Ona, prosto, živi rokenrol. Ali bez zezanja… stvarno je tako. Bila je prvi ženski rok novinar na ovim prostorima (možda se danas zapravo kaže prva rok novinarka, ali sumnjamo da je to njoj mnogo bitno), uradila je stotine intervjua sa najvećim svetskim rok i pre svega metal zvezdama, neki od njih postali su joj prijatelji od kojih za rođendan redovno dobija poklone, iako njen britak jezik nikad nije nikoga štedeo. Ni prijatelje ni one druge. Ni na papiru, ni u radio etru, ni licem u lice. I to sve ne zbog para. Jer da je njih htela, otišla bi odavno odavde. A nije. Tu je, i dalje u svakodnevnoj borbi s vetrenjačama, što zna svako ko je prati na Fejsu, brižna majka malog Stefana (rođenog istog datuma kao Brus Dikinson) i profesionalka bez čijeg PR angažovanja ne može da se zamisli nijedan koncert nekog velikog svetskog benda u Srbiji. Kako sama kaže – trajno zaražena muzikom.
Jadranka Janković (zvanično Janković-Nešić), ima jasnu i glasnu poruku za mlade bendove, potencijalne učesnike Mobil Demo Festa – verujte u sebe i budite uporni! Ali, da krenemo redom…
Jadranka Janković/ Photo: AleX
Zašto u Srbiji već 30 godina nije nastao novi veliki bend? – Za nastajanje novog, velikog benda potrebno je više faktora. Mada sam sigurna da će nekoliko grupa spremno izjaviti da su baš oni taj novi veliki bend 🙂 U zemlji koja je marginalizovala r’n’r do krajnjih granica, uspeh je što bendovi uopšte postoje.
Gde smo pogrešili i kada… Gde smo to pogrešno skrenuli, a nije kod Albukerkija? – Nigde nismo pogrešili, radili smo kako mislimo i osećamo. Ako smo igde pogrešili, onda je to u činjenici da nismo složni – na r’n’r sceni je čovek čoveku vuk, dok se narodnjaci drže i gaze.
Da li su mladi danas premalo buntovni da bi mogli da generišu energiju koju traži dobar rokenrol, odnosno urbani zvuk? – Mladi su dovoljno buntovni, ali i dovoljno svesni svoje vrednosti i hedonistički nastrojeni. Uglavnom funkcionišu po pravilu “Možeš sve, a ne moraš”. Kada vide da nešto ne ide, oni dižu ruke – nisu ona blesava generacija kao mi koji smo znali da ostanemo gladni zbog ideala.
Kako vidiš domaću urbanu muzičku scenu za 10 godina? – Vidim scenu, ali ne znam da li je urbana… I da li će ikome značiti da bude urban… Kako uopšte možeš biti urban ako ti svirka zavisi od milosti lokalnog političara?!
Koji je najbolji savet koji bi mogla da daš bendovima koji tek počinju? – Verujte u sebe i ne dozvolite nikome da ruši vaše snove! Budite uporni i ne odustajte. Znam mnoge bendove koji su uspeli sa 20% talenta i 80% upornosti.
Kako doživljavaš svoju ulogu člana žirija na Mobil Demo Festu? – Čast mi je i zadovoljstvo što sam član vašeg žirija. Kao osoba koja je trajno zaražena muzikom, nadam se da ću uspeti da izglasam nekoga ko stvarno vredi i na koga ću za nekoliko godina biti ponosna.
Sjajni holandski glumac Ruter Hauer, koga pamtimo po neverovatnoj ulozi u filmu “Blade Runner”, ali i po brojnim drugim filmovima, umro je u 76. godini života u svom domu u Holandiji.
Umro je posle kraće bolesti, a vest je potvrdio njegov agent Stiv Kenis koji je rekao da je sahrana održana u sredu.
Te 1982. godine otleotvorio je lik je Roja Batija u filmu “Blade Runner”, a među poslednjim ulogama pamtimo ga kao kardinala Roarka u filmu “Sin City”, kao i po angažmanu u filmu “Batman Begins”.
