Vest da će jedan od najvažnijih festivala u našem regionu da se preseli iz Novog Sada u Solun zbunila je građane Srbije.
Prema pisanju Sputnika koji je preneo tekst iz Noizza, naš najveći festival je dobio ponudu da se održi u Grčkoj.
– Čak i lokalne vlasti na Halkidikiju zainteresovane su da se celog leta odigravaju programi koje bi dnevno tokom jula moglo da poseti 2.000, a tokom avgusta i do 5.000 ljudi dnevno – citirao je Sputnik izvor blizak organizatorima.
Međutim, organizatori Exita su za B92 rekli da nema mesta za brigu.
– Istina je da imamo otvorene razgovore koji se tiču organizacije festivala u Grčkoj, ali ne pod imenom EXIT, već za jedan sasvim novi festival, kao što su Sea Dance u Crnoj Gori ili Sea Star u Hrvatskoj – objasnili su za b92.net.
– Exit festival jedan je od najvećih brendova naše zemlje u svetu, i tako će i ostati – zaključili su organizatori.
Organizatori Exita odlučili su i šta da radite sa kartama kupljenim za ovu godinu
U saopštenju su naveli da se Exit festival neće održati u predviđenim datumima u julu u svom uobičajenom četvorodnevnom formatu od 55.000 posetilaca dnevno na preko 40 bina i zona širom Petrovaradinske tvrđave.
– Međutim, drastično poboljšanje zdravstvene situacije u Srbiji i regionu Balkana, navelo je krizni štab i Vladu Srbije da nam preporuči da ne otkazujemo festival, već da ga u određenom obliku ipak organizujemo ovog avgusta. Za sada su jedine informacije koje imamo one iz medija, tako da će biti potrebno neko vreme pre nego što izađemo pred vas sa jasnim formatom i programom – navode u saopštenju.
Exit 2019/ Photo: AleX
– Ono što sigurno znamo je da jako vredno radimo na svim mogućim opcijama, kako za festival u 2020, tako i u 2021. godini, te možete očekivati neka zaista sjajna iznenađenja. Sve vreme smo u kontaktu sa izvođačima koje smo objavili početkom godine, ali i sa mnogo više onih koje je tek trebalo da objavimo. Svi oni i dalje žele da dođu i nastupaju za vas – tvrde iz Exit festivala.
Navode da svi postojeći kupci ulaznica mogu da biraju da li žele da ih iskoriste za 2020. ili 2021. godinu, a da oni koji budu želeli refundaciju moći će da to urade u skladu sa uslovima koje naša država propiše za sve događaje odložene zbog pandemije.
– Na kraju dana, između širenja panike i optimizma, uvek ćemo izabrati ovo drugo. Da nije tako, ne bi Exita ni bilo pre 20 godina. I zato smo presrećni što virus konačno nestaje iz naših života i što ponovo postoji velika mogućnost da budemo zajedno, u možda i najboljem letu do sada, kako bismo celom svetu poslali poruku da je snaga života, jedinstva, ljubavi i slobode, koja nas sve spaja i ujedinjuje, evo već 20 godina, nezaustavljiva – poručuju organizatori festivala.
Dok perem sudove, što inače često radim, pogotovo otkad je krenulo ovo čudo sa koronavirusom, pa se non-stop vrzmam po kuhinji i trpezariji jer mi je tu i radno mesto, padaju mi na pamet svakakve misli. Neke od njih su totalna nebuloza, uvrnutije i od onih koje mi sevaju kroz glavu dok se tuširam, a ponekad ima i onih koje se nešto duže zadrže u mozgu i vredne su dodatnog razmišljanja.
Tako sam se jednog dana setio pravila od tri cigarete dnevno, koje sam smislio pre više od dvadeset godina i delio ga gotovo sa svakim sa kojim bi se upustio u dužu i otvoreniju konverzaciju. Znate već one razgovore uz pivo kad počnete s muzikom koja je vredna slušanja, pa se prebacite na knjige i filmove, apsolvirate opšta mesta iz ljubavnog života i muško-ženskih odnosa, da bi na kraju počeli sa bizarnostima iz intimnog života i raznoraznim teorijama iz sfere “slušaj sad ovo, kako sam ja samo pametan”.
Teorija, za koju je moguće i da sam je prisvojio iz nekog filma koji sam u to vreme gledao, glasila je da su svakom pravom hedonisti potrebne samo tri cigarete dnevno, jer se u njima istinski uživa, dok su ostale samo kompulsivna radnja, bespotrebno upražnjavanje zavisnosti od koje te kasnije boli glava, smrdiš kao da radiš u fast-fudu osam sati dnevno, kašlješ poput tuberanta i, kao što lepo piše na današnjim paklicama cigareta, umireš u najstrašnijim mukama.
Prvu cigaretu popušiš lagano uz jutarnju kafu. Uživaš u svakom dimu i danu u koji tek treba da uroniš. Nigde ne žuriš: gustiraš pljugu, gustiraš kafu, gustiraš život. Šta ćeš lepše?
Jutro,, kafa/Photo: Pixabay
Drugu cigaretu pališ nakon ručka. Podrazumeva se da je reč o lepom obroku u nekom dobrom restoranu uz čašu vina ili kriglu piva; ništa jeftino. Duvan se meša sa zaostalim ukusom hrane u ustima, a sit čovek može da opušteno uživa u dimovima cigarete, dok kontemplira o životu i uticaju kvalitetne ishrane na njegovo raspoloženje.
Treću, i poslednju cigaretu tog dana, čovek pali uveče nakon seksa, spreman da nakon što je relaksirao svoje telo i dopustio da mu skoči nivo serotonina utone u okrepljujući san s osmehom na usnama.
