Priča iz Praga u kome smo gledali Alice in Chains i Tool neplanirano je dobila i svojevrstan treći deo kada me je dan nakon koncerta Toola pozvala koleginica sa pitanjem “Jesi slobodan sledeće nedelje da ideš službeno u Keln na nekoliko dana?”.
MUZIČKI PUTOPIS: TOOL U PRAGU (MUZIČKO SAVRŠENSTVO. VIZUELNA EKSTAZA. MENTALNA KATARZA)
Plan je bio da putujemo u sredu i vratimo se u petak, a s obzirom da se sve dogodilo na brzinu cene hotela i letova bile su paprene. To nije nešto o čemu sam bio dužan da razmišljam, zato sam počeo da planiram kako bih na najbolji mogući način iskoristio nekoliko sati svog slobodnog vremena u velikom gradu severne Nemačke.
Bio je u pitanju period od srede do petka, pa nisam očekivao da je realno da vidim neki interesantan bend lokalne scene u sred nedelje zaobilazeći mrtvilo radne sedmice evropskih gradova. Možda ima neki interesantan koncert tih dana…
Pretražio sam događaje u Kelnu i ostao zatačen. Metallica Live at RheinEnergieStadion, Cologne on June 13th. Šta!? Je l’ moguće!? Brzinom svetlosti sam otišao na zvanični sajt bend u nadi da ću kupiti svoju kartu (ako mi to budžet dozvoli). SOLD OUT!
Ne znam zašto sam i očekivao da nije rasprodato, ali nada mi nije dozvolila da odmah odustanem. Pretražio sam interent u nadi da postoje neki zvanični preprodavci, međutim sve na šta sam nailazio bili su razni sumnjivi sajtovi sa visokim cenama ulaznica.
Do samo pre godinu dana radio sam u beogradskoj kancelariji Tickemastera razvijajući softver za skeniranje karata i generisanje bar kodova za događaje koje organizuje LiveNation, a karte prodaje najveći ticketing sistem na svetu Ticketmaster.
Ovo je jedan od tih koncerata. Rasprodat. I dok sam radio u toj kompaniji nije bilo jednostavno doći do karte, postojala je procedura od mesec dana čekanja između slanja zahteva i provera raspoloživosti i dostupnosti karata a onda proces od još nekoliko dana pred sam koncert ili festival pri donošenju odukle kompanije o dodeli ili rezervaciji karata.
Okrenuo sam nekoliko bivših kolega, međutim odgovor je bio očekivano negativan. Previše je kasno, koncert je za nekoliko dana.
Mora da postoji način da budem tamo. U najgorem slučaju otići ću ispred stadiona i pokušati da uđem i ako sumnjam da je ulazak moguć zbog personalizovanja ulaznica o kome sam čitao tih dana.
Pretražujem interent i ponovo dolazim do meni nepoznatih sajtova kao šta su Viagogo i Stubhub. U pitanju su platforme koje su posrednik između tapkaroša i kupaca.
Niko ti ništa ne garantuje, nema nikakvog računa, a sami sajtovi deluju jako nebezbedno. Odlazim da pročitam komentare korisnika ovih aplikacija i ne nailazim na pozitivna iskustva.
Čitam gomile komentara nezadovoljnih kupaca razočaranih previsokim cenama, neblagovremenom isporukom, falsifikovanim i nevalidnim kartama, totalno pogrešnim sedištima u odnosu na ona koja su plaćena i što je najgore nemogućnošću refundacije novca u slučaju problema. Ne sviđa mi se ovo.
Mislim da moram da prihvatim da neću biti na tom koncertu pitajući se da li je moguće da sam toliki baksuz da se ovaj spektakl odigrava pred mojim nosem – “pravi FOMO sindrom (fear of missing out)” rekao bi moj prijatelj sa britanskog ostrva.
Ne. Ne mogu da odustanem. Evo ovako, nisam planirao ovaj put, dobio sam priliku da posetim Keln a za to ću imati i dodatnu napojnicu u vidu dnevnica.
