Za učešće na ovogodišnjem Bass Player Festivalu prijavila su se 34 benda tako da je muzička komisija u sastavu Vlajko (Neverne bebe), Saša Novak (Psihomodo pop), Bane Jelić (Osvajači) i Milan Mladenović (Ispitni Rock) imala zaista težak zadatak.
Od 34 prijavljena, komisija je odabrala šest takmičarskih bendova: Madresi, Hazel, Lisilo, Krstaši, Dusi i Sindrom, a revijalnom delu nastupio je Bandx real tribute ACDC.
Renato Ivković/ Photo: Facebook/ Bass Player Festival Mladenovac
O pobedniku ovogodišnjeg izdanja festivala odlučivao je žiri u sastavu: Vlajko (Neverne bebe), prošlogodišnji pobednik iz Užica Milan, Đule (Vatrostalno staklo) i Aca Jekić (Crazy Litle Trio).
Proglašenje pobednika…
Festival je zbog vremenskih prilika premešten u halu Sportskog centra u kojoj se okupilo oko 300 posetilaca.
– Ove godine smo ostvarili i saradnju sa dva festivala, tako da je pobednik osim bas gitare i plakete koja je ručna izrada firme Biro Fiskal, svoj bend obradovao i nastupima na 11 Bedem festu u Nikšiću i na ovogodišnjoj Rokerijadi u Petrovcu na Mlavi. Osim toga, pobednikov bend dobija i snimanje singla u Mr Sound Studiju u kojem su svoj prvenac radili Cotton Pickersi – izjavili su organizatori.
Pored gorepomenute saradnje, organizatori su odlučili da praksa bude da nastupa uvek po šest bendova u takmičarskom bloku i da kategorija koja se bira bude samo jedna – najbolji basista.
– Zahvaljujemo se svim učesnicima, svim ljudima koji su došli i svima koji su nam pomogli u organizaciji – poručili su za kraj organizatori.
Skoro 70 godina nakon smrti tragične meksičke umetnice Fride Kalo, istraživači iz Nacionalne biblioteke zvuka u Meksiku pronašli zvučni zapis za koji se veruje da se na njemu čuje glas čuvene slikarke.
Preslušavajući arhiviranu kolekciju doniranih zvučnih zapisa sa radija, istraživači su naišli na ženski glas koji opisuje umetnika Dijega Rivieru i smatraju da glas pripada Fridi Kalo, prenosi Nacionalna geografija.
Audio zapis dug 90 sekundi iz pilot epizode meksičkog radio programa „Neženja” iz 1950. godine opisuje Rivieru kao: „Veliko i krupno dete, prijateljskog lika i tužnog pogleda.
– Njegove istaknute, tamne i inteligentne oči i pogled teško je zadržati – čuje se na snimku.
Ovaj tekst ispričan je ženskim glasom, za koji se veruje da je pripadao Fridi Kalo, supruzi i profesionalnoj partnerki u slikarstvu Dijega Riviere.
Audio zapis datira iz perioda oko 1953. ili 1954. godine, a sagovornica je predstavljena kao slikarka koje više nema.
Photo: Promo
Frida Kalo je preminula malo pre emitovanja radio programa, 13. jula 1954. godine, u 47. godini.
Pronađen audio zapis mora da prođe dalja istraživanja u koja će biti uključeni eksperti iz različitih oblasti, poput zvaničnika iz biblioteke zvuka, inženjere, audio stručnjake, pa čak i žive izvore.
– Pre nego što umetnička zajednica donese bilo kakve zaključke, mora da prođe dug put istraživanja i da u prosuđivanju bude striktna”, rekla je direktorka muzeja „Frida Kalo – Hilda Truhilo.
Poznato je da je pred kraj života Frida Kalo bila veoma bolesna, a kao neko ko je bio strastveni pušač i konzumer alkohola, pretpostavlja se da je njen glas u skladu sa tim bio „ispucaliji” i „dublji”. S druge strane, glas koji se čuje na zvučnom zapisu je glatak i nežniji.
– Postoji nekoliko faktora koji ukazuju na to da sagovornica u radijskom programu nije profesionalac: Pravi pauze kako bi uzela vazduh, što nije odlika profesionalaca, kao i to što pomalo šuška dok govori – objasnila je Sonia Korona iz španskog dnevnog lista El Paz.
Rođaka i potomak Fride Kalo, Mara de Anda, istakla je da u porodičnoj arhivi ne postoji ništa slično. Ona veruje da je u odnosu na zabeležen audio snimak Frida Kalo imala znatno grublji glas.
Kalo je bila jedna od najpoznatijih umetnica Meksika. Poznata je po auto-portretima i drugim radovima zbog kojih se smatra jednom od ikona feminizma. Kombinovala je nadrealizam sa grafičkim elementima odgovarajući na pitanja o identitetu, polu, rasi i klasama.
Kao mlada, dvadesetjednogodišnja umetnica, platila je da poseti studio znatno starijeg umetnika Dijega Riviere kako bi dobila profesionalne savete. Njihova veza bila je burna, s obzirom na Dijegovu sklonost ka aferama.
Prvi dan Exita od ove godine nosi naziv OPENS Day, a publika iz više od 90 zemalja sveta, već po dolasku na Petrovaradinsku tvrđavu moći će da se upozna sa činjenicom da su došli u Omladinsku prestonicu Evrope.
Program na glavnoj bini EXIT festivala 4. jula startovaće već od 19:00 časova nastupom noise rock grupe 65daysofstatic. Ovaj sastav lično je frontmen benda The Cure, Robert Smit, izabrao za predgrupu, te će se momci iz Šefilda pobrinuti za idealnu uvertiru za šou koji sledi.
Pošto The Cure planira početak nastupa već u 20:30, publici se savetuje da zamene svoje četvorodnevne vaučere za narukvice na vreme, ili da se, ako imaju jednodnevne ulaznice, zapute što ranije ka ulazima na tvrđavi, kako bi ušli na vreme i zauzeli svoje mesto ispred glavne bine.
The Cure/ Photo: Promo (Exit)
Tradicionalna ceremonija otvaranja, koju uvek krasi i vatromet, uslediće posle nastupa legendarnih rokera. Poznato je da već godinama unazad EXIT koristi svoju platformu priznatog svetskog festivala kako bi prilikom ceremonije otvaranja, uz pomoć uticajnih i poznatih pojedinaca, poslao poruku ljubavi, mira i tolerancije svetu.
Posle ponoći, belgijska superzvezda Lost Frequencies preuzeće komandu nad glavnom binom i prirediće provod bogat planetarno popularnim numerama. Hitmejkerski duh nastaviće se nakon toga i uz poznati ruski dvojac Filatov & Karas, a miks sirovog i emotivnog elektronskog zvuka iz kuhinje belgijskog dvojca Two Pauz biće idealan recept za zatvaranje bine toga dana.
