Tekst originalnog naslova: “Svako u zajednici sa svima nerazumno sebe nečim višim drži, pa se na to i peca i prima, dok se krčag ne razbije, zbiљa. a sad o jadima” objavljen je na platformi Scribd prepoznatljivog latinično-ćiriličnog rukopisa kakvim se jedino služi Branimir Štulić.

Nedavno je Štulić reagovao povodom objavljivanja biografske knjige o sebi “Između krajnosti” autora Ivana Ivačkovića, a ovog puta je okidač bilo sve što se oko te knjige događalo na Sajmu knjiga u Beogradu. Opsežan tekst prenosimo u celosti. Bez intervencija. Kako drugačije kad je reč o Džoniju.

Zapravo, kad promislim, tâ retardiranost ide ruku pod ruku sa vraćaњem Juge stoleće unatrag – sad je brojem stanovništva tu negde. Ipak razlika je daleko veća, pošto je ostali svet uznapredovao.

U tom smislu je i fraza – da najboљe uobličavah ideje svoje generacije – ništa drugo nego – svi smo mi Tito – rečju, malo morgen, kao što se i pokazalo. Ja sam uobličavao svoje ideje, a ostali su bili, kako rekoh, čiste amebe, koje se sada ugrađuju u tuđe ne bi li sebi dale, ako ne oduška, a ono barem trenutno značeњe (kad smo već žive, iako nemamo pojma zašto), pošto ostadoše kao ribe na suhom uz sve svoje škole. Mušice bez glave. Sad, pišući ovaj letopis rukovodih se Tukididovim načelom – sa najvećom mogućom pomњom istražiti čak i ono čemu sam lično svedočio. Na primer, kada bi sada neko došao na prostore bivše Juge, izvana ne bi video nikakvu razliku u poredbi sa takozvanim razvijenim svetom, ali iznutra je to već sasvim druga priča, jer pre sto godina Juga imade devet posto industrije, dok sada znatno maњe, da ne kažem nikakve. Pod industrijom mislim stvaraњe dobara – mi smo ono što stvaramo, govnar će tada. Utoliko je regija (jer tako se Juga sada zove) impresivna kloaka, i po tome se može dostojno nositi sa svetom. Osobno bejah, otkada pamtim, uvek na vrhu sveta, i ništa mi nije u Jugi falilo, osim љudi. To bejaše Jugina Ahilova peta.

Ja sam uobličavao svoje ideje, a ostali su bili, kako rekoh, čiste amebe, koje se sada ugrađuju u tuđe ne bi li sebi dale, ako ne oduška, a ono barem trenutno značeњe (kad smo već žive, iako nemamo pojma zašto), pošto ostadoše kao ribe na suhom uz sve svoje škole.

Tako da u potpunosti razumem drevne vladare koji su tražili vredne љude kao kap vode u pustiњi. No i tu imadoh sreće, jer Tito beše gospodski čovek, i pod њim se čak i ribe množiše, a narod i zemљa uspevaše. Ali kad napuhane žabe to videše, vratiše Jugu u stoleće sedmo, jerbo, ustvrdiše, tad se već koњi potkivaše, što nije sporno, premda, zapravo, ni to nije ništa drugo doli otkrivaњe tople vode. Џaba se rodiše, dabome. Tako će drugi naraštaj posle Tita izbrisati prethodnih petnaest vekova – misliš li smaњiti, prvo nategni, kњiga će, tačnije rečeno, Lao Ce. Ali na toj tribini o meni, dan pre zatvaraњa Sajma, zakљuče da je taj šezdeset četvrti Sajam, bez obzira na počasne egipatske goste, Nefertiti i hijeroglife, ipak protekao u znaku Azre. I sa pravom (azra je staroegipatska reč),jer predstave pet izdaњa o meni: Krorekovo izaslanstvo, petoro morževa, Horvatovu izdrkotinu; pančevački retard svoju (izdavač mu, Laguna, dobije nagradu za najboљeg izdavača); Kamenko moju slikovnicu; čovek koji doktorira na meni svoju (izdavač Službeni glasnik); i osoba koja se predstavљa za mog fana svoju. I tako se čudnim putevima božjim proslavi moje pojavљivaњe na Sajmu kњige (sa Ilijadom) pre dvadeset četiri godine.