Odlučujem da mi neće biti žao da svoje dnevnice iskoristim na kupovinu karata ispred stadiona ili podmićivanje nekog Nemca sa balkanskim genima. Biću tamo.
Danas putujemo. Letimo za Minhen, a posle tri sata čekanja na minhenskom aerodormu imamo let za Keln.
Sedim u kancelariji, za dva sata krećemo ka aerodromu. Ispred mene je otvorena stranica Viagogo sajta. Đavo mi ne da mira. “Još 5 dostupnih karata”. Ma nemam hrabrosti za ovo, a i cene su stvarno nerealne. Ma daj, neka ide život. Ili ipak bolje ne.
Ajde da probam da kliknem da vidim šta je sledeći korak. “Najbolja ponuda. Još samo jedna karta za sektor parter. 10 zainteresovanih. Požurite.” – skupo je, prktično cela napojnica.
MUZIČKI PUTOPIS: ALICE IN CHAINS U PRAGU (SUTRA IDEMO NA TOOL…)
Kliknuo sam. “Imate 5 minuta da zvršite kupovinu”. Tajmer odbrojava. Ostavljam svoju adresu i podatke sa kartice. “Žao nam je, fizička karta ne može biti dostavljena na vašu adresu u Srbiji, previše je kasno. Ostavite adresu svog hotela.”. Ma otkud znam adresu hotela, ni ne zanima me. A i da znam ko zna ko će to da primi. Zajebi, ne mogu da se bakćem sa ovim. Ili ipak da pitam za adresu. Ma da, zašto ne bi stiglo na adresu hotela.
Ok idemo ispočetka. Parter. Jedna karta. Kupi. Vaš račun je… Uh. Provizija je ogromna! Ne mogu stvarno da dam ovolike pare, ovo je 50% više od mojih dnevnica. Hmmm…
“Još jedna karta za sektor donje tribine sever. Požurite. 8 zainteresovanih.” Cena je manja. Uz očekivanu proviziju ovo bi se uklopilo u moj planirani budžet. Hajde neka bude. Klik. Ne traže mi adresu. Šta je sad? Koje sranje od sajta, ovo je prevara neka najgora na svetu a ja najnaivnija ovca željna svuda da gurne svoj nos. Kolege primećuju moju nervozu i ukratko im objašnjavam o čemu se radi.
– Ma ti si lud, to je prevara, vidi na šta liči ta aplikacija.
– Koliko para kažeš? Ma, jebeš ga klikni…
Nadam se da ću dobiti mail sa svojim kartama.
– Slušaj, klikni bre na to dugme, Nemci su to, neće oni da se zajebvaju i varaju, to je za njih sitan novac.
Nemci su to. Krećemo na aerodrom za 20 minuta. Kliknuo sam. Dobijam poruku da je novac sa mog računa skinut. Čestitiamo, kupili ste kartu za Metallica at RheinEnergieStadion Cologne.
Proveravam mail. Još jedna čestitika. Novi mail sa brojem porudžbine i nekom kelnskom adresom na koju treba da odem i pokupim kartu sat vremena pre početka koncerta. Pa jesu ovi normalni? Kakva bre adresa, kakvih sat vremena pre koncerta, gde je moja ulaznica?
Dobro. Moj saldo je nula, karte nemam. Jebeš mu mater.
Slećemo u Minhen, odlazimo na svoj gejt na kome ćemo provesti naredna tri sata čekajući sledeći let za Keln. Ovo je sjajna prilika da napišem izveštaj sa koncerta Toola u Pragu, taman imam dovoljno vremena.
Prisećam se najiteresantnijih trenutaka, opet me prolazi jeza razmišljajući o Parabolama, o Jambiju, smejem se Baji koji kasni na koncert, Dekiju koga opominju da skloni svoj telefon…
Vreme prolazi brzinom svetlosti, dok gledam kolege izmorene čekanjem.