O magičnom dejstvu cigarete kao nezaobilaznom hedonističkom užitku pisao je i je Tom Hodžkinson u svojoj knjizi “Kako da lenčarite (priručnik za dokoličare)”, mada kod njega, za razliku od moje teorije, nema brojki, samo vrlo sličan pristup temi.
“Kada sam počeo da pušim, sa četrnaest, mislio sam da sam doživeo neku vrstu ponovnog rođenja ili ponovnog buđenja. Otkriće duvana bilo je poput nalaženja tajnog portala, ulaza u prefinjeni vrt svetskih zadovoljstava i nezavisnosti. Pušenje je bilo prijatno, izgledalo je kul i izražavalo potrebu pobune protiv autoriteta, potrebu da stvorite sopstveni put kroz život umesto da gnjecavo sledite ranije odobrene staze roditelja i nastavnika. Pušenje je značilo biti slobodan. Našao sam i prijatelja, veoma dobrog prijatelja. Možda i doživotnog. Odustati bi značilo patiti od ožalošćenosti, koju dvostrukom težom čini činjenica da bih do kraja svog života morao da trpim pogled na druge koji uživaju u društvu tog mog izgubljenog prijatelja“, napisao je pomenuti autor.
Međutim, stvarni život nije hedonistički priručnik, što je svako od nas mogao već da primeti na vlastitom primeru. Zato cigareta prestaje da bude užitak (osim za stvarne dokoličare i boeme), postajući prividni lek protiv stresa arbajtujućeg trudbenika.
Prvu cigaretu neretko pališ i pre prve kafe, čim otvoriš oči ili ti se ukaže prilika da kresneš upaljač, a do doručka si već popušio još par komada u pokušaju da što je moguće relaksiranije utoneš u još jedan običan, banalni dan koji sa sobom donosi niz monotonih radnji i obaveza koje MORAJU da se obave kako bi život (uglavnom svi tako mislimo) mogao da se neometano odvija i zadovolji onaj minimum potreban za preživljavanje, što je svojstveno urbanoj džungli liberalnog kapitalizma čije su ključne tekovine osmočasovno radno vreme (sem ako nisi u šok-sobi) i dužničko ropstvo (čak iako si u šok-sobi).
Cigarete, pušenje/Photo: Pixabay
Upravo zbog ovoga gotovo svi imamo male rituale koji nam omogućavaju da stvorimo iluziju da nam je u životu prebukiranom neprestanom jurnjavom za egzistencijalnim balansom katkada i zabavno, kao i da hedonizam, u svom mikro obliku, može da se utka u svakodnevnicu koja sve više podseća na dobrovoljnu orvelovsku robiju, a sve manje na život kakav smo za sebe zamišljali u vreme dok smo još marili kakvu muziku slušamo, prepuštajući inerciji i trenutnoj inspiraciji da umesto nas odluče gde ćemo se i s kim probuditi narednog dana.
O jednom od ovakvih rituala pisao je i Mišel Uelbek na samom početku svog popularnog romana “Serotonin”, o kojem se naširoko pričalo u kontekstu otupelosti modernog čoveka koji polako gubi interesovanje za teme koje su nekad imale centralno mesto u njegovoj egzistenciji i činili samu srž svrhe postojanja.
“Cigaretu ne palim pre nego što popijem prvi gutljaj (kafe); to uzdržavanje namećem sebi, to je svakodnevni uspeh koji je kod mene prerastao u glavni izvor ponosa (ovde, pritom, valja priznati da električni uređaji za kafu rade brzo). Olakšanje koje mi donosi prvi dim je trenutno, njegova žestina zapanjuje. Nikotin je savršena droga, droga jednostavna i teška, koja ne donosi nikakvu radost, koja se u potpunosti definiše žudnjom i prestankom te žudnje“, konstatovao je Uelbek, koji je ovim i vrlo jednostavno objasnio prostu suštinu pušenja.
Pušenje, po njemu, dakle, nije veoma dobar prijatelj, kako ga je nazvao Hodžkinson, koji hedonizmu pristupa iz afirmativnog i pomalo bajkovitog gvinta; Uelbek, u svom maniru brutalnog depresivca i mračnjaka, uživa u cigareti, svestan da je reč o drogi koja u sebi ne sadrži ništa uzvišeno, već je, naprotiv, vrlo banalna – jednostavna i teška.
Nakon ovih citata i promišljanja o pušenju koju oni sa sobom neminovno iniciraju, jasno je da se radi o navici koja čini neizvodljivim ono moje pravilo s početka o tri cigarete na dan i uživanju koje bi ta količina sa sobom mogla doneti.
Zato je vreme da se razmišlja o prestanku s ovom navikom. Međutim, i sam sam svedok da to uopšte nije lako. Naime, nakon što sam tokom godina nekoliko puta ostavljao cigarete na po par meseci, uspeo sam da 2001. godine batalim pušenje zauvek. Ili sam barem tada tako verovao. Jednostavno sam prestao jednog decembra, a onda gurao dan po dan radujući se snazi svoje volje. Narednih 13 godina nisam poklekao. Onda sam opet propušio, mada ni sam ne umem da objasnim kako se to uopšte dogodilo. Mislim da mi je život u to vreme postao do te mere monoton i neinteresantan da nisam video nikakvu štetu u tome da, tu i tamo, ponovo zapalim poneku cigaretu. U početku je to stvarno i bila poneka, a onda, pošto sam počeo da pušim cigarete sa niskim procentom katrana i nikotina, dakle blage, broj se svakodnevno povećavao. Planirao sam, valjda, da reafirmišem svoje pravilo od 3 cigarete, a upao sam u istu zamku kao i pre nego što ću 2001. godine postati nepušač. Mislio sam da ću moći da ostavim duvan kao i tada, kad god poželim, ali ovoga puta je postalo mnogo teže. Opcije za uživanje u životu su se značajno smanjile, te je cigareta postala sve dominatnija zabava u mojoj svakodnevnici. Verovatno vrlo nalik onom Hodžkinsonovom veoma dobrom prijatelju. Bila je tu da mi retke spokojne trenutke učini još spokojnijim, kao i da mi pruži utehu tokom depresivnih dana i noći.
