Maj 1968. Sintija Lenon vraća se iz Grčke, preko Rima, u Kenwood, porodičnu kuću u Vejbridžu. Tamo je trebalo da je čeka muž.
Čekao ju je prizor koji će pamtiti do kraja života.
Džon Lenon i Joko Ono sedeli su prekrštenih nogu na podu. Joko je na sebi imala Sintijin bade-mantil.
U takvim trenucima ljudi obično zamišljaju viku, razbijanje čaša, zalupnjena vrata. Sintija nije uradila ništa od toga.
Bila je, kako je kasnije opisivala, toliko zatečena da je nastavila da govori kao da se pred njom ne događa ništa neobično.
– Imali smo doručak u Grčkoj, ručak u Rimu… šta kažete na večeru u Londonu?
Džonov odgovor bio je kratak:
– Ne, hvala.
Godinama kasnije Sintija je taj trenutak opisivala kao neku vrstu rada na autopilotu. Nije to bila hladnokrvnost. Bio je to šok čoveka koji se u sopstvenoj kući odjednom oseća kao da je pogrešio adresu.
PISMO DŽONA LENONA NA AUKCIJI… Napisao ga je prvoj ženi Sintiji, a pominje se i Joko Ono
Priča je kasnije dobila i dramatičniju verziju – da je Džon namerno želeo da ga ona zatekne sa Joko. Za to, međutim, nema dovoljno čvrstih dokaza. Iz Sintijinih sećanja proizlazi upravo suprotno: kući se vratila ranije nego što je bilo planirano.
Kako god bilo, ono što je zatekla više nije moglo da se vrati unazad.
Brak koji je počeo pre slave, pre Beatlemanije i pre nego što je svet naučio da prepoznaje četiri frizure sa omota ploča, praktično je bio završen.
Sintija Pauel upoznala je Džona 1957. na umetničkom koledžu u Liverpulu. Venčali su se 1962, a sledeće godine dobili sina Džulijana, baš kada su The Beatles počeli da izmiču iz lokalnih klubova i postaju globalni fenomen.
Do 1968. njihov život više nije imao mnogo veze sa životom dvoje studenata iz Liverpula.
A onda je iz olupine tog braka nastala jedna od najpoznatijih pesama 20. veka.
Kako dve žene mogu da razdvoje četiri muškarca… ili 50 godina od poslednjeg ulaska Beatlesa u studio… A da li su se zato raspali? Ne baš…
Pol Makartni nije nestao iz života Sintije i Džulijana kada je Džon otišao.
U junu 1968. seo je u svoj Aston Martin i krenuo ka Vejbridžu da ih poseti. Džulijan je imao pet godina i roditelji su mu se razilazili. Pol je razmišljao o tome šta bi mogao da kaže detetu kojem se svet menja, a da ono za to nije ni krivo ni odgovorno.
Negde putem počeo je da pevuši:
“Hey Jules…”
Ideja je bila jednostavna – utešiti dečaka.
Jules je kasnije postao Jude, jer je Makartniju tako bolje zvučalo. A ostalo je istorija.
Sintija se sećala da je Pol tog dana došao sam i doneo joj jednu crvenu ružu. Pokušao je i da se našali.
– Šta kažeš, Sin? Da se ti i ja venčamo?
Oboje su se nasmejali ideji kakav bi skandal izazvala vest da se žena Džona Lenona udaje za Pola Makartnija.
Lenonov sin intervjuisao Makartnija… U novom radio dokumentarcu Pol mu otkrio kakav je zaista bio njegov otac
Ali iza šale je stajalo nešto ozbiljnije. Neko je došao da vidi kako su. Sintija je kasnije govorila da joj je ta poseta vratila osećaj da ona i Džulijan nisu jednostavno izbrisani zajedno sa propalim brakom.
Džulijan je decenijama kasnije bio još direktniji:
– Pol i ja smo se dosta družili, više nego tata i ja.
Govorio je i da postoji više fotografija na kojima se kao dete igra sa Polom nego sa sopstvenim ocem.
“Hey Jude” tako nikada nije bila samo još jedna velika pesma The Beatlesa. U njenom početku nalazi se jedan petogodišnji dečak, jedan razvod i prijatelj njegovog oca koji se pitao kako da mu kaže da stvari možda ipak mogu da budu bolje.
Makartnijevom rukom ispisani stihovi “Hey Jude” na aukciji prodati za 910.000 dolara
Razvod Sintije i Džona nije, međutim, imao tu vrstu utehe.
Džon je najpre pokušao da brak okonča optužujući Sintiju za preljubu sa italijanskim hotelijerom Robertom Basaninijem. Ona je to negirala, a razvod je na kraju završen zbog Džonove veze sa Joko Ono.
Sintija je dobila 100.000 funti, godišnju alimentaciju i starateljstvo nad Džulijanom, dok je još 100.000 funti stavljeno u fond za njihovog sina. Mogla je da ode od Džona Lenona. Mnogo teže bilo je otići od prezimena Lenon.
Godinama je pokušavala da napravi život koji neće počinjati rečima “bivša žena Džona Lenona”. Živela je u Ruthinu u Velsu, vodila Oliver’s Bistro, slikala, bavila se dizajnom i pisala.
Prvu autobiografiju “A Twist of Lennon” objavila je 1978. Džon je pokušao da zaustavi njeno objavljivanje nakon što su delovi knjige izašli u novinama, ali nije uspeo.
Pred publikom “The Lost Weekend: A Love Story”… dokumentarac o ljubavnoj aferi Džona Lenona i Mej Peng, koju je odobrila Joko Ono
Posle njegovog ubistva 1980. knjiga je dobila novi život i štampana je u tiražu od 200.000 primeraka. Ni taj trenutak nije izgledao onako kako će ga kasnije prepričavati mitologija.
Sintija vest o Džonovoj smrti nije dobila u svom restoranu. Bila je kod Morin Starki kada je Ringo Star pozvao iz Amerike. Zatim su krenule prema Velsu. Tamo je Sintiju čekao možda najteži razgovor koji jedan roditelj može da vodi. Trebalo je da sedamnaestogodišnjem Džulijanu kaže da mu je otac ubijen.
Drugu knjigu, jednostavno nazvanu “John”, objavila je 2005. Ovoga puta bila je mnogo otvorenija – pisala je o Džonovim neverstvima, grubosti, njihovom komplikovanom odnosu i životu sa čovekom koji će postati jedna od najvećih kulturnih ikona prošlog veka.
Ali čak ni tada knjiga nije bila pokušaj da se legenda sruši. Više je ličila na pokušaj da se iza legende ponovo vidi čovek. I da se vidi ona.
Joko Ono pogledala film Pitera Džeksona o Beatlesima… pa se oglasila: Eto, vidite da nisam kriva za njihov raspad
Kada je Sintija Lenon umrla 1. aprila 2015. na Majorci, u 75. godini, Džulijan je bio uz nju. Pol Makartni nazvao ju je “divnom damom” i dobrom majkom, dok je Joko Ono napisala da je bila “divna osoba i sjajna majka Džulijanu”.
Možda je Sintija svoje mesto u celoj priči najbolje objasnila deset godina ranije, govoreći o knjigama i filmovima o Džonu Lenonu.
– Kao da ne postojimo. Kao da smo samo prolazne uloge u njegovom životu. A proveli smo deset godina zajedno.