Na porodičnoj fotografiji ima mesta za još nekoga, ali nema prostora za drugačiji život. Smak sveta je već počeo, ali dvoje ljudi još imaju razloga da se poljube.
Neko sanja kuću i decu u dvorištu, a dan provodi uz kladionicu i podkast. Između takvih prizora nastao je “Serbia Destroys“, drugi album beogradskog benda Laplander, koji je objavljen i na platformi Bandcamp i streaming servisima.
Na albumu se nalazi od devet pesama koje istražuju šta se dešava sa potrebom za bliskošću kada se u nju umešaju strah, kontrola i osećaj da je budućnost već potrošena.
Laplander objavili “Lejzrajz”… Ljubav na kraju sveta pred album “Serbia Destroys”
U odnosu na prvenac, Laplander preciznije razvija aranžmane i daje sintisajzerima izraženiju ulogu.
Različiti muzički pravci služe pojedinačnim pesmama, a celinu povezuje sklonost ka neočekivanim spojevima, upečatljivim melodijama i zvuku koji zadržava grubost i neobične detalje. Humor i apsurd pritom ostaju važan deo izraza: čak i u najmračnijim trenucima ima mesta za banalnost, preterivanje i podsmeh sopstvenoj nemoći.
Uvodna “Lisandra“ spaja neparan ritam i melodiju koja priziva balkansko nasleđe, pre nego što je oštar prelom odvede u agresivno rokenrol razigravanje. “Lejzrajz“ postpankovskom brzinom nosi ljubavnu izjavu usred smaka sveta, dok “Policajka“ kroz spoj fanka i goth-roka pretvara privlačnost u igru moći i nadzora. U “Tamnici“ se spori etno-fank prepliće sa melodijskim ukrasima koji evociraju jugoslovenski rok.
Nastavak albuma otkriva progresivni zaokret “Bledih zvezda“, silovit elektronski ritam “Stranog plaćenika“ i neobičan zvučni prostor pesme “Pagliacci“, sazdan od raspletenih gitara i arhaičnih semplova.
Naslovna “Serbia Destroys“ iz novotalasne napetosti prelazi u dugačak plesni finale, kao da odbijanje unapred određene budućnosti oslobađa energiju kojoj više nisu potrebne reči. Završna “Na rubu svetlosti“, kroz usporeni uvod i campfire-folk nastavak, spušta priču do svakodnevnih navika i sna o kući, zemlji i bliskosti.
Naslov albuma ostavlja otvoreno pitanje ko uništava, šta nestaje i koliko u tome sami učestvujemo.
Kroz pesme se, međutim, vraća i pitanje šta još vredi graditi. Ljubav u njima može biti utočište, odnos moći ili razlog da se izađe iz sopstvene usamljenosti. “Serbia Destroys“ iz tog nesklada crpi i bes i toplinu: budućnost deluje sve manje izvesno, a potreba da je zamislimo sa nekim ostaje.