Prema najnovijim vestima, snimanje specijalne epizode serije “Prijatelji” povodom proslave četvrt veka kultnog sitkoma, koje je odloženo zbog pandemije koronavirusa, trebalo bi da bude okončano do kraja leta, a publika će uživo pratiti kako se najbolji prijatelji Dženifer Aniston (Rejčel), Kortni Koks (Monika), Lisa Kudrou (Fibi), Met Leblank (Džoi), Metju Peri (Čendler) i Dejvid Švimer (Ros) ponovo zbližavaju.
Iako je, prema pisanju medija, specijalna epizoda trebalo da bude dostupna na HBO Max od 27. maja, korona je poremetila sve planove, tako da će se smatrati velikim uspehom ako do leta ostvare plan.
– Nadamo se da će specijal ‘Prijatelja’ biti snimljen do kraja leta, ako se zvezde poslože i vratimo se u produkciju – izjavio je predsednik Worner media Bob Grinblat, prenose Novosti.
– Smisleno je imati veliku, bučnu publiku koja će uživo pratiti kako se šestoro sjajnih prijatelja ponovo zbližava. Nismo hteli da samo uradimo video-poziv iz kuhinja i spavaćih soba. Ukoliko mere fizičkog distanciranja potraju još dugo, razmislićemo o virtuelnoj opciji okupljanja.
Sitkom će se snimati u originalnoj scenografiji “Prijatelja” u Studiju 24 u Burbanku i očekuje se da učestvuje cela ekipa koja je zaslužna za stvaranje serije koja je emitovana od 1994. do 2004. na kanalu NBC.
– Kako bismo izbegli bilo kakve nesporazume o čemu je ovaj specijal, želimo da naglasimo da ovo nije nova, originalna epizoda serije. Glumci će se pojaviti kao oni sami, a ne kao voljeni likovi iz ‘Prijatelja’ –ističe emiter HBO Max, koji će pretplatnicima tokom ovog meseca omogućiti da pogledaju svih 236 epizoda.
Producent “Prijatelja” Kevin Brajt rekao je nedavno da je cela ekipa spremna da čeka koliko god bude potrebno kako bi specijal bio snimljen na najbolji način.
– Nadamo se da će biti gotov do Dana zahvalnosti, odnosno kraja novembra. Imamo svaki snimljeni trenutak te serije, i one koja publika nikada nije videla, kao i drugačije verzije scena koje su im dobro poznate, ali koje na kraju nisu postale deo epizoda.
Specijal, odložen zbog korone, ipak bi, dakle, mogao da se nađe na HBO Max do kraja godine, možda baš na vreme za 26. godišnjicu emitovanja čuvenih “Prijatelja”.
Pit Tauzend se uvek nadao da će umreti pre nego što ostari. Ali, kad je suosnivač benda The Who napisao “My Generation”, bio je tek besni mladić koji tek treba da otkrije radosti ozbiljnih automobila.
Posle otprilike 55 godina, kada slavi svoj 75. rođendan, muzičar, pevač, tekstopisac i autor uživa upravo u tome – u strasti prema automobilima. I to ne bilo kakvim.
Od njegovih ranih dana vožnje, preko faze Ferrarija do Bentleyeve zveri, otkrili smo deset omiljenih Pitovih automobila. Ali onda smo pomislili, dođavola, zašto vođu jednog od najtvrđih, najtežih, najglasnijih rock bendova ikada zaustaviti na deset? Zato ih ovaj spisak ima 11…
Popularni voditelj Džo Rogan ove nedelje našao se u središtu velike priče vezane za njegovo preseljenje sa svih ostalih platformi na samo jednu – Spotify.
Čak i ako ne spadate u grupu ljubitelja podkasta (koji iz godine u godinu postaju sve popularniji), verovatno ste naišli ili ste barem površno upoznati s Džoom Roganom i intervjuima koje vodi u sklopu svog podkasta “The Joe Rogan Experience”.
U sklopu poslovnog poteza teškog 100 miliona dolara, Wall Street Journal piše da će Rogan od 1. septembra epizode svog podkasta snimati ekskluzivno za striming giganta Spotify, a do kraja godine sav će sadržaj biti sklonjen sa ostalih platformi.
– I dalje će biti besplatan i ostaće nepromenjen. Radi se isključivo o licenci, a Spotify neće imati kreativnu kontrolu nad sadržajem jer žele da nastavim da radim to što radim na način na koji sam radio. Uzbuđen sam jer imam podršku najveće audioplatforme na svetu i nadam se da ćete i vi biti tamo kada se preselimo – rekao je nedavno Rogan.
Ko je Džo Rogan?
