Globalne zvezde, britanska grupa Morcheeba dolazi u Evropsku prestonicu kulture. Začetnici trip hopa koji su već 20 godina na vrhu top-lista dolaze na Doček 7530. godine!
Mešavina trip-hop, rok, folk-rok muzike i specifična atmosfera koju ona donosi stvoriće magiju na sceni najstarijeg lutarskog pozorišta u Srbiji, Pozorišta mladih 13. januara u 23 sata.
Više o celom dočeku u Novom Sadu u okviru kog će učepšće uzeti više od 400 umetnika možete pročitati ovde.
Ulazak i prisustvo događaju moguće je isključivo uz kovid sertifikat, koji je neophodno da sadrži najmanje jednu od sledećih stavki:
– potvrdu o primljenoj trećoj dozi vakcine ili o primljenoj drugoj dozi vakcine ne starija od 210 dana, – potvrdu o negativnom PCR testu ne starijem od 72 sata, – potvrdu o negativnom antigenskom testu ne starijem od 48 sati, – potvrdu o preležanom kovidu ne stariju od 210 dana. Na svakom događaju biće neophodno nošenje maski.
Morcheeba su usled nemogućnosti da nastupaju tokom 2020. godine snimili novi album i objavili ga 14. maja ove godine pod nazivom “Blackest Blue“.
Pročelje dvospratne kuće u ulici Maksima Gorkog zeleni se na suncu. Poput žive ograde od betona. Nekadašnja slave građanske klase sada već blaženopočivše kraljevine kruni se sa nje zajedno sa malterom fasade. Kao da se naslage istorije skidaju jedna po jedna, ostavljajući golo telo istine o porazu jedne ideje i pobedi druge. Zidovi kuće prošarani su rupama od gelera. Neke su nastale tokom nacističkih, a neke tokom savezničkih bombardovanja. Iznad ulaza koji čine dvokrilna bela vrata stoji znak “kolonijalno bakalska radnja” koji je neko precrtao crvenom farbom i ispod napisao:
ŽIVELA NARODNA VLAST, SMRT KAPITALISTIMA
Ispred vrata se tiskaju kurve, poput čete partizana koja čeka na sledovanje čorbe iz manjerke.
“Znaš li koja je razlika između bakalnice i prodavnice?”, pita jedna kurva drugu.
“Ne znam.”, odgovara ova.
“Bakalnica ima vlasnika.”
Prostitucija je zabranjena u Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji. Nešto tako gadno kao trgovina telom ne sme da postoji u komunizmu. Ali drugovi odozgo, koji odlučuju o mnogim stvarima, pa i o tome, ponekad imaju svoje tumačenje. Narodu treba dati posao. A previše je besposlenih, sluđenih, raseljenih, beznadežnih… Osakaćenih ratom isto kao i ova kuća u Maksima Gorkog. Čak i deceniju i po nakon što se taj rat završio. Drugovi sa vrha bi rado zabranili i siromaštvo, ali prazni stomaci ne mogu se, poput praznih glava, napuniti komitetlijskim parolama i komesarskim frazama. Zato je Beograd pun dama koje svoje prazne stomake pune tako što svoja prazna tela podaju drugima. A tu su i one koje biraju drugovi sa vrha: naložnice, konkubine i druge žene. Seks je i dalje vrlo tražena roba, uprkos zvaničnom stavu Partije da je on nešto nepoželjno i dekadentno, buržujsko. Zato se i prodaje ispod tezge.
Branko Miljković stiže u rano jutro ispred zgrade koja je nekad bila bakalnica a sada ordinacija prijatelja njegovog oca, doktora Petra Trifunovića, poznatog kao “Studentska majka”. Taman na vreme da čuje kako kurve toroču o novom mužu glumice Elizabet Tejlor, nekom šlager pevaču Ediju Fišeru koji se zbog zanosne Liz razvodi od svoje žene. Tu priču prati informacija da u prodavnici “Dekor” u Knez Mihailovoj broj 23. može da se kupi frotir “živih boja” po pristupačnoj ceni od samo 1.700 dinara.
“Odličan za kupatilo”, kaže jedna prijateljica noći.
“Još bolji za more…”, kaže druga.
“Ti planiraš da ideš na more, Stanka?”, pita treća.
