Novi album Nenada Vasilića, našeg jazz kontrabasiste i kompozitora, objavljen je nedavno i u Srbiji. Prvih 20 godina karijere ovaj umetnik obeležava kompilacijom “Volume 1”, u izdanju PGP RTS.

Na albumu se nalaze odabrane numere sa prethodnih jedanaest Vasilićevih albuma objavljenih u Evropi, koji su tokom prethodne dve decenije snimljeni u različitim jazz sastavima.

Nenad Vasilić više od dve decenije živi u Beču, a muziku koju stvara uspešno izvodi širom Evrope. Publika u Srbiji poslednji put je imala priliku da ga sluša uživo na otvaranju Beogradskog Jazz Festivala u decembru 2020. U narednom periodu, sa povratkom koncertnih aktivnosti, očekuju nas i novi nastupi ovog umetnika, a mi smo imali priliku da sa Nenadom popričamo na različite teme. Naravno, s muzikom u prvom planu…

Ko je na vas najviše uticao u muzičkom, a ko u životnom smislu?

– Johan Sebastijan Bah. Sve što sam svirao kao klinac od Baha me je uvelo u svet muzike i svet basa, možda. Posle toga, Rodžer Glover, basista grupe Deep Purple. Zbog bas linije pesme “Smoke on the water” sam i počeo da sviram bas. Tu je bilo dosta nekih hevi metal basista koji su uticali na mene, kao što je Stiv Haris iz grupe Iron Maiden. Prvi ozbiljniji sastav koji je stvarno ostavio veliki utisak na mene je Chic Corea Elektric Band, sa Džonom Patitučijem na basu. Kasnije sam došao do kontrabasista – Rej Braun, Sem Džouns i Pol Čembers. To su možda trojica kontrabasista koji su mi na početku moje kontrabasističke karijere najviše značili, da bih kasnije upoznao i Čarlija Hejdena, koji je jedan od mojih najvećih uzora. Naravno, muzički uzori su mi i svi ljudi sa kojima sam svirao i apsolutno sve muzike koje sam čuo u životu.

Kao mlad muzičar svirali ste klavir, ali uporedo i bas gitaru i kontrabas, šta vas je opredelilo na “akustičnu” stranu?

– Klavir je instrument sa kojim sam započeo svoje muzičko obrazovanje, svirao sam ga od pete godine. I dalje ga jako volim i sviram ga i danas, doduše ne koncertno, ali na klaviru komponujem i radim harmonske analize. Sa dvanaest godina, i klavir i sviranje klasike su mi postali neinteresantni, jer sam bio u pubertetskom dobu i osetio potrebu da pravim bendove ili budem deo njih. U jednom bendu u kome sam svirao bilo je upražnjeno mesto basiste i sticajem okolnosti sam ga ja zauzeo. Tako sam kao dvanaestogodišnjak počeo da sviram bas gitaru i to je trajalo neko vreme. Mislim da sam u jednoj kafani prvi put čuo uživo kontrabas, učinio mi se jako ekstravagantnim i poželeo sam da probam da sviram taj instrument. Vrlo brzo mi se i pružila prilika za to. Tako su počeli moji dani kao kontrabasiste.

Koliko ste svog Niša poneli sa sobom u beli svet?

– Kada sam pošao u u taj “beli svet” mislio sam da nisam poneo ništa osim prilično finog obrazovanja koje sam stekao ovde u muzičkoj školi i gimnazijama. Međutim, vremenom sam shvatio da sam poneo mnogo više nego što sam mislio – poneo sam ceo duh ovog naroda odavde, duh naroda koji je prošao dosta toga u istoriji, ali i dalje na šalu okreće sve teške trenutke. To je i duh “južnih naroda” – mi smo ljudi sa juga, imamo jak temperament, i to sam takođe poneo u život i u beli svet, ni ne znajući da imam to u sebi.
Mislim da sam poneo i dosta muzike, ja sam ovde u Nišu već sa 14-15 godina počeo ozbiljno da sviram, a sa 19 sam imao za sobom godine sviračkog iskustva… poneo sam dosta narodne muzike, romske muzike, groove-ova i čočeka, uličnih trubačkih svirača kojih sam se naslušao kao klinac… Ovo sunce odavde, to sam sve sa sobom poneo u beli svet.