Za one koji nisu upoznati s Roganom, radi se o američkom stend ap komičaru i TV voditelju koji je 2009. pronašao novu nišu kada je započeo rad na svom podkastu, i to kada je bio jedan od retkih koji su ušli u tada relativno nov medij.
Što se gostiju tiče, ima svega, od glumaca i muzičara, preko komičara i sportista, pa sve do političara i teoretičara zavera, zbog čega mu neki zameraju, dok ga drugi poštuju upravo zato što ne pravi razlike između gostiju, već svima daje platformu da iznesu svoje stavove, bez obzira na to koliko ponekad kontroverzni bili.
Naravno, mnogi su ga tokom godina optuživali za seksističke, rasističke i transfobne izjave, ali oni koji ga prate na takve će optužbe samo odmahnuti rukom jer se prečesto radi o optužbama koje dolaze iz tabora preterano politički korektnih. Štaviše, Rogan je postao jedan od glavnih internetskih boraca protiv usiljene političke korektnosti, zbog čega ga njegova publika, bila ona liberalna ili konzervativna, u tolikoj meri i prati.
On se, pak, oduvek deklarisao kao demokrata i nedavno je i izjavio da njegov glas ide Berniju Sandersu, ali navukao je bes demokrata kad je nakon izlaska Sandersa iz predsedničke trke izjavio da bi svoju podršku radije dao Trampu nego Džou Bajdenu.
Inače, Rogan je od samog početka izbegavao kraću formu pa njegovi podkasti ponekad traju i preko tri sata.
Njegov kanal na YouTubeu skupio je preko 8,42 miliona pretplatnika, a jedan od problema je to što video intervjui više neće biti dostupni kada se preseli na Spotify. Naime, jedan od većih video hitova poslednjih godina bio je intervju s Ilonom Maskom koji je u njegovoj emisiji pušio džoint, što je izazvalo pad cene deonica njegove kompanije za 9 odsto.
Zašto je prelazak na Spotify bitan?
Radi se o neverovatnom ugovoru koji je izuzetno redak u svetu podkasta, a Rogan će verovatno zarađivati više nego većina muzičara na ovoj platfomi.
Naime, Roganu je isplaćen ekvivalent 26 milijardi strimova za dozvolu za podkast, a prosečnom muzičaru bile bi potrebne 23 milijarde strimova na Spotifyu kako bi zaradio isto što i Rogan, što znači da ovaj striming servis više ceni Rogana nego bilo kog muzičara na svetu.
Džo Regland/Photo: YouTube printscreen
I dok se to nekima neće svideti, ovo otvara vrata drugim voditeljima podkasta koji bi mogli da učine isto iako postoji i druga strana priče – ekskluzivnost ugovora će Roganov podkast mnogima učiniti nedostupnim. Primera radi, Spotify još uvek nije dostupan na našim prostorima, što je, naravno, vrlo malo tržište, ali nije jedino.
Logika Spotifya potpuno je jasna jer njegovi čelnici veruju da će tako privući gomilu novih pretplatnika, a kristalno je jasno i zašto bi Rogan pristao na 100 miliona dolara jer uprkos popularnosti, podkast scena nije mesto brze zarade.
Većina podkasta je besplatna, a producenti novac pokušavaju da zarade od sponzorstava i reklama, dok su ovakvi ekskluzivni ugovori izuzetno retki.
Ovih dana se na sve strane obeležava 40 godina kultnog albuma “Closer” benda Joy Division i isto toliko od smrti njihovog legendarnog frontmena Jana Kertisa.
The Rolling Stones su od samog početka važili za kontroverzni bend, ali tu poziciju možda im je najbolje učvrstio legendarni singl “Jumpin’ Jack Flash”.
Singl je objavljen na današnji dan, 24. maja 1968. i uskoro je postao njihov sedmi broj jedan u Britaniji.
Inspiracija za pesmu je navodno bio baštovan Dćek iz Ričardsove vikendice, ali to je možda bila samo vezija za javnost. Jer, jedna od popularnijih interpretacija značenja ove pesme vezuje se uz – muške genitalije.
U svakom slučaju, pesma je bila ogroman hit, a magazin Q je svrstao je na drugo mesto liste najboljih gitarskih pesama svih vremena.
Film “Rock & Rule” je kultni animirani rok mjuzikl iz 1983. godine i jedan od retkih crtaća namijenjen odrasloj publici tog vremena. Ova naučno-fantastična vizija u kojoj rock n’ roll još nešto znači, vodi nas na put u post-apokaliptični svet u kome žive mutanti za vreme Trećeg svetskog rata.
Oni koji su čuli za ovaj crtani, najvjerovatnije su saznali za njega zbog učešća Lua Rida i Debi Heri, koji su napisali pesme za ovu priliku. Zanimljivo je istaći da se pored pomenutog dvojca na soundtracku mogu čuti materijali bendova i izvođača kao što su Kris Stejn, Igi Pop, Cheap Trick i Earth, Wind & Fire.