“Što da ne?”, jogunasta je ova.
“Može, može…”, sprda se koleginica. “Samo ako je to more negde kod Ripnja.”
Branko prilazi oprezno i počinje da se probija kroz gužvu pred ulazom.
“Moje dame…”, mrmlja dok to čini.
Jedna od prostitutki ga odmeri, od vrha lakovanih cipela, pa sve do crnog šešira širokog oboda koji je tog jutra natakao na veliku glavu.
“Vidi ovog… Gde ćeš preko reda, hajvane?”
“Alo, barabo! Stani na kraj reda.”, buni se druga.
“Ja samo da pitam nešto doktora…”, snebivljivo će Branko.
“Pa i mi smo došle samo da ga pitamo, magarčino.”
“Šta je bilo student, da nisi pazario triper?”
Branko gura masivna vrata i ulazi u dugački hodnik koji vodi ka ordinaciji.
Čuje kako žene iza njega negoduju.
“Gledaj ga, ovaj uđe…”
“Preko reda!”
“Kuku nama s ovakvom omladinom!”
***
Dok sedi na stolu za preglede u ordinaciji koja se nalazi u nekadašnjem magacinu maloprodajne robe i oseća tupu hladnoću za koju ne može da dokuči da li dolazi sa sterilnih belih pločica ili negde iz utrobe, Branku Miljkoviću se čini kao da je opet dečak koga je večito brižna majka odvela na pregled jer je primetila da malo kašljuca.
Tu je još jedno sećanje, usađeno duboko, da tu ostane zauvek zakopano, ali koje se javi, s vremena na vreme, kada za to ima povoda, izroni iz prohujalog vremena kao iz mutne vode.
Nakon završetka rata, vojska i nova vlast rekvirirali su sve škole u Nišu. Tako da su deca morala da idu na časove po lokalnim kafanama i drugim prostorima. Jedan od tih prostora bila je i mrtvačnica u vojnoj bolnici. Branko je tamo slušao časove istorije i matematike, sričući formule i pamteći imena rimskih careva, dok mu je nozdrve golicao miris šalitre i raspadanja. Dok je sa istih ovakvih belih pločica zračila hladnoća, kao da dolazi sa neke ugasle zvezde koja, poput komada leda, putuje kroz večitu noć kosmosa.
Višak mudrosti/Photo: Miloš Miladinović po odobrenju DS
Doktor Petar Trifunović, naočiti sredovečni čovek u belom mantilu, sa stetoskopom nehajno prebačenim preko vrata, stoji okrenut leđima i zapisuje nešto u tefter.
“Šta imamo danas, Bane, sine?”, pita ga, zanet u posao.
Branko fiksira pogledom plavokosu devojku koja sedi u okretnoj stolici preko puta njega svučena samo u beli kombenizon ispod kojeg, očigledno, nema ništa. Ona mu uzvraća osmehom. Branko joj namiguje. Ona prekrsti duge noge. Branko zavrte glavom.
„Doktore, mislim da sam bolestan.“, reče, zureći u devojčina gola kolena.
„Stvarno? Na šta se žališ?“
„Eh, na šta? Olajavaju me kolege… Od kad sam objavio prvu knjigu, ceo Beograd ispira usta sa mnom. Zavide mi, mrze me, otvoreno… Sve Salijeri do Salijerija… A u Savremeniku odugovlače da mi objave nove pesme.“
Trifunović odlaže tefter u stranu i prilazi mu.
„Nisam mislio na to, sinko… Ali dobro. Koji su ti simptomi?“
„Pa, evo…”, Branko krenu da pokazuje. “Krene tako da me žiga odozgo… Od torzisa, pa preko abdomena, sve do pelvisa. Mislim da ima veze sa srcem, možda je neka vrsta aritmije? Znate kako je govorio Šopenhauer?“
„Ne znam.“
„Zdravlje nije sve, ali bez zdravlja – sve je ništa.“
„Žiga te u stomaku pa si poteg’o peške sa Dušanovca do moje ordinacije da se razmećeš citatima Šopenhauera i poznavanjem latinskog?“
„Strani jezik vam je kao auto, doktore. Ako ga ne vozite stalno, on zarđa.“
„Ma šta mi reče? Ideš li na fakultet?“
„Nisam išao juče.“
„Što?“
„Bolelo me nešto.“
„Šta te bolelo?“
„Pa rekoh vam… Nešto. Ja da znam šta je, ne bih došao kod vas.“
„Daj indeks.“
„Molim?“
„Nemoj da moliš, nego indeks na sunce da vidim ocene. Ako si zaribao, ima sve da prenesem tvom ocu.“
Branko poseže ka kaputu koji visi obešen na čiviluku, zajedno sa šeširom, iz unutrašnjeg džepa vadi studentski indeks, pa ga pruži doktoru.