I druga bina EXIT festivala dočekaće zvezde iz najvišeg svetskog ranga, jer se na mts Dance Arenu vraća njen kralj Carl Cox, kojeg u ovom pohodu na tvrđavu prate Maceo Plex, Charlotte de Witte, Monika Kruse…
Photo: Promo (Exit)
Photo: Promo (Exit)
EXIT festival ove godine će imati više od 40 bina i zona, a u rovovima jedne od njih – Explosive bine, čuće se jaki rifovi i žestoki vokali zahvaljujući sastavima Peter and the Test Tube Babies, Booze and Glory, Das Ich…
Na Addiko Fusion bini u četvrtak, 4. jula nastupiće: Bad Copy, Sajsi MC, Helem nejse, britanski sastav The Selecter, Raiven i Samostalni referenti.
Prvo veče na No Sleep Novi Sad bini, biće u znaku minhenskog kluba MMA – Mixed Munich Arts, a postavu će predvoditi I Hate Models, uz Shdw & Obscure Shape, Boston 168, Black Lotus, Martin Hilber…
U prilog nezaboravnom provodu ide i aktuelna prognoza za sva četiri dana Exita uz idealne vremenske uslove bez padavina i sa puno sunca, kao i temperaturom od 32 stepena po danu do prijatnih 20 tokom noći.
Među zajedničkim poduhvatima Exita i Omladinske prestonice Evrope Novi Sad 2019 – OPENS jeste i realizovan najširi domaći konkurs za mlade muzičare, OPENS Play@EXIT, a mladi pobednici ovog takmičenja pokazaće svoje talente i muzičku strast pred publikom Exita na četiri bine festivala.
Među tim zonama su i OPENS Future Shock bina, ali i OPENS State of EXIT zona koja već tradicionalno okuplja organizacije civilnog sektora iz celog regiona, gde će biti predstavljene brojne teme od društvenog značaja.
Beogradski bluz/rock bend Bluz Mašina objavio je drugi studijski album pod nazivom “Hotel prošlosti” koji je najavljen istoimenim singlom i spotom za pesmu “Ibar vodo” (jedinom obradom na albumu).
Na novom izdanju bend uspešno kombinuje bluz, rok i fank. Teme obrađene u tekstovima obuhvataju kritike modernog doba i društva u kome živimo, ali i ljubav i teške emocije koje su karakteristične za našu svakodnevnicu.
Album je namenjen prvenstveno modernoj bluz rok publici u Srbiji i regionu, a tekstovi su na maternjem jeziku: – Pesme su bliske onome što definiše moderni bluz-rok stil u svetu ali sa tekstovima na srpskom – kaže frontmen benda, Ivan Milenković.
Grupa Bluz Mašina na ovom albumu insistira na autorskom radu umesto na obradama klasičnih stranih i domaćih pesama.
– Postojala je jaka potreba za izražavanjem otpora stagnaciji i stvaranju novog autorskog talasa na bluz i rok sceni, uz uplive delova našeg kulturnog nasleđa. Jedna od pesama sadrži stihove naše izvorne pesme “Stani Ibar vodo” i samo ona se može smatrati obradom – kaže Ivan i dodaje: – Da bi se bluz rok autorstvo u regionu pokrenulo iz stagnacije, potrebno je više mladih bendova koji prave svoju muziku, umesto da obrađuju stare hitove. Ovim putem korača i grupa Bluz Mašina.
Bluz Mašina, album cover/ Photo: Promo
“Hotel prošlosti” je sniman u studiju Mašina 23. Produkciju potpisuju Saša Otašević i Ivan Milenković. Vokalni producent i lektor albuma je Vladimir Janković Jet.
Tekstove je napisao Ivan Milenković, a tekst za pesmu “Korak do Sna” napisala je pesnikinja Marija Radojičić, dok je tekst i ideju za pesmu “Lena Bluz” dao Saša Otašević (PogonBGD).
Na albumu su učestvovali gosti i eminenti muzičari domaće scene: Vlada Jet (Vlada Jet Band, Tunel, Crni Biseri), Dragoljub Crnčević (Point Blank), Duda Bezuha (Zona B), Pera Joe (Zona B), Darko Grujić (Point Blank, Raw Hide), Nikola Inić Inke (Inke & The Trailer) i Milovan Đuđić – Jimi (Petting Blues Band).
“Hotel prošlosti” možete da nabavite na svim relevantnim platformama, pouzećem preko Instagram ili Facebook stranice benda, a uskoro će fizičko izdanje albuma biti dostupno i u prodavnicama.
Bend Bluz Mašina postoji i radi od 2012.godine. Iza sebe imaju stotine nastupa, kako solo tako i festivalskih u Beogradu i širom Srbije.
Delili su binu sa bendovima: Yu Grupa, Divlje Jagode, Atomsko Sklonište, Dža ili Bu, Point Blank, Zona B… Trenutnu ekipu benda čine: Ivana Eremić (bubnjevi), Marko Eror (bas, prateći vokal) i Ivan Milenković (gitara, vokal).
Kanadska superzvezda Majkl Buble obara sve rekorde posećenosti i zarade na svetskoj turneji “An Evening With Michael Bublé Tour” u sklopu koje će 16. septembra 2019. nastupiti i u “obližnjoj” zagrebačkoj Areni.
Za samo sedam nastupa u Velikoj Britaniji u maju i junu, Buble i saradnici zaradili su 9,5 miliona dolara. Ako se tome doda 41 milion zarađen od 27 koncerata održanih ove zime na početku ove turneje, za samo četiri meseca zarađeno je – 50,5 miliona dolara.
Ovaj talentovani performer i izuzetan pevač tek je započeo nastupe u Evropi jer očekuju ga još koncerti u Australiji, Novom Zelandu i Severnoj Americi, a već se procenjuje da bi samo ova turneja mogla da zaradi oko 150 miliona dolara što Bublea svrstava na listu najtraženijih zvezda današnjice i na 12. mesto liste najbogatijih Kanađana.
Bublerov dolazak u ZG Arenu biće posebna prilika da ga čujete uživo jer će taj nastup biti jedini u regionu. Na tom nastupu promovisaće deseti studijski album “Love”.
Bubble je dobitnik četiri Grammyja, prodao je više od 75 miliona albuma, a s pravom ga zovu “fanrika novca”. Osim bogate kolekcije prestižnih nagrada Buble se kao solo pevač također može pohvaliti i ukupnom zaradom dosadašnjih pet turneja s iznosom od 385 miliona dolara na kojima je prodao više od 4,3 miliona ulaznica.
Priča iz Praga u kome smo gledali Alice in Chains i Tool neplanirano je dobila i svojevrstan treći deo kada me je dan nakon koncerta Toola pozvala koleginica sa pitanjem “Jesi slobodan sledeće nedelje da ideš službeno u Keln na nekoliko dana?”.