E sad, tâ varalica Kamenko i daљe ustrajava da sam ga pozvao da me slika ne bi li time opravdao prevaru (dva časa me kumio i molio da ide sa mnom, i dogovor je bio da će ga to koštati hiљadu maraka i primerak izdaњa koji će mi poslati, ali ne samo da ni centa ne viđeh od toga, već i slikovnicu, koju izda za svoju firmu, kupih svojim novcima, a on, bojeći se mog strašnog gneva, pobegne u Ameriku), prevaru velim, i to podlu, ča u paru sa Ivačkovićem služi da opere ne samo sva poratna ilegalna srpska izdaњa nego i Jugotonova, to jest Krorekova (banditi i lopovi međusobno veoma dobro sarađuju); u čemu je, dakle, fora? Nećeš verovat Arijadna, Tesej će, ali presvlače se u moju uniformu, premda znaju da ih Ženevska konvencija ne štiti u tom slučaju. Doktorat o meni se opet uklapa u jednačeњe Siktinske kapele sa zidnim kolažom od toalet papira, jer danas doktorat o meni, a koliko sutra pojam da to nisu muški žuљi stekli, već da se, zapravo, radi o ženi (ili što se toga tiče, majmunima na grani, kad se ionako Darvin slavi).

Elem, tâ je slikovnica neuspela i dvaput gora nego dotična iz devedesete ne zato što negativi u međuvremenu izgube kakvoću, nego što je prilikom razvijaњa neko upalio svetlo, te se likovi nejasno stapaju sa tamnom pozadinom u širokom kozmosu. Rečju, za listaњe je uvrh glave dovoљno i pet minuta (čoveka oči zabole od naprezaњa), međutim, Vesićev nadopuњeni esej o meni podseća na Borhesa, ako je dotični, uostalom, tvorac južnoameričke naučne fantastike, i premda je samo na tri stranice, po dve strane na svakoj (sa lica i naličja), znači dvanaest redovnih strana, ipak zahteva petnaest minuta čitaњa, utoliko je forte tog izdaњa.

Nisam bio “dete sistema,” a kamoli da sam jošte marљivo ispuњavao svoje obaveze, kaj god – bila mi je dovoљna dvojka ili trojka da se provučem onako reda radi (našto bi se, naravno, moji roditeљi šlogirali).

Ja ću se pozabaviti jedino nekim sitnicama koje nisu tačne, ma bile i fantastične. Nadimak Џoni nije po Џoni Panteru iz stripa, nego (zamenom a u o) od Đani (Morandi) – tako se nazvah (a nisam pogrešio, mislim, jerbo ne pevam ništa gore od њega) odmah po dolasku u Zagreb januara šezdeset sedme. Nisam bio “dete sistema,” a kamoli da sam jošte marљivo ispuњavao svoje obaveze, kaj god – bila mi je dovoљna dvojka ili trojka da se provučem onako reda radi (našto bi se, naravno, moji roditeљi šlogirali). Odnos sa ocem (mimo šlogiraњa) nije uopšte obeležio moj život i presudno (kako tvorac eseja hoće) uticao na mene, niti je međusobno nepoštovaњe prava reč za šlogiraњe – srpska historija je puna takvih stvari, stoga pisac eseja sudi po sebi. Roditeљi jesu iz Nina, ali Nin nije u zaleđu Zadra, već baš obratno – niti su Niњani išta tvrđi ili složniji od ostalih, dapače, moji behu rođeni buntovnici i ništa sa Niњanima nisu imali, kao ni ja (u popisu stanovništva se izjašњavasmo kao neopredeљeni).

Što se tiče Zagreba, nit mi se grad podsmevao, nit sam se ja polomio da me iko prihvati – tu smo nerešeno.

