Veoma sam uzbuđen što dolazim u Beograd kao pozorišni glumac nakon punih 27 godina. Poslednja predstava koju sam ovde igrao je “Majka hrabrost”, koju je režirala Lenka, a bila je naša antiratna priča. Igrali smo je celu 1991. a poslednju, februara 1992, u Beogradu.

Ovako za Novosti, uoči dolaska u srpsku prestonicu, govori glumac Rade Šerbedžija, koji će krajem juna gostovati sa predstavom “Antigona – 2.000 godina kasnije”, njegovog pozorišta Ulisis, a koju je režirala Lenka Udovički.

Uzbuđenje pred dolazak u Beograd ima i ceo ansambl Ulisisa, projekta i pozorišta koje danas ima evropsku reputaciju i koje za Šerbedžiju, koji najviše vremena provodi snimajući u Holivudu, predstavlja “letnje punjenje baterija”. Ljubav koju ne napušta ni nakon niza rafala koje je doživeo od zadrtih hrvatskih desničara kojima smeta i sama činjenica da se pozorište događa na ostrvu vezanom za Titovo ime.

Da li je postojao neki razlog što niste, kao glumac, u međuvremenu dolazili u Beograd?
– Nisam se ni bavio teatrom, osim Ulisisom, koji je gostovao sa dve predstave u srpskoj prestonici, ali ja u njima nisam igrao. Poslednjih godina radio sam koncerte u Beogradu, ali koncerti su koncerti. Ali, kada razmislim, u ovih 28 godina u Zagrebu sam samo jednom gostovao u HNK.

Očekujete li da će beogradska publika sa zanimanjem dočekati “Antigonu”?
– Beogradska publika je odnegovana, znalačka, koja prepoznaje prave stvari. Jedna od najboljih publika koje ja pamtim.

Danas ste vi, pre svega, svetski glumac, ni Hrvat, ni Srbin. Ali, kada kažete nešto u Beogradu, napadnu vas u Zagrebu i obrnuto.
– Kada odem u Ameriku, a sada sam bio četiri meseca snimajući drugu sezonu serije Ridlija Skota “Strange Angel”, zaboravim na sve. Nema naših novina, televiziju ne gledam ni kada sam ovde. Čovek uzme te proklete novine, one su zarazne iako znaš da mnogo tih stvari koje se pišu nisu takve, ali opet, neki đavo te vuče. Ali, kada dođem ovde, odmah upadnem u tu zamku informacija i počnem da se nerviram.

Vaše reči često uzbude ova naša balkanska dvorišta?
– Čovek koji je u ovim svim zbivanjima na strani mira i rešavanja problema na ljudski, dostojanstven način, nepoželjan je i na jednoj i na drugoj strani. To je cela istina. A ja sam od početka bio protiv rata, kao što bih opet bio protiv, jer smatram da gubitak jednog jedinog ljudskog života nije vredan nikakvih ratova, jer sve može da se reši drugačije.

Da li smo, i posle 27 godina, koliko niste bili u Beogradu, i dalje duboko ukopani u prošlost?
– To što mi živimo je problem malih naroda. Tu se radi da su sredstva za proizvodnju u našim državama u rukama stranaca. Mi smo rasprodali sve što se rasprodati može. I među našim političarima ima dosta dobrih i dobronamernih ljudi, koji žele pošteno da rade, ali se ne može dalje od čišćenja dvorišta. Kako mi možemo da napravimo neku dobit, kada nemamo sredstva za proizvodnju u svojim rukama? Čak ni putevi nisu naši, prodati su, da ne govorim o bankama. Evo, sada se u Hrvatskoj i brodogradilišta zatvaraju i to je katastrofa.

Kada ste u ovom kontekstu govorili o bivšoj državi Jugoslaviji, odmah su vam prišili etiketu jugonostalgičara?
– Nema to veze sa nostalgijom. Uvek ću da budem nostalgičar i sećam se svog detinjstva, mladosti, života. Živeo sam u jednoj zemlji u kojoj sam bio srećan i to uvek ponavljam. Duboko razumem i ljude koji su u toj zemlji bili nesrećni, saosećam sa njihovim problemima. To ne znači da nemam zamerke na onaj sistem, glupost jednopartijskog sistema, na sve ono što je bilo vezano za komunističku partiju. Ali, ako se život posmatra na način da stvari trebaju da se poprave, onda ovo do čega smo došli, način na koji smo to popravili nije bio ispravan. O tome se radi.

Da li je i za ovaj naš trusni, balkanski prostor, kultura dobar recept da se bolje razumemo?
– Moramo da se bolje razumemo, mi smo ljudi koji govorimo jedan jezik koji svi razumemo. Razumemo ne samo srpski i hrvatski, već i makedonski, slovenački. Moramo zajedno da radimo ne samo umetničke koprodukcije, već i projekte u privredi. Mnogo će nam lakše biti svima, u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, lakše nego da se neke stvari rade sa velikim korporacijama.

Hrvati i Srbi, kada urade neki korak napred, odu i dva unazad. Nikako da se odlepimo od prošlosti?
– Zato što uvek postoje ljudi koji profitiraju na patnji drugih i ne daju da se stvari razvijaju normalnim tokovima. Kada dođu izbori, podseća se na prošlost, nepravde, ratne strahote. Naravno da je toga bilo, ali treba ih nadilaziti. Bio je strašan rat i pre ovog rata, pa su ljudi na neki način išli dalje, gradili nove mostove. Nisam za oproštaj krivcima koji su činili zločine, i njih treba kazniti. Ne može se zaboraviti, ali se stvari mogu sa nekom dobrom voljom nadilaziti i treba graditi mostove za novi život. Kako ćemo drukčije? Da živimo do kraja na nišanu jedni drugima?

Da li je zajednička Evropa rešenje?
– Zamislite kada svi uđu u Evropu i ne bude granica! Ko će onda biti taj koji će na ovim prostorima zapovedati?

HL/Izvor: novosti.rs