Zašto ste odlučili da svetsku karijeru gradite baš iz Beča?

– Ta se odluka nije desila planski, već kao posledica okolnosti koje su vladale u trenutku kada sam diplomorao na Jazz akademiji u Gracu. To su bile devedesete godine, vreme sankcija, izolacije i velikih izazova u našoj zemlji – u tom periodu bilo je jako teško, pre svega iz logističkih razloga, graditi karijeru odavde. Sa druge strane, ja sam još za vreme studija počeo aktivno da nastupam u Austriji i šire, pa se Beč nametnuo kao logičan izbor za bazu prema čitavoj Evropi, ali i mesto sa koga se lako vraćam u Srbiju.

U vašim kompozicijama je gotovo neizbežan uticaj baknaskog melosa, zašto brojni muzičari pokušavaju stalno da pobegnu od svojih korena?

– Ne bih mogao da komentarišem motive drugih, kao ni pravac u kojem žele da se razvijaju. I sam sam svirao puno jazz-a stranih autora –  činjenica je da smo svi, kroz školovanje, naučili mnogo od njih, i da je kvalitet te muzike nesporan.
U mom slučaju, u trenutku kada sam počeo da se bavim autorskim radom, već sam imao svest o tome koliko je fundus balkanskih pesama prepun fantastičnih kompozicija i harmonskih struktura. Jednostavno, nije bilo potrebe da se okrećem drugim pravcima, jer sam osetio da ovu muziku nosim u svom DNK i da odatle crpim istinsku inspiraciju.

Da li postoji autentični srpski džez?

– Srpski jazz bi, po meni, mogao biti samo momenat spajanja naše folklorne muzike sa nekim “belosvetskim jazzom”, da ga tako nazovem, koji se svira u Americi, Evropi, svetu uopšte, i koji je prilično definisan.
Jedino što bi razlikovalo srpski jazz od jazza sa drugog geografskog područja bilo bi spajanje sa njegovim jezikom, a naš muzički jezik je narodna muzika. Svi projekti odavde koji, manje ili više uspešno, mešaju naš muzički jezik –  folklor, tj.narodnu muziku sa svetskom improvizovanom muzikom koja se danas zove jazz, to bi, po meni, bio jedini autentičan srpski jazz.

Nedavno je objavljeno da će Šaban Bajramović dobiti svoju postavku u čuvenom Muzeju džeza u Misisipiju, kako vi doživljavate tu informaciju?

– Meni je drago da se Šabi na bilo koji način promoviše u svetu, on je jedan od najvećih sa naših prostora koji je nešto radio u muzici, baveći se “svojom ciganskom muzikom”… Ne znam koliko mu je mesto tamo, možda je čak i degradacija njega reći da se bavio jazz muzikom, ali mi je svejedno drago da na bilo koji način Šabijev glas prodre i prođe kroz svet, da ljudi saznaju za njega.
Mislim da je bio veoma autentičan i da on možda najbolje opisuje južni deo naše zemlje, i moj grad Niš. On je taj koji ga je najbolje muzički opisao od svih koje sam ja do sada čuo, tako da mi je veoma drago što njegov “legacy” ide dalje.

Kompozitor ste, muzičar i producent… koje su to ključne stvari zbog kojih volite sve te uloge?

