikrofonije. Prisutni se hvataju za uši, a meni nije jasno kako je moguće napraviti mikrofoniju tokom puštanja jebenog sempla. Stejdž je prepolovljen banerom na kome vidimo album art benda ispred koga momci usplahireno izlaze i hvataju svoje instrumente. Glasno je. Jako je glasno. Čujem isključivo “kšškšššškšš“ i duplu pedalu kroz koje se probija vokal Matt Brooksa. Ne mogu da kažem da bend ne zvuči moderno, lože se na to što sviraju i deluje kao da se savršeno uklapaju u izbor Sali Erne, koji je i sam najveća ložana ikada, ali lokalna publika je očekivano nestrpljiva da vidi Godsmack. Posle druge pesme želim da pobegnem napolje zbog svetlosnih blajndera koji neprestano i neartikulisano izazivaju potencijalni epileptični napad i pokušavam da nađem mesto gde ću izbeći još jedan svetlosni šok. Ne vredi. Momci praše solidno, ima tu i hitničnih pesama kao što je “Become The Enemy” i isto tako modernih neparština ali jedino o čemu razmišljam je da želim da razvalim glavu lajteru i o tome kada ću odlučiti da zapalim iz šatora ako se epileptična idila nastavi i tokom Godsmackovog performansa.  Zvuk je i dalje nedefinisan, a Matt Brooks ne prestaje da nas podseća da smo ovde svi zbog Godsmacka i kako ćemo se uskoro nezaboravno provesti, posle svake pesme uzvukujući “Hej Bukurešt!”. Otići ću do lajtera i pitati ga da li je normalan, jebeš mi sve. Gledam ljude kako sakrivaju oči i dokazujem sebi da nisam jedini namćor u publici. Uz nešto nalik na električnu kantri numeru nastup benda Like A Storm je završen a njime i četrdesetpetominutno maltretiranje publike svetosnim efektima. Nemam pojma da li mi se bend sviđa, ali nadam se da Sali zna šta radi, otići ću kući ako budem morao da trpim ovo svetlo naredna dva sata i neće mi biti žao.

Sa razglasa se tiho ređaju hitovi, kreće Metallicom, a užurbani tehničari sklanjaju banere benda Like A Storm. Sledi Lateralus i moje raspoloženje se lagano popravlja dok Mejnardovo tiho stenjanje prekida line check svakog instrumenta i po malo iznenađen ovim procesom (imali su juče na ovom istom mestu koncert, čemu opet tonska proba) primećujem da svaki instrument i svaka boja zvuče savršeno. Sa razgasa se ređaju Sliknot, Korn i još par hitova, a svi sa nestrpljenjem očekujemo paljenje mraka.

I mrak konačno počinje. Snažni udarci pesme “We Will Rock You” odzvanjaju šatorom, uz po malo distorzirani miks posle koje sledi “Dream On” grupe Aerosmith i “Hey Jude” koju publika veselo peva uz svetlosne efekte, očekujući Godsmack na stejdžu. Ovo je uobičajen intro mashup koji koriste na ovoj turneji kao da time žele da skrenu pažnju svima zašto smo zapravo svi zajedno ovde i sada i čega treba uvek da se sećamo. Momci izlaze na binu, ali umesto očekivane “When Legend Rise” kojom je bend započinjao koncerte na ovoj turneji Sali počinje da svira “Someday”. Publika nije podivljala a Sali deluje umorno. Sve mi izgleda kao dogovoreni nastavak jučerašnjeg koncerta i ako je zvuk savršen a svetlo tačno onakvo kakvo treba da bude (nema epileptičnih udara i hvala Bogu na tome). Šenon Larkin ustaje sa svoje stolice, poziva publiku i započinje bubnjarski stampedo pesme “When Legend Rise”. To smo čekali! Sali zvuči odlično! Na trenutke neprimetan zbog svog omalenog rasta, vlada binom i zahteva od publike da prati svaki njegov pokret. Gase se svetla i grmi zvuk motora kojim počinje pesma “1000hp” kojom nas momci podsećaju da su nekad bili niko i ništa, kako nikoga nisu zanimali, a da im je sada mnogo do jaja i da su veliki i jaki i da žele da budu još glasniji, “Turn that shit up louder”! Ok, malo loženja – sasvim očekivano, Sali je nekrunisani kralj ove pojave. “Dobro veče svima. Odlučili smo da baš u vašem gradu završimo turneju i to dvostrukim koncertom. Ok, ko je od vas bio juče ovde”. Muk. Tu i tamo po neka ruka u vazduhu. “Čekaj, koji kurac, sedam podignutih ruku!? A juče kada sam pitao ko dolazi na sutrašnji koncert, svi su odgovorili potvrdno! Nema veze, još bolje, onda je ovo novo za vas i novo za nas i zato ćemo svirati i stare i nove pesme”. Šenon svakim pokretom i udarcem poziva publiku na aktivno učešće u koncertu. Ređaju se “Cryin’ Like a Bitch” i “Say My Name”. Grmi “Straight Out Of Line” i publika reaguje najglasnije do sada, a znaci umora na Salijevom licu su neprimetni. Nakon Salijevog igranja sa guitar talkboxom dosadašnji deo koncerta dostiže vrhunac na pesmi “Awake”. Svetlosna eksplozija. Blajnderi, strobovi, sve u sekund tačno i na mestu, lomi i trese kao uragan. Oduševljen sam. Sali najavljue pesmu “Unforgettable” kao još  jednu od pesama sa novog albuma i koncert dobija nešto intimniji tok. Započinje “Something Different” uz produženo razlaganje na početku pesme, a sama stvar dobija totalno drugačiji karakter i pokazuje koliko neke pesme mogu oživeti na samom koncertu, dobiti transformaciju i da su zapravo stvorene za live izvođenje. Pesma “Keep Away” kulminira svakim svojim sedećim refrenom. Sali skida gitaru, besan je i snažan a “Love, Hate, Sex, Pain” kao da izvlači iz njega poslednje atome snage. Ne odustaje! Lomi! Prepuštamo se magiji i uživamo u izvođenju ritualne “Voodoo”. Događa se nešto jako zanimljivo. Na stejdžu se se iz mraka pojavljuju dva seta bubnjeva. Levo je Sali a desno Šenon. Počinje improvizacija uz rifove Tonija Romboloa. Gledamo žongliranje palicama, bubnjeve koji se vrte u krug i okršaj dva sigurna i tačna bubnjara. Oni su odlučili da naprave zajebanciju i Sali provocira Tonija da nastavi sa AC/DC i Metallica rifovima. Publika je odlepila!