Plan je bio da putujemo u sredu i vratimo se u petak, a s obzirom da se sve dogodilo na brzinu cene hotela i letova bile su paprene. To nije nešto o čemu sam bio dužan da razmišljam, zato sam počeo da planiram kako bih na najbolji mogući način iskoristio nekoliko sati svog slobodnog vremena u velikom gradu severne Nemačke.
Bio je u pitanju period od srede do petka, pa nisam očekivao da je realno da vidim neki interesantan bend lokalne scene u sred nedelje zaobilazeći mrtvilo radne sedmice evropskih gradova. Možda ima neki interesantan koncert tih dana…
Pretražio sam događaje u Kelnu i ostao zatačen. Metallica Live at RheinEnergieStadion, Cologne on June 13th. Šta!? Je l’ moguće!? Brzinom svetlosti sam otišao na zvanični sajt bend u nadi da ću kupiti svoju kartu (ako mi to budžet dozvoli). SOLD OUT!
Ne znam zašto sam i očekivao da nije rasprodato, ali nada mi nije dozvolila da odmah odustanem. Pretražio sam interent u nadi da postoje neki zvanični preprodavci, međutim sve na šta sam nailazio bili su razni sumnjivi sajtovi sa visokim cenama ulaznica.
Do samo pre godinu dana radio sam u beogradskoj kancelariji Tickemastera razvijajući softver za skeniranje karata i generisanje bar kodova za događaje koje organizuje LiveNation, a karte prodaje najveći ticketing sistem na svetu Ticketmaster.
Ovo je jedan od tih koncerata. Rasprodat. I dok sam radio u toj kompaniji nije bilo jednostavno doći do karte, postojala je procedura od mesec dana čekanja između slanja zahteva i provera raspoloživosti i dostupnosti karata a onda proces od još nekoliko dana pred sam koncert ili festival pri donošenju odukle kompanije o dodeli ili rezervaciji karata.
Okrenuo sam nekoliko bivših kolega, međutim odgovor je bio očekivano negativan. Previše je kasno, koncert je za nekoliko dana.
Photo; Promo
Mora da postoji način da budem tamo. U najgorem slučaju otići ću ispred stadiona i pokušati da uđem i ako sumnjam da je ulazak moguć zbog personalizovanja ulaznica o kome sam čitao tih dana.
Pretražujem interent i ponovo dolazim do meni nepoznatih sajtova kao šta su Viagogo i Stubhub. U pitanju su platforme koje su posrednik između tapkaroša i kupaca.
Niko ti ništa ne garantuje, nema nikakvog računa, a sami sajtovi deluju jako nebezbedno. Odlazim da pročitam komentare korisnika ovih aplikacija i ne nailazim na pozitivna iskustva.
Čitam gomile komentara nezadovoljnih kupaca razočaranih previsokim cenama, neblagovremenom isporukom, falsifikovanim i nevalidnim kartama, totalno pogrešnim sedištima u odnosu na ona koja su plaćena i što je najgore nemogućnošću refundacije novca u slučaju problema. Ne sviđa mi se ovo.
Mislim da moram da prihvatim da neću biti na tom koncertu pitajući se da li je moguće da sam toliki baksuz da se ovaj spektakl odigrava pred mojim nosem – “pravi FOMO sindrom (fear of missing out)” rekao bi moj prijatelj sa britanskog ostrva.
Ne. Ne mogu da odustanem. Evo ovako, nisam planirao ovaj put, dobio sam priliku da posetim Keln a za to ću imati i dodatnu napojnicu u vidu dnevnica.
Odlučujem da mi neće biti žao da svoje dnevnice iskoristim na kupovinu karata ispred stadiona ili podmićivanje nekog Nemca sa balkanskim genima. Biću tamo.
Danas putujemo. Letimo za Minhen, a posle tri sata čekanja na minhenskom aerodormu imamo let za Keln.
Sedim u kancelariji, za dva sata krećemo ka aerodromu. Ispred mene je otvorena stranica Viagogo sajta. Đavo mi ne da mira. “Još 5 dostupnih karata”. Ma nemam hrabrosti za ovo, a i cene su stvarno nerealne. Ma daj, neka ide život. Ili ipak bolje ne.
Ajde da probam da kliknem da vidim šta je sledeći korak. “Najbolja ponuda. Još samo jedna karta za sektor parter. 10 zainteresovanih. Požurite.” – skupo je, prktično cela napojnica.
Kliknuo sam. “Imate 5 minuta da zvršite kupovinu”. Tajmer odbrojava. Ostavljam svoju adresu i podatke sa kartice. “Žao nam je, fizička karta ne može biti dostavljena na vašu adresu u Srbiji, previše je kasno. Ostavite adresu svog hotela.”. Ma otkud znam adresu hotela, ni ne zanima me. A i da znam ko zna ko će to da primi. Zajebi, ne mogu da se bakćem sa ovim. Ili ipak da pitam za adresu. Ma da, zašto ne bi stiglo na adresu hotela.
Ok idemo ispočetka. Parter. Jedna karta. Kupi. Vaš račun je… Uh. Provizija je ogromna! Ne mogu stvarno da dam ovolike pare, ovo je 50% više od mojih dnevnica. Hmmm…
“Još jedna karta za sektor donje tribine sever. Požurite. 8 zainteresovanih.” Cena je manja. Uz očekivanu proviziju ovo bi se uklopilo u moj planirani budžet. Hajde neka bude. Klik. Ne traže mi adresu. Šta je sad? Koje sranje od sajta, ovo je prevara neka najgora na svetu a ja najnaivnija ovca željna svuda da gurne svoj nos. Kolege primećuju moju nervozu i ukratko im objašnjavam o čemu se radi.
– Ma ti si lud, to je prevara, vidi na šta liči ta aplikacija.
– Koliko para kažeš? Ma, jebeš ga klikni…
Nadam se da ću dobiti mail sa svojim kartama.
– Slušaj, klikni bre na to dugme, Nemci su to, neće oni da se zajebvaju i varaju, to je za njih sitan novac.
Nemci su to. Krećemo na aerodrom za 20 minuta. Kliknuo sam. Dobijam poruku da je novac sa mog računa skinut. Čestitiamo, kupili ste kartu za Metallica at RheinEnergieStadion Cologne.
Proveravam mail. Još jedna čestitika. Novi mail sa brojem porudžbine i nekom kelnskom adresom na koju treba da odem i pokupim kartu sat vremena pre početka koncerta. Pa jesu ovi normalni? Kakva bre adresa, kakvih sat vremena pre koncerta, gde je moja ulaznica?
Dobro. Moj saldo je nula, karte nemam. Jebeš mu mater.
