U serijalu tekstova pod naslovom “Headlinerke urbane kulture” predstavljamo vam hrabre i posvećene žene koje, iako različitih zanimanja, različitih interesovanja i godišta… u ovoj i ovakvoj Srbiji ne odustaju od svog cilja – borbe za kulturu i očuvanje zdravog razuma u epohi ludila.

U novom tekstu o “Headlinerkama” predstavljamo vam Milicu Ševarlić, menadžerku za odnose s javnošću i zamenicu odgovornog urednika programa Doma omladine Beograda, članicu Odbora Beogradskog džez festivala.

Beograđanka je, rođena je i živi na Zvezdari kako kaže “oduvek” (Zvezdarska šuma, Astronomska opservatorija), a sve to zahvaljujući njenom deki, astronomu, profesoru Branislavu Ševarliću.

U Beogradu je završila osnovnu i nižu muzičku školu (klavir), a gimnaziju u Valjevu (odakle joj je mama) gradu gde je jedno vreme živela, koji doživljava kao drugi “rodni” i za koji je, kaže, vežu mnogi dragi ljudi i lepe uspomene.

Milica je odrasla u umetničkoj porodici (otac Miladin je dramski pisac, a majka Radmila glumica) od rođenja je u okruženju i kontekstu umetnosti i kulture. Njena (više nego) brojna interesovanja uspešno je objedinio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, na kojem je diplomirala Menadžment i podukciju pozorišta, radija i kulture, a sada pohađa doktorske studije (Menadžment kulture i medija).

Muzika joj je oduvek bila velika ljubav. Tokom boravka u Valjevu pevala je u dva hora (crkveni i gradski) i u nekoliko bendova. Odrastala je uz zvuke džeza, ali je vrlo širokih pogleda i interesovanja za muziku – od džeza, preko metala, HC-a, panka, pop muzike 80-ih, do elektronike i klasike, a voli da čuje i lepu, pravu izvornu…

Za početak, pitali smo Milicu koliko je urbana kultura važna za jedno društvo?

Dom omladine Beograda, od 1964. godine do danas, predstavlja kulturno srce prestonice. U njemu su stasale i odrastale generacije uz rok koncerte, Hit 202, Beogradski džez festival, filmske festivale, izložbe… Da li se sećaš prvog koncerta na kome si bila u DOB-u?
– Mnogo bolje se sećam prvog koncerta Doma omladine u čijoj sam organizaciji učestvovala. Tek što sam u maju 2003. godine počela da radim u DOB-u, krenula je organizacija nekoliko velikih letnjih događaja. Prvi je bio zakazan za 28. jun: Rambo Amadeus u Barutani. Ubrzo je tadašnji urednik muzičkog programa Vladan Cerović, otišao na kraći odmor (koji  je morao da iskoristi do kraja juna), a ja sam ostala da se desetak dana sama bavim pripremnim aktivnostima i postaram se da sve ide po planu. Naravno, imala sam ogromnu tremu – ne samo da sam se prvi put bavila organizacijom velikog muzičkog događaja, već je trebalo da sarađujem sa čuvenim Rambom! Ali, nisam imala mnogo vremena da razmišljam o tome, najvažnije je bilo da uradim sve kako treba. Pripreme su protekle u najboljem redu (hvala Goranu Ljuboji Trutu, tadašnjem bubnjaru u Rambovom bendu, koji je bio “čovek za vezu” za većinu logističkih pitanja i velika podrška meni kao početnici u poslu), koncert u prepunoj Barutani je bio sjajan, a ja sam dobila pohvale. Kasnije, kada sam razmišljala o svom “vatrenom krštenju” u poslu, shvatila sam da to jeste bio veliki izazov – možda i veći nego što sam bila svesna, ali da je dobro što sam, između ostalog, odmah naučila šta znači preuzeti odgovornost i donositi odluke, počela da gradim profesionalno samopouzdanje… Veliko hvala Ceri koji mi je, Iako sam tek počela da se učim poslu u praksi, sa punim poverenjem prepustio sva zaduženja u svom odsustvu!

