Iako je s ove distance vrlo lako zanemariti uticaj ove franšize koja se s vremenom pretvorila u autoparodiju, činjenica je da se radi o hororu koji je potpuno promenio način na koji se pristupa filmovima ovog žanra, a to je nešto što je majstor horora Ves Krejven učinio više puta tokom svoje duge i plodne karijere.

Tražeći glumca koji će glumiti glavnog negativca, Krejven je mislio da mu je potreban “veliki muškarac” jer se radilo o hororu, o zlom psihopati koji proganja tinejdžere u snovima i ubija ih rukavicom opremljenom noževima.

Krejven je pretpostavljao da će mu, baš kao što je to bio slučaj s “Teksaškim masakrom motornom testerom” i “Noći veštica”, biti potreban visok i jak muškarac koji će savršeno doneti lik , na oko nezaustavljivu silu koja čini okosnicu većine horora.

“Strava u Ulici brestova” preuzela je koncept negativca zbog kojeg ljudi dolaze u bioskope ili čak navijaju za njega, i podigao ga na još višu nivo. Negativci bez lica, bez glasa ili oni koji se kriju iza maske, morali su da naprave mesta za lajavog monstruma koji je iz nastavka u nastavak postajao sve veća zvezda.

U odjavnoj špici “Noći veštica” lik Majkla Majresa nije čak ni naveden imenom i prezimenom već ga nazivaju “The Shape” (Oblik). To je bitno za samu radnju jer Majkl može biti bilo ko. I poenta filma je to da on jednostavno i jeste.

Nekoliko godina kasnije “Petak 13.” potpuno pokriva lice glavnog negativca sve do kraja filma kada se otkriva da je ubistva počinila osvetom opsednuta žena istraumirana smrću svog sina Džejsona. Kad se Džejson pojavi, nekoliko nastavaka kasnije, i Džejson je bio tih i potpuno sakrivenog lica pre nego se u trećem nastavku pojavi s hokejaškom maskom na licu.

Ali, šesti deo započinje parodijom Džejmsa Bonda, a sve se to dogodilo zahvaljujući Frediju.

U čemu je razlika? Iako prva “Strava” deli više-manje istu postavu kao i “Noć veštica” (manijak i napaljeni tinejdžeri), postoji jedna velika razlika. Fredi nije bio samo strašan lik već i dovitljiv na mračan i do tada neviđen način. Isto tako, bio je neuporedivo zanimljiviji od tinejdžera koje je ubijao.

Naravno, horori su oduvek bili popularni zbog čudovišta ili manijakalnih negativaca, ali s Fredijem je bilo drugačije – gledaoci su ga voleli.

On je bio zvezda filmova, a ne samo pretnja.

Na kraju ga je ubila slava

Kruger se s vremenom pretvorio u pravu pop ikonu pa ste ga mogli zateći na svim mestima, od trgovina igračkama do video spotova repera. Preveliko eksponiranje doveo ga je do autoparodije i nakon trećeg nastavka postao je štetan za samu franšizu.

Ukratko, Fredi je postao prevelika zvezda da bi ga bilo ko shvatio ozbiljno, a to mu je oduzelo i onaj poslednji trag strave koji mu je bio potreban da se održi kao iole uverljivi negativac horor filma.

Ostali redatelji odlučili su da ponove ovaj recept pa su od posledica “krugerizma” nastradali i Džejson i Majkl koji su prolazili kroz niz neuverljivih inkarnacija želeći da drže korak s Fredijem.

Posle Krugerovog dolaska, horor manijaci više nisu mogli da budu samo tihi i bezlični koljači, morali su biti zvijezde. Teatralni i glasni.

HL/Izvor: index.hr