– Pišeš dnevnik a? Vreme je da se ukrcamo.
Prilazimo gejtu, a tamo nema nikoga. Gledamo table sa letovima, nema našeg leta. Šta se događa? Nismo zakasnili to je sigurno. Gubimo deset minuta u čekanju da se naš let pojavi na tabli. Nema ga. Odlazimo do prvog infopulta Lufthanse i raspitujemo se za svoj let.
– Ali ukrcavanje za vaš let je u toku.
– Nemoguće, nema nikoga tamo, sve vreme smo ispred gejta 30 i gledamo.
– Ali vaš gejt je promenjen na 28.
– Šta!?
Da li je moguće da nismo obratili pažnju. Trčimo ka gejtu 28 gde zatičemo službenika Lufthanse.
– Promašili smo gejt, evo naših karata.
– Žao nam je ukrcavanje je završeno pre pet minuta.
– Ali tu smo, ima sigurno još uvek vremena.
– Žao nam je, ukrcavanje je završeno, prozvao sam vas, niste čuli.
Nije nas prozvao. O Bože. Koleginica komentariše kako će nam sada uzeti sigurno po sedamdeset evra za promenu leta. Svi se osećamo jako loše. Dolazimo do šaltera sa reklamacijama i objašnjavamo situaciju. Službenica nas gleda ispod oka i proverava opcije.
– U redu. Vaš sledeći let za Keln je za tri i po sata, tačnije u 22h. Cena karte je 250 evra.
– Za sve nas 250 evra?
– Ne, cena je 250 evra po osobi.
– Koliko!?
Zajebi, uzećemo neku drugu kompaniju, neki voz, neću da im dajem 250 evra za let koji je već plaćen!
– Samo da vas upozorim da ukoliko ne odletite sa našom kompanijom, vaša povratna karta neće biti važeća.
Da li su normalni. Pognute glave plaćamo novi let. Nemci su to. Neverovtno. Provešću ceo dan na jebenom minhenskom aerodromu. Sam sam kriv. Moj saldo je -250 evra. I nemam karte za koncert.
[accordion title=’Dragan Miočinović’]
Dragan Miočinović rođen je 8. marta 1990. godine u Virovitici. Diplomirao je na Fakultetu organizacionih nauka i dobio zvanje inženjera informacionih tehnologija. Živi i radi u Beogradu baveći se svojom strukom. Aktivno se bavi muzikom i jedan je od osnivača beogradske grupe Sink u kojoj svira gitaru i piše tekstove. Sa grupom Sink snimio je dva albuma, “Sve što nisam ja” objavljen 2014. godine i “Pred stubom srama…”, koji je objavljen 2017. godine. Svoje prisustvo na sceni i umetničkim krugovima Beograda i Srbije, zajedno sa svojom grupom dokazuje velikim brojem nastupa širom zemlje i učestalom angažovanošću. Aktivno se bavi i pisanjem poezije, a “Poslednji krik svega što nisam…” je njegova prva zvanično objavljena zbirka pesama.[/accordion]
Posle prvog jutarnjeg radnog sastanka naš domaćin nam saopštava da je planirao da nas izvede na večeru na jedno od njegovih omiljenih mesta u gradu, ukoliko je to ok sa nama.
– Uh, ja ću pokušati danas da odem na koncert Metallice, mada, baš i nemam kartu, možda ću vam se ipak priključiti ukoliko ne uspem.
– Stvarno!? I kolega Kai večeras ide na koncert, možete zajedno otići do stadiona.
Kai, visoki plavušan sa dugom kosom zavezanom u rep, široko se nasmejao i ponudio mi da zajedno odemo po karte odmah nakon posla, a onda i da me vrati u hotel nakon koncert.
– To mesto nije baš blizu, a i stadion je daleko, tvoj hotel je na putu do mog stana, tako da ne moraš da razmišljaš o prevozu.
