Bila sam na nekoj ekskurziji kad sam prvi put čula Mano Negra… “Mala Vida”, naravno, to je do te mere bio i ostao ultra popularan globalni hit i prva asocijacija na taj bend, da je nije bilo moguće zaobići. Drugar koji je to pustio mi je malo ispričao o njima, pustio još neke pesme… I bila sam potpuno oduševljena…

Doduše, u tim godinama, bila sam oduševljena muzičkim delom te priče i činjenicom da je sve to nekako baš interesantno skockano, ali nisam razumela ni reči njihovih pesama niti sam se udubljivala u to koliko je Manu, kao glavni dasa u celoj toj priči, zapravo sjajan lik.

Kao i za mnoge druge stvari u životu, trebalo je malo vremena da shvatim šta stoji iza njega i iza njih i koliko je dubine u onome što rade. I, kao i inače u životu, i ova knjiga je naišla u trenutku preispitivanja, baš na te neke teme… Teme slobode i teme uticaja muzike i muzičara na neke socijalne, političke i druge tokove…

Došao je ovaj “nomad nekonfomista, bard obespravljenih i frulaš siromašnih” k’o kec na desetku da mi pokaže imaju li ta moja razmišljanja ikakvog smisla.

Od naslovne, pa kroz sve stranice, ova knjiga je baš onakva kakav je i on – šarena, opuštena, naizgled jednostavna, ali postavlja sva prava pitanja, daje odgovore i daje sasvim lepu sliku. Piter Kalšo uradio je u tom smislu prilično dobar posao. Već od prvih redova u kojima pisac obašnjava kako je do pisanja ove knjige i došlo, jasno vam je da je ta knjiga baš takva morala da se desi i jasno vam je s kakvim (glavnim) likom imate posla.

“Manu je poznat po svom beskompromisnom integritetu i iskrenosti. Za razliku od većine poznatih ličnosti iz muzičke industrije koje se bave čovekoljubljem krećući se u svetu džet-seta i odsedajući po luksuznim hotelima, Manu uživa ugled čoveka koji svojim delima potvrđuje ono za šta se zalaže na rečima i koji ne poseduje mnogo materijalnih stvari. On je istinski muzički nomad”. I tu se pisac upitao da li je Manu zaista istinski takav kakav fanovi misle da jeste… i posvetio pet godina tome da to i dokaže.

Od tog nomada koji negde i nije smatrao da je ličnost koja je previše bitna da se o njemu piše knjiga dobio je ponudu da sa njim i bendom provede neko vreme na turneji. Zato se i ova knjiga sastoji iz dva dela: jednog koji govori o tome odakle je Manu potekao i kakav mu je bio životni put ka onome što je danas i drugog, koji se oslanja baš na ta putovanja na kojima je pisac imao čast da bude sa bendom.

Kombinacija Španije i Francuske koje su se u njemu pomešale kao i način na koji je odrastao uz roditelje kakvi su bili njegovi, pričama o buntovničkim precima sa interesantnim životnim pričama, neminovno su doveli do toga da Manu još kao dete razvije i muzičku i intelektualnu radoznalost koja ga je vodila kroz ostatak života.

“U ugodnom ambijentu svog porodičnog doma Manu i njegov mlađi brat Antoan odrastali su ušuškani ljubavlju, kultivisanim emocijama i intelektualnom radoznalošću svojih roditelja. U njihovom stanu police su bile krcate knjigama a sa gramofona je uvek dopirala neka dobra muzika”.

Bio je “dete sa ulice” koje je ipak imalo podršku u svojoj kući. Bio je svoj i slobodan od početka. Iako povučen, ćutljiv i zamišljen u školi (u kojoj su ga samo časovi filozofije zanimali) sa ekipom sa kojom je svirao, sa ekipom sa ulice, iz kraja, uvek je bio drugačiji… Sve to zajedno, sa okolnostima u kojima je žive i u kojima je živeo svet, razvijao je u sebi taj osećaj za pravdu, bunt i želju da svojom muzikom nešto promeni.

“Spoj radničkog kulturnog miljea i idealizma intelektualne buržoazije koji je šezdesetih godina XX veka bio karakterističan za Svres predstavljao je fizički i mentalni prostor u kojem je Manu Čao vodio svoje pubertetske bitke”.

Iako su ga Mano Negra i njegova solo karijera izdvojili iz mase i učini globalnom zvezdom, zanimljivo je pročitati kroz šta je kao mlad čovek prolazio, s kim je svirao, kako je sa drugarima pravio skvot, koliko je prva ljubav uticala na njega…

Sve je to nekad i zanimljivije od onoga što svi o njemu znaju. Jer je divno videti kako je koja situacija uticala na njega, gde ga je “gurnula” i kako ga je izgradila. I šta je prošao Manu pre nego što je napisao svoju prvu pesmu. Onu koja je bila pogodak, onu koja ga je i proslavila, “Mala Vida”. I zanimljivo je shvatiti koliko ga je naučilo i izgradilo ne samo slušanje, već i sviranje tuđih pesama u cover bendovima

“Pre nego što kreneš da radiš svoje stvari, mislim da je bitno da se školuješ i zato moraš da imaš učitelje. Meni je učitelj bio Chuck Berry. I Lou Reed mi je bio učitelj. Clash su mi isto tako bili učitelji a znatno kasnije sam imao i francuske učitelje, a to su bili Jacques Brel i Edit Piaf”.

Saznaćete i koliko je grupu Mano Negra obeležilo gostovanje na televiziji na kojem su, na pitanje šta je za njih anarhija, bukvalno, uživo u etru, razvalili ceo studio.

I šta je dovelo do toga da Mano Negra krenu na tu famoznu turneju po Kolumbiji koja nije bila klasična rok turneja, već “nešto nalik Napoleonovom povlačenju iz Moskve”.

“Mnogo godina kasnije, Manu je naglasio da je fantastično putovanje vozom njegovog benda Mano Negra kroz Kolumbiju našao u Markesovom romanu Sto godina samoće”.

Na kraju krajeva, vrlo je interesantno čitati i detalje tog putovanja. Prilično interesantno. I predivno je shvatiti da je onakav kakvim ga opisuju… “Manu je muzičar sa višemilionskim tiražima koji više voli da spava na podu kod prijatelja na gajbi nego da odseda po hotelima sa pet zvezdica, antiglobalista koji zuji sa aktivistima za prava prostitutki po Madridu, samotnjak koji peva pred sto hiljada ljudi na stadionima Latinske Amerike i Evrope”. I Ko je Oscar Tramor, zaista. Ako kojim slučajem ne znate. I šta je pravi rokenrol koji je on živeo. I kako je Manu menjao i menja svet. Meni se čini da je sve što pročitate u ovoj knjizi interesantno.

Zabavna je, zanimljiva i lepo se čita ova priča o liku kojeg smo obožavali i na EXIT-u i svaki put kad smo imali prilike da ga čujemo. Ostavlja neki lep osećaj, inspiriše na promene, na bunt bez besa, na revolucije sa pozitivnim rešenjima, na pokret i putovanja, inspiriše želju da svojom umetnošću promenimo svet.

HL čitač glasnih knjiga: Ljiljana Zdravković