Uostalom, nisam bio redak slučaj sa ovakvim problemom. Norman Majler je odavno vrlo slikovito opisao sličnu situaciju u romanu iz 1984. godine – “Muškarčine ne plešu”, dokazujući da je ova droga toliko jaka da tvrdnja Kita Ričardsa (koji je relativno skoro, u 77. godini, prestao da puši) da je lakše ostaviti heroin nego cigarete sasvim na mestu.
“Dvanaest godina sam pokušavao da prestanem da pušim. Što reče Mark Tven – a ko ne zna tu opsaku? – ‘Nije nikakav problem prestati. Ja sam prestajao stotinu puta’. Činilo bi mi se da sam to rekao ja, jer sam ja to sasvim sigurno pokušavao barem sto hiljada puta, jednom godinu dana, jednom devet meseci, drugi put četiri meseca, i stalno bih iznova prestajao, godinama, stotinu puta, ali bih se uvek vraćao. Jer u snovima sam, pre ili kasnije, palio šibicu, prinosio plamen vrhu cigare a zatim, sa prvim dimom, udisao svu svoju glad za postojanjem. Kao da me je celog probadala sama želja – ti demoni zatočeni u moje grudi koji vrište za jednim dimom. Pa ti promeni šta ti je suđeno!
Tako sam naučio šta je zavisnost. Zver me je držala za vrat a vitalni organi su joj bili meni u plućima. Dvanaest godina sam se rvao sa tim vragom a ponekad bih ga i saterao u ugao. Obično je to bilo uz velike gubitke po mene, i velike gubitke po druge. Jer kad nisam pušio, postajao sam naprasit. Refleksi su živeli tamo gde se pali šibica, a um gubio one deliće znanja koji nam čuvaju spokoj… Govorio sam: ‘Lakše je ostaviti ljubav svog života nego cigare’ i mislio da je ta tvrdnja tačna...”
Nekad su intelektualci, pesnici, rokeri, razni umetnici, pa čak i uspešni poslovni ljudi i političari bili pušači, a u današnje vreme pušenje više nije kul, pogotovo među muverima & šejkerima sveta beta-verzije 3.0. Postalo je, što se kaže, sirotinjska zabava, kao i seks. Jeftina droga za luzere. Bogati i uspešni više ne puše, oni sada imaju druga interesovanja koja su uglavnom vezana za zdrav život, odnosno za ishranu i stil života koji će im pomoći da žive što je moguće duže – možda i večno.
Pored toga što poseduju jahte i privatna ostrva, bogati ljudi današnjice meditiraju po par sati bez mobilnih telefona i drugih distrakcija, postaju vegetarijanci, jedu samo organsku hranu, neupadljivo se oblače, praktikuju autofagiju (evolutivni mehanizam koji nastupa u periodima gladovanja i koji omogućava organizmu da preživi stvarajući energiju reciklažom), grle drveće, piju hektolitre posoljene vode kad se probude u svitanje, ne piju alkohol izuzev jedne čašice dnevno najkvalitetnijeg vina, šetaju svakodnevno po nekoliko kilometara (uzbrdo), druže se sa šamanima, guruima i astrolozima, plivaju kao sumanuti, broje svaku banku pre nego što je potroše i, ako je verovati izvorima (dez)informacija, koriste drogu zvanu adrenohrom (dobija se, navodno, uzimanjem adrenalina od male dece, tako što se sakuplja iglom i špricom iz podnožja vrata i kičmenog stuba). Radije bi skakali bandži-džamping sa vrha planine, grlili se sa lavovima ili surfovali u zalivu punom ajkula nego što bi seli u kafić i popušili cigaretu uz kratki espreso i gazirano piće. Zato su oni i njihov stil života sada kul, a ljudi sa cigarom u uglu usana, kakav je bio Hemfri Bogart ili Džimi Din, relikti koji obitavaju kraj pijaca i piju pivo sa gubitnicima kao što su i oni sami.
Cigarete, pušenje/Photo: Pixabay
Lara Rateford-Morison je u magazinu “Bustle” napisala tekst upravo o ovoj promeni u poimanju kultnog statusa, konstatujući da pušenje, koje je nekad bilo odlika više klase i glamurozan čin, više nije ni seski, ni kul, pa čak ni normalno. U nastavku teksta ona navodi da, po njoj, preostaje još samo nekoliko vrsta ljudi koji i dalje misle da je pušenje kul. A tih osam preostalih “žigosanih” su ovi likovi:
– Tinejdžeri, ljudi kojima mozak još nije sasvim razvijen.
– (Neki) stari ljudi.
– Ljudi koji sebe vide kao buntovnike.
– Ljudi koji fantaziraju da su naslednici kreativaca Bit generacije.
– Ljudi koji žele da vide sebe kao zvezde crno-belih holivudskih filmova.
– Ljudi koji su imali slabo obrazovanje.
– Siromašni ljudi.
– Oni koji su zapravo kul, ali puše iz razloga koje je teško razumeti.
