Kako zvuči sedam sati rokenrola? Prvi put, mogli smo to da doživimo na Spensu, 18. novembra. Kao što je bila i ideja, bez sponzora i institucija, ljubitelji dobre muzike podržali su novi događaj.
Od laganih rege tonova za zagrevanje, preko repa iz devedesetih, do onog klasičnog roka i na kraju, potpunig smiraja. Za svakoga po nešto, za roditelje sa malom decom na ramenima i one sa malo većom, sa kojom već dele pivo. Sve njih spaja ista ljubav prema dobrom zvuku.
Bez ikakve brige i misli o tome ima li u publici deset ili deset hiljada ljudi, veče je otvorila Killo Killo Banda. Kako i sami kažu, pomirili su rok i rege, a onda su, dok je još strujao hladan vazduh kroz halu, u svakom smislu zagrejali dobro raspoloženu publiku. Ovi momci sviraju za dušu, što se jasno vidi i direktno projektuje na nastupu.
– Volite se, ljubite se, grlite se, čuvajte se, samo mir i harmonija – poručili su sa bine i u tom duhu sa nje sišli i pustili veče da dalje ide svojim tokom.
‘Straigh otta Blok 70’, kao što je glasio natpis na jednoj od majica, numerom ‘Zig Zigi’, svoj termin u rasporedu otvorio je Sunshine. Bez obzira na to što se moglo činiti da više pričaju sa publikom nego što sviraju, niko im to nije zamerio, čak su bili jedini koji su bili pozvani na bis.
Uz legendarnu verziju hita “Stayin’ Alive”, poznatiju kao “Priđi mi ti”, ustanovili smo ‘mrtvu trku’ između momaka i devojaka u tome ko je glasniji i brojniji. Podizanjem pesnica u vezduh i pevanjem tradicionalne pesmice, Spens je čestitao bubnjaru rođendan.
– Velika je čast biti deo iste ekipe i deliti binu sa Neletom, Goranom Baretom, Sunshineom i ostalima. Ovo je specifičan prostor u koji stane mnogo ljudi. Odlučili smo da sviramo samo energične pesme, da ne bismo davili publiku sporim pesmama u ovako malo vremena – rekao je Mario, frontmen benda Zoster, svega nekoliko minuta po silasku sa bine.
Oni su nedavno objavili novi album pod nazivom “Najgori”, čime su definitovno zakoračili u svet velikih regionalnih bendova. Oni koji su sedeli na tribinama su verovatno zažalili, jer se teško odoleva ovakvoj energiji. Uz obavezne Mariove simpatične pokrete i scenski nastup, odveli su nas u svoju ‘Utopiju’.
Možda je Goran Bare rođen za suze, ali bar njih nije bilo za vreme svirke. Još uvek cenjeni i među mlađim generacijama, na malo drugačiji način i sa drugacijim aranžmnaom, odsvirali su neke od najpoznatijih pesama.
Spektakl koji su potom priredili Nele Karajlić i bend Osiromašeni Uranijum, počeo je Neletovim izrazima zahvalnosti publici, kada je izašao na binu dvadesetak dana pre Dana Republike. Zauzvrat, dobio je horsko pevanje svih svojih pesama. Dirnut energijom koja je vladala i fenomenalnom svirkom Osiromašenog Uranijuma, Nele je bio na kolenima, u vazduhu, a onda se, vođen premisom “ko tebe pivom, ti njega vodom”, duhovito pridružio tradicionalnom i dobro poznatom polivanju piva i lansiranju limenki među publikom.
Specijalni gost bio je Nemanja Crnatović, operski pevač. Otpevao je sa bendom dve pesme, “Piccola storia de grande amore” i “Ja nisam odavle”, a onda se na binu popeo počasni, neplanirani član. Dečak iz publike, verovatno jedan od najmlađih u publici, otpevao je “Pišonju i Žugu” i zavladao scenom, rame uz rame sa Neletom. I tako, oženili su Vukotu i otišli, što je bio znak da se približava cilj ovog maratona.
Za kraj, kao potpuni smiraj posle svega, Kanda, Kodža i Nebojša su prekinuli stvarnost i pružili vernoj novosadskoj publici još jedan trenutak velike zahvalnosti, što su svi oni bili baš na tom mestu, baš u to vreme.
J. Ilić za HL