– Kada ste dugo u ovom poslu, u jednom trenutku život i muzika postaju jedno – kao mlađi sam jasno pravio razliku između toga šta je moj privatni život a šta je muzika kojom se bavim, a kasnije je sve to postalo jedno.
Tako su i uloge koje pominjete nastale kao produbljivanje mog bavljenja muzikom iz različitih uglova, a opet bez postavljanja strogih granica gde se jedan deo posla završava, a drugi počinje.
Kada je moj autorski rad u pitanju, jedno uvek vuče drugo – za nama je period u kojem svirki uglavnom nije ni bilo, i to mi je ostavilo prostora da se posvetim temeljnom radu u studiju i nekim novim kompozicijama. Ipak, bez nastupa pred publikom i razmene energije koja se tada dešava, jedan deo slagalice ostaje nezavršen.

Dosta eksperimentišete sa stilovima u svojim nastupima, postoji li granica improvizacije u džezu?

– Oduvek sam voleo i fjužn, i džez i rok i hevi metal i klasiku i raznorazne žanrove. Sa druge strane osećao sam i tu našu narodnu muziku, osećao sam se kao da tu mogu najviše toga da dam i da kažem. Spajanje žanrova je nešto što je danas vrlo prisutno, pogotovu u džezu. Džez je forma koja se neprestano menja, džez nema svoj finalni oblik i u tome je njegova snaga i originalnost. Ne postoji nista u današnjoj improvizovanoj muzici što bi mogli da nazovemo ili ne nazovemo džezom. Možda je osnovna karakteristika džeza baš to što stalno menja svoj oblik ili što nema fiksni oblik, nego je veoma savitljiv. Kao takav ima odlične preduslove da itekako i dalje postoji u najrazličitijim svojim oblicima i da se prilagodjava novim vremenima.

Na vašem repertoaru su i hard rok numere i hevi metal. Da li je to vaša “tajna ljubav”?

– Čak i ne tako tajna… Ja sam počeo sa klasikom vrlo mlad a onda u doba puberteta imao rok bend u Nišu koji se zvao Jenki. Svirali smo hard rok- hevi metal- rok, po raznim gimnazijama i gitarijadama koje su se dešavale devedesetih po Srbiji. I dan danas sam veliki fan Deep Purplea, a pomenuo sam već uticaj koji su na mene imali basisti iz hard rock i heavy metal bendova.

Vi ste zvanično kreativni ambasador Srbije u okviru platforme Srbija stvara/Serbia Creates. Šta to tačno podrazumeva?

– Moje prvo imenovanje za kreativnog ambasadora desilo se u Austriji, što je bilo lepo priznanje nekome ko je uspeo da tamo ostvari karijeru i doprinese umetničkoj sceni. 2018. dobio sam poziv da postanem kreativni ambasador Srbije, i moram priznati da mi je, pre svega kao patrioti, ova “titula” mnogo draža.
Doživeo sam je kroz prepoznavanje moje umetnosti kao doprinos srpskoj kulturi, i kao podršku za njenu dodatnu promociju. Uvek kada se rade projekti koji prezentuju Srbiju kroz umetnost, zadovoljstvo mi je da budem deo takve priče.

 Da li imate utisak da vas više cene u svetu nego kod kuće, i da li je to sudbina svih koji su veoma uspešni u svom poslu? Zašto je to tako?

– Nemam utisak da me manje ili više cene ovde ili u svetu. Činjenica je da smo se devedesetih i početkom dvehiljaditih ovde mnogo manje pojavljivali. Naše koncertne aktivnosti u Srbiji i regionu su bile vrlo retke, dok je u tom periodu situacija u Evropi bila takva da smo sa svojim koncertima i projektima mogli da se pojavljujemo i po stotinak puta godišnje, čak i sa svakim projektom ponaosob.
Postoji jedan ceo period, izazvan celokupnom političkom i ekonomskom situacijom, kada nismo nastupali u Srbiji i regionu, tako da nas publika nije znala zbog izostanka koncertnih aktivnosti i nepojavljivanja u medijima; dok smo za to vreme već stekli ime u Evropi i punili klubove i dvorane.
Mi pokušavamo da ovaj period približimo publici kroz kompilacije koje objavljujemo, i da sada, kada su se za to otvorile mogućnosti, što više sviramo kod kuće i probamo da premostimo tih petnaestak godina u kojima se nisam pojavljivao ovde. Mislim da se u tome ogleda ta razlika.