Završili smo dnevene aktivnosti i krenuli ka lokaciji na kojoj me čeka moja ulaznica, nadam se. Kai mi priča o bendovima koje je gledao, srećan je što će večeras ponovo gledati Ghost, koji će nastupi pre Metallice uz grupu Bokassa.
Kažem mu da nisam baš fan satansitičke muzike i da mi je ta cela priča smešna i neozbiljna, ništa manje glupava od Madone ili sličnih. Nije oduševljen mojim stavom, pa menjamo temu.
Priča kako ne voli nemački industrial, kako su tekstovi uglavnom loši i na nivou nemačke folk muzike, koju takođe ne voli, a pored toga previše je nacističkih ideja sakrivenih u bojama ovih bendova. E moj prijatelju, nemaš ti pojma šta je folk muzika. Rammstein mu nije među omiljenim bendovima, par pesama i to je to, ali je posednje oduševljenje doživeo slušajući Mastadon u prostoru za hiljadu ljudi.
– Znaš, ovde svakodnevno možeš da slušaš dobar koncert – Zavidim mu. Nemci su to.
Dolazimo do adrese na kojoj očekujem svoje ulaznice. Izlog. Prazan. Prostor u restauraciji. Nema nikoga. Auuu, fantomska adresa. Ok, zajebali su me, mogu samo da se nasmejem. Danke Doutchland pomišljam u sebi a Kai primećuje na dvadesetak metara dalje izlog za natpisom “Mail Box”. Odazimo do tamo, primećujemo otvorena vrata i dva službenika koja sede u prostoriji nalik na mini magacin, nešto kao izgubljeno – nađeno odeljenje.
– Dobar dan. Imam samo broj porudžbine i pasoš, nadam se da je to dovoljno.
– Moraćeš i da razvežeš kosu, danas je dan kada svi idemo puštene kose kroz grad – našalio se krupni dugokosi Nemac.
– Evo vaše ulaznice, samo potpišite ovde. Želim vam lep provod.
Otvaram koverat, ulaznica je tu. I Ticketmaster žig. Nordtribüne. Kai vadi svoju kartu i upoređuje sa mojom.
– Ouu, moja je masnija, jače su boje i kvalitetniji je papir, nadam se da imaš validnu kartu.
I ja se nadam. Dugom kolonom automobila stigli smo do parkinga u blizini stadiona.
– Mislim da nećemo stići da čujemo Ghost zbog gužve. Nema veze, ja sam ih već slušao, a ti ih svejedno ne voliš.
– Žao mi je stvarno, nadam se da ćemo stići…
Hodali smo u kolonama od hiljade fanova Metallice, retko ko ne nosi majicu sa obeležjima benda, a kao i uvek nasmeju me inatdžije u majicama bendova Iron Maiden i Megadeth. Prilazimo stadionu odakle odzvanjaju udarci i muzika.
– Prepoznajem ovu pesmu, Ghost je počeo – Kai nije srećan.
– Žao mi je…
– Nema problema, ovde ćemo se razdvojiti, moja karta je za zapadnu tribinu, ti nastavi ovuda i stižeš do severa.
Prva kontrola karata, nema skeniranja, prosto cepanje bez pogleda. Ok, deluje da je karta validna. Sačekajmo skener. Druga kontrola. Nema skaniranja.
– U redu je, ovo je vaš sektor.
Na stadionu sam. Frontalno okrenut ka bini. Ogromnoj bini uokvirenoj poznatim M i A Metallica fontom. Imam sjajno mesto, sve se vidi lepo i uopšte ne deluje tako daleko i ako su momci iz benda Ghost minijaturni, bina je ogromna.
Vreme na časovniku je 19:30, a spuštanje mraka u gradu na severu Nemačke nije ni blizu (ovde se smrkava oko 22h).
Ghost se čuje jako loše. Otprilike onako kako se čuje muzika sa Beer Festa dok prelazite Brankov most. Daleko, tiho, u basu, a sam show izgleda bledo i neubedljivo, jer em što je dan, em što je sve izrazito sitno, em što se ništa ne čuje.
