Možda je neodvojiv od duboko eksperimentalnog duha 1960-ih i godina formiranja metala, ali Riči Blekmur je uvek prisutan u muzici otkako je prvi put nastupio sa Deep Purple. On je jedna od retkih zvezda svoje generacije koja je uspela da nastavi da se umetnički razvija, pronalazeći uspeh uprkos promenama vremena i ukusa slušalaca.
Činjenica da je ostao na svom mestu tokom muzičke metamorfoze od svog vrhunca znači da je Blekmur video da se svet popularnog zvuka i kulture značajno promenio. Iako je možda eksperimentisao sa mnogim žanrovima – takođe je bio svedok nekoliko muzičkih zeitgeistova od kojih se gnušao.
Jan Gilan posle dugo vremena progovorio o mogućnosti okupljanja Deep Purple sa Ričijem Blekmurom…
Sve je počelo sa dubokim preokretom koji je doneo pank pokret. S obzirom na to da je Blekmurova generacija bila u žiži, pankeri su na ove etablirane rok ikone gledali kao na amblematsku eru koja je predugo dominirala. Oni su ove klasične rok figure videli kao odraz šire društvene slabosti i krenuli su da razbiju njihovu vladavinu, na kraju uspevši da ih svrgnu i promene kulturni pejzaž. Klasični rok više nije bio kul, a mnoge od njegovih vodećih ličnosti su se mučile dok su se pokušavala da sebi pronađu mesto krajem 1970-ih i početkom 1980-ih. Post-pank pokret je nastavio da osnažuje muziku, udaljavajući je od dana “Smoke on the Water”, “Stairway to Heaven” i arhetipskog ponašanja rok zvezda koje je nekada definisalo žanr.
Kako je gitarista Iron Maidena zbog Ričija Blekmura zamalo ostavio pecanje…
Tokom post-pank ere, on je “premestio” Rainbow iz hard rok benda u grupu fokusiranu na melodije, koja je u velikoj meri koristila sintisajzere, kao što je tipičan singl “Street of Dreams” iz 1983. Pa ipak, iako će Blekmur kasnije tu pesmu nazvati svojom omiljenom, jer je to značilo da se konačno pozicionirao u kreativno područje koje je oduvek želeo – i činjenica da je pomerila bend u skladu sa mejnstrim rok stilovima maka. ere – tokom ovog perioda mrzeo je ono što se dogodilo muzici. Gitarista, koji je uvek bio bez dlake na jeziku, je za ovo okrivio jednu grupu: Police.
Iako se bend Stinga, Endija Samersa i Stjuarta Koplenda raspao godinu dana ranije – 1987. – Blekmur je razgovarao za Metal Hammer izložio svoju čistu mržnju prema grupi, pesmi “Roxanne”, i njihovim uglađenim, lukavim potezima. Kada su ga pitali da li sumnja u uspeh ponovnog okupljanja Deep Purple 1984. godine, tada je iskoristio priliku da otkrije da je shvatio da je grupa na pravom putu jer je The Police promenila muziku – na gore.
– Mislim da je to bilo na prvom delu turneje, u Australiji. Odjednom sam shvatio da postoji jaz između ove dve vrste muzike, jer su samo ZZ Top radili te agresivne stvari. Svi drugi su svirali kao Police. I mogu li ovde da kažem da mrzim Police?
– Jednostavno nije postojao bend koji nije svirao taj uglađeni rok. A naša muzika nije toliko “izmaštana” i nema tog sjaja – nastavio je Blekmur.
Sting o največem hitu grupe The Police: Nije to ništa posebno, ni originalno…
Kada je komentarisao “plastičnu” prirodu rok muzike nakon pojave The Police, podsetio se primedbe basiste Rodžera Glovera. On je tvrdio da će grupe poput Deep Purple uvek postojati jer su svetu potrebne kao odgovor “Walking on the Moon” autfit.
Blekmurova perspektiva je svakako intrigantna. Dok su The Police nesumnjivo bili jedan od najpopularnijih bendova koji su izašli iz post-pank ere, malo ko bi, osim nekadašnje legende Deep Purplea, tvrdio da su sami preusmerili tok roka 1980-ih nakon svog debija 1978. “Outlandos d’Amour”, i njihova kasnija evolucija u veštiju i, ponekad, pretencioznu teritoriju.
Iako je globalni hit iz 1983. “Every Breath You Take” doprineo rastućem apetitu za fuzijom čistog novog talasa i mekog roka, The Police je bio samo jedan deo mnogo veće slagalice. Širi trend je uključivao uticajne grupe kao što su Talking Heads, ceo New Romantic pokret i grupe poput Simple Minds, od kojih su svi igrali značajnu ulogu u oblikovanju muzičkog pejzaža 1980-ih.
HL/Izvor: Far Out magazine