“Rock & Rule” koštao je neverovatnih osam miliona dolara što je u to vreme bio nerealno veliki budžet za animirani film iz 80-ih, te je zamalo uništio kanadski Nelvana studio. Film je zaradio samo 30.379 dolara i ušao u istoriju kao jedan od najneprofitabilnijih crtanih filmova ikada.
Režiser je bio Klajv Smit, koji je jedan od osnivača Nelvana studija i veliki zaljubljenik u ovu vrstu zvuka. Na materijalu je radilo skoro 300 animatora i bile su potrebne četiri godine da se ostvarenje završi. Originalna priča prvo je izvedena kao TV specijal 1978. godine i nosila je naziv “The Devil and Daniel Mouse”. Bila je bazirana na kratkoj priči Stefana Vinsenta Beneta “The Devil and Daniel Webster”.
Verovali ili ne, na scenariju su radile čak tri osobe, Patrik Loubert kao idejni tvorac, kao i Džon Halfpeni i Piter Sauder.
Ovaj animirani film kao da je bio uklet od samog starta, jer je prva verzija izgorela u požaru, pa je iz tog razloga bilo teško napraviti kućno izdanje. Na crnom tržištu pojavilo se ilegalno izdanje na VHS kaseti. Između ostalog, ostvarenje su pogrešno pripisivali kultnom režiseru Ralfu Bakšiju (Fritz The Cat, Cool World).
Radnja prati ostarelog Moka koji je spreman da priziva demone samo da ponovo bude slavan. Za to mu je potrebna Angel, njen jedinstven glas i kompjuter koji može da dešifruje “kod” Sotone kako bi otključao portal prema paklu ili nečem sličnom. Čudovište iz druge dimenzije je ni manje ni više nego Igi Pop, odnosno lik kome je on pozajmio glas.
Takođe je važno spomenuti da je “Rock & Rule” prvi animirani film koji je koristio CGI tehnologiju (kompjuterski generisane slike). Ako vas zanima još detalja o ovom zaboravljenom klasiku, pogledajte The Making Of :
Grupa Mikrokozma iz Podgorice ide u korak sa vremenom. Odlučili su da urade spot za pesmu “Jabirač” koja se nalazi na njihovom drugom, aktuelnom albumu “Ulicom slobode”.
Šta ih je inspirisalo za takvu pesmu nije teško pretpostaviti, a i njihovo objašnjenje je dovoljno transparentno:
– Od svih fraza koje se koriste u javnom govoru za vrijeme predizbornih kampanja, posebitu fascinaciju podstiču riječi: biračko tijelo. Zvuči kao odsječak iz nekog uputstva za upotrebu, kao na primjer: držati uspravno, boca pod pritiskom. Ili propratne dokumentacije o robi, recimo: tehnička roba, rasuti teret. To je osnova za priču o Jabiraču, čovjeku koji, iako ima pravo da bude biran, koristi neprekidno mogućnost da bira sebi vlast. Sve to nekako zaliči na pozorišnu predstavu. Šta je teže biti, narod ili vlast? Je li teže snijevati prepunog ili gladnjikavog stomaka.
Mikrokozma, Jabirač/printscreen
Na tu scenu dali smo sebi slobodu da muzikom unesemo dursku melodiju kroz šaljive riječi uz karnevalski ritam. Sve to izvedeno na sceni rukom crtanog grada našeg trik majstora. Tom igrom željeli smo da izvučemo jedan širok osmijeh. Pa i ova trenutna bjelosvjetska frka nam govori. Moramo naći način da budemo srećni – kažu Podgoričani.
Muziku za “Jabirača” naspisali su Enes Zejnilović i Nikola Tomić, koji je napisao i tekst. Kad je o spotu reč, direktor fotografije je Danilo Pendo, scenografija i režija delo su Stanislava Nikičevića, a montažu i postprodukciju radio je Vladimir Toni Pendo.
Rodžer Voters najavio je digitalnu objavu njegovog koncertnog filma “Us + Them”.
Film će premijeru na YouTubeu imati 16. juna, a DVD i Blu-Ray izdanje stiže nešto kasnije kasnije.
Materijal za film snimljen je tokom njegove turneje 2017. i 2018. godine, tačnije s koncerata u Velikoj Britaniji i Amsterdamu. Osim Rodžera, film je režirao Sem Evans.
Voters je ovu objavu želeo da podeli i na oficijalnom FB nalogu grupe Pink Floyd, ali i sami znate šta se dogodilo…
Vest da će jedan od najvažnijih festivala u našem regionu da se preseli iz Novog Sada u Solun zbunila je građane Srbije.