Otac me nije poslao u vojsku; on je imao svoj život, a ja svoj – ako i morasmo prometovati. Što se tiče Zagreba, nit mi se grad podsmevao, nit sam se ja polomio da me iko prihvati – tu smo nerešeno. Muvis sam snimio jer sam se time bavio (nikom se nisam svetio), pošto bez rada ne mogu, a nastupi mi trebahu da bih se u formi održavao – što potvrdih sa stotiњak koncerata u godini dana po dolasku. Mnogo sam zaradio, ali skoro ništa od toga nisam video – to što dobih može izgledati ogroman iznos tima ča se prodaju za sendvič i sok, ali pomen moje rastrošnosti od tih koji ništa o meni ne znaju nije zbog toga, nego zbog otupљivaњa oštrice mojih prosveda, odnosno skrivaњa pљačke i otimačine moga, napadajuć me zauzvrat bilo čime me dohvate, ta ratujemo, zaboga.

U Jugo ratu izabrah svoju stranu i sa bandom se ne mirim.

U Jugo ratu izabrah svoju stranu i sa bandom se ne mirim, za razliku od pisca eseja kojem je banda všeč; a tako i primedba da o ratu nisam ništa rekao (jok, ti si) i kao da se ništa nije dogodilo – opet sudi po sebi. Što se tiče krvnih zrnaca, pradeda mi se zvao Filip, ali zbog toga ne mislim da sam Višњić (i kako mogu biti Hrvat kad nisam Srbin). I za kraj ono što kritičari kao papige ponavљaju, da je publika prepoznala iskrenost – kakve veze ima iskrenost sa melodijom i tekstom, kad je umetnost potpuno neiskrena u poredbi sa prirodnošću, inače se ne bi tako zvala. Stoga, nit me hvali, nit me kori, kurvin sine, jer sve što ođe izreče, zna se to, bolan, otprije. Ukratko, sve ove gorepomenute stvari su dobro usklađene; svaki od pisaca je dobio svoj deo moga blaćeњa i vidљivo je da se ne preklapaju, što se ne bi moglo reći za ponovno Krorekovo (u Srbiji Jugotonovo, jer zadrže svoje ime, kao da im nije za četiri godine ratovaњa slogan bio: Tjeraj bandu!) puњeњe њihovih dućana Azrinim diskovima, što nije ništa drugo doli praњe i legalizacija u novim okolnostima moje ukradene imovine i sredstava (sruše Jugu i pobiju boљe od sebe da nezameњivi postanu). Stoga ne čudi svakodnevna Škaričina medijska promocija, gde mu se, kao ovlaš, podmeću unapred dogovorene postavke (a on se skromno i čedno uspija kao mlada) da je Štuliću dao prvi ekskluzivni diskografski ugovor (koji ja nikad sa њima nisam imao, ta i sâm, pre koji mesec, gostujući na TV N jedinici, izjavi da to behu tipizirani ugovori, kao i sa svakim drugim, pošto ekskluzivne imahu samo Dugme i moguće još ko, ali ja zasigurno ne), jer celi taj nesuvisli razgovor iz Jutarњeg lista beše i naručen samo zbog toga (i da ispravi to što izvali na N jedinici, da mu je uz mene hobi posao postao, sad je to da mu je hobi zaposleњem posao postao). A tek da je on nešto dao kao partijski sekretar u jugoslovenskom nacionaliziranom preduzeću od posebnog društvenog značaja u kojem se zaposlio kao policijski kadar iz proverene i dokazane ustavobraniteљske obiteљi (vidi se), koja u neko doba promeni prezime Skočibušić u Škarica, jer buve po њima skakahu kao muhe po magarcima. Vuk u jaњećoj koži dlaku meњa, ali ćud nikada. A tako i onomad reče da zna da mi Pađen nosi novce, da bi se ispravio kako je tâ mogućnost u neko vreme postojala.

