Poslednje festivalsko jutro sa sobom uvek nosi drugačiju atmosferu. Ništa još nije gotovo, svirke tek treba da se dese, ali se nazire kraj.
Stvari koje više neće biti korišćene već su u koferu. Kalkuliše se koliko još novca treba uplatiti na festivalsku karticu, da se još do sutra ne štedi na zadovoljstvu. Tu i tamo, čuju se razgovori o putu. Polako, tek kroz neobaveznu konverzaciju, planiranje počinje: Kada je polazak? Da li su sve stvari suve? Koliko ranije treba doći na stanicu? Ali ipak, pitanja ostaju bez odgovora. To su i dalje brige za malo kasnije. Prethodne noći, štedelo se na snu. Treba stići do jezera, treba popiti još koju kafu, dnevne svirke samo što nisu počele. Ako ostane vremena, možda nešto i da se odnese do auta. Tek onako, u prolazu.
Stazom koja vodi do izlaza iz festivalske zone s vremena na vreme prođe grupica ljudi, ruku punih kamperske opreme, ljubomornog pogleda upućenog onima koji još uvek ne misle na polazak.
Daljine, blizine i poneki krokodil… Headliner na OK Festu – nulti dan
Poslednji festivalski dan sa sobom odnosi i brigu o suncu. Više nije važno da li će koža izgoreti, u stanovima čekaju kreme.
Na maloj bini svira M.O.R.T. – ništa više ne može da spreči publiku da do poslednjeg daha iskoristi treći dan festivala. Pevali su o dešavanjima “Na Cesti”. Kažu, cesta je uvek jedna, ljudi su novi. Na Tjentištu ipak, oni “isti” ljudi, koji su već postali stalni gosti, oduševljeni atmosferom, sa sobom dovode one “nove”. I tako u krug. U svom veselom maniru, M.O.R.T. je najavio kakav je dan pred nama. Šutke i energija koja se izvlači iz poslednjih rezervoara. Ceo dan, uz neznatne pauze.
Utopija na Tjentištu, svi “poludeli” kao da ih niko ne gleda… Headliner na OK Festu – dan prvi
Tokom ove svirke, još jedna briga je otklonjena i stavljena sa strane. Par telefona izgubljeno je, a verovatno i slomljeno u gužvi. Nije bilo važno, sutra smo svakako svi u gradovima, a tamo nas čekaju servisi. Sinjski bend je nakon dugačke solaže sišao sa bine, a zatim odsvirao i zasluženi bis. Usledila je omanja smena karaktera ispred bine, malo pre nego što je nastupio hrvatski reper Grše, sa svojim mnoštvom letnjih hitova.
Ubrzo, začuo se dobro poznat intro. Iako su oni Mortal Kombat, istoimena pesma našla se na drugom mestu set liste. Bili su jedni od retkih koji su se setili doba dana, te adekvatno pozdravili publiku. Nekome sa strane, prostor ispred bine na prvi pogled mogao je da deluje prazno. Naravno, utisak vara. Svi su poleteli napred, ka mestu na ogradi. Prazan prostor u ovom slučaju značio je samo jedno – kroz nekoliko sekundi, na njemu će nastati šutka.
– Moram da priznam, ovo mi je najnaporniji i najlepši koncert u životu – rekao je Gera, potpuno zadihan, ali sa širokim osmehom na licu.
Davali su komande: “Tjentište, skači!”, “Tjentište, glasnije!”, “Tjentište, pevaj”. Tjentište ih je uvek poslušalo. Ako bi se, kojim slučajem, dodeljivala nagrada za najtvrđu šutku festivala, bez ikakve sumnje, ona bi pripala njima. Poslednja na listi bila je pesma “Pozer”, ali takvih nije bilo. Tekstovi su se znali od reči do reči. Posle svega, morao je da usledi bis. Odnosno, ako pogledamo simbolično, ne bis, nego njihov “After parti”. Ni to nije bilo dovoljno. Vatrena publika je gitaristu odnela sa bine, verovatno sa ciljem da sa njim dođu do Sutjeske. Nažalost (a na njegovu sreću), nisu uspeli u svojoj nameri. Mala bina zatvorena uz poruku: “Teški metal, ili nikakav metal!”.
Organizacija je mislila na sve, tako da su oni kojima je bio potreban predah, mogli su da uživaju na promociji knjige “Terca na tišinu” Sanina Karamehmedovića, a kasnije i u filmu “Riffs Of Revolution”.