Počela si da radiš u Domu omladine dok si bila na trećoj godini studija. Koliko se DOB promenio od tada?
– S jedne strane, mnogo toga se promenilo u prethodnih, skoro, 20 godina. Menjao se sastav zaposlenih –  brojni ljudi su (duže ili kraće vreme) bili deo kolektiva i u njemu ostavili traga; mnogo toga što se tiče radnog procesa i opreme je osavremenjeno, u skladu sa razvojem tehnike i tehnologije. Dom omladine Beograda u tom periodu dočekao je opsežnu rekonstrukciju prostora, prvu posle više decenija od osnivanja; menjale su se prilike na kulturnoj sceni (i kod nas i u svetu), a sa njima i mnoge stvari u poslovanju… Sa druge strane, DOB se nije promenio u onom smislu koji je suštinski, a tiče se misije i programskog koncepta kulturnog centra koji je na prvom mestu posvećen mladima, i kao publici i kao izvođačima. Umetnički kvalitet i relevatnost sadržaja kojima se bavimo, aktuelnost i inovativnost, visoko postavljeni profesionalni standardi u svakom smislu – od sadržaja, preko planiranja i pripreme do realizacije programa, bili su i ostali među ključnim načelima u radu. Zapravo, mislim da je Dom omladine uvek uspevao da sa uspehom sačuva tradiciju kultnog mesta urbane kulture (ne samo na kulturnoj mapi Beograda, već i u nacionalnim i međunarodnim okvirima), nadgrađuje svoju ulogu u promovisanju jednog dobrog sistema vrednosti; ali i da drži korak sa vremenom, prateći moderne tendencije, osluškujući interesovanja i senzibilitet publike, te da bude aktivni činilac i kreator novih strujanja na umetničkoj sceni, kroz različita vremena i prilike – ne samo u kulturnom, već i u širem društvenom kontekstu.

Koliko se Milica Ševarlić promenila stasavajući uz DOB?
– Slično kao i Dom omladine – i jesam i nisam. Neke stvari ostale su manje-više iste i uglavnom se tiču suštinskih životnih i profesionalnih načela; ali sam se i menjala: paralelno sa ličnim sazrevanjem se i profesionalno razvijala, postajala sigurnija, odlučnija…
Roditeljima mogu da zahvalim što su me, između ostalog, naučili odgovornosti i radnoj disciplini, istrajnosti i doslednosti, ali i važnosti poštenog, tolerantnog i korektnog odnosa prema drugim ljudima. Tim načelima trudim se da se vodim i u poslu. Nastojim da uvek budem maksimalno posvećena onome što radim, da ono što započnem uradim do kraja, najbolje što mogu u datim okolnostima. Profesori na FDU pružili su mi izuzetnu teorijsku osnovu za stručni rad u praksi, a odrastanje u Domu omladine – i profesionalno i životno, svakako je bilo velika škola, ali i privilegija. Svaki projekat, svaki radni dan, svako sa kim sam imala prilike da sarađujem (i u kolektivu i šire) nečemu su me naučili – makar i tome kako neke stvari ne treba raditi. Verujem da čovek uvek ima nešto novo da nauči u svom poslu, bez obzira koliko dugo se njime bavi. I dalje učim, ali se trudim i da svoja iskustva i znanje prenesem na mlađe ili manje iskusne saradnike, ali i na buduće profesionalce, na primer kroz program “BG Praksa“ Beogradskog univerziteta i grada Beograda, u kojem sam mentor već nekoliko godina.

Kada si počinjala karijeru, da li ti je bilo teže zato što si žena?
– Ne mogu da kažem da sam imala bilo kakvih poteškoća ili loših iskustava u karijeri zbog toga što sam žena. Štaviše, Dom omladine je većinski ženski kolektiv! Ipak, znam da još uvek ima mnogo predrasuda koje se tiču „muških“ i „ženskih“ poslova ili nedopustivih besmislica da sposobnosti i kompetencije treba meriti rodnim ili bilo kojim drugim kriterijumom, koji se ne tiče domena profesionalnih kvalifikacija, dostignuća i ostvarenih rezultata.