„Izvol’te…“
„Hmmm…”, doktor namesta naočare i čita. “Da vidimo. Istorija filozofije – desetka. To je kod Koraća?”
Branko klima glavom.
“Subjektivna logika – desetka. Istorijski materijalizam – devet… Etika – deset. Opšta pedagogija – devet. Opšta psihologija? Osam? Ne voli te profesor Nikola Rot?“
“Ma ne… Nego sam slab psiholog.”
“Kako da ne… Kod Šešića, vidim, dobro stojiš… Subjektivna logika – deset. Estetika – deset.”
Trifunović zaklapa indeks sa zadovoljnim izrazom na licu i vraća mu ga nazad.
“Lepo, baš lepo…”
„Da vas pitam nešto, doktore.“
„Kaži, sinko?“
„Kako ste upoznali mog oca?“
„Izvukao me iz apsane za vreme rata.“
„A što ste bili u apsani? Zbog šverca?“
„Ja li ti ličim na švercera?“
„Pa otac kaže da je njih najviše hapsio.“
„Radio sam ilegalne abortuse…“
„A, to…“
Doktor Trifunović se nagnu i zagleda se u modru neravninu ispod Brankovog skalpa, pa je oprezno opipa prstima.
„Šta ti je ovo na čelu?“
„To? To mi je od sifona.“
„Od sifona?“
„Da. Udari me prošle nedelje neka baraba u Prešernovoj kleti. Pa mi ostade ova kvrga. Doktore… Je l’ tačno da ako pukne sifon može da vas ubije?“
„Ne brini, sinko… Nema tog sifona koji može da doaka Zaplanjcu. “
Doktor skinu stetoskop i prisloni mu ga na grudi.
„Ajde… Diši duboko.“
Branko diše.
„Aritmija. Definitivno…“, reče Branko zabrinutim glasom.
„Na osnovu čega to misliš?“, upita doktor.
„Evo, baš onomad sam jednom novinaru rekao da sam poeziju počeo da pišem iz straha. To na prvi pogled zvuči banalno. Samo nije. A od straha vam srce brže kuca. Kao u zeca. Kad smo već kod zečeva… Je l’ znate što Kalča nije hteo da vodi Stevana Sremca u lov na zečeve?”
“Celo jutro čekam da mi to neko objasni.”
“Govorio je da Sremac ima urokljive oči i da će da mu poplaši zajci…”
“Ajde, ćuti malo, ne čujem otkucaje…”
“More… Možda je i mene neko urekao?”
“Sigurno. Nema druge.”
Branko se nagnu ka doktoru i šapnu mu na uvo.
„Ova drugarica ne nosi grudnjak?“
„Dobro da si primetio.“
Doktor se odmaknu i odloži stetoskop na sto. Pokaza rukom na zid, levo.
“Brkni rukom u taj ormarić.”
Branko posegnu u pokazanom mu pravcu.
“Ne taj…”, reče doktor. “Ovaj do njega. Daj mi tu flašu.”
Branko uzima staklenu litarsku flašu u kojoj je providna tečnost i gleda je.
“Je l’ ovo neka tinktura?”, pita radoznalo.
“Ne, sinko. To je lozovača. Sipaj i sebi jednu.”
“Ne znam da l’ smem…”
“Šta?”
“Lozovaču.”
“Možeš slobodno. Zdrav si k’o dren.”
“Jeste sigurni?”
“Ni u šta nisam bio sigurniji. Ajde… Živeli.”
Kucaju se, doktor iskapi čašu, a Branko jedva liznu svoju rakiju. Privi šaku na grudi, kao da ga je strefio neki čudan grč, zagleda se ispred sebe, pa promrmlja:
“Čitam jednu knjigu…”
“Ako, sinko. I treba.”, klimao je glavom Trifunović koji se sad već posvetio svom drugom pacijentu, poluobnaženoj prostitutki.
