Kroz nekoliko dana, biće tačno godina od njihovog prvog, doduše festivalskog, nastupa u Srbiji.
Njihovi obožavaoci, koji većinski spadaju u “die hard” kategoriju (znate već – prvi redovi, pesme naučene napamet, sa njima i kompletna istorija, kolekcionarski koncertni suveniri…), obišli su gomilu evropskih prestonica zbog njihovih koncerata. Suštinski, to i nije tako loše, naprotiv. Ali ipak, samostalni koncert u Srbiji je ipak najbolja opcija.
Palaye Royale je, posle Remingtonovog penjanja na tras festivalske bine u Kragujevcu, konačno ispunio želju svojim srpskih obožavaocima i, gle čuda, bilo je stranaca i ovde. Izgleda da se sa njima prestonice obilaze po navici.
Kej, jedrenje, čamci, pecaroši, verovatno otrovni i sigurno neuništivi komarci, turistički obilasci, krstarenja i gomila mladih ljudi, većinski obučenih u crno – bio je to ambijent ispred Zappa Baze u sedam uveče.
Do pola osam su, skoro sigurno, bila popunjena sva mesta. I kad su svi bili unutra, članovi benda su mogli neometano i neprimećeno da se šetaju ispred ulaza. Čak da pitaju za upaljač, kao da su neke sasvim druge osobe. A naravno da nemate upaljač kad je najpotrebniji i da žalite zbog toga narednih par dana.
Publika u crnom, većinski. Opšte je poznato koliko se svaki član benda trudi oko pojavnosti, posebno kada je reč o odevanju. Red je da publika jednako ispoštuje trend.
Daleko od toga da su sve te crne kombinacije dosadne. Silni detalji, šminka, tekstura, slojevi, aksesoari. Naizgled jedna obična crna masa, ali čim se zagledate bolje, ne postoje dve ni slične odevne kombinacije. Revija mrežastih čarapa, čipkanih rukava i takmičenje za najbolje iscrtan ajlajner.
Tačno na vreme prema satnici, par minuta posle mahanja iz bekstejdža nestrpljivoj publici, dok još nije sasvim pao mrak, koncert je počeo pesmom “Showbiz“.
Ženski deo publike je odmah izgubio glas, a Zappa, splav po vokaciji, se zaljuljala sa prvim usaglašenim skokovima. Mada ovaj put nije bilo trasa na vidiku, ni bend se nije štedeo – za penjanje su poslužili zvučnici i monitori.
Emerson je, bar na početku ostao mirno nonšalantan, kakav obično biva, poslavši tu i tamo koji osmeh ili još bolje, poljubac u publiku. Srpska zastava našla se u Sebastijanovim rukama, da bi uskoro bila svečano raširena preko stalaka.
Pozdravili su publiku posle nekoliko uvodnih numera, a onda su “Punching Bag“ najavili kao posvetu svima onima koji su se nekada baš tako osećali, na emotivnom, društvenom ili bilo kom drugom nivou. Vrisak koji je usledio govori baš o tome šta Palaye Royale jeste, u svojoj srži.
Nastali iz stvarnih situacija, a ne studijskih kalkulacija, kao porodični bend, zajedno su sazrevali, preživljavajući tako svoje godine nepripadanja i anksioznosti.
Budući da su još vrlo mladi, preživljavaju ih i dalje, odrastajući sa svojom publikom. Pretočili su sve to u pesme koje možda ne zvuče kao terapija, ali terapeutski deluju i pozivaju na otpor.
Njihova muzika možda ne nudi rešenja, ali nudi identifikaciju. Ponekad je dovoljno sa stotinama ljudi naglas, iz petnih žila otpevati ono što se naglas ne izgovara, i znati da negde, na bini ili u gužvi, postoji neko ko razume.
Njihova muzika neopisivo znači njihovoj publici, sa kojom imaju odnos kakvim mnogi veći bendovi ne mogu da se pohvale. Njihova muzika nekome pomaže. Svesni koliko znače, publici uzvraćaju neizmernim poštovanjem. Nije to samo usputna zahvalnost, već stavljanje do znanja svakome da je deo nečeg stvarnog, da im je stalo.