Mnogi mladi bendovi i autori prve velike koncerte održali su u Domu omladine. Ko ti je ostao u sećanju? Ko je od njih postao “veliki”?
– Nepisano gradsko pravilo glasi da je svaki bend koji održi rasprodat solo koncert u sali Amerikana Doma omladine na putu da postane “veliki“. Tome sam svedočila više puta i srećna sam što sam i sama, kao deo organizacionog tima DOB-a, učestvovala u razvojnom putu nekolicine sjajnih domaćih bendova. Poseban profesionalni izazov i dostignuće je biti podrška talentu koji nastaje, razvija se iz one klice posebnosti, koja, ako se neguje i ako joj se pruže dobri uslovi, može da stvori fantastična dela.

Deka je zvezde gledao teleskopom, a ti na bini. Koliko je teško, zanimljivo i inspirativno raditi i družiti se sa “tvojim” zvezdama?
– Kada sam počinjala da se bavim ovim poslom bilo mi je izuzetno uzbudljivo i pomalo neverovatno to što imam priliku da upoznam neke od svojih muzičkih “heroja“, sarađujem sa njima, gledam ih iz prvog reda i popričam sa njima nakon što se koncert završi. Tokom godina sve to postalo je sastavni deo mog posla, ali i života – mnogi od onih koje gledam na bini i čije nastupe organizujem postali su mi poznanici ili prijatelji. Sve umetničke zvezde najpre su ljudi. A ljudi ima raznih. To je ono što dolazi u prvi plan, kako u životu, tako i prilikom poslovne saradnje – neko je malo zahtevniji ili “teži“ za komunikaciju, neko pomalo ekscentričan… Ipak, većina umetnika su zanimljivi i inspirativni ljudi, sa kojima je zadovoljstvo raditi i družiti se. Iako neke stvari sa godinama staža postaju uobičajene i deo svakodnevice, magija koja nastaje kada se ugase svetla i čuje se prvi ton sa bine, bar u mom slučaju, ne nestaje. Svaki koncert za mene je i dalje neverovatno uzbudljivo iskustvo, posebno kada znam da sam svojim radom doprinela da se desi. Još ako je na bini neko čiju muziku privatno volim i slušam – ima li šta lepše?!

Zvanično, ti si menadžer za odnose s javnošću, zamenica odgovornog urednika programa i članica Odbora Beogradskog džez festivala. Hajde da pojasnimo – koja su sve tvoja zaduženja?
– Moj posao koji se tiče odnosa sa javnošću je izuzetno širokog opsega, i tiče se različitih zaduženja – od planiranja i realizacije promotivnih kampanja za događaje, pisanja saopštenja i intervjuisanja učesnika programa, preko saradnje sa medijima, različitih vidova zvanične komunikacije (sa partnerskim organizacijama, drugim institucijama, publilkom…) i međunarodne saradnje, do uređivanja internet sajta i profila Doma omladine na društvenim mrežama, između ostalog. Sa druge strane, poslednjih godina moj angažman u programskom smislu intenziviran je, posebno u domenu uređivanja džez linije muzičkog programa, ali i nekih drugih programskih sadržaja tokom godine.
Urednički tim Doma omladine Beograda i kompletan kolektiv čine izuzetni profesionalci u svojim oblastima, rad naše programske redakcije je timski i dinamičan, trudimo se da u najvećoj mogućoj meri povežemo različite programske linije nekim zajedničkim imeniteljem i na taj način stvorimo homogenu celinu, koja će publici ponuditi više od iskustva dolaska na pojedinačne programe ili isključivo zabave. Posao kolege Dragana Ambrozića, kao odgovornog urednika programa i moj, kao njegovog zamenika, je da na neki način „objedinimo“ sve sadržaje kao programski menadžeri i ispratimo sve aspekte planiranja, organizacije i realizacije događaja, ali i da se, zajedno sa direktorom i glavnim urednikom kuće, Nenadom Dragovićem, bavimo programskim i strateškim planiranjem i razvojem DOB-a…
Što se tiče Beogradskog džez festivala, u delu koji se odnasi na pripremu programa, zajedno sa umetničkim direktorom, Vojislavom Pantićem, kolega Ambrozić i ja učestvujemo u selekciji izvođača. Moja angažman je pretežno vezan za „otkrivanje“ novih evropskih talenata i praćenje umetničkih i stručnih tokova na međunarodnoj sceni. Tu je i razvoj partnerskih projekata, strateško planiranje, aktivnosti na konstantnom obrazovanju i animaciji nove, posebno mlade, publike… Pored toga, kao i veći deo članova tima Doma omladine koji su, svako u svom domenu, tokom godine angažovani na pripremi festivala, i ja obavljam svoje redovne poslove odnosa s javnošću koji se tiču BDŽF. Članstvo u Odboru festivala je dodatna čast i odgovornost, jer podrazumeva staranje o svim aspektima ove velike i ugledne muzičke manifestacije.

