Sleš je govorio o svojim ranim gitarističkim herojima i zašto, koliko god “neverovatni” bili njegovi omiljeni britanski gitaristi, oni su “svi bledi u poređenju sa američkim umetnicima koji su sve započeli”.
Gitarista, čiji je novi bluz album “Orgy Of The Damned” stigao ranije ove godine, govorio je o svom afinitetu prema bluzu u novom intervjuu za Guitar World.
Kad Sleš svira bluz… Pogledajte akustičnu svirku kojom je gitarista najavio album “Orgy of the Damned”
Pričajući o svom detinjstvu u Engleskoj, Sleš otkriva kako je bio okružen očevim omiljenim bendovima kao što su Kinks, Who, Yardbirds, Moody Blues i Stones:
– Prvih sedam godina svog života slušao sam to sranje iz dana u dan, svakog minuta u danu. I bilo je sjajno.
Urbane legende nisu tačne… Sleš otkrio kako je stvarno nastao legendarni rif iz pesme “Sweet Child O’ Mine”
– Ali kada sam se preselio u Sjedinjene Države, odjednom su bili svi ti različiti umetnici – kaže on. – Bili su to Led Zeppelin i Džo Koker i Beatlsi… oni su u to vreme bili veći u Americi. To nije bila tako velika stvar u Engleskoj. A moja baka koja je bila Amerikanka, mi je rekla: “Pa, znaš, svi ovi rok momci kradu od ovoga”. I onda mi je pustila B.B. Kinga.
Uprkos ranoj izloženosti žanru, Sleš kaže da u to vreme nije baš razumeo šta je sve to.
– Samo mi se dopalo – kaže.
B.B. King je više od pola veka bio na turneji… Godišnje je nastupao – i po 300 puta
Kada je Sleš na kraju uzeo gitaru, počeo je da uči od rok muzičara kao što su Cream, Led Zeppelin, Rori Galager i Erik Klepton,
– i te stvari, možda Klapton, su me ponovo vratile B.B. Kingu. I setio sam se moje bake. Tako da je to bila neka vrsta momenta punog kruga realizacije – objašnjava on.
– Zato što mi je baka rekla, a ja to tada nisam baš razumeo – mislim, shvatio sam, ali mi nije bilo važno (smeh) – da slušam sve te britanske umetnike, i svi su bili pod jakim uticajem ovih crnih umetnika iz Amerike. I htela je da se uveri da je zasluga pripala onima koji su je zaslužili.
Kad se dobar čovek oseća loše… 6 legendarnih gitarista koji sve “duguju” Robertu Džonsonu
– Bila je u pravu – nastavlja Sleš. – S obzirom na sve, moji omiljeni britanski gitaristi su neverovatni, ali svi su bledi u poređenju sa originalnim momcima, jer je to bila njihova lična tehnika, od svog porekla, i svi su je posle toga samo hvatali i uzimali od drugih.
– Ali ti rani bluz gitaristi iz pedesetih i šezdesetih – i, naravno, ide dalje od toga – postojala je stvar koja je bila sirova, neverovatna i jedinstvena, znate?