Razmišljam kako stvarno nije pošteno prema predgrupi da dobijie ovoliko loš tretman da bi Metallica zvučala deset puta bolje, ali dobro, to je njihova stvar, meni je u ovom trenutku jedino važno da sam ušao na stadion, a satanistički show me i nije toliko interesovao, mada bilo bi mi drago da ih čujem barem onoliko dobro koliko sam ih dobro čuo kada su svirali u Beogradu pred Iron Maiden.
Nastup je neubedljivo završen a mala grupa u fan pitu je sa blagonaklonošću ispratila bend.
Tačno u 20:30 gase se reflektori (ali to ne donosi nikakvu promenu jer je još uvek dan), pale se ogromni video bimovi, sa razglasa odzvanja “Ecstasy of Gold”, a publika koja je do ovog trenutka gotovo napunila stadion sa oduševljenjem pozdravlja početak koncerta.
Naduvana su dva ogromna balona sa likovima članova benda iznad bine uz novi sempl koji označava početak pesme “Hardwired”…
Ok. Ovo je trenutak kada bih želeo da se zahvalim svima na dosadašnjem čitanju teksta, jer tek smo stigli do koncerta. Ovo je takođe trenutak kada ću zamoliti sve velike fanove benda Metallica da preskoče narednih nekoliko pasusa i jednostavno pritisnu Ctrl+F tastere i nastave čitanje ovog teksta od prvog pojavljivanja reči “Master of Puppets”.
Sa druge strane, svi oni koji smatraju Metallicu komenrcijalnom mašinerijom koja se odavno prodala i danas ne vredi ništa, mogu se opustiti u naslađivanju narednim delovima teksta sve do trenutka prvog pojavljivanja reči “Master of Puppets”. U redu? Nadam se da imamo dogovor i da neće biti povređenih osećanja.
Noge mi se tresu od nezadovoljstva. Svestan sam da mnogo serem, da mnogo očekujem, da sam i sujetan i bezobrazan i zajedljiv i sve što može da se kaže o publici kojoj moj profil pripada, ali ljudi ovo je sramota!
Bend se ne čuje! Ustvari čuje se… nešto… ali je užasno! Sve što čujem je Larsov prepojačan bubanj i Hetfildov vokal koji se guši u basevima.
Neverica. Neverica! Nije mi žao ni novca, ni cimanja, ni propuštenog leta, ali osećam se kao kreten.
Dakle, ne govorimo o tome da li se meni sviđa boja gitare, da li bi mogao kik biti malo tiši, da li je vokal previše naoštren, ovde govorimo o minimalnim standardima za praćenje kocerta.
Na sve to, napolju je dan. Sa bine piče raznorazni laseri, vatre, cirkuski spektakl, ali s obzirom da nije noć, ništa od toga nema poentu. Ovo je kao da gledam užasno lošu tonsku probu grupe Metallica.
Svirali su oni tu i “The Memory Remains” i “The Unforgiven”, čak i “No Leaf Clover”… sve je to sjajno i bajno, ali ne da me ne zanima i ne da ozbiljno razmišljam da se pokupim i odem, nego počinjem da prezirem Larsa koji se kretenski krevelji i ispada ceo koncert, Hetfilda koji kasni i peva sa pola snage, izbotoksiranog Kirka koji retko koju pesmu ne brljavi…
Alo debilu iskompeksirani samo se bubanj čuje, iritantan si onoliko koliko znaš da usereš svaku treću pesmu a sa tobom i Kirk, da se nosite bre svi zajedno sa Hetfildom koji vam liže obojici guzice i nesrećnim Robom koji vas trpi sve, Rob, rob… Razočaran sam!