“Od vašeg kolege doktora Vlade Stanojevića.”
“A koju?”
“Kutura i ludilo.”
“E, u majčinu… Pa gde baš nju nađe?”
“Zašto? Odlična je knjiga. Neverovatno…”
“Šta je neverovatno?”
“Volter, Dostojevski, Žan Žak Ruso, Gogolj, Gi De Mopasan…”
“Šta s njima?”
Višak mudrosti/Photo: Miloš Miladinović po odobrenju DS
“Kad upoznaješ njihova dela… Izuzetna, genijalna… Uživaš u njihovom skladu, misaonosti, lepoti, uzvišenosti… A kad čitaš o njihovim tvorcima… Kao da se krećeš po nekakvoj svevremenoj ludnici. Po paklu čiji su najveći mučenici najgenijalniji ljudi.”
“Mislim da preteruješ, Bane.”
“Preterujem? Evo, gledajte… Volter – neurasteničar i hipohondar.
“Isto k’o ti.”
“Neurasteničar?”
“Ne, hipohondar.”
“Onda… Tolstoj – paranoik, bolesno sumnjao u sve. Zola – halucinirao, viđao svetlosne pojave u mraku. Alfred de Mise – toksikoman.”
“To smatraš posebno problematičnim momentom?”
“Gogolj – poludeo. Mopasan isto. Torkvato Taso sam priznavao: Ne odričem da sam lud…”
“Pa i ne mora.”, nehajno će doktor. “Ko mu jebe mater.”
“Opet… Moram da vam priznam da me primiruju Platonove reči.”
“Koje reči?”
“Buncanje nije bolest, već naprotiv, najveće blago koje nam daruju bogovi.”
“Jeste bolest… Bane, sinko… Slušaj ti šta ti čika doktor kaže. Batali Platona.”
“Ali tu su i reči Anatola Fransa…”
“Koga?”
“Fransoa Anatol Tibo. Francuski književnik. Dobitnik Nobelove nagrade za 1921. godinu. U delima mu dominira skepticizam i estetizam.”
“Ah… taj…”
“On je priželjkivao delić ludila svakome koga voli…”
“Što? Da nije držao mehanu na Dušanovcu?”
“Po njemu… Lud čovek nije samo bolesnik. Nego i nadčovek. On je ponekad izvanredno koristan…”
Branko trgnu rakiju, pa opet zamišljeno pogleda preda se, stežući praznu čašu u ruci.
“Onoga dana, kada ne bude poludelih, svetska civilizacija će propasti. Ne zbog viška mudrosti, nego od viška običnih ljudi.”
“I to je rekao taj Francuz?”, upita polugola prostitutka tanušnim glasićem.
“Ne.”, reče doktor. “To je rekao Branko Miljković.”
“Ko?”, bila je zbunjena ona.
“Ćero…”, obrati joj se doktor glasom punim očinske brige. “Ajde, obuči se. Vidiš da zbunjuješ našeg pesnika.”
“Koga?”, upita opet ona.
“Njega, bre… Nema veze. Ajde… Zdrava si. Kaži koleginici koja je sledeća da uđe.”
“Fala, doktore… I ne zaboravite šta vam je poručio naš gazda…”
“Znam, znam… Doktore, uvek imaš besplatne mindže kod Bata Mileta. U redu. Primljeno k znanju. Pozdravi Mileta i vidimo se sledećeg meseca.”
Devojka se obuče i pođe ka izlazu.
Branko pogleda u doktora.
“Čika Pero… To je tako tužno. Ne bolujem ni od jedne od tih bolesti… Od koje da obolim da bih postao veliki pesnik?”
Doktor Trifunović našara nešto u blok, otcepi stranu i papir pruži Branku.
“Evo ti.”
“Šta je to?”
“Lek.”
“Kakav sad lek? Pa rekoste da sam zdrav k’o dren?”
“Vitamini. Vitamini, sinko… I minerali. Vitamin C – da se malo osvežiš. A i pušač si. Magnezijum da bolje učiš. Kompleks vitamina B – kad si mamuran.”
“U redu. Mogu da dobijem još jednu lozu?”