Posle dugog bubnjarskog performansa, setovi se sklanjaju i počinje “Whatever”. Naglašene pauze na kraju pesme daju Saliju prostor: “Želim da čujem Go Away najglasnije na svetu – ako ovo uradite onako kako očekujem, ja vam se ovde zaklinjem da ću na prvom sedećem koncertu kada se vratimo u USA svima u publici reći da su jebene pičkice u poređenju sa vama“! Još jedno oduševljenje i najglasniji urlik te večeri kojim se završava zvanični deo koncerta. Gromoglasno “bis bis” vraća bend na stejdž a Sali sedeći za klavirom počinje setnu priču o tome kako mu je muka od gubljenja važnih i dragih ljudi u njegovom životu. “Osnivamo fondaciju koja će se zvati Scars – svi imamo ožiljke, isto kao što su ih imali i Kris Kornel i Čester i mnogi drugi. Ne smemo to dozvoliti, želim da pomognemo svim tim nesrećnim ljudima, a ovo je pesma za njih“. Nisam fan poslednjeg albuma ali pesma “Under Your Scars” je možda najjači utisak sa ovog savršenog koncerta za koji želim da traje bar još sat vremena.  Klavir je uklonjen a Sali silazi u publiku i peva o svojoj otpornosti na metke dok publika peva horski prateće vokale. I dolazimo do vrhunca, “I Stand Alone” – treba li trošiti reči! Kraj! Ili ne… Momci se vraćaju, još jednom. “Presrećni smo, doći ćemo opet, ali sledeći put u nekom lepšem i većem prostoru, ako me razumete“ – ma neee, pomislio sam da si oduševljen šatorom – “Ok, sada želimo da se zabavimo. Sviraćemo jedan cover, nešto što vi sigurno znate, nešto što i ja znam da pevam, hoću da ponovim da ste najbolja publika, bolja od one juče,ne znam kako je to moguće, isti grad a dve totalno drugačije grupe ljudi. Hvala vam, dokle god ovaj bend postoji dolazićemo u Bukurešt!“. Gase se svetla i započinje “Highway to Hell”! Šator je podivljao. Ponosan i razuzdan Sali bez trunke srama uživa u ulozi cover benda, nadam se svestan da je njegova ekipa kako u vizuelnom tako i u muzičkom smilslu možda i prevazišla legende od kojih su učili. Kakav koncert!

Izlazim pun utisaka, u ušima mi zuju a kroz glavu odzvanja “vraćaćemo se dokle god postojimo“. Iskreno se nadam da će im neko reći da na potezu Beč – Budimpešta – Sofija – Bukurešt postoji još jedan veliki grad u koji verujem i za koji znam da ima muda da ugosti jedan ovakav bend i ako možda nema dovoljno dobar prostor ovog kapaciteta. Pa šta!? Nema ga ni Bukurešt, a siguran sam da ako ništa drugo naši promoteri i organizatori mogu da stisnu svoja muda i rizikuju pa makar i mi razvukli šator za hiljadu ljudi željnih svetskog spektakla. Pa da se prebrojimo, što bi rekao onaj mutavi…

Dragan Miočinović