Mizar, kao deo sazvežđa Velikog Medveda, lako je vidljiva zvezda. Ako je noć vedra, bez svetlosne zagađenosti, ukazuje se svake večeri.

Međutim, nad Beogradom, nije je bilo još od 2022. godine, a ovo je ukupno bilo njeno tek šesto ukazanje.

Romor je šapat, znan na relaciji između Beograda i Dubrovnika, praćen zvucima tradicionalnih instrumenata, poput makedonske bas-tambure ili frule.

Romorenje je i buncanje, nejasan govor besvesnog stanja, upravo ono što stoji uz nejasne, haiku stihove, nadovezane na muziku.

Od dubrovačkih plima, do novobeogradskih pločnika, jedno je dugo Kupanje, koje nastavlja da traje, u beskrajnom utapanju, nikad dovedenom do kraja.

Ponekad, u daljini, ukažu se dve zastave. Suparničke, one koje znače predaju, ili one koje nam uvek za dlaku izmaknu – vodilje. One kojih nema kad se najviše plašimo, kad se negde u daljini, iz potpunog mraka, oglašavaju gavrani. Tad prizivamo nebesa u pomoć.

Psalam 135 čita se kako bi Bog zaštitio izbeglice, kada odlaze od svojih kuća, kada slede svoj Mizar, zvezdu vodilju putnika.

Niko Gjorgievski ga je pročitao, uzevši nas za ruku, u nepoznato. Bez pozdrava i imena, sa dairama u rukama. Pred nama, stajao je ozbiljan, hladan i besan. Baš tada, mogao je da nas navede na sve.

Paralisani pred vokalom, stajali smo nemi, bez daha. Iskoritio trenutak ekstaze da bi nam oduzeo svest, da bi je uzeo pod svoje. Uninije je otelotvoren u njemu, a on se borio, naizmečino ga obuzavao i dozvoljavao mu da ga proguta.

Prolazio je tačno onom putanjom koju je iscrtavao dodirujući vene na rukama. Napuštao ga je kroz kratke, skrivene osmehe, kroz, ponovo, dodirom kontrolisane, otkucaje u grudima.

Niko je klečao pred nama, mada je trebalo da je obrnuto. Njegove neme zahvalnosti bile su jače od naklona, od već ispričanih, praznih rečenica. Mada, u pauzama nem, nije ostao sebičan.

Doždot smo zajedno prizvali. Četvrti zid, osetan ali nevidljiv, probijen je onog trenutka kada su mu izmakli iskreni, nesmotreni osmesi, onda kada je dozvolio sebi trenutak nepažnje, dovoljan za nestanak dominantne uloge.

Bronzanim devojkama poslati su poljupci, jer ipak, pred takvima malo ko ostaje hladan.

Razbuđen, ponovo u nesavladivom besu, put je nastavljen. Nastavljen strujama koje smo hipnotisani osećali do kraja svakog nervnog završetka, pa ponovo, niz kičmu, dok ne otkažu kolena.

Prepustili smo se, bez odgovora, nemi u nemom gradu. Možda je taj grad bio baš Konstantinopolj, a možda mi nismo bili nemi, samo bez pravih reči. To je bitka koja se bije tišinom.

Sunce je zašlo nad Vizantijom, na kraju putovanja kroz poznate prostore, koji na par sati postaše liminalni.

Tek onda, čuli smo njegov pravi glas, vraćen u ljudsku, krhku formu. Saznali smo, bio je to rođendan. Za svaki naklon koji im nismo dali, pevali smo, tu znanu rođendansku pesmu, njemu u čast. Više nije bilo nemih zahvalnosti. Više nije bilo nikakvih drugih oblika, osim onih najčistijih, ljudskih.

Prstenastom kompozicijom, ponavljanjem najvažnijeg Psalma, vratili su nas na početak, ispunivši nam želju da ih slušamo još. Put se nikada ne završava, on teče, kružno, nedogledno.

Ako je verovati Arapima, ako uz Mizar vidite i Alkor, imate dobar vid. Kako to obično biva, zvezda vodilja nikad ne bude sama. Neka smo verovanja da je svako, u magli, pod stroboskopima, našao svoj Alkor. U nekome ili nečemu, materijalizovan ili antropomorfan.

Dok vodilja ne postane uobrazilja, struje koje nas vode su ispravne. Odavde nastavljamo sami, da počasno “ćutimo u tišinu”. Kvalitet vida pod hipnozom, manje je bitan.

J. Ilić za HL