Slećemo u Minhen, odlazimo na svoj gejt na kome ćemo provesti naredna tri sata čekajući sledeći let za Keln. Ovo je sjajna prilika da napišem izveštaj sa koncerta Toola u Pragu, taman imam dovoljno vremena.
Prisećam se najiteresantnijih trenutaka, opet me prolazi jeza razmišljajući o Parabolama, o Jambiju, smejem se Baji koji kasni na koncert, Dekiju koga opominju da skloni svoj telefon…
Vreme prolazi brzinom svetlosti, dok gledam kolege izmorene čekanjem.
– Pišeš dnevnik a? Vreme je da se ukrcamo.
Prilazimo gejtu, a tamo nema nikoga. Gledamo table sa letovima, nema našeg leta. Šta se događa? Nismo zakasnili to je sigurno. Gubimo deset minuta u čekanju da se naš let pojavi na tabli. Nema ga. Odlazimo do prvog infopulta Lufthanse i raspitujemo se za svoj let.
– Ali ukrcavanje za vaš let je u toku.
– Nemoguće, nema nikoga tamo, sve vreme smo ispred gejta 30 i gledamo.
– Ali vaš gejt je promenjen na 28.
– Šta!?
Da li je moguće da nismo obratili pažnju. Trčimo ka gejtu 28 gde zatičemo službenika Lufthanse.
– Promašili smo gejt, evo naših karata.
– Žao nam je ukrcavanje je završeno pre pet minuta.
– Ali tu smo, ima sigurno još uvek vremena.
– Žao nam je, ukrcavanje je završeno, prozvao sam vas, niste čuli.
Nije nas prozvao. O Bože. Koleginica komentariše kako će nam sada uzeti sigurno po sedamdeset evra za promenu leta. Svi se osećamo jako loše. Dolazimo do šaltera sa reklamacijama i objašnjavamo situaciju. Službenica nas gleda ispod oka i proverava opcije.
– U redu. Vaš sledeći let za Keln je za tri i po sata, tačnije u 22h. Cena karte je 250 evra.
– Za sve nas 250 evra?
– Ne, cena je 250 evra po osobi.
– Koliko!?
Zajebi, uzećemo neku drugu kompaniju, neki voz, neću da im dajem 250 evra za let koji je već plaćen!
– Samo da vas upozorim da ukoliko ne odletite sa našom kompanijom, vaša povratna karta neće biti važeća.
Da li su normalni. Pognute glave plaćamo novi let. Nemci su to. Neverovtno. Provešću ceo dan na jebenom minhenskom aerodromu. Sam sam kriv. Moj saldo je -250 evra. I nemam karte za koncert.
[accordion title=’Dragan Miočinović’]
Dragan Miočinović
Dragan Miočinović rođen je 8. marta 1990. godine u Virovitici. Diplomirao je na Fakultetu organizacionih nauka i dobio zvanje inženjera informacionih tehnologija. Živi i radi u Beogradu baveći se svojom strukom. Aktivno se bavi muzikom i jedan je od osnivača beogradske grupe Sink u kojoj svira gitaru i piše tekstove. Sa grupom Sink snimio je dva albuma, “Sve što nisam ja” objavljen 2014. godine i “Pred stubom srama…”, koji je objavljen 2017. godine. Svoje prisustvo na sceni i umetničkim krugovima Beograda i Srbije, zajedno sa svojom grupom dokazuje velikim brojem nastupa širom zemlje i učestalom angažovanošću. Aktivno se bavi i pisanjem poezije, a “Poslednji krik svega što nisam…” je njegova prva zvanično objavljena zbirka pesama.[/accordion]
Posle prvog jutarnjeg radnog sastanka naš domaćin nam saopštava da je planirao da nas izvede na večeru na jedno od njegovih omiljenih mesta u gradu, ukoliko je to ok sa nama.
– Uh, ja ću pokušati danas da odem na koncert Metallice, mada, baš i nemam kartu, možda ću vam se ipak priključiti ukoliko ne uspem.
– Stvarno!? I kolega Kai večeras ide na koncert, možete zajedno otići do stadiona.
Kai, visoki plavušan sa dugom kosom zavezanom u rep, široko se nasmejao i ponudio mi da zajedno odemo po karte odmah nakon posla, a onda i da me vrati u hotel nakon koncert.
– To mesto nije baš blizu, a i stadion je daleko, tvoj hotel je na putu do mog stana, tako da ne moraš da razmišljaš o prevozu.
Završili smo dnevene aktivnosti i krenuli ka lokaciji na kojoj me čeka moja ulaznica, nadam se. Kai mi priča o bendovima koje je gledao, srećan je što će večeras ponovo gledati Ghost, koji će nastupi pre Metallice uz grupu Bokassa.
Kažem mu da nisam baš fan satansitičke muzike i da mi je ta cela priča smešna i neozbiljna, ništa manje glupava od Madone ili sličnih. Nije oduševljen mojim stavom, pa menjamo temu.
Priča kako ne voli nemački industrial, kako su tekstovi uglavnom loši i na nivou nemačke folk muzike, koju takođe ne voli, a pored toga previše je nacističkih ideja sakrivenih u bojama ovih bendova. E moj prijatelju, nemaš ti pojma šta je folk muzika. Rammstein mu nije među omiljenim bendovima, par pesama i to je to, ali je posednje oduševljenje doživeo slušajući Mastadon u prostoru za hiljadu ljudi.
– Znaš, ovde svakodnevno možeš da slušaš dobar koncert – Zavidim mu. Nemci su to.
Dolazimo do adrese na kojoj očekujem svoje ulaznice. Izlog. Prazan. Prostor u restauraciji. Nema nikoga. Auuu, fantomska adresa. Ok, zajebali su me, mogu samo da se nasmejem. Danke Doutchland pomišljam u sebi a Kai primećuje na dvadesetak metara dalje izlog za natpisom “Mail Box”. Odazimo do tamo, primećujemo otvorena vrata i dva službenika koja sede u prostoriji nalik na mini magacin, nešto kao izgubljeno – nađeno odeljenje.
– Dobar dan. Imam samo broj porudžbine i pasoš, nadam se da je to dovoljno.
– Moraćeš i da razvežeš kosu, danas je dan kada svi idemo puštene kose kroz grad – našalio se krupni dugokosi Nemac.
– Evo vaše ulaznice, samo potpišite ovde. Želim vam lep provod.
Otvaram koverat, ulaznica je tu. I Ticketmaster žig. Nordtribüne. Kai vadi svoju kartu i upoređuje sa mojom.
– Ouu, moja je masnija, jače su boje i kvalitetniji je papir, nadam se da imaš validnu kartu.
I ja se nadam. Dugom kolonom automobila stigli smo do parkinga u blizini stadiona.
– Mislim da nećemo stići da čujemo Ghost zbog gužve. Nema veze, ja sam ih već slušao, a ti ih svejedno ne voliš.