Mnogi su konstatovali da su pušači danas postali ugrožena vrsta i da se nad njima sprovodi klasična tortura. O tome je pisao i levičarski filozof Slavoj Žižek u svom eseju “O pušenju i netoleranciji”.
“Za vreme nedavne posete Kaliforniji, bio sam na večeri u kući jednog profesora, s prijateljem Slovencem, teškim pušačem. Kasno uveče, prijatelj je postao očajan i pristojno zamolio domaćine da zapali cigaretu na terasi. Kada je domaćin, ništa manje ljubazno, rekao “ne”, moj je prijatelj rekao da će otići na ulicu. Domaćin je i to odbio. Rekao je kako pušenje u javnosti može naškoditi njegovom statusu u komšiluku. No, ono što me zaista iznenadilo bilo je to što nam je, nakon večere, domaćin ponudio (ne baš) laku drogu. Pušenje sada nije bilo problem, kao da droga nije opasnija od cigarete“, zaključio je ovaj popularni Slovenac, koji je inače nepušač.
Iako bi pušenje danas zaista moglo da bude pravi bunt protiv establišmenta, činjenica je da ova navika nije dobra za zdravlje i da ne donosi ništa dobro, kao i da pored svih zabrana, upozorenja i nemogućnosti reklamiranja u mas-medijima svetska duvanska industrija i dalje ostvaruje astronomske profite i ne prestaje da se širi. Tako pušenje postaje jedna od ključnih protivrečnosti modernog doba.
Ako u mladosti i deluje kao bezazlen porok kojeg se čovek bez mnogo muke može odreći u kasnijem životu, u zrelijem dobu pušenje postaje suvišno i nepraktično, a i sve pogubnije po zdravlje i celokupni kvalitet života.
Poznati svetski kuvar, danas nažalost pokojni, Entoni Bordejn, ispričao je svojevremeno kako je prestao da puši kada je postao otac. Pošto nije mogao da puši u stanu u kojem je živeo sa ćerkom i surpugom, morao je da svaki put silazi s vrha solitera kako bi uživao u cigareti. Jednog dana je shvatio da je to besmisleno i prosto batalio duvan, iako je, kako sam reče, svojevremeno pušio i po tri paklice dnevno, uživajući u svakom dimu.
Entoni Burden/Photo: facebook@AnthonyBourdain
Neko maliciozan će kosntatovati kako ga je života koštalo upravo to što je ostavio duvan, ali biće da pušenje ipak nema veze s njegovim samoubistvom, već neke mnogo kompleksnije stvari.
U svakom slučaju, zrelost i roditeljstvo donose veliko tumbanje u životu, pa samim tim i promenu životnih navika.
To je vrlo slikovito objasnio i francuski pisac Frederik Begbede u knjizi “Život bez kraja”, taksativno opisavši čega se sve muškarci u pedesetim odriču kako bi izašli na kraj sa novim životnim prioritetima.
Po njemu, muškarac u pedesetim:
– Budi se u sedam ujutru
– Jede organski avokado.
– Pije koka-kolu zero
– Sapliće se o bebina kolica.
– Sluša Kejti Peri u dečijoj sobi.
– Krade gumene bombone svoje ćerke
– Drka uz Juporn dok dete spava
– Prestaje da puši
– Spava noću
– Mašta o besmrtnosti
– Uplaćuje životno osiguranje
– Muva apotekarke
– Zna sve bolnice koje su IN
– Zaista misli da je nekad bilo bolje
– Crkava od straha svakog dana
– Guta beta-blokatore svakog jutra
– Sumnja u ateizam.
Ako je verovati Begbedeu, muškarčine u pedesetim ipak počinju da plešu, i to sa svojim ćerkama ili igraju fudbal sa sinovima, ostavljaju cigarete, prelaze na zdravu ishranu i odgovorno ponašanje, a glavni porok su im gumene bombone i koka-kola bez šećera. Naravno, pod uslovom da prate dinamiku modernog stila življenja gde se roditeljstvo, naročito muškarca, realizuje u kasnim četrdesetim, ako ne i početkom pedesetih.
I, dobro, kakav zaključak možemo izvuči iz svega ovoga?
Sve su ovo bile teorije i iskustva nekih tamo ljudi koji bi trebali da budu kredibilni i da nas prosvetle. Teorije tzv. intelektualaca. Međutim…
Kad uđeš u kafić ili kafanu, pa odlučiš da li ćeš da zapališ cigaru ili ne, da li ćeš se ušljokati ili ne, da li ćeš se pobiti sa onim što te mrko gleda i podbada ili ćeš ga iskulirati, hoćeš li počupati kosu onoj s dekolteom do pupka što očijuka s tvojim čovekom ili ćeš se povući… Da li češ stisnuti gas kad je frka ili kočnicu! E, to je život i to je jedino što se računa! Šta god mislili naizgled bitni likovi, heroji kulturnih dodataka i besplatnih tribina s pet posetilaca u sali, to ne treba da utiče na nas.
Cigarete, pušenje/Photo: Pixabay
Promisli o onome što si pročitao ili čuo, ali sledi svoje osećaje, potrebe i instikte – zgrabi život za rogove i izbori se sa tom zverkom čak i ako preti da te zakuca u najbližu tarabu! Ako nemaš hrabrosti da živiš, ali do daske, prihvatajući svaku fekaliju kao izazov, kao boks meč teške kategorije usred sparne i vlaćne Manile ili razmenu bekhend dijagonali na terenu od šljake, šta ti vredi knjiško znanje i citati koji dobro zvuče?! To su onda samo tuđa iskustva kojima kompenzuješ nedostatak sopstvenog.