“Prirodne” su mu bile i uloge u hororima i vampirskim filmovima pa je tako glumio Van Helsinga u filmu “Dracula 3D”, kao i vampira Barloa u mini seriji “Salem’s Lot”.
Ruter Hauer/Photo: YouTube printscreen
Prve ozbiljne filmske korake učinio je u kasnim 60-im godinama u Holandiji kao zvezda serije Pola Verhovena “Floris”. Glumio je i u drami “Turkish Delight” koja je nominovana za Oskara za najbolji strani film. Krenula je potom i holivudska karijera i prva velika uloga u trileru “Nighthawks” zajedno sa Silvesterom Staloneom. Okrenuo se i akcionim filmovima u 80-im godinama pa ga pamtimo po filmovima “Ladyhawk”, “The Hitcher”, ali i vesternu “Wanted: Dead or Alive”. Najveći trijumf doživeo je u filmu “The Legend of the Holy Drinker” koji je dobio Zlatnog lava u Veneciji.
90-ih je glumio u nizu filmova američke i međunarodne produkcije, a bio je i deo filmske verzije “Buffy the Vampire Slayer”. Nominovan je za Zlatni globus za ulogu u filmu “Escape from Sobibor” kao i za ulogu u drami “Fatherland”.
Bio je aktivan u Greenpeaceu i osnivač Starfish asocijacije, neprofitne organizacije posvećene podizanju svesti o AIDS-u. Rođen je 23. januara 1944. godine u Brukelenu u Holandiji, gde je i umro, 19. jula.
Legendarna pesma koju je otpevao Frenk Sinatra, “Fly Me to the Moon” prva je pesma koju su astronauti Apola 11 putili kada su sleteli na Mesec 20. jula 1969. godine.
Kada je Apolo 11 sleteo na odredište, Armstrong je izgovorio čuvenu rečenicu: “Orao je sleteo” upućenu NASA centru u Hjustonu. Baz Oldrin je tada uzeo kasetu “Fly Me to the Moon” Frenka Sinatre i pustio je sa kasetofona. Bila je to prva pesma koja se ikada čula na Mesecu (prethodno je sa Apolom 10 puštana u Mesečevoj orbiti), navodi Independent.
Ovu priču potvrdio je Kvinsi Džons, koji je producirao Sinatrin album, a kome je Baz Oldrin ispričao šta se dešavalo po sletanju. Na jednoj proslavi u San Valeju 1987. godine, Džonsu je prišao čovek u uniformi, prekriven medaljama, i rekao mu: “Sarađivali smo ranije ali ćemo pričati o tome kasnije.” Tada ga nije prepoznao Džons, ali ispostavilo se da je u pitanju Baz Oldrin, drugi čovek koji je hodao po Mesecu posle Nila Armstronga.
Apollo 11/Photo: printscreen
Džons, ipak, kaže da je o svemu saznao još mnogo davno, ali da nije imao potvrdu, i to kada ga je Sinatra nazvao odmah posle sletanja Apola, sav uzbuđen kao malo dete, objašnjavajući im da je njihova pesma puštena u svemiru. Ipak, Džonsu to niko nije potvrdio, iako je on sam ponavljao te priče, sve do pomenutog susreta sa Bazom.
Pesmu je, inače, komponovao Bart Hauard 1954. godine i kaže da mu je bilo potrebno 20 minuta da je završi.
– Pesma je samo izašla iz mene – rekao je Hauard.
Pesma je prvo nazvana “In Other Words”, da bi joj Hauard tek iz trećeg puta dao čuveni, kako je Baz rekao, sudbinski naslov.
Pogubni uticaji ljudskog delovanja na životnu sredinu i planetu Zemlju uopšte, pomalo neočekivano su dospeli i u globalni politički fokus na izborima za Evropski parlament, gde su stranke Zelenih postigle odlične rezultate u nekoliko zemalja.