A u Jugoton zavirih prvi put negde decembra sedamdeset devete sa singlom, pokucavši na vrata i pomolivši nos unutra, ali ostadoh na pragu, mislim, ne bi ništa od toga, naime, osim nosa pokazah i singl uz reči: da li vas to zanima, no, pošto bledo gledahu, zatvorih vrata i stvarno se ne sećam da je Škarica za mnom skočio (što bude par najberićetnijih koraka u novijoj povesti), ali verovatno je tako nešto bilo, jer inače ne bih opet tamo navratio početkom sledeće godine sa snimkama sa živog nastupa. Zapravo, nameravao sam krajem tê sedamdeset devete, po izlasku singla, poći do Љubљane (i Krleža onde tiska prvo izdaњe svojih Balada Petrice Kerempuha), ali reda radi odoh do Jugotona, ne zato što, kako Škarica veli, to beše najveća glazbena firma (o čemu nisam vodio računa), već zato što mi je Dubrava bila bliže od toga. Razlog je bio taj što me čekao usiљeni marš sa rancem od četrdesetak kilograma (jer imadoh sedamdesetak gotovih pesama), a snimiti tê pesme bejaše ravno stupaњu sa čuturicom za vodu (od celokupne opreme). Nadaљe, htedoh se maknuti sa lokala (iz Zagreba), budući dotle napravih sve što se moglo napraviti i Juga me čekala – Azra se, uostalom, takva i pokazala. Dakle, skinuh taj ranac i pohranih ga u Jugotonu, našto ga oni otmu i prisvoje, iako nisam Mirko Marasović niti Ante Topić, a kamoli da mi Broz izradi kљuč za provalu u zagrebačku katedralu… Ustavne promene sedamdeset četvrte zaposle novi val partijskih sekretara: Drpiće, Kuhade i Skočibušiće, vala. Znaju gazde ča im vaљa.

I tako početkom februara sledeće godine donesoh žive snimke, ali to nije bilo dovoљno (kao ni jesenska turneja po Hrvatskoj sedamdesetosme za koju Stublić tek odnedavno, pod stare dane i s jednom nogom u grobu, veli: Vi ne možete ni zamisliti koliko je to bila velika stvar.

I tako početkom februara sledeće godine donesoh žive snimke, ali to nije bilo dovoљno (kao ni jesenska turneja po Hrvatskoj sedamdesetosme za koju Stublić tek odnedavno, pod stare dane i s jednom nogom u grobu, veli: Vi ne možete ni zamisliti koliko je to bila velika stvar. I jeste, ako se uzme u obzir sve potoњe, pošto tâ turneja napravi ne samo Film nego i Polet, dabome), jer po preslušavaњu reče Škarica da načinim demo snimke, pa to u martu, posudivši novce, i učinih, ukupno četiri pesme, mislim, i tek se onda (i čuvši u međuvremenu Azru u Lapidariju) kobajagi prelomi, iako, na primer, držah rekord Studentskog Centra sa hiљadu i po prodanih karata sasvim autorskog programa, što dotle bejaše nezamislivo, toliko pesama koje nisu ličile ni na šta, mada dobra roba (Azra za domaću scenu beše ono što Bitlsi za svetsku, a to još više Nirvana potvrdi maltene u jotu, kao Azrin klon, jedanaest godina potom). Sve ovo kažem ne zato da se hvalim, nego zato što su posle mene (mog uspeha) svi koji bi uzeli šerpe u ruke dolazili do ploče bez ikakvih nastupa, čak i kad nisu imali ono u gaćama (beogradski Novi talas bukne posle tog Azrinog avgustovskog koncerta, kao i sarajevski odmah potom nakon septembarskog skenderijskog pojavљivaњa). Svejedno, zalud im trud, svi zajedno nisu prodali više nosača zvuka od mene do današњeg dana, ukљučiv i sve Jugotonove sastave (sem Dugmeta i mogućeg kojeg singla Srebrenih krila, koji je, kao singl, ipak bio mnogo jeftiniji od albuma), stoga je na mojoj otetoj imovini i imenu sazdana celokupna glazbena industrija, koja je sa mnom i krenula; Skočibušić, recimo, postade urednik na meni, a odskora i superstar laskaњem patuљaka sa naslovnih strana i sistemskih zveri.

Na mojoj otetoj imovini i imenu sazdana je celokupna glazbena industrija, koja je sa mnom i krenula.

Ipak ponešto izmeni svoju izjavu (da zna da mi Pađen donosi novce), rekavši da ti novci trebahu biti uplaćeni na Pađenov račun (budući Pađen u nekom času bude u vezi sa mnom), stvorivši time još veće zamešateљstvo, jer onda bi Pađen plaćao najveći porez na Balkanu, pa mu ni gostovaњe u Velikom bratu ne bi pomoglo od čistog bankrota, dapače, preostalo bi mu samo iseљavaњe iz Hrvatske. Međutim, kad smo već kod toga, Hrvatska je u devetnaestom stoleću udvostručila svoje stanovništvo sa milion i po na tri miliona, da bi onda u dvadesetom veku zadržala slabi pozitivni priraštaj, a koncem istoga, po dičnom osamostaљeњu, naskroz propala. Iz čega sledi da kao koњušari još mogu kako – tako, ali kao koњanici nikako.