Doktor uze flašu i doli mu, dok je to radio, reče:
“A da te pita nešto čika Pera…”
“Pitaj.”
“Šta ti treba ta… filozofija?”
“Mislite, što nisam poslušao oca pa postao mašinovođa?”
Doktor Trifunović se nasmeja, iskreno, prostodušno.
“Kako stvari stoje – ti treba tvojim profesorima da držiš predavanja, a ne oni tebi.”
“Bez brige, čika Pero… Biće i toga.”
Branko ispi lozu na eks, odloži čašu, ustade, uze kaput i šešir sa čiviluka, pa krenu. Onda zastade, stežući u ruci kvaku ulaznih vrata, pa reče:
“Doktore. Hoćete da čujete jednu moju novu pesmu?”
Peter Tagtgren kaže da je Til Lindeman “veoma pametan momak kada su u pitanju poslovne stvari”.
U novom intervjuu sa Pitom Bejlijem sa radija Primordial, švedski multiinstrumentalista Peter Tagtgren upitan je da li je njegov bivši saradnik u bendu Lindemann, pevač Til Lindeman iz nemačkih industrijskih metalaca Rammstein, “veći od života” koliko se čini.
– Da, ako to gledate sa strane – odgovorio je Peter. – Ako ga poznajete, on se zapravo ne razlikuje od bilo koga drugog. On samo ima viziju kako voli da stvari izgledaju. I veoma je pametan momak kada su u pitanju poslovne stvari i šou. Osim toga, on je normalan lik.
Pre dva meseca, Peter je priznao u podkastu “Scars And Guitars” da više “nije baš” prijatelj sa Tilom. – Ali nema veze – rekao je. – Tako da, samo da budemo kratki i sažeti, uradili smo nešto veliko i ostavilo je prstenove na vodi, da tako kažem. Ponosan sam na to. Bio sam srećan. Bili smo zaista produktivni kada smo radili zajedno. Ne postoji ništa kao ja i on kada počnemo da pravimo sranja. Možemo samo da sedimo i pričamo o stvarima kao što su: “A, bilo bi kul da to uradimo ovako”, a onda 10 minuta kasnije, imamo to.
Tagtgren je ranije govorio o svom izlasku iz Lindemanna u razgovoru sa Landri.Audio. U to vreme je rekao:
– Mogu samo da vam kažem ovo: bilo je sjajno kada je bilo, a nije bilo sjajno kada nije bilo – takoreći – rekao je i nastavio:
– Til i ja smo imali dinamitsku hemiju. Samo smo morali da se pogledamo i onda smo počeli da pišemo muziku. Bilo je tako lako. Najlakši deo je bio studijski rad. Mogli smo da ispljunemo stotine pesama svake godine jer smo imali toliko ideja i zaista smo kliknuli. Dakle, da, tužno je – dodao je Peter. – Mogli smo da budemo jedan od najvećih bendova na svetu da smo nastavili, kažem vam to. Bilo je suludo.
– Ja sam se brinuo o muzici, a on o imidžu. I između toga, mi smo nekako pomagali jedan drugom.
Prošlog jula, Peter je rekao za video podcast I Ask No One da poslednja turneja koju je svirao sa Lindemann “uopšte nije bila moja šolja čaja, da budem iskren. I zato više ne sviramo zajedno. Til može da nastavi sa svojim stvarima; ja nastavljam sa svojim stvarima. Da bude sve jasno”.
U novembru 2020. Tegtgren i Lindeman su potvrdili da završavaju saradnju na projektu Lindemann.
Lindemann je objavio koncertni film “Live In Moscow” u maju ove godine na Blu-rayu. Komplet je uključivao profesionalno snimljen video snimak Lindemannovog nastupa 15. marta 2020. u Moskvi, u VTB areni.
Gitarista grupe Queen Brajan Mej moli svoje fanove da se vakcinišu protiv korona virusa dok se bori protiv ove bolesti.
Muzičar je objavio u subotu da je pozitivan na COVID-19, podelivši fotografiju svog rezultata testa, insistirajući da je doneo “pogrešnu odluku” da ode na rođendanski ručak sa suprugom Anitom Dobson.
Brajan Mej je aktivan na Instagramu i objašnjava kako izgleda njegova borba protiv korona virusa.