Imajući to u vidu, kao i činjenicu da se na domaćem tlu ove teme još uvek tretiraju sa nedovoljno pažnje i ekološke svesti, program Eco Dox na Festivalu evropskog filma Palić je relevantniji nego ikad, od svog pokretanja 2008. godine.
Ovogodišnja selekcija Eco Dox prikazuje se od 21. do 26. jula u Filmskom klubu (II ulaz, prizemlje Otvorenog univerziteta Subotica) od 17:30 časova i sadrži šest ostvarenja po izboru selektora Igora Toholja, počev od austrijskog “Zelena laž” koji otvara pomenuti program.
Eco Dox obuhvata i nemački dokumentarac “Nebo, zemlja i čovek” , italijanski “Sojalizam”, holandski “Heroj ovaca” kao i “Speleonaut – Pod kamenim nebom” srpske rediteljke Sonje Đekić. Selekciju će zatvoriti film “Dobrodošli u Sodomu”.
Sa selektorom Igorom Toholjem razgovarali smo o samoj selekciji, ali i o gorućim ekološkim temama u svetu i kod nas u Srbiji.
Photo: Promo
Pored uobičajenih kriterijuma kvaliteta i dostupnosti filmova, čime ste se rukovodili u izboru ostvarenja za selekciju Eco Dox?
– Pošto je ta selekcija stara 12 godina, ona je postala i pomalo autorefleksivna. Na otvaranju te selekcije smo imali film “Zelena laž” autora Vernera Butea, čiji smo film ovde prikazivali pre 10 godina. Ovaj film na našem programu po prvi put preispituje neke aksiome ekologije. Jedan od tih postulata je da ćemo doprineti održivosti eko sistema ako konzumiramo ekološki opravdane proizvode. On zapravo preispituje tu celu stvar i dokazuje da iza kampanje za neke od ekološki opravdanih proizvoda takođe stoje multinacionalne kompanije. Koje na taj način opet zarađuju, ali kroz propagandu ekologije. To je vrlo zanimljiv pristup.
Trudim se i da svake godine, pored tih dominantnih tema, imamo i jedan domaći film. Ovog puta je to film Sonje Đekić “Speleonaut – pod kamenim nebom” , zaista ličan i introspektivan dokumentarac koji prati dnevnik njenog protagoniste, koji je odlučio da postavi rekord u vremenu provedenim pod zemljom. Ali on takođe reinkarnira i povezanost sa prirodom, pa je na taj način zaista o životnoj sredini.
U svetu je trenutno hiperprodukcija dokumentaraca generalno, pa samim tim i ovih koji se bave životnom sredinom. Oni sve više nalaze svoje mesto čak i na festivalima A kategorije igranog filma. Sada je veći izbor čak i u tako maloj selekciji od nekoliko filmova. Vi možete da pokrijete skoro sve teme koje su vezane za životnu okolinu.
Selekcija Eco Dox postoji od 2008. godine. Koliko se od tog početka menjao korpus obrađenih tema u eko dokumentarcima, na globalnom nivou? Da li se radi o manje-više istoj problematici ili nadolaze neke nove teme i perspektive?
– Primetio sam da je sada u opticaju bilo manje filmova koji se bave globalnim zagrevanjem. No posle ovih najnovijih poplava, pretpostavljam da će se ponovo snimati filmovi sa tom tematikom. Ima dosta filmova koji se bave proizvodnjom hrane, što je takođe goruća tema. Ali ja ipak preferiram one u kojima se posredno govori o nekim problemima, da to nisu uvek direktno angažovani filmovi. Meni su čak zanimljiviji neki dokumentarni eseji, kakav je svojevremeno bio film Petera Metlera “The End of Time”. U tom smislu, trudim se da to budu par ekselans autorski filmovi koji imaju svoj odjek i u kinestetičkom smislu, a da su tek potom i tematski povezani sa ovim programom.
Po prirodi stvari ekološke teme su angažovane. Gde je, u dokumentarističkom izrazu, ta granica između pamfletskog pristupa i artizma? Može li direktno angažovani film da bude umetnički ili se te dve kategorije međusobno isključuju?