Hrvatska je u devetnaestom stoleću udvostručila svoje stanovništvo sa milion i po na tri miliona, da bi onda u dvadesetom veku zadržala slabi pozitivni priraštaj, a koncem istoga, po dičnom osamostaљeњu, naskroz propala.

Nadaљe, priznaje da to behu tipizirani ugovori (student servis papiri, dovoљni hrpetini plastičnih lutkica, mislim, jednokratnih pevača), međutim, ni reči o tome da postojahu i ekskluzivni (kao, na primer, sa Dugmetom), ča bi jedini unekoliko vredeli, pa čak i u tom slučaju na tačno određeno vreme (kao i u fudbalu). Tako im se, kao Avarima, pripravnički šestomesečni papiri student servisa pokažu bogom dana sveta krava poslovaњa, to jest muda pod bubrege. Ne čudi da se zaposlio kao pravnik (ako je diplomirao kako je i vojsku služio, budući nesposoban, premda mu očito ništa ne fali), jerbo ustvrdi da ja ne razumem poslovaњe, što je čisto silovaњe iz najnižih pobuda (Feničani bi izneli na žal predmete trgovaњa i čekali sa sigurne udaљenosti da domoroci iznesu protivrednost toga, da bi tek po obostranom zadovoљstvu otplovili doma). Junak bi se zvao ko bi išta sa њima imao, a kamoli poslovao. Otuda i iseљavaњe, dakako. Jezikoslovno se od sela nije maklo. Daleko je moje selo malo, daleko si moj rodni kraju. No tom dupliraњu pučanstva u devetnaestom veku najviše kumovahu doseљenici iz drugih delova Austrougarske, koji se u dvadesetom stoleću ponovo vrate tamo odakle su i došli, da bi ih nadomestili uglavnom lažnoavarski delovi… Elem, kaže Škarica da me ne osuđuje (posle svega) i da imam pravo na svoj život (uviđajno od њega, kao da on mene napravi, a ne ja њega), i da mu je jedino žao što sam se nepotrebno nabacivao u nekim svojim istupima blatom na svoju bivšu tvrtku i њega (u kojoj se nikad ne zaposlih, unatoč tome što je tvornicom uљudbe načinih, dapače, Jugoslavija beše tâ bivša tvrtka koju su oni srušili, a ne ja, nastranu blaćeњe; i kako samo podmuklo i otrovno laže za nepotrebno nabacivaњe, otevši sve moje, ne samo imovinu nego i milionske iznose, dok meni preosta montekristovski krst i podzemљe, od čega zvezdano živi sa svim počastima na obe strane, poslovični vuk u jaњećoj koži, brale), ali, dok smo radili, veli, bio je sjajan, bez ikakvih zahtjeva, њemu je bilo najvažnije da dobije studio, da mu studio bude na raspolagaњu, što se kaže, noć i dan, koliko god on to treba…

Sunčanu stranu ulice, Filigranske, Fazane i Srastaњe sâm organizirah i snimih u najkraćem mogućem roku na svoj poticaj i rizik i u kolodvorskim uslovima, sa čime Jugoton nije imao baš nikakve veze, dapače, izdali su ih samo zato što sam ja to uslovio i svoj posao vodio (a uspeh me je pokrivao), dok to њih ništa nije koštalo.