Da li možemo, preko veze, da saznamo šta nam to lepo spremate za naredno izdanje Beogradskog džez festivala?
– Pre samo nekoliko dana održana je sednica Odbora Beogradskog džez festivala na kojoj je usvojena radna verzija programa i krenuli smo u zaključivanje poslovnih dogovora sa izvođačima. U ovom trenutku mogu da kažem da je predviđeno da se 37. izdanje i obeležavanje 50 godina od osnivanja najstarijeg srpskog džez festivala, desi od 26. do 31. okobra. Nadam se da ću u najskorijem roku moći da vam „dojavim“ i imena prvih muzičara čiji nastup će vrlo brzo biti i zvanično potvrđeni! Ono što je sigurno jeste da ćemo se, ako epidemiološke okolnosti dozvole, držati formata dva programska bloka (od 19h i 22.30h) sa duplim koncertnim programom, da ćemo predstaviti neke od najrelevantnijih džez muzičara današnjice, iz Evrope i SAD (onoliko koliko budu mogućne prekookeanskih putovanja i turneja), različitih generacija i stilskih opredeljenja; ali i tradicionalno posvetiti važno mesto u programu domaćim muzičarima, naročito dostignućima mladih talenata, u sklopu već ustaljenog programa Serbian showcase, te kroz saradnju sa džez odsekom MŠ „Stanković“ i Katedrom za džez i popularnu muziku FMU.

Učestvovala si na mnogim međunarodnim stručnim konferencijama u domenu džeza. Šta si ti naučila od “sveta”, a šta je “svet” naučio od tebe?
– Međunarodna saradnja je izuzetno važan poslovni i strateški segment poslovanja BDŽF, kako kroz aktivnosti „napolju“, tako i kroz projekte koji se realizuju u saradnji i uz podršku stranih kulturnih centara i diplomatskih misija u Srbiji. Zahvaljujući dugogodišnjem članstvu u Evropskoj džez mreži i učešću u važnim stručnim konferencijama, profesionalnim sajmovima i muzičkim showcase programima, Beogradski džez festival se dodatno učvrstio svoju poziciju u internacionalnim okvirima kao ugledan umetnički festival i ostvario saradnju sa brojnim kolegama iz sveta.
U toj profesionalnoj razmeni, kolege iz posla uvek mogu jedni od drugih da nauče nešto korisno, ili da razmene ideje i naprave dobre planove za saradnju ili mikro-umrežavanje, na primer u regionu. Korisno saznanje bilo mi je da je profesionalnost sa kojom Dom omladine Beograda pristupa svakom organizacionom segmentu festivala na najvišem nivou, ali i da srpska džez scena ima dobar potencijal na međunarodnom tržištu. Zato i koristimo svaku priliku, da pored poslova koji se tiču BDŽF, budemo „ambasadori“ naše džez muzike i predstavimo rad domaćih džezera drugim festivalima i koncertnim organizatorim.
Ipak, mislim da je ono najvažnije što možemo da naučimo jedni od drugih činjenica da smo svi na istom zadatku, koji, pored muzičkog i kulturnog, ima i obrazovni aspekt, ali i misiju očuvanja i promocije nekih opštih ljudskih i civilizacijskih vrednosti.