Ako ti baš, baš nedostaje autoritet kojem želiš da veruješ, onda je ovo jedini citat koji ti je potreban jer sažima kompletnu filozofiju života u jednoj rečenici: “Pronađi ono što voliš i pusti da te ubije“.
Ovo su reči čoveka na čijem grobu je uklesan verovatno najjači epitaf ikada: “Ne pokušavaj!“.
Bukovski, naravno.
Otkud sad ovo u priči o pušenju? Otuda što moraš da izgradiš sebe i veruješ samo sebi. Moraš da znaš ko si i šta si. Bilo da je reč o pušenju, bilo da je reč o poslu, braku, roditeljstvu, samoći, karijeri, ishrani, muzici…
U filmu “Ponovo mrtav” (1991), lik kojeg glumi Kenet Brana je često žickao cigarete od lika kojeg tumači Robin Vilijams (mislim da je glumio mesara) uz opasku: “Daj mi jednu, pokušavam da prestanem”. Onda mu je Vilijams kazao: “Vidi, nema toga pokušavam da prestanem – ili si pušač ili nisi. Odluči se!”.
Boris Leiner, čuveni zagrebački bubnjar koji je obeležio domaću muziku kroz bendove Azra, Vještice, Pozdrav Azri… objavio je autobiografiju. Knjiga je objavljena za izdavačku kuću Sandorf.
Nezaustavljiva sila Leinerovog ritma isprepletena scenama razuzdanog rock’n’roll života otkriva dosad nepoznatu stranu najvažnijih protagonista novog talasa.
Nakon više od četiri aktivne deceniej u muzici, Boris Leiner napisao je knjigu autobiografskih zapisa koji sadrže dosad neispričane priče o velikanima domaćeg rocka (Johnny Štulić, Darko Rundek, Josipa Lisac i mnogi drugi), ispisane autentičnim, duhovitim stilom koji otkriva naličje života selebritija, ali i predanost umetnosti, preskakanju barijera i pomeranju granica.
Sve bio je ritam, cover
Leinerovi prozni zapisi, ponekad u formi punokrvne kratke priče, a ponekad gotovo nadrealne, frenzične crtice sjajno dočaravaju avanture popularnog rokera. Leiner se potpuno otvara svojim fanovima i publici: ova knjiga ne poznaje tabue i okolišanja. Naprotiv, pišući uz dlaku, Boris Leiner će knjigom “Sve bio je ritam” uzburkati uljuljkane muzičke i umetničke krugove, a njegovo svedočanstvo poželeće da pročitaju sve generacije koje su od polovine sedamdesetih do danas odrastale uz Leinerov zaigrani, plesni ritam.
[infobox title=’Odlomak’]
Azra/Photo: facebook/Mišo Hrnjak
“Ti više nisi u Azri, poručio ti je Johnny”, rekao je Jurica Pađen tvrdo. Još je nešto govorio, ali ja ga nisam čuo. Kao maljem pogođen njegovim strašnim riječima drhtao sam cijelim tijelom. Plakalo mi se, povraćalo mi se. Kako me može samo tako pizdunski odjebati preko teklića Pađena?! Nakon punih deset godina odanosti! Zar nisam zavrijedio da mi to kaže u lice?! Bili smo na nesretnoj turneji i promociji albuma Zadovoljština 1987. po jugoslavenskim gradovima. Kritičari su nas sasjekli, jedino su još hvalili moje rokersko bubnjarsko srce. Atmosfera u bandu je bila dodatno napeta zbog bezočno kradljivih managera. Sve je kulminiralo tučom u svlačionici. Krenuli smo jedan na drugoga – on na mene pepeljarom, ja na njega stolicom. Da nas nije Jurica razdvojio, pala bi krv. To je KRAJ. A početak? Te 1978. živio sam u Trnskom. A u susjednom kvartu, Sigetu, živio je Johnny…[/infobox]
Knjigu je ilustrivai Davor Schunk, iskusni crtač i grafički dizajner, čiji se ludički crtež i umetnički dizajn isprepleću s Leinerovim tekstom i čine knjigu “Sve bio je ritam” magičnom čitankom hrvatskog rocka i vodičem za nomadski život bez predrasuda.
Boris Leiner rođen je u Čakovcu 1957. Umetničku karijeru ja započeo kao rock bubnjar. U istoriju rock’n’rolla ušao je kao bubnjar Azre i angažmanom u nizu važnih hrvatskih muzičkih projekata poput Naturalne mistike, Vještica, Šo!Mazgoona, Aerodroma, Haustora i drugih. Poslednjih godina se uz muziku uporedo sve više bavi i vajarstvom.
Da su manifestacije najteže pogođene u celom svetu, potvrđuju muzičari i organizatori iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Slovenije.
Na panelu pod nazivom “Manifestacije: Od otkazivanja do otkaza“, na ovu temu govorili su Brano Jakubović iz grupe Dubioza kolektiv, Sanjin Đukić ispred Exit i Sea Star festivala, Zoran Vulović iz Arsenal Festa, Adnan Mehmedović ispred Fresh Island festivala na Zrću, Vuk Perović iz Underhill festivala u Podgorici, Login Kočiški iz Password produkcije i Pavle Kostadinović iz slovenačke turističke agencije Supra Travel, koja svake godine vodi desetine hiljada mladih Slovenaca po manifestacijama u regionu.
Moderatorka panela bila je Ida Prester, voditeljka i članica bendova MaiKA i Lollobrigida, a ova tribina koju je pratilo oko 18.000 ljudi iz celog regiona održana je u okviru međunarodne onlajn konferencije “EXIT strategy“.