– Može da bude pamfletski ako autor svoj stav ne dokazuje direktnim novinarskim angažmanom, već ima neku vrstu ironijske distance, ako ima drugačiji pristup. Mi smo, recimo, imali nekoliko tako napravljenih filmova – na primer “The Yes Men Fix the World”, gde vi gledate smišljenu provokaciju na filmu, a la Majkl Mur. Ali je to vrlo duhovito uobličeno. Naravno, tu uvek postoji opasnost da se sklizne u nešto što je televizijska produkcija. Nije uvek lako odrediti tu distinkciju.
Meni je drago što, iako ta publika nije uvek mnogobrojna, postoji jedan broj ljudi koji dolazi na te programe iz godine u godinu. Mi se već i znamo, pa u tom smislu mislim da on ima nekog odjeka i značaja, samim tim što se odvija u okruženju eko sistema (Palićkog jezera, op.a) koji je poslednjih godina u sanaciji.
Nebo zemlja i čovek/ Photo: Promo (Filmski festival Palić)
Koji je vama lično najdraži film u ovogodišnjoj selekciji?
– Što se tiče kinestetičkog kvaliteta, film Karoline Rojker “Nebo, zemlja i čovek” je zaista upečatljiv. To je više antropološki dokumentarac nego ekološki, zato što preisputuje način života ljudi u marokanskoj pustinji u 21. veku, koji je potpuno apartan. Oni tek sada dolaze u dodir sa novim tehnologijama. “Dobrodošli u Sodom” je možda malo repetitivan, ali zaista je šokantno videti takav svet, koji izgleda kao da je prenet iz nekog antiutopijskog filma, poput Pobesnelog Maksa. Vidite brda tog elektronskog otpada koji je neko doneo tamo, u Ganu. Ljudi na 50 stepeni prebiraju po tom otpadu.
Ta dva filma su najviše po mom ukusu. Ne kažem da najviše odgovaraju selekciji po svom angažmanu, koji nije direktan, ali baš u tome je njihova lepota. Film Karoline Rojker u stvari slavi i promoviše način života koji više ne postoji. Gde ljudi žive krajnje jednostavno i ne treba im mnogo da bi bili spokojni. Njihov posao uveliko zavisi od promena u prirodi, na koju su direktno upućeni. Dok se mi, stanovnici urbanih naseobina, iznenađujemo svaki put kad nas priroda nešto opomene. Kao da nismo nekada živeli u skladu sa njom.
Kako se domaća dokumentaristika odnosi prema eko temama?
– Mi smo imali nekoliko domaćih dokumentaraca. Trenutno je u produkciji jako zanimljiv film Nebojše Vojnovića na temu Vinčanske deponije. Dugo se već snima i pretpostavljam da će biti vrlo studiozan i kompleksan. Ali inače ih nema mnogo, pogotovo dugometražnih dokumentaraca. Mi smo prikazivali neke kraće i srednjemetražne filmove, imali smo i jedno zapaženo ostvarenje o pokušaju da se na reci Rzav napravi brana i hidrocentrala. Nema mnogo takvih filmova, ali ja pokušavam da ih vratim. Razmišljao sam i o ideji da se možda napravi okrugli sto, na kome bismo se bavili selekcijom filmova iz te godine. Da ne budu samo debate o pitanju Palićkog jezera.
Koliko eko film ima moć da zaista napravi neku konkretnu promenu? Ima li takvih primera na svetskom nivou?
– Svakako, recimo pokret vezan za film “Yes Man…” Ti filmovi su nešto promenili. Verner Bute je, recimo, u film “Zelena laž” inkorporirao intervjue s menadžerima velikih multinacionalnih kompanija – Unilevera, Ikee, Koka-Kole, koji otvoreno govore neistine. Vi vidite nekog generalnog menadžera koji daje izjavu, i onda u sledećoj sekvenci vidimo da to nije tako. Ako ti filmovi završe “samo” na festivalima, onda opet dolazimo do pitanja da li je televizija taj medij koji najviše može da dopre do ljudi. Ja mislim da je ova stručna i zainteresovana publika na festivalima neka prva stepenica, a da bi bilo svakako dobro, što se mi trudimo inače, da dopremo i do šireg auditorijuma. U Evropi su primeri konkretnog uticaja eko filmova svakako učestaliji nego kod nas.
