Reditelji Goran Marković i Emir Kusturica javno su razmenili vrlo teške reči u otvorenim pismima koje su uputili jedan drugom. Razlog njihovih nesuglasice jeste spomenik Stefanu Nemanji koji bi uskoro trebalo da bude postavljen u Beogradu, a o kojoj dva čuvena režisera imaju sasvim drugačije estetske stavove.
Sve je počelo kada je Marković uputio poziv svom kolegi da se ogradi od ovog spomenika, koji je jedan deo stručne javnosti ocenio kao umetnički promašaj, uveren da se ni Kusturici ne sviđa izabrano rešenje.
Dragi Emire…
Pismo Gorana Markovića objavljeno na Peščaniku prenosimo u celosti:
Dragi Emire,
Kako vidim, bio si u žiriju za izbor spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Ako si glasao za, tvoja je dužnost, posle svega što se čuje u javnosti, da kažeš šta je na tom projektu dobro, lepo, značajno. Ako se nisi tako izjasnio, onda je važno da ne ćutiš i objasniš mehanizam po kome je još jednom i verovatno zauvek unakažen grad u kome sam rođen i u kome živim.
– Kada si već, s pravom velikog umetnika, preuzeo odgovornost da sudiš šta je lepo, a šta nije, važno je da objasniš zašto je jedan značajni vajar, član tvog žirija, u znak protesta otišao iz vaše družine i kako je presudu o nakaznoj skalameriji koja će zauvek ružiti Beograd doneo Nikola Selaković, čija je jedina kvalifikacija to što je Vučićev rob.
Pozivam te na ovo pre svega kao tvoj stariji kolega i čovek koji se, kao i ti, školovao u Pragu, gradu velikih estetskih vrednosti. I sam znaš koliko je važno živeti u mestu koje odiše lepom arhitekturom, skladnim spomenicima i prostorima koji su sačinjeni da gode oku civilizovanih ljudi.
– Nije mi jasno kako se nisi zgrozio nad tom gomilom besmisleno izlivenog gvožđa u visini od 23 metra (?!) i zašto i sam nisi pobegao iz žirija koji će tu hrpu neukusa dovući do bivše železničke stanice. Pretpostavljam da si već bio upoznat sa gomilom sličnih spomenika, uglavnom ruskih autora, koji nepovratno ruže Skoplje, jedan lepi grad koji je u vreme relativno kratke diktature postao prestonica kiča.
I sam znaš da je svaka diktatura sklona takvoj vrsti pritiska na malog čoveka. Od vremena nacizma, kada su u Kući nemačke umetnosti izlagani mišićavi muškarci sa pogledima uprtim u svetlu budućnost, na primer, Pobednik Arno Brekera iz 1939, pa do bisera socrealizma kakav je, na primer, Staljinov spomenik, visok 24 metra, koji se nalazio u Staljingradu (Volgograd) i u to vreme bio naveći spomenik na svetu. On je demontiran 1962. i umesto njega je postavljen spomenik Lenjinu visok 27 metara?
Na filmskom festivalu u Orenburgu video sam takođe veliki, pretenciozni spomenik izvesnom Čkalovu. Na pitanje ko je to, direktor Zavičajnog muzeja mi je rekao da se radi o Valeriju Čkalovu, probnom pilotu sovjetske avijacije koji je poginuo na zadatku.
– Iz Orenburga je bio i prvi kosmonaut Jurij Gagarin, ali njegov spomenik nismo primetili. Onda nam je direktor muzeja rekao da Čkalov zapravo nije imao nikakve veze sa Orenburgom, već da je Staljin bio ljubomoran na njegovu ogromnu popularnost pa je naredio da se spomenik Čkalovu iz Moskve premesti u udaljeni grad na ivici Sibira…
Postoji još na stotine sličnih primera megalomanske potrebe da se podizanjem spomenika zabeleži prisustvo diktatorskih pojava u vremenu koje neumitno briše njihovu beznačajnost. Ali ovaj poslednji, na budućem Savskom trgu, ima još jednu osobinu – ta skulptura je smešna. Stefan Nemanja nije zaslužio da ga milicioner Goran Vesić (uz, izgleda, tvoju pomoć) izloži podsmehu i preziru.
– Pozornik Vesić je na sebe uzeo ulogu da, ne samo realizuje, nego i objasni (umesto tebe ili, bar, Selakovića) smisao te bezvredne gomiletine železa koja će štrčati ispred jedne vredne i stilski zanimljive građevine kakva je bivša Glavna železnička stanica Beograda, naseobine koja je posle nekoliko milenijuma postojanja počela da nestaje u poplavi kiča.
Emire, prijatelju, bar se ogradi od ove katastrofe. Ja sam siguran da ti se ne sviđa ono što ste izabrali ali, ako ništa drugo, bar to reci, jasno i glasno. Inače, gde će ti duša… Dovoljno je da siđeš malo u naš grad i pogledaš preostale građevine podignute između Prvog i Drugog svetskog rata.