Ida Prester/ Photo:Promo (Exit)
Nakon što je pandemija najteže pogodila manifestacije i turizam, brojne evropske vlade su reagovale sa merama pomoći.
Od zemalja regiona, Slovenija je najviše pomogla radnike u ovom delu privrede u iznosu od 750 evra mesečno uz plaćene doprinose, a Hrvatska je pratila sa oko 600 evra.
Pavle Kostadinović, promoter i direktor agencije Supra travel smatra da se radilo o ključnom potezu: – Vlada je tu jako dobro postupila i ovu meru produžila do jula, sa najavom da će mere važiti dokle god bude trajala kriza. Država pomaže i u turističkom sektoru koji je jako bitan jer je vezan za manifestacije. Svaki punoletni državljanin Slovenije dobiće i 200 evra koje može potrošiti u Sloveniji za neke turističke segmente dok maloletna lica, sva deca od jednog dana do 18 godina, dobijaju sumu od 50 evra.
Vuk Perović/ Photo: Promo (Exit)
I ministarstvo kulture Crne Gore, kako kaže Vuk Perović, umetnički direktor Underhill festivala, u prethodnom periodu obezbedio je fond od pola miliona evra u vidu konkursa namenjenog frilenserima.
– Stvorena je mogućnost da se prijave različiti projekti koji bi se mogli odvijati i tokom pandemije. Dosta je glumaca koji nemaju svoje matično pozorište i ovim fondom su pomognute i komercijalne televizije i emisije iz kulture. Sa druge strane glavni grad je, iako neformalno, rekao da će biti puna podrška svim ovim događajima kao što je i Underhill Festival i da će se, ukoliko dođe do odlaganja, truditi da neki vid finansiranja ostane – objasnio je Perović.
Sanjin Đukić/ Photo: Promo (Exit)
Sudbina jednog od najvećih evropskih festivala kakav je Exit u žiži javnosti je već duže vreme. Kako ističe Sanjin Đukić, član EXIT tima iz Zagreba i direktor tamošnjeg Sea Star Festivala, iz Srbije stiže možda i najbolja vest o kojoj trenutno priča cela svetska muzičku scena.
– Mogućnost da se Exit održi u avgustu je izuzetno dobra vest za Srbiju i region, ali i celokupnu svetsku event industriju. Exit diktira trendove i kad drugi vide da je moguće, da i jedan Exit može da se prilagodi situaciji, to postaje ono svetlo na kraju tunela koje svi čekaju – navodi Đukić.
I promoteri u Makedoniji čekaju na plan otvaranja i ponovnog pokretanja industrije, što predstavlja veliki problem za sve koji se bave planiranjem i organizacijom, ističe Login Kočiški iz Password produkcije.
– Imamo četiri festivala koja su na čekanju. Mi smo spremni da realizujemo festival i za sedam dana, samo da dobijemo dozvolu. Spremni smo i na manje kapacitete, samo nam je potrebna informacija da li to možemo raditi ovog leta – kaže Kočiški.
Zoran Vulović/ Photo: Promo (Exit)
Prema mišljenju Zorana Vulovića osnivača Arsenal Festa, prestavnici industrije događaja u Srbiji, celokupnu situaciju pandemije dočekali su prilično uspavani.
– Ipak mislim da je ova pošast, koja nam se svima desila, ujedinila ljude. Osnovali smo udruženje promotera, do sada nismo imali nešto slično u Srbiji. Ujedinili smo se na istoj stvari, međutim po meni to nije dovoljno. Mislim da nam fale umetnici, da fali udruženje muzičara, oni su najbrojniji, u krajnjem slučaju njihov glas je najjači. Oni se najviše vide i mislim da su oni ti koji sve ovo treba da predvode – naglasio je Vulović.
Brojni muzičari poput grupe Dubioza kolektiv, već mesecima ne mogu da se pojave pred publikom. Njihov novi album imao je veliku turneju ispred sebe, kako ističe član najpopularnijeg benda iz regiona, Brano Jakubović:
– Sve se jako dobro zakotrljalo. Većina koncerata je bila rasprodata od Praga do Moskve, čitava Engleska i dalje. I onda se desilo ovo što se desilo.
Brano Jakubovic/ Photo: Promo (Exit)
Period života u karantinu, s druge strane pokazao nam je, kako kaže Adnan Mehmedović, koosnivač Fresh Island festivala u Hrvatskoj da se bez muzike i druženja ne može živeti normalno.
– Svi smo uvideli da možemo i sami da se ošišamo, i da možemo i bez šopinga, ali ono bez čega ne možeš je muzika, koja se strimuje i sluša više nego ikad pre – zaključuje Mehmedović.
Konferencija “EXIT strategy“ će periodično donositi nove panele koje publika može da gleda uživo ili u snimku na sajtu exitfest.org, a realizuje se uz podršku brojnih vodećih stranih, regionalnih i domaćih medija.
Pank bend Neozbiljni pesimisti objavili su danas premijerno pesmu “Sve pred lice pravde” sa predstojećeg istoimenog mini albuma, snimljenog uživo u studiju.
– Pesma govori o tome da nam je dosta svega i da neko mora da odgovara za višedecenijsko stanje u kojem živimo. Decenijama nas prave budalama i to na najneinventivniji način, što danas poprima neki novi u isto vreme zastrašujuć i smešan oblik – kaže frontmen Igor Olujić.
Olujić smatra da “u svemu što nam se dešava nema nevinih”.