– Žao mi je stvarno, nadam se da ćemo stići…
Hodali smo u kolonama od hiljade fanova Metallice, retko ko ne nosi majicu sa obeležjima benda, a kao i uvek nasmeju me inatdžije u majicama bendova Iron Maiden i Megadeth. Prilazimo stadionu odakle odzvanjaju udarci i muzika.
– Prepoznajem ovu pesmu, Ghost je počeo – Kai nije srećan.
– Žao mi je…
– Nema problema, ovde ćemo se razdvojiti, moja karta je za zapadnu tribinu, ti nastavi ovuda i stižeš do severa.
Prva kontrola karata, nema skeniranja, prosto cepanje bez pogleda. Ok, deluje da je karta validna. Sačekajmo skener. Druga kontrola. Nema skaniranja.
– U redu je, ovo je vaš sektor.
Na stadionu sam. Frontalno okrenut ka bini. Ogromnoj bini uokvirenoj poznatim M i A Metallica fontom. Imam sjajno mesto, sve se vidi lepo i uopšte ne deluje tako daleko i ako su momci iz benda Ghost minijaturni, bina je ogromna.
Vreme na časovniku je 19:30, a spuštanje mraka u gradu na severu Nemačke nije ni blizu (ovde se smrkava oko 22h).
Ghost se čuje jako loše. Otprilike onako kako se čuje muzika sa Beer Festa dok prelazite Brankov most. Daleko, tiho, u basu, a sam show izgleda bledo i neubedljivo, jer em što je dan, em što je sve izrazito sitno, em što se ništa ne čuje.
Razmišljam kako stvarno nije pošteno prema predgrupi da dobijie ovoliko loš tretman da bi Metallica zvučala deset puta bolje, ali dobro, to je njihova stvar, meni je u ovom trenutku jedino važno da sam ušao na stadion, a satanistički show me i nije toliko interesovao, mada bilo bi mi drago da ih čujem barem onoliko dobro koliko sam ih dobro čuo kada su svirali u Beogradu pred Iron Maiden.
Nastup je neubedljivo završen a mala grupa u fan pitu je sa blagonaklonošću ispratila bend.
Tačno u 20:30 gase se reflektori (ali to ne donosi nikakvu promenu jer je još uvek dan), pale se ogromni video bimovi, sa razglasa odzvanja “Ecstasy of Gold”, a publika koja je do ovog trenutka gotovo napunila stadion sa oduševljenjem pozdravlja početak koncerta.
Naduvana su dva ogromna balona sa likovima članova benda iznad bine uz novi sempl koji označava početak pesme “Hardwired”…
Ok. Ovo je trenutak kada bih želeo da se zahvalim svima na dosadašnjem čitanju teksta, jer tek smo stigli do koncerta. Ovo je takođe trenutak kada ću zamoliti sve velike fanove benda Metallica da preskoče narednih nekoliko pasusa i jednostavno pritisnu Ctrl+F tastere i nastave čitanje ovog teksta od prvog pojavljivanja reči “Master of Puppets”.
Sa druge strane, svi oni koji smatraju Metallicu komenrcijalnom mašinerijom koja se odavno prodala i danas ne vredi ništa, mogu se opustiti u naslađivanju narednim delovima teksta sve do trenutka prvog pojavljivanja reči “Master of Puppets”. U redu? Nadam se da imamo dogovor i da neće biti povređenih osećanja.
Noge mi se tresu od nezadovoljstva. Svestan sam da mnogo serem, da mnogo očekujem, da sam i sujetan i bezobrazan i zajedljiv i sve što može da se kaže o publici kojoj moj profil pripada, ali ljudi ovo je sramota!
Bend se ne čuje! Ustvari čuje se… nešto… ali je užasno! Sve što čujem je Larsov prepojačan bubanj i Hetfildov vokal koji se guši u basevima.
Neverica. Neverica! Nije mi žao ni novca, ni cimanja, ni propuštenog leta, ali osećam se kao kreten.
Dakle, ne govorimo o tome da li se meni sviđa boja gitare, da li bi mogao kik biti malo tiši, da li je vokal previše naoštren, ovde govorimo o minimalnim standardima za praćenje kocerta.
Na sve to, napolju je dan. Sa bine piče raznorazni laseri, vatre, cirkuski spektakl, ali s obzirom da nije noć, ništa od toga nema poentu. Ovo je kao da gledam užasno lošu tonsku probu grupe Metallica.
Svirali su oni tu i “The Memory Remains” i “The Unforgiven”, čak i “No Leaf Clover”… sve je to sjajno i bajno, ali ne da me ne zanima i ne da ozbiljno razmišljam da se pokupim i odem, nego počinjem da prezirem Larsa koji se kretenski krevelji i ispada ceo koncert, Hetfilda koji kasni i peva sa pola snage, izbotoksiranog Kirka koji retko koju pesmu ne brljavi…
Alo debilu iskompeksirani samo se bubanj čuje, iritantan si onoliko koliko znaš da usereš svaku treću pesmu a sa tobom i Kirk, da se nosite bre svi zajedno sa Hetfildom koji vam liže obojici guzice i nesrećnim Robom koji vas trpi sve, Rob, rob… Razočaran sam!
Razmišljam o ovom izveštaju i o tome kako ne želim da ga napišem. I o tome kako ne treba više ni da idem na koncerte kada mi svaki ku*ac smeta. Spuštam se do izlaza sa tribine gde primećujem da je zvuk mrvicu bolji, jeste da ne vidim pola bine, ali bar mogu da čujem nešto. Prilazi mi omaleni tamnoputi fan Metallice i nešto me pita na nemačkom.
– Ma ne rezumem te ništa…
– A ok. Kako ti se sviđa sve ovo? – obraća mi se na engleskom.
– Užasno je! – odgovaram mu.
– Ovo je užasno, ja sam besan i ljut i idem kući posle sledeće pesme. Ovo je strašno. Ovo je nečuveno – siktao je.
Dobro je, nemam jedini problem.
– Znaš ja sam Grk iz Poljske, živim ovde poslednjih godina i već sam gledao Metallicu i bilo je dobro, stvarno dobro, ovo je jako neprijatno iskustvo za mene.
Pričaj mi o tome… U magli slušamo “Sad but True”, on mi napominje kako mu je to omiljena pesma, a naslov pesme savršeno odgovara celom događaju.
A onda momci kreću da sviraju neku obradu himne grada Kelna, Kirk nešto pokušava da solira, Rob peva, sve to zvuči traljavo pri čemu Lars trči po bini mirišući svoj pazuh i majmunišući se, Viva Colonia, što bi Deki rekao “Ja ih gledam i ne verujem”.