Gde stanuje magija? Između limenki piva i ljubavi na bis… Headliner na OK festu – dan drugi
Glavnu binu otvorio je reper Vojko V, poznat po svojim satiričnim tekstovima koji se tiču društva, muzičke scene i ostalih svakodnevnih tema. Pretpostavka o dobrom provodu je postojala, ali žurka koja se tokom ovog nastupa desila, nije mogla ni da se nasluti. Nije baš lako odrediti da li su bolje reakcije publike bile tokom njegovih pesama, ili tokom izvedbe numera nekadašnjeg sastava Dječaci, ali atmosfera ni u jednom trenutku nije opala. Šta više, išla je uzlaznom putanjom, do tačke ključanja, sa publikom na bini.
Zbog svoje prirode, nešto smireniji, ali ne i manje kvalitetan nastup imao je Buč Kesidi. Filmično kao i uvek, u gustoj magli i sjajnim odelima. Iako obično pevaju o suboti uveče, nastup u nedelju im nije smetao. Uprkos tome što su na bini samo njih dvojica, zavladali su celim prostorom. Očigledno, nedostajali su nam na ovom festivalu.
Za ples je bio zadužen Zoran i njegov ritam na bubnjevima, pa je prostor ispred njih zaličio na plesni podijum. Luka je moćno svirao na sredini, kao da ne primećuje da su sve oči uprte u njega. Uživao je u tome, zajedno za očaranom publikom. Pre nego što su otišli, dozvolili su da čujemo pesmu sa predstojećeg albuma, čiji je naziv ostao tajna. Reakcije su bile pozitivne, a zrelost koja nas očekuje na novom izdanju bila je jasna.
Obećali su, na Tjentište će doći ponovo. Negde u bekstejdžu, otkrili su i kako bi to moglo da izgleda.
Ako biste se vratili ponovo na Nektar OK Fest, da li biste se oprobali u dnevnim svirkama? Sigurno ste svesni koliko je to posebno iskustvo.
– Zašto da ne. Mi bismo se oprobali na svim binama, da sviramo po tri seta. Tri puta u jednom danu. Danas smo videli Gršeov nastup, a prošli put Ahteist Rap, ozbiljna žurka je tamo. Glavna bina je za nas nešto posebno, ali gde god nas pozovu, sviraćemo.
Svirate na dosta festivala, imate solističke koncerte. Šta čini Nektar OK Fest toliko drugačijim od drugih?
– Svašta. Prvenstveni ovaj pejzaž koji vidiš oko sebe. Ne sećam se da sam svirao na festivalu koji ovako izgleda – rekao je Luka.
– Pohvale i za organizaciju, svake godine je sve bolje, nije lako sve ovo obezbediti – dodao je Zoran.
Možemo li onda, ako ste i sami obožavaoci ovog festivala, da se nadamo da ćemo vas sresti i u publici?
– Evo na primer sad. Idemo da slušamo The Toy Dolls. Možda se sretnemo u šutki.
Šareni i veseli, ali jednako besni, sanderlenski pankeri The Toy Dolls, okupili su odabranu grupu ljubitelja ovog zvuka i nastavili “agresivni” momenat započet još u toku dana. Malo dalje od bine, iako je bio mrak, još su na travi bile prostirke za piknik, a piće ispijalo u mnogo sporijem ritmu od onog koji se čuo na bubnjevima. Tako se to valjda radi na velikim, engleskim festivalima.
Na neki način, samo prema broju ljudi u publici, engleski sastav poslužio je kao “predgrupa” Ritmu Nereda. Bez obzira na satnicu, u deset do jedan, sada već ujutru, pred glavnom binom bio je okupljen veliki broj ljudi. Možda i najveći do sada, u tom, poslednjem, terminu. Primetio je to Boban, pa se iskreno zahvalio publici.
Kao zvaničan opis celog poslednjeg dana, naravno samo u pogledu nebrojenih šutki i vrele atmosfere, mogla bi da bude pesma “Lomi”. Nije bilo važno da li su pesme stare dvadeset, deset, ili pet godina. Vladao je isti žar, publika nije puštala iz ruku poslednju svirku festivala. Valjda jer su znali šta posle toga sledi. Izgorele su i dve crvene baklje. Možda i tu ima određene simbolike.
Kada su svi kablovi izvučeni iz instrumenata i kada su reflektori isključeni, sa razglasa se začuo “Hotel California”. Tada nas je sve sustigao kraj. Polako, uz pevušenje poznatih stihova, neumorni su tražili spas u elektronskoj muzici. Neki su prihvatili situaciju i mudro odlučili da odmore pred put. Kroz par sati, nad kampom je osvanuo ponedeljak. I opet, nije bio red na brige o pakovanju i odlasku.
Jedino pitanje koje je smelo da se postavi bilo je: “Šta ćemo za sledeću godinu?”. Sve ostalo je moglo da se prećuti.
J. Ilić za HL