Čik da ti poverujem, rista, dakle, to delomično, ali samo delomično bude slučaj jedino pred rat sa Rapsodijom i Balegarima, zbog raspada sistema i zbog toga što sam na ulici tražio snimateљa (u oba slučaja promenih dva studija, pa se tako Balegari usnime po danu sa Dolbijem A u jednom, a miksaju po noći bez Dolbija A u drugom, što je zahtevalo negativnu ekvilizaciju; utoliko noć i dan – jadno staњe u kojem se nađoh beše više smejurija nego nasušno saznaњe), ali sve do toga apsolutno nije, jer Sunčanu stranu ulice, Filigranske, Fazane i Srastaњe sâm organizirah i snimih u najkraćem mogućem roku na svoj poticaj i rizik i u kolodvorskim uslovima, sa čime Jugoton nije imao baš nikakve veze, dapače, izdali su ih samo zato što sam ja to uslovio i svoj posao vodio (a uspeh me je pokrivao), dok to њih ništa nije koštalo, sem naknadno plaćenog studija i doslovce ničeg više (što je zapravo bio њihov udeo u šestomesečnoj eksploataciji), sve ostalo sâm plaćah od taksija do organizacije, da ne spomiњem životne troškove koji bejahu mnogo viši od cene studija, otprilike u srazmeri šestomesečnog iskorištavaњa spram doživotnog udela, i nikad ništa nisam њima prodao niti, u drugu ruku, od њih dinara uzeo, sem jednog zajma za instrumente, koji su odmah sa debelim kamatama naplatili od Sunčane strane (a ti gorepomenuti albumi behu najprodavaniji, ostvarivši i najveći prihod), dok su živi albumi najjeftinije snimani, ponaosob u dva dana, i shodno miksani, kad već postojahu tonska kola predviđena za tê namene, i kad već Jugoton beše nacionalizirano jugoslovensko preduzeće posebnog značaja – ne zbog kulture, već zbog pљačkaњa – u samoupravnom socijalizmu u kojem se bez svoje krivњe zatekoh i u kojem ostvarivah prihod svojim umom, pesmom i sredstvima – odsluživši vojsku – za razliku od partijskih sekretara poput њega, dok je sav prihod i posle tog šestomesečnog roka (sve do današњih dana) išao њima, to jest gazdama, budući svetska revolucija košta. U tom svetlu doista zasluži sve tê Porine i nagradu za životno delo, koliko i braniteљi za tihu zamenu stanovništva, ili, ako im se to ne sviđa, za samoubistvo – prokleta mogućnost izbora mora da postoji – odista velikodušno od gazda, rista. A raja videla da se koњ potkiva, pa se opaziv namerno ostavљeno dugo uže sama obesila.

Kazah već da sam do svog odlaska, osamdeset četvrte, dobio od nosača zvuka tek deseti deo onog što mi pripada, po tim papirima student servisa (toliko su nesmiљeno krali), posle osamdeset sedme, po svom povratku, ni to, a onda rat i poraće svoje učine, te se nađoh u gorem položaju nego na početku karijere.

Kazah već da sam do svog odlaska, osamdeset četvrte, dobio od nosača zvuka tek deseti deo onog što mi pripada, po tim papirima student servisa (toliko su nesmiљeno krali), posle osamdeset sedme, po svom povratku, ni to, a onda rat i poraće svoje učine, te se nađoh u gorem položaju nego na početku karijere, jer onda barem svirah, kad već ništa nemah, a devedesetih i posle toga spadoh samo na to da ništa nemam (čak ni za boje, a kamoli za platno i okvire, kad sam već slikar, dabome). Stoga u tim okolnostima nastavih rad onako kako beše jedino moguće, crtkajući ugљenom po cigli svoje dojmove (što se helotiji ne dopadne, dok mene čisto za to zabole), rečju, Jugoton nikad ništa za me, a kamoli za posao, nije učinio, ja sam sve svoje plaćao, sem što je šakom i kapom od moga krao, kanda mu strahobalni prihod od pada sekire u med nije dostajao, a toliko im se osladilo da su i pod maskom Kroreka nastavili još bezočnije; Sliniša i Babojedac postadoše glavne zvezde (kad već drugih nema); sve pređašњe diskografske kuće su propale, ako i postoje, a samo ova dva, ča se kurče da su sa mnom radila, uspevaju, kao i Vaљak, što na temeљu dvosedmičnog vežbaњa sa mnom puni beogradsku Arenu – nesumњivo je nešto u vezi sa glavom, ako se kuckate po čelu. Jeste, kad si u dreku, nabaciš naočare na nos i izdaš kњigu, na primer, u Škaričinom slučaju, Tvornica glazbe u drugoj kњizi, esej o Stubliću napiše Jergović, dok Sliniša tu i tamo stavљa uredničke opaske; nema veze sa pisaњem, jedva se potpisat znade.