Ono što mi ceo koncert daje nadu je to što sam jako blizu partera, ograda je niska ali čuvari su postavljeni svuda. U nekoliko navrata silazim do njih u nadi da će me pustiti dole, jer mesta ima. Nema šanse.
– Ali ljudi, ne može da se sluša koncert odavde, u mrtvom uglu smo očigledno.
Nema šanse. Ljudi pokušavaju, zatrčavaju se i preskaču ogradu, redari ih jure, vraćaju nazad, svako traži svoj način da pobegne sa ove tribine, ali retko ko uspeva. Nemci su to.
Mrak se još uvek nije spustio. Stojim uz gelender i slušam odjeke mitraljeza. Sa velikog bima gledam vojnike kako tužno koračaju. Poznati tonovi ispunjavaju stadion. “One”.
Laseri su tu, ali su bledi i neprimetni pod svetlostima dana. U jednom trenutku primećujem uzak prolaz na drugi deo severne tribine gde nema provere karata. Ok, prošao sam i sada sam direktno okrenut ka bini. Zvuk je bolji, ali daleko od dobrog. Zašto nisam sišao ranije…
Čekaj, odavde se direktno ulazi na parter. Ovo je mesto sa koga ljudi iz partera idu do toaleta na severu i vraćaju se. Ovo je prilika. Tribinu i ovaj prolaz deli samo jedna najlonska traka. Korsitim nepažnju redara i gužvu koju su naprvile pivopije u potrazi za toaletom, zatrčavam se i brzinom svetlosti utrčavam u parter. Tu sam. Idem bliže. Kod miksete sam.
ZVUK JE ODLIČAN! Atmosfera je sjajna. Konačno je pao i mrak. Gledam na sat. Pet minuta do 22h. O Bože, sviraju već sat i po vremena, nadam se da nisam stigao na kraj.
“Master of Puppets”. (Ovo je trenutak kada opet pozdravljam fanove benda i kada se opraštam od onih koji ne žele da čuju ništa lepo o grupi Metallica)
Dok se gase zeleni laseri koji su pratili “One”, stadion se trese od udaraca jednog od najpoznatijih rifova metala ikada.
Idem bliže, ništa me neće zaustviti. “Come crawling faster”, prizivaju me i dovlače gotovo do samog fan pita. Brejk pesme i jedno od mojih omiljenih razlaganja – “Nemačka peva!” – horski otpevana solaža a onda “Hej! Hej! Hej!” na smenu sa “Master! Master!”
Za ovo se živi! Hetfild visoko podiže mikrofon i poziva publiku da peva poslednji refren. Kraj pesme je produžen “Keln, prati me”. Silovit završetak.
Hetfild skida gitaru. Nije valjda kraj… Ne, samo je menja. Lars ustaje sa stolice…
Novi set bubnjeva je postavljen maksimalno blizu publike. “Bože pomozi nam! Šta sad radimo?” Zvona! “For Whom the Bell Tolls” pomera i najuspavanije Nemce u publici, a kraj pesme prati Kirkova improvizacija koja se stapa sa početnim udarcima “Creeping Death” pesme!
Neopisivo sam srećan je sve ovo još uvek traje. Iz sveg grla “Die! Die! Die! Die!” i ceo stadion.
Lars je opet na nogama. Vatreni topovi sevaju iz bandera postavljenih za nošenje razglasa u krug, naizmenično. Sve oko mene kao da gori, toplota plamena se oseća kao da je vatra upaljena pred našim licima. Ovo je spektakl u pravom smislu te reči.
Više ništa ne mrzim. Lars opet postaje simpatičan, ono, budala koju volimo, Hetfild je opet ikona, Kirku je oprošteno sve, kao da su ti tonovi na kraju krajeva toliko i važni, osećam se snažno, isupnjen sam ljubavlju i zadovoljstvom, zbog ovoga više od svega volim ova mesta. I zahvalnošću. Neopisivom zahvalnošću. Hvala tapkarošima. Hvala Kai. Hvala firmi! “Nije kraj…” – ponvaljam u sebi posle svake pesme.
– Ok, odsviraćemo još nešto… Koju pesmu biste želeli sada da čujete?
– Seek! Seek! Seek!
– U redu, a šta vi kažete kada ja kažem “Seek”!?
Započinje jedan od najstarijih hitova benda a na ogromnom video bimu koji pokriva kompletnu binu vidimo ulaznicu iz 1984. godine i koncerta Metallice baš u ovom gradu. Metal Hammer Tournee – Metallica & Special Guest. Kakav divan detalj. Sada bih bio ponosan da sam rođen u ovom gradu, verujem da ovi ljudi osećaju ponos. “We are scanning the scene in the COLOGNE tonight…” Volimo ovu pesmu.
– Hvala vam i doviđenja!
Kratka pauza, a posle nje još jedan krug zaraznog rifa i pepoznatljiv Robov ringišpil sa bas gitarom oko vrata. Kraj pesme i kraj zvaničnog dela koncerta ispraćen hiljadama blajndera sa bine.
Svetla su ugašena. Ok, ne mogu biti ljut na sebe jer je sve ovo trajalo kratko, ali ipak sam ljut. Verujem da nije kraj jer nisu odsvirane neke od pesama bez kojih koncert jednostavno ne bi bio kompletan.
Bim prektivaju slova E T A L L I C koja u kombinaciji sa slovima M i A fizički postavljenim oko bine podsećaju zašto smo tu. Sa razglasa se ponovo čuje mutan sempl. Na svaki udarac gasi se po jedan piksel bima.
Nisam siguran šta je u pitanju ali zvuči kao nešto sa poslednjeg albuma. Ogromna nemačka zastava prekriva ceo bim i tu će ostati tokom cele pesme. Ponovo osećam ponos u srcima Nemaca.
Da, tako je, sempl završava a momci opet istrčvaju, “Spit Out the Bone”. Ne samo da nije kraj, nastavljaju koncert novom pesmom kao da smo tek negde na sredini nastupa. Ova pesma traje bar osam minuta. Publika nije naročito uključena u ovu stvar, po malo deluje kao i da se iščuđava i ako je kompletno izvođenje pesme ispraćeno vatrenim impulsima sa bine.
Primećujem da pesma zvuči lošije od ostatka repertoara koji sam malo čas savršeno dobro čuo. Nekako je to tipično za klasične treš pesme ove brzine i milion pokretna trzalicom u osam minuta, sve zvuči po malo izgužvano ali opet glasno i ljuto.
Podržavam izbor benda koji je sa novog albuma pored ove pesme odsvirao i “Hardwired”, “Here Comes Revenge” i “Moth Into Flame” ali to su bili oni trenuci za kojima i sada patim jer nisam bio na istom ovom mestu i ne želim da ih se prisećam.
Da, svirali su i “Frantic”, taj odvratni nikad oprošteni biser njihove karijere, koji svakim novim albumom Metallice postaje sve važniji i izbrušeniji kao i ostatak tog nesrećnog “St. Anger” albuma.