Na nedavnim zborima za Evropski parlament, tzv. Zelene stranke su postigle izvanredan rezultat, naročito u Nemačkoj. Kako očekujete da će se ova politička promena odraziti na tretman ekoloških tema u praksi?
– Mislim da, u razvijenim zemljama parlamentarne demokratije kakva je Nemačka, politička većina može da doprinese boljitku jer je to nepobitna stvar. Što se tiče svesti naroda, recimo na primeru Srbije, mislim da se ovde polako razvija svest o značaju reciklaže, zahvaljujući stranim trgovinskim lancima koje već imaju sortirane kontejnere za reciklažu plastike i druge ambalaže. Ljudi polako shvataju da nije OK da bacaju plastiku gde i sav drugi otpad. To je na nekom osnovnom konzumerističkom nivou.
Malo globalnije gledano, mi još nismo dovoljno bogata sredina da možemo da razmišljamo o važnosti zagađivanja posredstvom energenata. Daleko smo od toga da ljudi počnu da koriste, recimo, električna prevozna sredstva, što je na Zapadu već standard. Neke velike kompanije planiraju da, za desetak godina, prestanu sa proizvodnjom vozila na fosilna goriva. Sa druge strane, veliki broj naših stanovnika ruralnih sredina i manjih gradova se još uvek greje na ugalj i drva.
Svedoci smo i skandala sa Folksvagenom, koji je u Americi morao da plati odštetu od 17-18 milijardi dolara samo zato što su njihovi motori bili drugačije deklarisani nego što je trebalo da budu. Taj minimum viška zagađivanja neko kažnjava kroz finansijske penale. Niko se zbog toga nije bunio, oni su priznali svoju grešku. Mi smo još daleko od svega toga.
Ovde, ipak, postoji svest o korišćenju alternativnih izvora energije. Sve više je u upotrebni solarna i geotermalna energija. To je stvar koja se čak i ovde podržava, tako da mislim da smo se malo pomerili u tom segmentu.
Gde si Zoao Zilberto/ Photo: Promo (Filmski festival Palić)
Pod pokroviteljstvom Opštine Vrnjačka Banja i u saradnji sa Kulturnim Centrom Vrnjačka Banja, pokrenut je “Internacionalni festival pozorišta” (IFP) u Vrnjačkoj Banji, koji će od 2019. biti organizovan svake godine tokom poslednje nedelje jula.
Cilj festivala je da stanovnicima Banje i gradova u okruženju, kao i svim posetiocima “kraljice turizma” pruži kulturne i umetničke sadržaje na najvišem nivou i tako unapredi ukupnu letnju ponudu ove turističke destinacije u Srbiji.
Festival je revijalnog karaktera, a ove godine će biti ustanovljena i nagrada “Promenada” za poseban doprinos razvoju pozorišne umetnosti.
Simboličan naziv nagrade je omaž velikanima srpske kulture, nauke i umetnosti, koji su uveličali bogatu istoriju Banje svojim boravkom na istoimenom šetalištu.
Svake godine će biti dodeljena samo jedna “Promenada” za određenu oblast pozorišnog delovanja prema oceni stručnog žirija festivala.
Ovogodišnji partneri festivala su Reflektor teatar iz Beograda i Fakultet savremenih umetnosti iz Beograda, koji su prepoznati kao strateški važne ustanove koje se sistemski zalažu za razvoj i promociju mladih, kao i njihovog stvaralaštva.
Kreatori festivala su okupljeni oko udruženja građana KUNST Lab koje se zalaže za kulturni, naučni i intelektualni razvoj u Srbiji uz pružanje jednakih mogućnosti i onim stanovnicima koji nisu skoncentrisani u velikim gradovima i u blizini najvećih obrazovnih centara.