– Dan 9. Pa, ta “T” linija izgleda prilično bledo – i trebalo je svih propisanih 30 minuta da se razvije. Ali uputstva kažu da je ovo i dalje pozitivan rezultat. Nije da bih ionako izlazio bilo gde u ovom trenutku. Ali to je podsetnik da je “zver” još uvek u mom telu. I ja to još uvek osećam. Gušenje, šmrcanje, lagana vrtoglavica… Ali inače danas mi je OK. Pitam se koliko će mi biti potrebno da dobijem negativan rezultat.
Sada kada imam priliku da proučavam rad ovog mikroba iz bliskog okruženja, postaje sve intrigantnije. Još niko nije uspeo da mi kaže koju smo varijantu sve uhvatili pre 10 dana na tom rođendanskom ručku. Zbog čega sam bio veoma sumnjičav u tačnost dnevnih statistika o infekcijama. Ali poštena je pretpostavka da je to bio momak iz Omikrona. Čini se očiglednim (i potvrđeno od strane nekih obaveštenih prijatelja) da je ovaj potomak originalnog Covida 19 mnogo bolji u brzom širenju, ali mnogo manje ubica… Dakle, brzo se širi od osobe do osobe kroz naš kašalj i prskanje – ali ne ugrožava naše živote zaustavljanjem disanja. Ako je ovo tačno, ovo je PRAVI razlog za dugoročni optimizam… Ali mora se reći da nas je cela ova pandemija naučila ponešto o tome da se ponašamo razumno pred tako prodornim patogenima. Jel tako ? Ostanite kod kuće !!! Sa ljubavlju – Brajan – napisao je muzičar.
Posle pet singlova, album “Nojeva varka” Marčela i njegovog benda konačno je pred nama i pojavljuje se, čini se, baš kada je najpotrebniji, čemu svedoči i spektakularna reakcija publike na poslednji singl “JBG”.
“Nojeva varka”, šesti studijski album Marka Šelića Marčela, predstavlja njegov najkonceptualniji rad do sada, kojem je više no ikada ranije prišao kao jednom od svojih književnih dela. Svoj dnevnik pokušaja ravnodušnosti pripoveda kroz 16 povezanih pesama, koje funkcionišu kao poglavlja romana u stihu. Polazna tačka je potpuni opoziv samog sebe: u pesmi “Udahni”, prvom singlu i pesmi koja otvara album, odlučuje da se isključi iz svega, pa čak i iz sopstvene privatnosti.
– U okolnostima kakve su ovde i sad, dođe ti nekad da digneš ruke od svake vrste borbe i vere – da, kao većina, više ne gledaš, ne slušaš, ne govoriš javno – te da lepo emigriraš u samog sebe i tamo sačekaš da potop (muzički, društveni, moralni) prođe. Ako prođe. Samo, može li se ravnodušnost navežbati ili ti baš i nema pomoći ako jednostavno nisi flegma? Ovo je priča o tome: o gubljenju i ponovnom nalaženju sebe, i lično i stvaralački. O tome da borba vredi čak i onda kad izgleda uzaludno. Zašto? Zato što ovde rastu neka nova deca i nemamo prava da im ostavimo užas- kaže o konceptu albuma autor.
Marko Šelić Marčelo ovom savremnom muzičkom „operom” ostaje dosledan svom glasu: sa svojim saborcima iz benda (Raid, Shljuka, Nevena Glibetić Nensi, Drama, Krumes, Fabry, Max i Ministar Lingvista) secira celokupan društveni (i neminovno političkI) trenutak, reflektujući aktuelna dešavanja kroz ličnu prizmu – što je već čitave dve decenije glavni razlog poverenja publike.
Nojeva varka, cover
– Neke od naših najzapaženijih pesama bile su zapravo priče u stihu, ponekad na granici s pravom radio-dramom. Logičan sledeći izazov bio je “izrežirati” tim pristupom čitav album, napraviti od njega jednu priču – i sve to zapakovati u muziku koja se na sve strane izliva iz korita bilo kog žanra, menjajući se u skladu s onim što tekst od nje traži – kaže Marko o muzičkom štimungu albuma, koji je zasluga njegovih saradnika koautora.