Prema pisanju Sputnika koji je preneo tekst iz Noizza, naš najveći festival je dobio ponudu da se održi u Grčkoj.
– Čak i lokalne vlasti na Halkidikiju zainteresovane su da se celog leta odigravaju programi koje bi dnevno tokom jula moglo da poseti 2.000, a tokom avgusta i do 5.000 ljudi dnevno – citirao je Sputnik izvor blizak organizatorima.
Međutim, organizatori Exita su za B92 rekli da nema mesta za brigu.
– Istina je da imamo otvorene razgovore koji se tiču organizacije festivala u Grčkoj, ali ne pod imenom EXIT, već za jedan sasvim novi festival, kao što su Sea Dance u Crnoj Gori ili Sea Star u Hrvatskoj – objasnili su za b92.net.
– Exit festival jedan je od najvećih brendova naše zemlje u svetu, i tako će i ostati – zaključili su organizatori.
Organizatori Exita odlučili su i šta da radite sa kartama kupljenim za ovu godinu
U saopštenju su naveli da se Exit festival neće održati u predviđenim datumima u julu u svom uobičajenom četvorodnevnom formatu od 55.000 posetilaca dnevno na preko 40 bina i zona širom Petrovaradinske tvrđave.
– Međutim, drastično poboljšanje zdravstvene situacije u Srbiji i regionu Balkana, navelo je krizni štab i Vladu Srbije da nam preporuči da ne otkazujemo festival, već da ga u određenom obliku ipak organizujemo ovog avgusta. Za sada su jedine informacije koje imamo one iz medija, tako da će biti potrebno neko vreme pre nego što izađemo pred vas sa jasnim formatom i programom – navode u saopštenju.
Exit 2019/ Photo: AleX
– Ono što sigurno znamo je da jako vredno radimo na svim mogućim opcijama, kako za festival u 2020, tako i u 2021. godini, te možete očekivati neka zaista sjajna iznenađenja. Sve vreme smo u kontaktu sa izvođačima koje smo objavili početkom godine, ali i sa mnogo više onih koje je tek trebalo da objavimo. Svi oni i dalje žele da dođu i nastupaju za vas – tvrde iz Exit festivala.
Navode da svi postojeći kupci ulaznica mogu da biraju da li žele da ih iskoriste za 2020. ili 2021. godinu, a da oni koji budu želeli refundaciju moći će da to urade u skladu sa uslovima koje naša država propiše za sve događaje odložene zbog pandemije.
– Na kraju dana, između širenja panike i optimizma, uvek ćemo izabrati ovo drugo. Da nije tako, ne bi Exita ni bilo pre 20 godina. I zato smo presrećni što virus konačno nestaje iz naših života i što ponovo postoji velika mogućnost da budemo zajedno, u možda i najboljem letu do sada, kako bismo celom svetu poslali poruku da je snaga života, jedinstva, ljubavi i slobode, koja nas sve spaja i ujedinjuje, evo već 20 godina, nezaustavljiva – poručuju organizatori festivala.
Dok perem sudove, što inače često radim, pogotovo otkad je krenulo ovo čudo sa koronavirusom, pa se non-stop vrzmam po kuhinji i trpezariji jer mi je tu i radno mesto, padaju mi na pamet svakakve misli. Neke od njih su totalna nebuloza, uvrnutije i od onih koje mi sevaju kroz glavu dok se tuširam, a ponekad ima i onih koje se nešto duže zadrže u mozgu i vredne su dodatnog razmišljanja.
Tako sam se jednog dana setio pravila od tri cigarete dnevno, koje sam smislio pre više od dvadeset godina i delio ga gotovo sa svakim sa kojim bi se upustio u dužu i otvoreniju konverzaciju. Znate već one razgovore uz pivo kad počnete s muzikom koja je vredna slušanja, pa se prebacite na knjige i filmove, apsolvirate opšta mesta iz ljubavnog života i muško-ženskih odnosa, da bi na kraju počeli sa bizarnostima iz intimnog života i raznoraznim teorijama iz sfere “slušaj sad ovo, kako sam ja samo pametan”.
Teorija, za koju je moguće i da sam je prisvojio iz nekog filma koji sam u to vreme gledao, glasila je da su svakom pravom hedonisti potrebne samo tri cigarete dnevno, jer se u njima istinski uživa, dok su ostale samo kompulsivna radnja, bespotrebno upražnjavanje zavisnosti od koje te kasnije boli glava, smrdiš kao da radiš u fast-fudu osam sati dnevno, kašlješ poput tuberanta i, kao što lepo piše na današnjim paklicama cigareta, umireš u najstrašnijim mukama.