Sa Jugotonom se uopšte nisam usrećio, dapače, nemoguće je gore proći.

Štulić je mogao napisati najboљe stvari, ali tko bi za њih čuo da nije bilo Jugotona, kaza Škarica, to jest Skočibuvić, odnosno Jaњevuk, za Večerњi list januara dve hiљade osamnaeste. Naravno, tako je kako je, drugačije ne bi ni moglo, ali da razmotrimo što bi bilo kad bi se koze brijale. Kao prvo, pesme mi omoguće turneju već sedamdeset osme, što podrazumeva čujnost, bez obzira na vaљanost razglasa. Nadaљe, živim nastupima pribavih dovoљno slušateљstva, dapače, ono se umnožavalo iz meseca u mesec, utoliko da je ne samo Polet, nego i Čorba nastala kao odgovor na tâ zbivaњa (jer i mi koњa za trku imamo), ča započnu još i pre tê turneje, inače do њe ne bi ni došlo. No sasvim je izvesno da Škarica ne bi postojao. Ja bih ovako rekao. Sa Jugotonom se uopšte nisam usrećio, dapače, nemoguće je gore proći. Mimo toga, nesumњivo bih do osamdeset druge sa istom postavom nastavio prangijati (do њihovog odlaska u vojsku), te bih, po svoj prilici, do tog časa snimio album negde drugde, budući tê stvari postojahu u Jugi i pre mene, a i svakakvi uspevahu (iako niko na moj način). Računam da bi taj album bio zvukovno na ravni prvih singlova. Posle toga, do osamdeset četvrte, zacelo bih snimio i dupli album, a onda do devedesete i još pokoji, jer sve što napravih do svog odlaska osamdeset četvrte bi se samo produžilo za šest godina. Dakako, pre rata bih se maknuo iz tê zemљe, kao i milioni potom, ali ne bih gore prošao, unatoč tome što bih maњe građe ostavio. Nakon toga bi sve bilo kao što je i sada, jednako bi se pokazalo, pošto su pesme osnov svega, ako se mene pita.

Ipak dve bi stvari, po svojoj prilici, boљe ispale: snimke (što je najvažnije), i porez ne bih navukao, a to je usko povezano, jerbo su me naprosto iskasapili (prva dva albuma, to jest tri ploče, a ni kasnije uopšte nije bilo sjajno, čoče) pa mi nije drugo preostalo doli im uleteti u kombinaciju. Ostalo bi isto, mislim, bilo, propast se ne bi izbegla, ovako ili onako. Zapravo, uzme li se u obzir da je Dugme stiglo u Jugoton na temeљu jedne pesme (Kad bih bio bijelo dugme) snimљene u Sarajevu, koja se, doduše, vrtila na radiju, premda bez ikakvih živih nastupa da ih velikim naprave (kao mene), znači veoma slični Krilima i Kazalištu (medijski bendovi), onda je Skočibuhićevo skakaњe za mnom čisti pičkin dim (Dugmetu je u početku najviše pomogla, odnosno na ruku išla, kao i Husu Salijeriju, politička klima sedamdesetih, kad se jugoslovenstvo širilo uglavnom kroz Bosance, pošto Srbi i Hrvati potezahu na svoju stranu). Tako, Dugme najpre postade veliki medijski bend, pa tek onda krenu na dokazivaњe, kao i Čorba, koja to pravilo do besvesti sprovede (bez ijedne pesme za razliku od Dugmeta). A taj pristup i svi ostali preuzeše, maltene do jednoga, dakle, puko poziraњe, reklama i slikaњe. Stoga Baré ispravno primeti, obrecnuvši se na me, da želim uništiti hrvatsku (jugoslovensku) diskografiju, jer povučem li svoje oteto, lišavam ih ne samo proleća, već i leta (Gelon Siciљanin, naime, tako Heladu, lišenu њegovog savezništva za Kserksove provale, usporedi sa godinom lišenom proleća, rekavši glasnicima nek poruče Heladi da joj je oduzeto proleće iz godine, pošto je proleće najceњenije doba godine, upravo koliko i moje pesme naspram rock zaostavštine).