Na stadionu se smiruju strasti i počinje “Nothing Else Matters”. Nekako čovek bi rekao da je vrhunac patetike osetiti nešto posebno prilikom slušanja ove izlizane balade, jednog od najvećih metal bendova u istoriji ovog žanra, ali trenutak “Forever trusting who we are” je noćas onaj najjači trenutak zahvalnosti i ljubavi koji osećam na ovim događajima.
Kao prisećanje na sve one lepe i ružne trenutke nakon velike pobede. Kao pri intoniranju himne na pobedničkom postolju. Daleko od svog grada, sam u srcu stadiona na kome je Zvezda pre dve godine pobedila kelnske jarčeve, veći i snažniji od svih.
Kraj pesme i zum na magnetima Hetfildove gitare, dok on lagano okida prazne žice uz hiljade zelenih lasera. Laganim pokretom, smanjuje zvuk na svom potenciometru i izvlači trzalicu koju sakriva levom rukom. Otkriva je a trzalica u bojama nemačke zastave oduševaljava sve prisutne. A onda i poleđina trzalice sa imenom grada i današnjim datumom.
Isti kadar i početak pesme “Enter Sandman”. A kako drugačije!?
Lagana tenzija a onda eksplozija i vatromet! Kao grom! Stadion je na vrhuncu svoje snage, a smenjivanje udaraca vatre i vatrometa gledamo do samog kraja pesme i onog najjačeg na samom kraju.
Sada je stvarno kraj. Tišina i dim koji se nadvija iznad bine. Rob, Kirk, Lars i Džemjs zagrljeni pred pedeset hiljada zadovoljnih ljudi.
Publika želi još. Koncert je trajao gotovo tri sata. Stvarno ne verujem da će nastaviti da sviraju i ako su momci i dalje na bini. Jedan po jedan prilaze mikrofonu, svako ima nešto da poruči publici. Ponovo zagrljaj, pa bacanje trzalica i pozdravi.
Svetla se gase a sa razglasa čujemo violončelo i tonove pesme “Nothing Else Matters”. Bina se pretvara u bioskopsko platno na kome vidimo Kelnsku katedralu i početak kratkog filma sastavljenog od najlepših trenutaka iz grada pre i za vreme samog koncerta. THANK YOU COLOGNE.
Svaka čast na svakom detalju, šta drugo reći na kraju svega.
Utisci me ne napuštaju. Bio sam na dva potpuno različita koncerta Metallice i to sve u tri sata iste večeri. Ali jutros nisam imao ni kartu. A onda sam zažalio zato što je imam. A onda sam zažalio zato što nisam ranije pronašao put do partera. A onda sam opet bio presrećan zato što sam uopšte našao put. A onda… Opet osećam zahvalnost, osećam se zdravo i čisto.
Dok tumaram parkovima oko stadiona tražeći Kaijev automobil vraćam se u realnost. Prethodnih sat vremena nije bila realnost. To su bili oni vrhunci zadovoljstva koji dolaze nakon neizvesnosti, tenzije, pokušaja i verovanja da je moguće, da je sve ostvarivo i da uvek postoji šansa da bude bolje i snažnije nego što je sada, da ne postoji granica i da ne postoji mesto do koga je nemoguće stići pomerajući granicu svoje želje i vere u njeno ostvarenje.
Mascom i grupa Električni orgazam pozivaju vas na matine druženje u četvrtak, 27. juna od 17:00 časova ispred radnje Mascom Store u Čumiću.
“Letim, sanjam, dišem” je esencijalno izdanje ne samo u diskografiji Električnog orgazma i ne samo zbog himničnosti jedne pesme, već zbog sviračkog i kreativnog naboja koji više od tri decenije neobuzdano struji kroz ovu ploču.
Posle trideset jedne godine, Srđan Gojković Gile pronašao je snimak sa verzijama pesama koje su prethodile finalnom miksu.
U četvrtak, na matineu u Čumiću, prisutni će slušati muziku sa jednog od ovogodišnjih Mascomovih Record Store Day izdanja – “Letim, sanjam, dišem-Alternativna verzija” grupe Električni orgazam, u prisutvu članova benda.
Tokom druženja sa grupom Električni orgazam, album “Letim, sanjam, dišem – Alternativna verzija” (u CD i LP formatu) biće prodavan po promotivnoj ceni.
Facebook je ukinuo svoju zabranu na naslovnu stvarnu albuma “Houses of the Holy” Led Zeppelina nakon što je umetničko delo pokrenulo automatske filtere cenzure.
Gigant društvenih medija zabranio je pre nekoliko dana cover klasika rock grupe iz 1973. – koja prikazuje golu decu koja se penju stijenama na Giant’s Causewayu u Severnoj Irskoj.
Kako se nagađa, sadržaj je kao neprikladan verojatno označio moderator koji nije bio upoznat s Led Zeppelinom i njihovim radom i blokirao je sliku zbog činjenice da podleže Facebookovoj zabrani uznemirujućih slika, pedofilije i drugih nezakonitih i opscenih sadržaja.
Houses of the Holy. cover
Peticija na Change.org pokrenuta je ubrzo nakon zabrane na Facebooku i prikupila gotovo 1.000 potpisa da platforma ponovno postavi sliku.
Facebook je sada ukinuo zabranu. U izjavi za Ultimate Classic Rock, portparol se osvrnuo na činjenicu da je gigant društvenih medija uklonio omot albuma iz razumljivih razloga.
– Kao što naši standardi u zajednici objašnjavaju, ne dopuštamo gole slike dece na Facebooku. Ali mi znamo da je to kulturološki značajna slika. Stoga je vraćamo na mesta da kojih smo ih uklonili – rekao je portparol.
Razmišljajuću unapred, Facebook je dodao kako će sada pažljivije razmotriti informativnost ili važnost teme kako bi se izbegle nepotrebne zabrane u budućnosti.
Ovogodišnji TerraViva Art Fest obeležiće izvođenje pet bendova i dva Live Acta elektronske i plesne muzike tokom dve festivalske večeri, a ulaz je slobodan.
Photo: Promo
Prve večeri, 19. jula, pod nazivom “TerraAcustica” (kao omaž festivalu embrionu TerraVive) nastupiće: Lady Jelena, Katarina Pejak Trio i bend DrvoTruo.
Drugo festivalsko veče, 20. jula, pod nazivom “TerraBeatz” biće usmereno ka promociji elektronske muzike, a nastupiće: bend Auf Wiedersehen, Hula Hoop, DJ Muzi i DJ Gigatron.
Lady Jelena/ Photo: Facebook @misslemonlives
Jelena Petošević a.k.a. Lady Jelena je svojim hitovima veoma brzo privukla zavidan broj slušalaca i pratilaca na YouTubeu, pa su njene pesme “Nikola” i “Watermellon love” postale deo svakodnevice mnogim ljubiteljima zvuka i kinky tekstova.