Prvu cigaretu popušiš lagano uz jutarnju kafu. Uživaš u svakom dimu i danu u koji tek treba da uroniš. Nigde ne žuriš: gustiraš pljugu, gustiraš kafu, gustiraš život. Šta ćeš lepše?
Jutro,, kafa/Photo: Pixabay
Drugu cigaretu pališ nakon ručka. Podrazumeva se da je reč o lepom obroku u nekom dobrom restoranu uz čašu vina ili kriglu piva; ništa jeftino. Duvan se meša sa zaostalim ukusom hrane u ustima, a sit čovek može da opušteno uživa u dimovima cigarete, dok kontemplira o životu i uticaju kvalitetne ishrane na njegovo raspoloženje.
Treću, i poslednju cigaretu tog dana, čovek pali uveče nakon seksa, spreman da nakon što je relaksirao svoje telo i dopustio da mu skoči nivo serotonina utone u okrepljujući san s osmehom na usnama.
O magičnom dejstvu cigarete kao nezaobilaznom hedonističkom užitku pisao je i je Tom Hodžkinson u svojoj knjizi “Kako da lenčarite (priručnik za dokoličare)”, mada kod njega, za razliku od moje teorije, nema brojki, samo vrlo sličan pristup temi.
“Kada sam počeo da pušim, sa četrnaest, mislio sam da sam doživeo neku vrstu ponovnog rođenja ili ponovnog buđenja. Otkriće duvana bilo je poput nalaženja tajnog portala, ulaza u prefinjeni vrt svetskih zadovoljstava i nezavisnosti. Pušenje je bilo prijatno, izgledalo je kul i izražavalo potrebu pobune protiv autoriteta, potrebu da stvorite sopstveni put kroz život umesto da gnjecavo sledite ranije odobrene staze roditelja i nastavnika. Pušenje je značilo biti slobodan. Našao sam i prijatelja, veoma dobrog prijatelja. Možda i doživotnog. Odustati bi značilo patiti od ožalošćenosti, koju dvostrukom težom čini činjenica da bih do kraja svog života morao da trpim pogled na druge koji uživaju u društvu tog mog izgubljenog prijatelja“, napisao je pomenuti autor.
Međutim, stvarni život nije hedonistički priručnik, što je svako od nas mogao već da primeti na vlastitom primeru. Zato cigareta prestaje da bude užitak (osim za stvarne dokoličare i boeme), postajući prividni lek protiv stresa arbajtujućeg trudbenika.
Prvu cigaretu neretko pališ i pre prve kafe, čim otvoriš oči ili ti se ukaže prilika da kresneš upaljač, a do doručka si već popušio još par komada u pokušaju da što je moguće relaksiranije utoneš u još jedan običan, banalni dan koji sa sobom donosi niz monotonih radnji i obaveza koje MORAJU da se obave kako bi život (uglavnom svi tako mislimo) mogao da se neometano odvija i zadovolji onaj minimum potreban za preživljavanje, što je svojstveno urbanoj džungli liberalnog kapitalizma čije su ključne tekovine osmočasovno radno vreme (sem ako nisi u šok-sobi) i dužničko ropstvo (čak iako si u šok-sobi).
Cigarete, pušenje/Photo: Pixabay
Upravo zbog ovoga gotovo svi imamo male rituale koji nam omogućavaju da stvorimo iluziju da nam je u životu prebukiranom neprestanom jurnjavom za egzistencijalnim balansom katkada i zabavno, kao i da hedonizam, u svom mikro obliku, može da se utka u svakodnevnicu koja sve više podseća na dobrovoljnu orvelovsku robiju, a sve manje na život kakav smo za sebe zamišljali u vreme dok smo još marili kakvu muziku slušamo, prepuštajući inerciji i trenutnoj inspiraciji da umesto nas odluče gde ćemo se i s kim probuditi narednog dana.
O jednom od ovakvih rituala pisao je i Mišel Uelbek na samom početku svog popularnog romana “Serotonin”, o kojem se naširoko pričalo u kontekstu otupelosti modernog čoveka koji polako gubi interesovanje za teme koje su nekad imale centralno mesto u njegovoj egzistenciji i činili samu srž svrhe postojanja.
“Cigaretu ne palim pre nego što popijem prvi gutljaj (kafe); to uzdržavanje namećem sebi, to je svakodnevni uspeh koji je kod mene prerastao u glavni izvor ponosa (ovde, pritom, valja priznati da električni uređaji za kafu rade brzo). Olakšanje koje mi donosi prvi dim je trenutno, njegova žestina zapanjuje. Nikotin je savršena droga, droga jednostavna i teška, koja ne donosi nikakvu radost, koja se u potpunosti definiše žudnjom i prestankom te žudnje“, konstatovao je Uelbek, koji je ovim i vrlo jednostavno objasnio prostu suštinu pušenja.