Razmišljam o ovom izveštaju i o tome kako ne želim da ga napišem. I o tome kako ne treba više ni da idem na koncerte kada mi svaki ku*ac smeta. Spuštam se do izlaza sa tribine gde primećujem da je zvuk mrvicu bolji, jeste da ne vidim pola bine, ali bar mogu da čujem nešto. Prilazi mi omaleni tamnoputi fan Metallice i nešto me pita na nemačkom.
– Ma ne rezumem te ništa…
– A ok. Kako ti se sviđa sve ovo? – obraća mi se na engleskom.
– Užasno je! – odgovaram mu.
– Ovo je užasno, ja sam besan i ljut i idem kući posle sledeće pesme. Ovo je strašno. Ovo je nečuveno – siktao je.
Dobro je, nemam jedini problem.
– Znaš ja sam Grk iz Poljske, živim ovde poslednjih godina i već sam gledao Metallicu i bilo je dobro, stvarno dobro, ovo je jako neprijatno iskustvo za mene.
Pričaj mi o tome… U magli slušamo “Sad but True”, on mi napominje kako mu je to omiljena pesma, a naslov pesme savršeno odgovara celom događaju.
A onda momci kreću da sviraju neku obradu himne grada Kelna, Kirk nešto pokušava da solira, Rob peva, sve to zvuči traljavo pri čemu Lars trči po bini mirišući svoj pazuh i majmunišući se, Viva Colonia, što bi Deki rekao “Ja ih gledam i ne verujem”.
Ono što mi ceo koncert daje nadu je to što sam jako blizu partera, ograda je niska ali čuvari su postavljeni svuda. U nekoliko navrata silazim do njih u nadi da će me pustiti dole, jer mesta ima. Nema šanse.
– Ali ljudi, ne može da se sluša koncert odavde, u mrtvom uglu smo očigledno.
Nema šanse. Ljudi pokušavaju, zatrčavaju se i preskaču ogradu, redari ih jure, vraćaju nazad, svako traži svoj način da pobegne sa ove tribine, ali retko ko uspeva. Nemci su to.
Mrak se još uvek nije spustio. Stojim uz gelender i slušam odjeke mitraljeza. Sa velikog bima gledam vojnike kako tužno koračaju. Poznati tonovi ispunjavaju stadion. “One”.
Laseri su tu, ali su bledi i neprimetni pod svetlostima dana. U jednom trenutku primećujem uzak prolaz na drugi deo severne tribine gde nema provere karata. Ok, prošao sam i sada sam direktno okrenut ka bini. Zvuk je bolji, ali daleko od dobrog. Zašto nisam sišao ranije…
Čekaj, odavde se direktno ulazi na parter. Ovo je mesto sa koga ljudi iz partera idu do toaleta na severu i vraćaju se. Ovo je prilika. Tribinu i ovaj prolaz deli samo jedna najlonska traka. Korsitim nepažnju redara i gužvu koju su naprvile pivopije u potrazi za toaletom, zatrčavam se i brzinom svetlosti utrčavam u parter. Tu sam. Idem bliže. Kod miksete sam.
ZVUK JE ODLIČAN! Atmosfera je sjajna. Konačno je pao i mrak. Gledam na sat. Pet minuta do 22h. O Bože, sviraju već sat i po vremena, nadam se da nisam stigao na kraj.
“Master of Puppets”. (Ovo je trenutak kada opet pozdravljam fanove benda i kada se opraštam od onih koji ne žele da čuju ništa lepo o grupi Metallica)
Dok se gase zeleni laseri koji su pratili “One”, stadion se trese od udaraca jednog od najpoznatijih rifova metala ikada.
Idem bliže, ništa me neće zaustviti. “Come crawling faster”, prizivaju me i dovlače gotovo do samog fan pita. Brejk pesme i jedno od mojih omiljenih razlaganja – “Nemačka peva!” – horski otpevana solaža a onda “Hej! Hej! Hej!” na smenu sa “Master! Master!”
Za ovo se živi! Hetfild visoko podiže mikrofon i poziva publiku da peva poslednji refren. Kraj pesme je produžen “Keln, prati me”. Silovit završetak.