Sarađivali ste sa brojnim svetskim umetnicima tokom karijere, ko je na vas ostavio najsnažniji utisak i zašto?

– Mnogi velikani sa kojima sam imao prilike da radim ili prisustvujem njihovim workshop-ovima, i tu radim sa njima, su ostavili jak utisak na mene. Oni svi imaju jednu žicu, a to je da plene svojim prisustvom.
Neko koga bih stvarno mogao da izdvojim je Clark Terry, preminuli trubač, koji je velika legenda jazza. Pored njega, Niels-Henning Ørsted Pedersen, Richie Beirach…

Ono što je za sve njih zajedničko je jedna jednostavnost i sposobnost da se instant, u sekundi, stigne do suštine na jedan vrlo lep i prijemčiv način. To su ljudi koji razumeju o čemu se radi, umeju da razdvoje bitne stvari od nebitnih i do te mere se bave suštinom, ali na ljudski i duhovit način, da njihove lekcije ostaju za ceo život. Provesti vreme pored takvih ljudi je jednostavno dragoceno, pošto čovek tu u par dana, ili čak par sati, prevali kilometre rada na sebi za koje bi mu inače bilo potrebno mnogo više vremena – godine, ako ne i decenije…
Siguran sam da sam nekoga zaboravio da pomenem – svaki čovek sa kojim sam imao prilike da radim, bilo da je on poznat ili ne, zvezda ili ne, neko je od koga sam imao priliku da učim.

Vaš sin je takođe sjajan muzičar, šta je najvažnije što ste ga naučili u životu?

– Mislim da bi bilo bolje da to pitate njega. Ja sam pokušao ličnim primerom da mu stavim do znanja kako mislim da treba da se živi život – možda sam mu pokazao i više pogrešnih stvari nego ispravnih… Ali, trudio sam se da mu svojim načinom života dam do znanja da čovek mora da se bavi onim što voli i da jednostavno mora da celog sebe da, bez rezerve, bez “štekovanja”… Da mora bezrezervno da se daje i da se trudi oko onoga do čega mu je stalo.
Ono što sam mu pokazao ličnim primerom je da čovek svakog dana mora da radi na sebi, i da imamo obavezu da svakog sledećeg dana budemo bolji od sebe juče. Koliko god to zvučalo kao kliše, mislim da je veoma bitno.
Možda sam uspeo da mu prenesem nekoliko etičkih kodeksa, nekih zanatskih stvari u vezi sa sviranjem basa – držanje ritma, sve vezano za groove, izbor tonova, ton na instrumentu itd… Jednostavno, sve ono što sam smatrao bitnim u muzici prenosio sam na njega pasivno ili aktivno. Šta je od svega toga tu ostalo, šta sam mu zaista preneo – videćemo, pokazaće vreme.

A šta je najvažnije što ste vi naučili od njega?

– Smatram oduvek, a uz njega još i više nego pre, da čovek treba da preispituje svoje stavove i sluša mlade ljude da bi, na neki pozitivan način, išao u korak sa vremenom i razumeo koje su to stvari koje više nisu aktuelne… Nekada nam neke stvari izgledaju veoma bitne, a u stvari su samo produkt mode našeg vremena – to je ono što sam naučio od mladih ljudi, i mog sina takođe. Nas dvojica razmenjujemo razmišljanja na dnevnom nivou, kritike i pohvale o svirkama, savete o životu, muzici sa stagea…
Ja gledam skoro sve njegove svirke, a i on moje kada god je to moguće, i razmenjujemo mišljenja o tome posle…
Vidim da nam je obojici to podjednako važno, stalo nam je do mišljenja onog drugog.

A.S.I. za HL