Program festivala:
Četvrtak, 25. jul Festival otvara predstava “Oleanna” u režiji Vide Ognjenović koja će biti izvedena u 21:00 čas na Trgu kulture. Glavne uloge tumače Annamaria Serda i Jovana Todorović, koje su ovom predstavom odbranile master rad na Fakultetu savremenih umetnosti.
Petak, 26. jul Predstava “Ovde piše naslov drame o Anti” (režija – Marija Lipkovski, tekst – Ivor Martinić) u izvođenju Komune Beograd odigraće se u amfitatru “Danilo Bata Stojković” u 21:00 čas.
Subota, 27. jul Predstava “Muškarčine” u izvođenju Reflektor teatra iz Beograda (koncept, režija i dramaturgija – Vojkan Arsić i Milena Bogovac) biće izvedena u 21:00 čas u amfiteatru “Danilo Bata Stojković”.
Nedelja, 28. jul Predstava “Stvar izbora.. zašto slušam Marčela”, po tekstu Marka Šelića Marčela i Uroša Mladenovića u izvođenju Teleport teatra iz Paraćina odigraće se na Trgu kulture od 19:00 časova.
Ovde piše naslov drame o Anti/ Photo: Facebook @ifpvb
Prateći program festivala:
Petak, 26. jul Foto radionica Jovane Rakezić i izložba fotografija održaće se u Japanskom vrtu sa početkom u 18:30.
Subota, 27. jul Okrugli sto na temu na temu “Decentralizacije kulture u Srbiji-prespektive i izazovi” održaće se u 12:00 časova u Narodnoj biblioteci.
Prodaja audio kaseta je ove godine na vrhuncu, gledano deset godina unazad, u Velikoj Britaniji. Predviđa se da će do kraja godine biti prodato još 75.000 primeraka.
Kad je reč o povratku tog analognog nosača zvuka, nema astronomskih zarada, ali ima velikih skokova u prodaji. Prisutan je konstantan rast iz godine u godinu, što je dokaz da zaljubljenici u audio kasete ne spadaju u kategoriju kratkotrajnih trendova. Barem je tako u Velikoj Britaniji.
Prema podacima koje donosi British Phonographic Industry (BPI), dosad je u 2019. prodato 35.000 primeraka audio kaseta, što je gotovo duplo naspram 18.000 primjeraka prodatih u prvoj polovini prošle godine.
BPI objašnjava kako audio kaseta ima minimalan udeo u prodaji nosača zvuka, svega 0.2%, što je daleko manje od mnogo respektabilnijeg udela od 12% koliko drži vinil, ali za ljubitelje slušanja muzike preko namagnetisane trake i ovo su dobre vesti.
Bend Špajz nastupiće u petak, 26. jula od 22:00 časa na Letnjoj sceni Studentskog kulturnog centra Kragujevc.
Špajz je nastao u martu 2010. godine u Kragujevcu. Čine ga: Vladimir Maksić (gitara), Darko Đorđević (gitara), Aleksandar Furunović (bubnjevi) i Stanko Milačić (bas gitara).
Većina numera nastala je i nastaje tokom jam sessiona. U pitanju je instrumentalna muzika u kojoj se mogu prepoznati različiti uticaji (od Hendriksa, preko Discipline kičme do fusiona i džeza), a koja povremeno zvuči i kao odlična filmska muzika.
Bend je do sada objavio jedan studijski album pod nazivom “Ovaj lift nema vrata” u izdanju SKC-a Kragujevac i održao brojne koncerte po klubovima i festivalima u Srbiji.
Još samo da napomenemo – ulaz na koncert je besplatan.
Beogradski sastav Irish Stew of Sindidun objavio je svoj prvi zvanični koncertni video. U pitanju je snimak kompletnog nastupa iz maja ove godine održanog u Hali sportova “Ranko Žeravica”.
Tokom četrdesetpetominutnog nastupu publici je predstavljen presek dosadašnje karijere, počevši od nekih starijih hitova poput “Why” i “Ditch”, pa sve do pesama sa aktuelnog albuma “City of Grigs”.