Koncerti, festivali, filmovi, tribine, izložbe… DOB nikada “ne spava”. Koji je to broj kulturnih manifestacije koje ispratiš/ organizuješ godišnje?
– Da, DOB zaista nikada “ne spava“! Čak i tokom prethodne godine, koja je zbog pandemije bila izuzetno teška i nepovoljna za realizaciju kulturnih sadržaja u celom svetu, uspeli smo da budemo među retkim institucijama kulture koje su, kad god je to bilo moguće i uz strogo poštovanje svih epidemioloških mera, održimo znatan broj programa uživo.
Prošlogodišnji, 36. Beogradski džez festival, iako u skraćenom formatu, bio je jedan od malobrojnih evropskih, pa i svetskih, muzičkih festivala koji je održan i to pred publikom. Mnogima je to bilo veliko ohrabrenje i tračak nade da socijalna distanca i život on line ipak neće postati naša “nova normalnost“. Suze radosnice koje sam videla na licima posetilaca nakon koncerata, bile su vrednije od bilo čega u tom trenutku…
U redovnim okolnostim Dom omladine godišnje organizuje i ugosti oko 1500 programa, često i po 5-6  sadržaja na dnevnom nivou.

Radiš posao koji voliš, ali da li se ponekad umoriš od svega? Šta Milica radi kada ne radi?
– Moj posao i privatni život su u velikoj meri isprepletani – kako što se tiče ljudi, tako i što se tiče mojih interesovanja, radnog i slobodnog vremena… i teško ih je razdvojiti: mnoge kolege i saradnici su ljudi sa kojima se i privatno družim, kada nisam na programima DOB-a uglavnom posećujem događaje u drugim institucijama kulture, često, zbog prirode posla neka zaduženja obavljam i mimo redovnog kancelarijskog radnog vremena, u večernjim satima ili vikendom, od kuće. Brojna poslovna putovanja pružaju i priliku za lepe obilaske znamenitosti u divnim gradovima, za druženja i razgovore sa kolegama, nakon formalnih konferencijskih panela… To doživljavam kao prednost, jer zaista radim ono što volim i volim ono što radim. Verovatno se zbog toga retko i umorim od svega na onaj način da mi je potrebno da se potpuno “isključim“ od svojih uobičajenih akivnosti.  I kad ne radim, najčešće se opuštam na nekom koncertu ili slušajući muziku kod kuće, ili uz knjigu, film ili seriju… Ipak, ponekad je dobro napraviti predah od svega i mali otklon od svakodnevice, ma koliko ona uzbudljiva i zanimljiva bila.
Volim duge šetnje i po gradu i u prirodi – poslednjih godina počela sam da planinarim, to je divna aktivnost koja me u potpunosti „preporodi“, isto kao i plivanje ili boravak pored vode. Volim putovanja i upoznavanja drugih kultura i podneblja.  Volim i da kuvam, za mene je to poseban vid kreativnosti, naročito kada kuvam za onoga koga volim, ili još bolje – kada kuvamo zajedno! A nekad je za novu energiju dovoljno da  dan započne opušteno, sa dovoljno vremena za lagano ispijanje bar dve kafe u krevetu!

Šta bi poručila mladim devojkama koje žele da postanu neke buduće Headlinerke urbane kulture?
– Da ne odustaju od svojih želja, ambicija i planova, bez obzira na prepreke na koje mogu naići. Da ostanu dosledne sebi i životu kakav žele da vode. Da iskoriste svaku priliku da se obrazuju, steknu nova iskustva i veštine, razvijaju svoje talente i da veruju u sebe, čak i ako im se ponekad učini da niko drugi ne veruje u njih. Iznad svega, da budu hrabre i pokažu svom okruženju da ne postoje “muška“ i “ženska“ zanimanja, da ovo nije “muški“ ili “ženski“ svet, već jedan jedini svet koji delimo svi mi koji živimo u njemu i imamo jednaka prava da radimo ono što volimo i najbolje umemo.

Gde vidiš sebe za 10 godina?
– Nikada nisam pravila dugoročne karijerne planove, ali ako za 10 godina budem i dalje radila posao koji volim, imala priliku da vodim projekte koji mi pričinjavaju zadovoljstvo i donose profesionalne izazove; ako naučim još novih stvari i steknem nova iskustva, te budem u prilici da svojim angažmanom dam doprinos kulturnoj sceni i svom okuženju – biće dovoljno za početak! Naravno, opuštena jutra sa dve kafe se podrazumevaju.