Pušenje, po njemu, dakle, nije veoma dobar prijatelj, kako ga je nazvao Hodžkinson, koji hedonizmu pristupa iz afirmativnog i pomalo bajkovitog gvinta; Uelbek, u svom maniru brutalnog depresivca i mračnjaka, uživa u cigareti, svestan da je reč o drogi koja u sebi ne sadrži ništa uzvišeno, već je, naprotiv, vrlo banalna – jednostavna i teška.
Nakon ovih citata i promišljanja o pušenju koju oni sa sobom neminovno iniciraju, jasno je da se radi o navici koja čini neizvodljivim ono moje pravilo s početka o tri cigarete na dan i uživanju koje bi ta količina sa sobom mogla doneti.
Zato je vreme da se razmišlja o prestanku s ovom navikom. Međutim, i sam sam svedok da to uopšte nije lako. Naime, nakon što sam tokom godina nekoliko puta ostavljao cigarete na po par meseci, uspeo sam da 2001. godine batalim pušenje zauvek. Ili sam barem tada tako verovao. Jednostavno sam prestao jednog decembra, a onda gurao dan po dan radujući se snazi svoje volje. Narednih 13 godina nisam poklekao. Onda sam opet propušio, mada ni sam ne umem da objasnim kako se to uopšte dogodilo. Mislim da mi je život u to vreme postao do te mere monoton i neinteresantan da nisam video nikakvu štetu u tome da, tu i tamo, ponovo zapalim poneku cigaretu. U početku je to stvarno i bila poneka, a onda, pošto sam počeo da pušim cigarete sa niskim procentom katrana i nikotina, dakle blage, broj se svakodnevno povećavao. Planirao sam, valjda, da reafirmišem svoje pravilo od 3 cigarete, a upao sam u istu zamku kao i pre nego što ću 2001. godine postati nepušač. Mislio sam da ću moći da ostavim duvan kao i tada, kad god poželim, ali ovoga puta je postalo mnogo teže. Opcije za uživanje u životu su se značajno smanjile, te je cigareta postala sve dominatnija zabava u mojoj svakodnevnici. Verovatno vrlo nalik onom Hodžkinsonovom veoma dobrom prijatelju. Bila je tu da mi retke spokojne trenutke učini još spokojnijim, kao i da mi pruži utehu tokom depresivnih dana i noći.
Uostalom, nisam bio redak slučaj sa ovakvim problemom. Norman Majler je odavno vrlo slikovito opisao sličnu situaciju u romanu iz 1984. godine – “Muškarčine ne plešu”, dokazujući da je ova droga toliko jaka da tvrdnja Kita Ričardsa (koji je relativno skoro, u 77. godini, prestao da puši) da je lakše ostaviti heroin nego cigarete sasvim na mestu.
“Dvanaest godina sam pokušavao da prestanem da pušim. Što reče Mark Tven – a ko ne zna tu opsaku? – ‘Nije nikakav problem prestati. Ja sam prestajao stotinu puta’. Činilo bi mi se da sam to rekao ja, jer sam ja to sasvim sigurno pokušavao barem sto hiljada puta, jednom godinu dana, jednom devet meseci, drugi put četiri meseca, i stalno bih iznova prestajao, godinama, stotinu puta, ali bih se uvek vraćao. Jer u snovima sam, pre ili kasnije, palio šibicu, prinosio plamen vrhu cigare a zatim, sa prvim dimom, udisao svu svoju glad za postojanjem. Kao da me je celog probadala sama želja – ti demoni zatočeni u moje grudi koji vrište za jednim dimom. Pa ti promeni šta ti je suđeno!
Tako sam naučio šta je zavisnost. Zver me je držala za vrat a vitalni organi su joj bili meni u plućima. Dvanaest godina sam se rvao sa tim vragom a ponekad bih ga i saterao u ugao. Obično je to bilo uz velike gubitke po mene, i velike gubitke po druge. Jer kad nisam pušio, postajao sam naprasit. Refleksi su živeli tamo gde se pali šibica, a um gubio one deliće znanja koji nam čuvaju spokoj… Govorio sam: ‘Lakše je ostaviti ljubav svog života nego cigare’ i mislio da je ta tvrdnja tačna...”
Nekad su intelektualci, pesnici, rokeri, razni umetnici, pa čak i uspešni poslovni ljudi i političari bili pušači, a u današnje vreme pušenje više nije kul, pogotovo među muverima & šejkerima sveta beta-verzije 3.0. Postalo je, što se kaže, sirotinjska zabava, kao i seks. Jeftina droga za luzere. Bogati i uspešni više ne puše, oni sada imaju druga interesovanja koja su uglavnom vezana za zdrav život, odnosno za ishranu i stil života koji će im pomoći da žive što je moguće duže – možda i večno.