– Ideja da snimimo neku vrstu živog albuma postoji odavno. Muzika koju izvodimo i razmena energije između benda i publike u našem slučaju ne može da se prenese samo klasičnim studijskim snimcima – kažu članovi benda i dodaju da u uslovima u kojima su stvarali sve ove godine, nije tako lako ovakvu ideju realizovati: – Uvek je postojao izazov da obezbedimo adekvatnu tehničku produkciju za tako nešto. Pre svega mislimo na binu, rasvetu, dovoljan broj kamera, zvuk…
Bendu se ipak, posle 15 godina, ukazala prilika da se predstave u pravom svetlu i veoma su zadovoljni kako je ova ideja realizovana i kakve su prve reakcije: – Drago nam je što pored nekoliko hiljada ljudi pristunih te večeri u Hali sportova sada svi mogu da osete kako grupa Irish Stew zvuči i izgleda kada se obezbede odgovarajući tehnički uslovi. Ovo je naš poklon, od srca, pre svega za publiku koja je ovo dugo čekala, za sve stare prijatelje, ali naravno i one nove fanove – izjavio je Bojan Petrović, frontmen benda Irish Stew of Sindidun.
Treći Rok kamp za devojčice, jedinstveni projekat u ovom delu Evrope, završen je u subotu 20. jula finalnim koncertom na Platou ispred Doma kulture u Knjaževcu.
Rok kamp za devojčice trajao je od 14. do 20. jula, a devojčice su bile smeštene u Domu učenika srednjih škola u Knjaževcu.
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Devojčice su u Dom učenika srednjih škola u Knjaževcu stigle u nedelju, 14. jula i odmah su sa mentorkama odabranih instrumenata počele da uče ili uvežbavaju sviranje.
To su nastavile i u ponedeljak, kako bi od utorka bile podeljene u bendove sa kojima su vežbale do koncerta.
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
U okviru Rok kampa za devojčice ove godine prvi put je primenjana nova metodologija – devojčice su same pisale muziku i tekst za pesme koje su premijerno izvele u subotu na koncertu.
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Pored toga, one su osmislile i imena svojih bendova, kao i originalne logotipe koji su se našli na programskim knjižicama sa tekstovima koji su podeljeni publici u subotu pred koncert.
Na pisanju tekstova, kao i na vokalnoj tehnici, ove godine je sa devojčicama radila Tamara Kojić, jedna od organizatorki kampa.
Mentorski tim RKZD/ Photo: AleX
Mentorski tim je i ove godine predvodila bubnjarka Selena Simić, koja je ujedno i vođa organizacionog tima, a pored nje tu su bile i Biljana Šunjka (bubnjevi), Marija Nikolić (klavijature), Isidora Dimić (klavijature), Ana Dragićević (bas gitara), Niuvys Sabournin Perez (bas gitara), Tijana Milojević (gitara), Vanja Andžić (gitara) i Mila Veljić (zvuk i koncertna produkcija).
Džen Stivens i organizacioni tim RKZD/ Photo: AleX
Ove godine kamp je posetila i predsednica Svetske alijanse Rok kampova za devojčice, Džen Stivens i devojčicama, kao i organizatokama pružila veliku podršku.
Ono što organizatoke kampa posebno ističu jeste da im je jako značilo stalno prisustvo naše fotografkinje Aleksandre Ignjatović: – Bilo je zadovoljstvo da u našem timu imamo tako velikog profesionalca i ženu koja je svojim aparatom na najbolji mogući način zabeležila sve najvažnije momente na kampu! Zahvaljujemo se i njoj, kao i celoj redakciji portala Headliner zato što su nam velika podrška od početka našeg projekta – izjavila je Katarina Mitić, PR i jedna od organizatorki Rok kampa za devojčice.