– Siguran sam da će te one uveriti kako je moguće grad uređivati ljubavlju i osećajem za stilsku lepotu. I da nije potrebno urbanističkim promašajima, arhitektonskim neukusom i spomeničkim šundom služiti prostaka na vlasti, koji će ionako uskoro otići. Ne u istoriju, već u zaborav – poručio je Goran Marković.
Dragi Gorane Srbine
Kolega mu je ubrzo odgovorio otvorenim pismom objavljenom na portalu Iskra. Tekst koji počinje rečima “Dragi Gorane Srbine” takođe prenosimo u celosti:
– Ne znam sa kojim spomenikom Stefana Nemanje si uporedio ovaj koji ti se ne sviđa. Vjerujem da ti znaš i ako je tako, molim te da mi javiš. Kada bih ja znao da postoji skulptura praocu Srbije u posljednjih osamsto godina, rekao bih ti lično. Sigurno ti ne bih javljao preko Peščanika.
– Ima hiljadu načina da se povežu poznanici sa filmskih festivala i sa rekreativnih utakmica u fudbalu koje su odigrane za vrijeme mog služenja vojnog roka u Beogradu kada ti je Petar Božović udjelio snažan kompliment nazivajući te kraljicom tijela. Bilo bi neukusno kada bih ja tebe na javnom mjestu uputio na mnogo manje odricanje od onog na koje ti mene tjeraš.
Tražiš da se moralno distanciram ne samo od spomenika imenjaku Nemanji, nego i od autora koji je u Njujorku postavio spomenik Lenonu, u Moskvi ruskom caru, i da ne nabrajam sve ukrase koje je ruski umjetnik i akademik Aleksandar Rukavišnjikov rasuo po svijetu.
Kada bih bio prisiljen da te javno prozovem da nešto mijenjaš, insistirao bih da se odrekneš borbe protiv “malignog Ruskog uticaja” (ovo je samo jedna u nizu akcija u kojima ti učestvuješ od devedesetih otkad djeluješ na sceni dostavljanja i prijavljivanja svog naroda zapadnom hegemonu i sada si se okrenuo protiv mene ).
– Umjesto toga, recimo, pozivam te da izoštriš smisao za stradanje hrišćana na Kosovu i Metohiji ili u Crnoj Gori? Ne samo zbog hrišćanske kulture nego i tvoje sekularne građanske politike kojom se, za razliku od mene, baviš, a ne znaš da ona ne postoji bez istorije koju je upravo Stefan Nemanja, imenjak, započeo na Balkanu.
Nije dobro, Gorane Srbine, kada bezbožnik spominje dušu, tako da tvoje pitanje „gdje će mi duša“ ako se ne ogradim od odluke žirija koja će, navodno, uništiti Beograd, nije samo proizvoljnost filmadžije čije su stvaralačke bisage presušile, između ostalog izbjegavajući godinama političku dimenziju u tvojim filmovima i vjerovanju da je ta delatnost samo zabava. Sada je politika postala tvoja sudbina rođena u „užasu praznine“ tvog filmskog žanra.
– Poslije svega brineš za moju dušu? Ti i ja se ne razlikujemo samo u brizi i nebrizi prema hrišćanima Kosova i Crne Gore, razumjevanju politike i istorije. Sumnjam da ti vjeruješ u vječnost duše kao ja, jer da je obrnuto ne bi mogao da praviš film o Bernar-Anri Leviju, psu rata, čovjeku koji gdje god se pojavio u vijetnamki prijatne kafa boje, tu je počinjao rat. On je služio kao prethodnica pljačkaškim pohodima Obame, Klintonovih, Sarkozija!
Đe ti se potopila duša, zemljače. Čovjek koji napravi film o Bernaru Leviju gubi licencu javnog delatnika i nikome nema pravo da kroji moralne norme, a kamoli da se interesuje za sudbinu nečije duše i brine o njenom kretanju. Dakle, tvoj vapaj za mojom dušom, bio je priznanje praznine u kojoj živi jedan bezdušni tip.
– Razumio sam da si tada bio dekintiran, pa te moralno posrnuće odvelo repatom vampiru Leviju i da si napravio film zbog kog si zabetonirao vlastiti duh u blato nezadovoljstva i lošeg starenja, a ono malo duše koju si davno izvrtio u svojim filmićima, procurilo je kroz prazne džepove i sada zvecka kroz sitniš koji si dobio zauzvrat od francuskog ratnohuškača.
Vidio sam tvoje lice na Jutjubu kada je ovaj filosofski kepec u Beogradu popio tortu u facu i nije ti bilo drago, ali na tvom licu nije bilo sažaljenja prema investitoru. Nisi se ti nikada do kraja poistovjećivao sa idejama, a za taj film vjerovatno ni lova ni nije bila velika! – napisao je Kusturica.
Naš komentar je kratak – Pa, bravo vam ga gospodo umetnici! Sjajno! Samo nam to treba, nove svađe i podele. Svega drugog imamo. Svaka vam čast, majstori!