– Dobrim delom smo mi stvaraoci autocenzure u medijima, u strahu ili u želji da se dodvorimo, čak i tamo gde vlast nema pojma šta se dešava, niti će ikad imati. I tako postajemo jedna amorfna masa bez uporišta u bilo čemu – naglašava Igor Olujić.
Neozbiljni pesimisti su u studiju zabeležili kamerama mini koncert, za koji su odabrali nekoliko pesama, koje, kako objašnajvaju, najbolje ilustruju muzički pravac kojim se bave.
Album “Sve pred lice pravde” somborskog benda krajem maja objaviće promoterska kuća Long Play na digitalnim platformama.
Beogradski muzičar i producent Boris Milanović, član bendova Triko i Ljubavnici, predstavlja svoj drugi studijski album “Eastern Bloc” pod pseudonimom Palms Voice.
Album je objavljen u saradnji sa Pop Depresijom i Kišobranom, a dostupan je za preuzimanje na bandcampu, kao i strimovanje na svim digitalnim platformama i YouTubeu.
“Eastern Bloc” označava sledeći korak za Borisa u bavljenju više od deceniju starim muzičkim idejama na kojima se ceo projekat temelji.
Stilski i dalje dominiraju sint-pop i plesni ugođaj, dok tekstove karakteriše istraživanje seksualnosti i komplikovanih međuljudskih odnosa.
Palms Voice/ Photo: Promo
Palms Voice je tokom 2019. godine pet od deset pesama s albuma objavio kao video singlove: “Combinator”, “Low Testosterone”, “Pure Sex”, “Kissing With Eyes Open” i “Fuck Dreams”, a sve spotovi možete dapogledate na njegovom YouTube kanalu.
Prvi album Palms Voice objavio je u maju 2018. godine, a nekoliko singlova dobilo je značajnu pažnju na regionalnim radio stanicama – “I Always Wanted To Make A Girl Cry”, “Lonely As Fuck” i “Snowflakes In Hell”.
Nastupao je na Kontakt konferenciji 2018, kao i na “Hali Gali Požar” festivalu, a delio je binu i sa Anom Never, Kinš, Azza, Suzanom Sumrah…
Učenici Muzičke škole “Stanković” u Beogradu, snimili su video u kome izvode pesmu “Ona to zna”, veliki hit grupe Idoli.
U mesecu u kome je 10. maja obeležen rođendan Vlade Divljana, ovim gestom još jednom je potvrđen značaj muzičke zaostavštine koju je Divljan ostavio mlađim generacijama.
Na predlog učenika petog razreda osnovne muzičke škole “Stanković” u Beogradu da se napravi aranžman i video za neku popularnu pesmu, pokrenuta je dodatna nastava solfeđa u okviru učenja na daljinu tokom izolacije zbog pandemije korona virusa.
Ta dodatna nastava podrazumevala je pravljenje aranžmana popularne muzike i umetničke literature, za instrumente i glasove kojima razred raspolaže, a zatim snimanje i montiranje pojedinačnih snimaka u zajednički video. Aranžman za pesmu je uradila Milica Tegeltija, nastavnica solfeđa, a video je postavljen na zvaničnom YouTube kanalu muzičke škole.
Koncertna agencija Charm Music u četvrtak, 28. maja u 20:30 časova organizuje live-streaming koncert džez pijanistkinje Marije Lazić aka Majka Mare pod nazivom “Sweet streams from my bedroom”.
Ulaznice za koncert mogu da se kupe online, a posebnost ovog koncerta je ta što će publika imati priliku da uživa u nastupu mlade umetnice iz svog doma putem live-streaming platforme.
Ovo će biti pionirski poduhvat kada su mladi izvođači sa naših prostora u pitanju, a svi koji kupe ulaznicu podržaće na taj način muzičare.
Upravo su muzičari ti koji su od početka pandemije bili uz svoju publiku i pružili im podršku kroz seriju besplatnih online koncerata iako su ostali bez izvora prihoda.
Tačno je da se sve polako vraća u normalu, ali muzička industrija još dugo neće moći da se vrati na staru trasu i zato je potrebno da se pronađe način kako bi muzičarima bilo omogućeno da normalno nastave da rade svoj posao.
Iz tog razloga, koncertna agencija Charm Music odlučila je da po prvi put ostvari saradnju sa jednim domaćim izvođačem i organizuje live-streaming koncert.
Majka Mara/Photo: Ana Danilović
Majka Mara je muzičarka koja je pre desetak dana objavila novi singl “Nisi tu” koji se simbolično može shvatiti i kada je njen predstojeći koncert u pitanju – ona neće biti u “klasičnom” koncertnom prostoru, ali je to neće sprečiti da održi nastup u kome će pubika da uživa.
Marija Lazić je mlada džez pijaniskinja, koja se više od 10 godina profesionalno bavi muzikom. Paralelno sa studijama klavira završavala je i džez odsek u muzičkoj školi Stanković.
Imala je priliku da nastupa u velikim dvoranama i koncertnim salama izvodi pijanističke resitale, nastupa u kamernim sastavima, sa bendom kao i sa orkestrom.
Neki od značajnijih su nastup na Beogradskom Jazz Festivalu, Gitar Art Festivalu, koncert sa Big Bandom RTS-a, koncerti u Kolarčevoj zadužbini, Skupštini grada Beograda, ali i inostrani nastupi poput onog u dvorani Karnegi Hol u Njujorku.
Prvi singl “Diši duboko” objavila je 2018. godine, a kao što smo već rekli, pre 10 dana i novi video singl “Nisi tu”.
Marija će 28. maja pored svojih autorskih pesama izvesti i džez standarde, čuvene hitove, ali i neke tradicionalne pesme u džez aranžmanima.