Mada je otimanje ko će pre stići na red kada Remington pruži ruku ka publici, niko ne ostane bez dodira. Mahnu svakome ko uspe da ih pogleda u oči. Poljupce i osmehe uzvraćaju, to je rutina.
Čitaju svaki transparent i kao da imaju beskonačan izvor palica i trzalica – svako ko je zatražio suvenir, u bilo kom trenutku, dobio ga je.
Nije bilo trasa. Uskoro nije bilo ni monitora na bini, jer ih je Remington konstantno obarao. Tehničari bi zaista trebalo da zapamte do sada, pa da smisle neki novi način za monitoring, da se ne muče da stalnim vraćanjem posle obaranja.
Sasvim očekivano, Remington se nije obazirao na to, niti mu je bilo dovoljno. Tražio je krug u publici, pa pretpostavite šta je dalje bilo. Priznao je da je ovo jedan od najboljih i najzanimljivijih koncerata u njihvoj karijeri.
– Da su nas još i doveli brodom…
I dok je jedan brat divljao, Emerson je mirno držao u ruci svoje piće na kom je, povodom trenutne kampanje, pisalo “mrgud”. Naravno da nije znao šta to znači, ali je bio beskrajno simpatičan.
Na opšte iznenađenje, odozgo su pušteni veliki beli baloni, koji su bili izuzetno zabavni, ali kratkog roka, valjda nisu otporni na duge nokte i nitne. Kad su baloni popucali, “Hot Mess“ je sa bendom otpevao istoimenu pesmu rashlađivan Remingtonovim pištoljem na vodu.
“Mr. Doctor Man“ je naravno, kao pesma zbog koje su mnogi ušli u njihov svet, bila otpevana najglasnije.
Kao i svaki frontmen, Remington beskrajno uživa u pažnji. Kao da nije dosta što bi njegovo skidanje majice samo po sebi već bilo dovoljno pogubno po nečiju zaljubljivu prirodu, to je uradio na pauzi u pesmi, dramatično, tražeći buku, pre nego što otpeva poslednji refren.
Da smanji tenziju, tražio je bliceve za “Dying in a Hot Tub“, a sporije numere najavio rečima: – Now we are going to keep this sad sh*t going.
“Lifeless Stars“ su izveli uživo samo još jednom. Ovaj put su je posvetili devojci iz prvog reda koju su zapamtili kao stalnog gosta na koncertima, uz reči da, ako neko zna tekst, zna ga ona.
Remington je ponovo zatražio krug u sredini, ali ovaj put za nekog drugog. Do tog trenutka miran, Emerson je skočio u publiku, pravo u šutku, demantujući tako slučajne i samopostavljene optužbe o mrgudu.
Oduševljeni atmosferom, iskoristili su igru reči na engleskom, da nam promene ime države:
– You should change your country`s name to SerVia, because you guys are serving! *
Sebastian je primetio nekoliko transparenata koji su tražili pesmu “Ache in my Heart“.
– To definitivno ne sviramo. Ali, obećavam, vratićemo se i sledeći put ćemo svirati. Ako se to ne desi, svima vam vraćamo novac – rekao je kroz smeh.
Ne samo da poštuju publiku, poštuju i svoju tehničku ekipu koju su predstavili i tražili jači aplauz nego za sebe.
Poslednja pesma na spisku bila je “Lonely“. Želja za čamcem im se ispunila – Remington je na gumenom čamcu surfovao publikom, do najbliže metalne konstrukcije na koju je mogao da se popne jer, ko hoće, nađe način (i ne treba mu tras).
Tražili smo bis, koji smo dobili odmah po završetku Emersonovog snimka za Instagram, sa podignuta tri prsta (eto nas opet kod poštovanja). Remington je ponovo bio u publici, a definitinvo poslednja pesma, “Fever Dream“ poslužila je da odbranimo novo ime države.
Ako nam se uskoro vrate, sa obećanom setlistom, znaćemo da smo obavili dobar posao. Do tad, čuvamo ime SerVia kao titulu.
J. Ilić za HL
* U američkom žargonu, reč “serving” se koristi figurativno i često dramatično, uglavnom u kontekstu mode, stava, energije ili performansa. “Serving” znači da neko prikazuje ili donosi nešto sa stilom, ubedljivo, efektno.