Mada će i dalje biti označen kao hip-hop album, “Nojeva varka” je daleko kompleksniji kada je muzička definicija u pitanju: od elektronike preko prizvuka džeza i soula pa sve do sevdalinke, uključujući i jednu pesmu koja je čitava napravljena samo od glasova. Bogatstvu kreativne energije članova benda doprineli su sjajni gosti iz zemlje i regiona: Vukašin Marković, Indigo, Billain, SickPrime, Vladimir Lalić, Aleksandar Cupara, Nikola Đuričko, Bane Trifunović, Vanja Nenadić, DJ Mrki, Ivan Radivojević, glumci iż predstave „Bura” (na kojoj su radili i Nensi, Raid i Marčelo), te devojčica Luna Stefanović, najmlađa gošća.
– Album “Nojeva varka” mi je dao priliku za našarolikiji pevački izraz do sada – kaže Nevena Glibetić Nensi – jako se radujem što će publika napokon čuti šta smo sve zakuvali. Svaki od tih muzičkih stilova mi je drag i blizak…
– Sa svakom pesmom koju smo radili za ovaj album bilo je isto: brzo, lako i kretivno – dodaje Shljuka, dok Raid zakucava poentu: – Živimo u vremenu selektivne gluvoće, ljudi slabo hvataju frekvenciju na kojoj se kreće istina. Marčelo je kroz svoje tekstove pojačao signal istine do mere da ravnodušnost ne može mirno da spava, pa preostaje samo da se pridruži žurci, ili da zove policiju.
Album “Nojeva varka” objavljen je u izdanju Lammpshade Media i dostupan je na svim digitalnim streaming muzičkim servisima.
Van Gogh objavio spot za akustik verziju pesme “Mama” sa koncerta održanog u Kombank dvorani 2019. godine.
– Spot za akustik verziju pesme “Mama”, najava je ekranizovanog akustik koncerta grupe Van Gogh, u kome će publika uskoro imati prilike da uživa na YouTube kanalu benda i putem malih ekrana širom regiona, kao i najava predstojeće koncertne sezone grupe Van Gogh – poručuje frontmen Zvonimir Đukić Đule
Da ovaj hit odoleva vremenu, ali i aktuelnim muzičkim trendovima, govori i najnoviji spot za pesmu “Mama” (sa albuma “Strast” iz 1993. godine) snimljen na akustik koncertu, koji je grupa Van Gogh održala u beogradskoj Kombank Dvorani, marta 2019. godine.
Publika koja je bila na koncertu, imaće priliku da iz novog ugla doživi atmosferu istog, a svi oni koji su propustili ovaj scensko-muzički spektakl, imaće priliku da uskoro na istom mestu, ponovo uživo čuju bend.
– Ovaj spot, između ostalog najavljuje i naše novo koncertno poglavlje. Sudeći po raspoloženju publike i atmosferi koja nas je te večeri obostrano ponela, bio je to jedan od posebnih koncerata u karijeri. Drago mi je da smo ga zapisom otrgli od zaborava -ističe Đukić.
Na koncertu su, podsetimo, u akustik verziji bile izvedene pesme grupe Van Gogh iz različitih perioda karijere, između ostalih i “Viline vode”, “Mama”, “Za godine tvoje”, “Opasan ples”, “Tanka nit”, “Klatno”, “Nešto vuče me dole”, “Da li zna”, “Kolo”, “Anđele moj brate”, i mnoge druge.
Akustik spot za pesmu “Mama” samo je uvod u ekranizovanu pedesetominutnu verziju koncerta, koja će premijerno biti emitovana na televizijskim kanalima u zemlji i regionu u danima nakon novogodišnjih praznika, kao i na oficijelnom You Tube kanalu grupe Van Gogh.
Sedmi po redu muzički festival Čukafest, biće održan u subotu, 25. decembra sa početkom od 19:00 časova, u Kulturnom centru Čukarica.
Cilj festivala jeste da afirmiše domaće autore i izvođače rok, džez, vorld i klasične muzike, kao i raznovrsnost muzičkih pravaca.
Program festivala: 19:00 – Nemanja Crnatović (tenor) 19:45 – Marijana Radosavljević (sopran) i Jelena Kuzmanović (klavirska pratnja) 20:30 – Naked
Photo: Promo
Čukafest je projekat umetničkog udruženja Džet klok, koji se realizuje od 2015. godine u saradnji sa KC Čukarica, udruženjem SOKOJ i OFPS.