Pored toga što poseduju jahte i privatna ostrva, bogati ljudi današnjice meditiraju po par sati bez mobilnih telefona i drugih distrakcija, postaju vegetarijanci, jedu samo organsku hranu, neupadljivo se oblače, praktikuju autofagiju (evolutivni mehanizam koji nastupa u periodima gladovanja i koji omogućava organizmu da preživi stvarajući energiju reciklažom), grle drveće, piju hektolitre posoljene vode kad se probude u svitanje, ne piju alkohol izuzev jedne čašice dnevno najkvalitetnijeg vina, šetaju svakodnevno po nekoliko kilometara (uzbrdo), druže se sa šamanima, guruima i astrolozima, plivaju kao sumanuti, broje svaku banku pre nego što je potroše i, ako je verovati izvorima (dez)informacija, koriste drogu zvanu adrenohrom (dobija se, navodno, uzimanjem adrenalina od male dece, tako što se sakuplja iglom i špricom iz podnožja vrata i kičmenog stuba). Radije bi skakali bandži-džamping sa vrha planine, grlili se sa lavovima ili surfovali u zalivu punom ajkula nego što bi seli u kafić i popušili cigaretu uz kratki espreso i gazirano piće. Zato su oni i njihov stil života sada kul, a ljudi sa cigarom u uglu usana, kakav je bio Hemfri Bogart ili Džimi Din, relikti koji obitavaju kraj pijaca i piju pivo sa gubitnicima kao što su i oni sami.
Cigarete, pušenje/Photo: Pixabay
Lara Rateford-Morison je u magazinu “Bustle” napisala tekst upravo o ovoj promeni u poimanju kultnog statusa, konstatujući da pušenje, koje je nekad bilo odlika više klase i glamurozan čin, više nije ni seski, ni kul, pa čak ni normalno. U nastavku teksta ona navodi da, po njoj, preostaje još samo nekoliko vrsta ljudi koji i dalje misle da je pušenje kul. A tih osam preostalih “žigosanih” su ovi likovi:
– Tinejdžeri, ljudi kojima mozak još nije sasvim razvijen.
– (Neki) stari ljudi.
– Ljudi koji sebe vide kao buntovnike.
– Ljudi koji fantaziraju da su naslednici kreativaca Bit generacije.
– Ljudi koji žele da vide sebe kao zvezde crno-belih holivudskih filmova.
– Ljudi koji su imali slabo obrazovanje.
– Siromašni ljudi.
– Oni koji su zapravo kul, ali puše iz razloga koje je teško razumeti.
Mnogi su konstatovali da su pušači danas postali ugrožena vrsta i da se nad njima sprovodi klasična tortura. O tome je pisao i levičarski filozof Slavoj Žižek u svom eseju “O pušenju i netoleranciji”.
“Za vreme nedavne posete Kaliforniji, bio sam na večeri u kući jednog profesora, s prijateljem Slovencem, teškim pušačem. Kasno uveče, prijatelj je postao očajan i pristojno zamolio domaćine da zapali cigaretu na terasi. Kada je domaćin, ništa manje ljubazno, rekao “ne”, moj je prijatelj rekao da će otići na ulicu. Domaćin je i to odbio. Rekao je kako pušenje u javnosti može naškoditi njegovom statusu u komšiluku. No, ono što me zaista iznenadilo bilo je to što nam je, nakon večere, domaćin ponudio (ne baš) laku drogu. Pušenje sada nije bilo problem, kao da droga nije opasnija od cigarete“, zaključio je ovaj popularni Slovenac, koji je inače nepušač.
Iako bi pušenje danas zaista moglo da bude pravi bunt protiv establišmenta, činjenica je da ova navika nije dobra za zdravlje i da ne donosi ništa dobro, kao i da pored svih zabrana, upozorenja i nemogućnosti reklamiranja u mas-medijima svetska duvanska industrija i dalje ostvaruje astronomske profite i ne prestaje da se širi. Tako pušenje postaje jedna od ključnih protivrečnosti modernog doba.
Ako u mladosti i deluje kao bezazlen porok kojeg se čovek bez mnogo muke može odreći u kasnijem životu, u zrelijem dobu pušenje postaje suvišno i nepraktično, a i sve pogubnije po zdravlje i celokupni kvalitet života.
Poznati svetski kuvar, danas nažalost pokojni, Entoni Bordejn, ispričao je svojevremeno kako je prestao da puši kada je postao otac. Pošto nije mogao da puši u stanu u kojem je živeo sa ćerkom i surpugom, morao je da svaki put silazi s vrha solitera kako bi uživao u cigareti. Jednog dana je shvatio da je to besmisleno i prosto batalio duvan, iako je, kako sam reče, svojevremeno pušio i po tri paklice dnevno, uživajući u svakom dimu.