Odrastanje u Belgiji i vreme provedeno na studijama u Londonu, spojili su njen Balkanski duh sa zapadnom kulturom koja je podsticala na slobodu izražavanja.
Jelena se sasvim slučajno nasla u svetu muzike i ostala tu jer je shvatila da rečima, glasom, i muzikom, može da nasmeje, rastuži, uzbudi, i naljuti.
Očekujte sjajnu muziku, uz obilje emocije i umetnički performans.
Katarina Pejak/ Photo: AleX
Kantautorka, pijanistkinja i pevačica Katarina Pejak diplomirala je na Berklee muzičkoj akademiji u Bostonu, gde je dobila i nagradu za dostignuće u pisanju pesama od Songwriting katedre.
Početkom godine objavila je četvrti album, koji je dobio odlične ocene, a trenutno je i deo Blues Caravan turneje.
I domaći i strani kritičari i recezenti izuzetno cene Katarinin rad i nesvakidašnji talenat koji pokazuje svirajući kombinaciju bluza, soula, finog džeza, amerikane i klasičnog roka.
Kikindska publika će imati prilike da čuje repertoar sačinjen od materijala sa aktuelnog albuma “Roads that cross” kao i od nekih pesama koje su prošle godine činile repertoar koncerta “Killing the blues”, a koji je bio sastavljen od Katarininih omiljenih pesama drugih autora, poznatih i nekih manje afirmisanih. Pored Katarine, trio čine i Ana Protulipac (IrieFM, bas gitara i glas) i Peđa Milutinović (Vasil Hadžimanov, bubnjevi).
DrvoTruo/ Photo: Promo (TerraViva Art Fest)
DrvoTruo bend je pre 10 godina počeo kao “one-night stand” akustični duo, koji je spontano prerastao u trio.
Tako su trojica Kikinđana (Jovan Bajkin, Srđan Stojanović i Aleksandar Lipovan) pod tim “nepromišljenim” imenom – DrvoTruo, koji uvek zahteva tumačenja i objašnjenja, prošli zajedno oko 500 live nastupa – na ulicama Berlina, u Slovačkoj, Rumuniji, ex YU republikama i Srbiji.
U avgustu 2011. objavili su prvi album “Reprodukcija” sa 10 akustičnih obrada stranih izvođača za koje su uradili aranžmane.
Na zahtev Narodnog pozorišta iz Kikinde 2012. uradili su muziku za predstavu “Pidžama za šestoro”, Marka Kamoletija, u režiji Olje Đorđević.
Ove godine objavili su prvi autorski album koji sadži sedam žanrovski pomalo različitih pesama koje povezuje jedna zajednička nit – Drvo Truo.
Auf Wiedersehen/ Photo: Facebook/ Auf Wiedersehen
Auf Wiedersehen je beogradski bend nastao 2010. godine. Njihov muzički izraz utemeljen je na garažnom zvuku i obogaćen elektronskim uticajem koji muzici daje plesni karatker, ali i dalje pod jakim uticajem gitarskog rifa.
Zvuk Auf Wiedersehena može se definisati kao garažni disko ili electro disco punk. Spadaju u koncertno aktivne bendove, a sviraju u underground klubovima i festivalima u celom regionu.
Hula Hoop je kikindski eksperimentalni elektro/indie/flower-power/glam/funk i soul dvojac.
Na momente melanholičan, na trenutke besan, zaraznih refrena, ali kako sammi kažu “bez opasnosti po cincu-lincu letargiju”.
Autorski tandem Igor Grandić (TerraViva emeritus) i Vladimir Sedljak – Kreca (Vintage Picasso Chlapík) kikindskoj publici će doneti brojna muzička iznenađenja kao produkt konstantnog work-in-progress koncepta.
DJ Muzi/ Photo: Promo (TerraViva Art Fest)
Muberryite (DJ Muzi) je vrsan umetnik i muzički entuzijast. Kao DJ aktivan je lokalno (Južna Afrika) i u inostranstvu puštajući muziku različitih žanrovima (dance, disco, house, afro-beat).
Pored Južne Afrike nastupao je u Kini, SAD, Egiptu, Italiji i Meksiku.
Njegov muzički projekat pod nazivom “Mind your Language” spaja muziku koja se preuzetu sa autohtonih jezika i pronalazi, prenosi i priču.
Na taj način muzika koju svira naglašava ideju muzike kao arhivskog izvora usmenog znanja i pripovedanja.
Gigatron Selecta/ Photo: Promo (TerraViva Art Fest)
Ljubiša Nikolić (Gigatron Selecta), jedan je od osnivača i idejnih tvoraca kikindskog omladinskog festivala KOF. Bavi se muzikom kao DJ od 2003. i od tada je aktivan na lokalnoj i regionalnoj sceni.
Nastupao je sa mnogim izvođačima i bendovima: Hornsman Coyote, Jahmessenjah sound system, Shubba Ranks, Natty Riddim Sound, Eyesburn, Zion Crew, Reggulation…
Godine 2015. pokrenuo je projekat “Crossborder Creation” sa podrškom fondacije ECF iz Amsterdama u cilju povezivanja i kreativne saradnje mladih i neafirmisanih umetnika iz Srbije, Bugarske i Rumunije, a u sklopu projekta nastupao je u Sofiji, Velikom Trnovu i Ruseu.
Njegove nastupe odlikuje odlična selekcija roots regge, new roots, dub, ponekad i jungle muzike, a glavna poruke je širenje svesti i ukazivanje na globalne političke probleme kao i poziv na mir, ljubav, toleranciju i jedinstvo svih ljudi.
King Gizzard & The Lizard Wizard /Photo; facebook@kinggizzardandthelizardwizard
King Gizzard & The Lizard Wizard vraćaju se starim navikama. Australijski psihodelični rokeri najavili su novi album koji će nositi naziv “Infest the Rats’ Nest”, a izlazi 16. avgusta za etiketu Flightless/ATO. Reč je o njihovom petnaestom albumu koji izlazi svega četiri meseca nakon njihovog prethodnog izdanja “Fishing For Fishies”.
Na novoj ploči naći će se njihovi nedavni singlovi “Self-Immolate” i “Planet B”, a u najavi pišu kako je reč o njihovom najžešćem albumu dosad, budući da nadahnuće vuče iz zlatnog razdoblja thrash metala osamdesetih i bendova kao što su Metallica, Slayer, Exodus, Kreator i Overkill. Navedeno obećava neočekivan zaokret u zvuku benda.
“Infest the Rats’ Nest” je snimljen u smanjenoj tročlanoj postavi koju čine Stju Mekenzi, Džoj Voker i Majkl Kavano.