Pošto festival ima humanitaran karakter, organizatori pozivaju sve posetioce da donesu obuću i odeću, šalove, kape i rukavice za decu iz Svratišta, uzrasta od 5 do 15 godina.
Zbog mera vlade u vezi sa trenutnom epidemiološkom situacijom, propusnice nisu potrebne, ali je ograničen broj posetilaca.
Besplatne ulaznice se mogu podići na prijavnici KC Čukarica ili rezervisati na 011 355 2678.
Smatra kako ova odluka da on samostalno snimi pesme i nije toliko loša jer je i dalje ostao prepoznatljiv zvuk benda, a i više je akustičnih zvukova što mu se posebno svidelo. Takođe govori kako ga ova situacija podsjeća na probe i snimanje albuma “Aqualung” iz 1971. godine.
Album “The Zealot Gene” izlazi 28. januara sledeće godine za diskografsku kuću Inside Out Music, a zanimljivo je da će to biti prvi album benda posle čak 18 godina.
“Naočare za srce” je novi album Sane Garić koji je objavljen na CD-u i svim striming servisima 17. decembra za izdavačku kuću Mascom.
Poslednjih godinu dana izdanje su najavljivali singlovi “Deo sebe”, “Sobe” i “Ovaj put”, i najnoviji “Zlatne noći” objavljen neposredno pred izdavanje novog albuma.
Svi gore pomenuti singlovi nagovestili su da Sana radi na vrlo pitkom i radiofoničnom albumu koji veoma dobro komunicira sa aktuelnim svetskim synth pop trendovima.
Sana Garić/ Photo: AleX
– Na jedan simboličan način sam naziv albuma poručuje šta mislim da nam je svima potrebno u vremenu u kom se nalazimo. Za mene je događaj godine hrabrost ljudi koji su izašli na ulicu da se bore za čistu zemlju, vodu i vazduh. Svakodnevna rasprodaja vrednosti za koje se u međuvremenu izgubio i smisao i značenje i važnost. Kako pobediti i rastvoriti stvarnost? Čuvajte sebe i svoju decu i borite se za povratak osnovnih ljudskih vrednosti i spasavanje zdravog razuma. Verujem u to da još uvek ima dobrih, lepih i pametnih ljudi. Možda su nam samo svima potrebne naočare za srce – da bismo to prepoznali u nama samima i drugima – izjavila je Sana povodom objavljivanja albuma.
U spotu za “Zlatne noći” zajedno sa njom pojavljuju se i članovi benda: Miki Ristić – bas (Bella Technika), Feđa Tom Franklin – bubanj (Fish in Oil) i Dušan Ristić – gitara. Produkciju, miks i mastering novog albuma potpisuje Radan Đorđevic – Rahmanee.
Slayer je pre dve godine održao oproštajnu turneju, ali fanovi, ali i članovi Slayera se ipak nadaju da to nije kraj.
Sam frontmen Tom Araja želi da Slayer prestane da bude aktivan bend, a i logično je za takav energični bend koji traje decenijama da okonča onda kad misli da ne može više da održava energiju na istom nivou. Ali, s tim se ne slažu drugi članovi Slayera – Keri King i Gari Holt.
Naravno, da bi bend nastavio, treba da se svi slože da su spremni za koncerte. S obzirom na to da su i dalje tražen bend, postavilo se i logično pitanje – ukoliko bi se opet okupila “velika četvorka”, da li bi svirali? Na to pitanje je Keri odgovorio:
– Ja bih! Ali, mislim da Slayer više neće svirati. A nema smisla da sviram sam!
Kad su manadžera benda posle oproštajne turneje, iz magazina Metal Sucks, pitali da li to znači da više neće biti koncerata, odgovorio je “ne znači”, odnosno, ipak je otvorena mogućnost da će biti koncerata.
Sam Keri King u poslednje dve godine radi s novim bendom koji uključuje Pantera frontmena Fila Anselma i Slayer/Exodus gitaristu Garija Holta, ali iako je priča počela pre dvije godine, a King kaže da imaju dva albuma spremna za izdavanje, pandemija im je poremetila planove, i ne zna se šta će se s njima dogoditi.