Entoni Burden/Photo: facebook@AnthonyBourdain
Neko maliciozan će kosntatovati kako ga je života koštalo upravo to što je ostavio duvan, ali biće da pušenje ipak nema veze s njegovim samoubistvom, već neke mnogo kompleksnije stvari.
U svakom slučaju, zrelost i roditeljstvo donose veliko tumbanje u životu, pa samim tim i promenu životnih navika.
To je vrlo slikovito objasnio i francuski pisac Frederik Begbede u knjizi “Život bez kraja”, taksativno opisavši čega se sve muškarci u pedesetim odriču kako bi izašli na kraj sa novim životnim prioritetima.
Po njemu, muškarac u pedesetim:
– Budi se u sedam ujutru
– Jede organski avokado.
– Pije koka-kolu zero
– Sapliće se o bebina kolica.
– Sluša Kejti Peri u dečijoj sobi.
– Krade gumene bombone svoje ćerke
– Drka uz Juporn dok dete spava
– Prestaje da puši
– Spava noću
– Mašta o besmrtnosti
– Uplaćuje životno osiguranje
– Muva apotekarke
– Zna sve bolnice koje su IN
– Zaista misli da je nekad bilo bolje
– Crkava od straha svakog dana
– Guta beta-blokatore svakog jutra
– Sumnja u ateizam.
Ako je verovati Begbedeu, muškarčine u pedesetim ipak počinju da plešu, i to sa svojim ćerkama ili igraju fudbal sa sinovima, ostavljaju cigarete, prelaze na zdravu ishranu i odgovorno ponašanje, a glavni porok su im gumene bombone i koka-kola bez šećera. Naravno, pod uslovom da prate dinamiku modernog stila življenja gde se roditeljstvo, naročito muškarca, realizuje u kasnim četrdesetim, ako ne i početkom pedesetih.
I, dobro, kakav zaključak možemo izvuči iz svega ovoga?
Sve su ovo bile teorije i iskustva nekih tamo ljudi koji bi trebali da budu kredibilni i da nas prosvetle. Teorije tzv. intelektualaca. Međutim…
Kad uđeš u kafić ili kafanu, pa odlučiš da li ćeš da zapališ cigaru ili ne, da li ćeš se ušljokati ili ne, da li ćeš se pobiti sa onim što te mrko gleda i podbada ili ćeš ga iskulirati, hoćeš li počupati kosu onoj s dekolteom do pupka što očijuka s tvojim čovekom ili ćeš se povući… Da li češ stisnuti gas kad je frka ili kočnicu! E, to je život i to je jedino što se računa! Šta god mislili naizgled bitni likovi, heroji kulturnih dodataka i besplatnih tribina s pet posetilaca u sali, to ne treba da utiče na nas.
Cigarete, pušenje/Photo: Pixabay
Promisli o onome što si pročitao ili čuo, ali sledi svoje osećaje, potrebe i instikte – zgrabi život za rogove i izbori se sa tom zverkom čak i ako preti da te zakuca u najbližu tarabu! Ako nemaš hrabrosti da živiš, ali do daske, prihvatajući svaku fekaliju kao izazov, kao boks meč teške kategorije usred sparne i vlaćne Manile ili razmenu bekhend dijagonali na terenu od šljake, šta ti vredi knjiško znanje i citati koji dobro zvuče?! To su onda samo tuđa iskustva kojima kompenzuješ nedostatak sopstvenog.
Ako ti baš, baš nedostaje autoritet kojem želiš da veruješ, onda je ovo jedini citat koji ti je potreban jer sažima kompletnu filozofiju života u jednoj rečenici: “Pronađi ono što voliš i pusti da te ubije“.
Ovo su reči čoveka na čijem grobu je uklesan verovatno najjači epitaf ikada: “Ne pokušavaj!“.
Bukovski, naravno.
Otkud sad ovo u priči o pušenju? Otuda što moraš da izgradiš sebe i veruješ samo sebi. Moraš da znaš ko si i šta si. Bilo da je reč o pušenju, bilo da je reč o poslu, braku, roditeljstvu, samoći, karijeri, ishrani, muzici…
U filmu “Ponovo mrtav” (1991), lik kojeg glumi Kenet Brana je često žickao cigarete od lika kojeg tumači Robin Vilijams (mislim da je glumio mesara) uz opasku: “Daj mi jednu, pokušavam da prestanem”. Onda mu je Vilijams kazao: “Vidi, nema toga pokušavam da prestanem – ili si pušač ili nisi. Odluči se!”.