Hetfild skida gitaru. Nije valjda kraj… Ne, samo je menja. Lars ustaje sa stolice…
Novi set bubnjeva je postavljen maksimalno blizu publike. “Bože pomozi nam! Šta sad radimo?” Zvona! “For Whom the Bell Tolls” pomera i najuspavanije Nemce u publici, a kraj pesme prati Kirkova improvizacija koja se stapa sa početnim udarcima “Creeping Death” pesme!
Neopisivo sam srećan je sve ovo još uvek traje. Iz sveg grla “Die! Die! Die! Die!” i ceo stadion.
Lars je opet na nogama. Vatreni topovi sevaju iz bandera postavljenih za nošenje razglasa u krug, naizmenično. Sve oko mene kao da gori, toplota plamena se oseća kao da je vatra upaljena pred našim licima. Ovo je spektakl u pravom smislu te reči.
Više ništa ne mrzim. Lars opet postaje simpatičan, ono, budala koju volimo, Hetfild je opet ikona, Kirku je oprošteno sve, kao da su ti tonovi na kraju krajeva toliko i važni, osećam se snažno, isupnjen sam ljubavlju i zadovoljstvom, zbog ovoga više od svega volim ova mesta. I zahvalnošću. Neopisivom zahvalnošću. Hvala tapkarošima. Hvala Kai. Hvala firmi! “Nije kraj…” – ponvaljam u sebi posle svake pesme.
– Ok, odsviraćemo još nešto… Koju pesmu biste želeli sada da čujete?
– Seek! Seek! Seek!
– U redu, a šta vi kažete kada ja kažem “Seek”!?
Započinje jedan od najstarijih hitova benda a na ogromnom video bimu koji pokriva kompletnu binu vidimo ulaznicu iz 1984. godine i koncerta Metallice baš u ovom gradu. Metal Hammer Tournee – Metallica & Special Guest. Kakav divan detalj. Sada bih bio ponosan da sam rođen u ovom gradu, verujem da ovi ljudi osećaju ponos. “We are scanning the scene in the COLOGNE tonight…” Volimo ovu pesmu.
– Hvala vam i doviđenja!
Kratka pauza, a posle nje još jedan krug zaraznog rifa i pepoznatljiv Robov ringišpil sa bas gitarom oko vrata. Kraj pesme i kraj zvaničnog dela koncerta ispraćen hiljadama blajndera sa bine.
Svetla su ugašena. Ok, ne mogu biti ljut na sebe jer je sve ovo trajalo kratko, ali ipak sam ljut. Verujem da nije kraj jer nisu odsvirane neke od pesama bez kojih koncert jednostavno ne bi bio kompletan.
Bim prektivaju slova E T A L L I C koja u kombinaciji sa slovima M i A fizički postavljenim oko bine podsećaju zašto smo tu. Sa razglasa se ponovo čuje mutan sempl. Na svaki udarac gasi se po jedan piksel bima.
Nisam siguran šta je u pitanju ali zvuči kao nešto sa poslednjeg albuma. Ogromna nemačka zastava prekriva ceo bim i tu će ostati tokom cele pesme. Ponovo osećam ponos u srcima Nemaca.
Da, tako je, sempl završava a momci opet istrčvaju, “Spit Out the Bone”. Ne samo da nije kraj, nastavljaju koncert novom pesmom kao da smo tek negde na sredini nastupa. Ova pesma traje bar osam minuta. Publika nije naročito uključena u ovu stvar, po malo deluje kao i da se iščuđava i ako je kompletno izvođenje pesme ispraćeno vatrenim impulsima sa bine.
Primećujem da pesma zvuči lošije od ostatka repertoara koji sam malo čas savršeno dobro čuo. Nekako je to tipično za klasične treš pesme ove brzine i milion pokretna trzalicom u osam minuta, sve zvuči po malo izgužvano ali opet glasno i ljuto.