Cena ulaznice za ovaj koncert je 4 evra, dok će publika moće da kupi ulaznice i po ceni od 7 i 10 evra ukoliko želi da podrži izvođača. Ulaznice se mogu kupiti na OVOM LINKU.
Džoe Stramer, Brus Springstin/Photo: BORN TO LISTEN
Da kažemo da je Džo Stramer bio fan Brusa Springstina, u najmanju ruku bi to bilo – čista istina. The Boss je imao iznenađujuće veliki uticaj na The Clash, kao i na Stramerov kasniji rad, a sve je išlo toliko daleko da je u jednom momentu Stramer čak napisao i lično pismo svom uzorui, priklasno naslovljeno: “Bruce is great”.
Prema knjizi “Passion Is A Fashion: The Real Story Of The Clash”, Springstin je imao veliki uticaj na mladog impresivnog “štrajkača” koji je tada svirao sa svojim pub rock bendom The 101ers, ali nakon što je video The Bossa u Hammersmith Odeonu novembra 1975. sve se ovo promenilo i nekoliko meseci kasnije on je formirao – The Clash.
Poštovanje je bilo obostrano. Springstin je odao počast Strameru posle njegove tragične smrti 2002, kada je izašao na binu na dodeli Grammy nagrada i zablistao sa vrhunskom izvedbom ‘London Calling’, u kojoj su mu se pridružili Stevin Van Zant, Dejv Groh i Stramerov stari prijatelj Elvis Kosltelo.
Springstin je još jednom odao počast pokojnom frontmenu Clasha 2009. godine, kada je otvorio nastup na Glastonburi’s Piramid Stageu pesmom Džoa Stramera “Coma Girl”, koja je bila na trećem albumu “Streetcore” Džoa Stramera i Mescalerosa, koji je objavljen ubrzo nakon njegove smrti.
Godine 1995. Mark Hagen iz Mojoa pitao je Stramera da li može da napiše nekoliko reči o Brusu Springstinu, jer je znao koliki je obožavalac. Ne iznenađuje što je Stramer odgovorio pozitivno i naveo sve razloge zbog kojih voli The Bossa.
Pismo vam prenosimo u originalu:
ATTN: MARK HAGEN
“Dear Mark – here’s my contribution
“BRUCE IS GREAT… IF YOU DONT AGREE WITH THAT YOU’RE A PRETENTIOUS MARTIAN FROM VENUS. BRUCE LOOKS GREAT… LIKE HE’S ABOUT TO CRAWL UNDERNEATH THE CHORDS WITH A SPANNER & SOCK THE STARTER MOTOR ONE TIME SO THAT A ENGINE STARTS UP – HUMMING & READY TO TAKE US ON A GOLDEN RIDE WAY OUT SOMEWHERE IN THE YONDER… BRUCE IS GREAT… BECAUSE HE’LL NEVER LAY DOWN & BE CONQUERED BY HIS PROBLEMS HE’S ALLWAYS READY TO BUST OUT the SHACK & HIT THE TRACK… HIS MUSIC IS GREAT ON A DARK & RAINY MORNING IN ENGLAND, JUST WHEN YOU NEED SOME SPIRIT & SOME PROOF THAT THE BIG WIDE WORLD EXISTS, THE D.J. PUTS ON “RACING IN THE STREETS” & LIFE SEEMS WORTH LIVING AGAIN… LIFE SEEMS TO BE IN CINEMASCOPE AGAIN. BRUCE IS NOT ON AN EGO TRIP… BRUCE IS ACTUALLY INTO THE MUSIC… WE NEED PEOPLE LIKE THIS… A LOT OF RECORDS TODAY ARE MADE BY PEOPLE JUST TO FEED THEIR FAME. BRUCE IS GREAT… THERE AINT NO WHINGING WHINING OR COMPLAINING.. THERE’S ONLY GREAT MUSIC, LYRICS & AN OCEAN OF TALENT. ME? I LOVE SPRINGSTEEN!!!
Lagana sreda pobednici petog Bunt Rok festivala/Photo: Goradn Jović
Uspešna saradnja Bunt Rok Festivala RTS i Centra Millennium iz Vršca traje već dve godine. U prostoru Studio, šansu da nastupe i predstave svoje stvaralaštvo pred vršačkom publikom dobili su brojni bendovi sa ovog Festivala.
Jedna od nagrada za pobednički bend je audio snimak celog koncerta, kao i live spot sa tog nastupa. Bend Lagana Sreda je ovom prilikom dobio dva spota za pobedničku pesmu 5. Bunt Rok Festivala (2019.) “Sva je sve“ koju trenutno promovišu.
– Svaka bina ima svoju energiju koju bend prepozna ako zaista iskreno izlazi pred publiku. Jedna od posebnih jeste scena prostora Studio Centra Millennium. Publika, koja je takođe prepoznala našu energiju doprinela je našem nastupu koji je majstorski sačuvan na ovom video spotu. Smatramda je svaki nastup izuzetno važan, a za bend koji tek počinje je još važnije da taj nastup ostane zabeležen. Samim tim poklon kao ovaj koji smo pobedom zaslužili, ima naročitu težinu, jer sad svi mogu da osete našu energiju ali je i istovremeno i nama samima značajan- za dalji razvoj i izvođačko napredovanje benda. Veoma smo zahvalni domaćinima u Vršcu, pružili su nam neverovatno iskustvo, kako na bini, tako i van nje – utisci su Stefana Niketića, frontmena benda Lagana Sreda.
Uskoro očekujemo još jedan spot ovog benda i to za pesmu “Esidov bluz“.