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Pored muzičkih radionica, kao i prethodne dve godine, devojčice su pohađale i različite edukativne radionice, te su tako gostujući edukatori bili Uroš Savić Kain iz Beogradskog centra za ljudska prava koji je sa devojčicama razgovarao o ljudskim pravima; Jelena Memet, suosnivačica Alternativnog centra za devojke, održala je radionicu o bezbednosti na internetu, dok je novinarka Balkanrock potala Ivana Božić držala predavanje o uvodu u muzićko novinarstvo.
Devojčice su na savladavanju treme pred ovogodišnji koncert radile zajedno sa Tamarom Kojić, jednom od organizatorki Rok kampa za devojčice.
Blood Rush (RKZD)/ Photo: AleX
Nightmare i SatinS (RKZD)/ Photo: AleX
Smotani kablovi (RKZD)/ Photo: AleX
Black Eye (RKZD)/ Photo: AleX
Pretty Little Rockers RKZD)/ Photo: AleX
Toxic Taste (RKZD)/ Photo: AleX
Autskulerke (RKZD)/ Photo: AleX
Infrakt (RKZD)/ Photo: AleX
Na završnom koncertu treće generacije Rok kampa za devojčice su nastupile u bendovima Autskulerke, Blood rush, Infrakt, Toxic Taste, Pretty Little Rockers, Black Eye, Nightmare i SatinS izvodeći redom po prvi put originalno napisane pesme “Mrzim školu”, “High Voltage”, “Srce”, “Pure Gasoline”, “Your Time”, “Strahovi”, “Noćna mora” i “Komšinica”.
Podršku su im iz publike pružile i devojčice iz prethodne dve generacije, kao i brojni roditelji, prijatelji, posetioci i mediji.
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
Organizacioni tim ove godine činile su Tatjana Nikolić, vođa projekta, zadužena za fundraising, finansije i edukativni program, Selena Simić, takođe angažovana oko kompletne organizacije kampa, kordinatorka međunarodne saradnje, ali pre svega vođa mentorskog tima i glavna odgovorna za novu metodologiju kampa, Maša Peruničić, koordinatorka komunikacije sa roditeljima, smeštaj, prevoz i ishranu devojčica, Tamara Kojić, tehnička direktorka, voditeljka završnog koncerta i mentorka za pevanje, Katarina Mitić, zadužena za komunikacije i odnose sa medijima, Olga Boškov, zadužena za društvene mreže, Tijana Milojević, takođe zadužena tehniku, Sandra Nikolić, specijalna pedagoškinja i psihoterapeutkinja kao podrška u radu sa devojčicama na kampu i Ema Kecman, doktorka.
Treći Rok kamp za devojčice podržali su U.S. Embassy Belgrade, Mama Cash, FRIDA | The Young Feminist Fund, Erste Banka Srbija, Ministarstvo kulture i informisanja i firma Falc East. Pored toga, partneri projekta su štamparija Proto, Dom učenika Srednjih škola Knjaževac, Dom kulture Knjaževac, Coca-Cola, Anđeli kolači i kompanija Statovac.
Aukcija ličnih predmeta bluz muzičara B. B. Kinga biće održana 21. septembra, a među stvarima će se naći i njegova čuvena crna Gibson gitara kojoj je dao ime “Lucille”.
Džulijens aukcijska kuća navodi da je američka radionica za izradu gitara Gibson poklonila Kingu ovaj instrument za njegov 80. rođendan.
Procenjuje se da je vrednost gitare između 80.000 i 100.000 dolara, prenosi AP.
Lucille/Promo
Ovo nije bila prva gitara kojoj je King dao ime Lucille. Kako objašnjava AP, priča datira iz 1949. godine kada je King prvi put upotrebio ovo ime za gitaru koju je spasio iz požara tokom nastupa u jednom klubu u Arkanzasu.
Požar je izbio dok su se dvojica muškaraca tukli zbog jedne žene, a muzičar je izbegao smrt pošto se vratio u klub da spase svoju gitaru, saopštila je aukcijska kuća.
Kada je King čuo da se žena zvala Lucille, nazvao je svoju gitaru po njoj “kako bi ga podsećala da se nikad ne treba tući zbog žene niti utrčavati u kuću koja gori”.