Podržavam izbor benda koji je sa novog albuma pored ove pesme odsvirao i “Hardwired”, “Here Comes Revenge” i “Moth Into Flame” ali to su bili oni trenuci za kojima i sada patim jer nisam bio na istom ovom mestu i ne želim da ih se prisećam.
Da, svirali su i “Frantic”, taj odvratni nikad oprošteni biser njihove karijere, koji svakim novim albumom Metallice postaje sve važniji i izbrušeniji kao i ostatak tog nesrećnog “St. Anger” albuma.
Na stadionu se smiruju strasti i počinje “Nothing Else Matters”. Nekako čovek bi rekao da je vrhunac patetike osetiti nešto posebno prilikom slušanja ove izlizane balade, jednog od najvećih metal bendova u istoriji ovog žanra, ali trenutak “Forever trusting who we are” je noćas onaj najjači trenutak zahvalnosti i ljubavi koji osećam na ovim događajima.
Kao prisećanje na sve one lepe i ružne trenutke nakon velike pobede. Kao pri intoniranju himne na pobedničkom postolju. Daleko od svog grada, sam u srcu stadiona na kome je Zvezda pre dve godine pobedila kelnske jarčeve, veći i snažniji od svih.
Kraj pesme i zum na magnetima Hetfildove gitare, dok on lagano okida prazne žice uz hiljade zelenih lasera. Laganim pokretom, smanjuje zvuk na svom potenciometru i izvlači trzalicu koju sakriva levom rukom. Otkriva je a trzalica u bojama nemačke zastave oduševaljava sve prisutne. A onda i poleđina trzalice sa imenom grada i današnjim datumom.
Isti kadar i početak pesme “Enter Sandman”. A kako drugačije!?
Lagana tenzija a onda eksplozija i vatromet! Kao grom! Stadion je na vrhuncu svoje snage, a smenjivanje udaraca vatre i vatrometa gledamo do samog kraja pesme i onog najjačeg na samom kraju.
Sada je stvarno kraj. Tišina i dim koji se nadvija iznad bine. Rob, Kirk, Lars i Džemjs zagrljeni pred pedeset hiljada zadovoljnih ljudi.
Publika želi još. Koncert je trajao gotovo tri sata. Stvarno ne verujem da će nastaviti da sviraju i ako su momci i dalje na bini. Jedan po jedan prilaze mikrofonu, svako ima nešto da poruči publici. Ponovo zagrljaj, pa bacanje trzalica i pozdravi.
Svetla se gase a sa razglasa čujemo violončelo i tonove pesme “Nothing Else Matters”. Bina se pretvara u bioskopsko platno na kome vidimo Kelnsku katedralu i početak kratkog filma sastavljenog od najlepših trenutaka iz grada pre i za vreme samog koncerta. THANK YOU COLOGNE.
Svaka čast na svakom detalju, šta drugo reći na kraju svega.
Utisci me ne napuštaju. Bio sam na dva potpuno različita koncerta Metallice i to sve u tri sata iste večeri. Ali jutros nisam imao ni kartu. A onda sam zažalio zato što je imam. A onda sam zažalio zato što nisam ranije pronašao put do partera. A onda sam opet bio presrećan zato što sam uopšte našao put. A onda… Opet osećam zahvalnost, osećam se zdravo i čisto.
Dok tumaram parkovima oko stadiona tražeći Kaijev automobil vraćam se u realnost. Prethodnih sat vremena nije bila realnost. To su bili oni vrhunci zadovoljstva koji dolaze nakon neizvesnosti, tenzije, pokušaja i verovanja da je moguće, da je sve ostvarivo i da uvek postoji šansa da bude bolje i snažnije nego što je sada, da ne postoji granica i da ne postoji mesto do koga je nemoguće stići pomerajući granicu svoje želje i vere u njeno ostvarenje.
Hvala! Da ne kažem, Danke Doutchland.
Dragan Miočinović
