Studio EuropaCorp objavio je prve fotografije iz filma “Valerian i Grad Hiljadu Planeta” za čiju je režiju i scenario je zaslužan možda i najveći živi filmski vizionar Luk Beson.
Dane DeHaan in Luc Besson’s VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS
Priča filma je sasvim u njegovom stilu. Valerian (Dane DeHaan) i Lorelin (Cara Delevingne) su specijalni vladini agenti zaduženi za održavanje reda u celom svemiru. Valerian bi voleo da ima romantičnu vezu sa svojom partnerkom Lorelin, ali ona ga odbja zbog njegove burne prošlosti sa ženama.
The Doghan Daguis in Luc Besson’s VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS. Credit: Courtesy of EuropaCorp
Pod direktivom Zapovednika (Clive Owen), Valerian i Lorelin kreću na misiju u međugalaktički grad Alfa, rastuću metropolu koja je sastavljena od hiljadu planeta. Alfa ima sedamnaest miliona stanovnika koji su ujedinili svoje talente, tehnologiju i resurse za dobrobit svih. Međutim, kako to obično biva, nemaju svi na Alfi iste interese i ciljeve – nevidljive sile će dovesti ceo grad u veliku opasnost. Epski, zar ne? Ali, to je Beson.
“Valerian i Grad Hiljadu Planeta” u srpske bioskope stići će u julu 2017. godine.
[infobox title=’Mesje Beson i njegove vizije’]
Luk Beson/pHOTO> IMDB@Universal Pictures
Francuski filmski režiser, producent i scenarista Luk Beson ima 57 godina, a najpoznatiji je po modernim akcionim filmovima i trilerima u kojima dominira vizuelna raskoš koja privlači i najširu publiku. Najpoznatiji filmovi su mu “Leon”, “Peti element”, “Veliko plavetnilo” i “Nikita”. Na uloge u njegovim filmovima najčešće može da računa Đan Reno, a do sada je muziku za svaki njegov film radio Erik Sera.[/infobox]
Bend Ničim izazvan se, posle dva uspešna albuma okreće singlovima i najavljuje novi, zreliji zvuk sa pesmom “Daleki kraj”. Ljubitelji njihovog zvuka će već posle prvih taktova pesme saznati kakva su dalja muzička stremljenja ove popularne grupe.
U pesmi “Daleki kraj” kao gost pojavljuje se Nevena Glibetić, dugogodišnji verni Marčelov muzički saborac.
Jedan od frontmena Ničim izazvan, Bojan Gluvajić, kaže:
– Već na samom početku, dok se još pesma oblikovala u glavi, znao sam da bi ona bila idealna kao prateći vokal. Na našu sreću, Nevena nije mnogo razmišljala kad sam je pozvao da udružimo snage.
Nevena Glibetić takođe je oduševljena prilikom da sarađuje sa jednim od svojih omiljenih bendova:
– Ničim izazvan su moje veoma drage muzičke kolege. Bend koji je već svojim debitantskim albumom stigao u “prve redove” regionalne muzičke scene. Pravi su drugari, veoma predani svojoj muzici, koju ja volim i privatno da slušam. Svi sa nestrpljenjem čekamo da publika čuje kako zvučimo zajedno.
U stvaralačkom procesu singla “Daleki kraj” Ničim izazvan držao se oprobane formule – producenta Đanija Pervana (Letu štuke, Darko Rundek), koji je bio zadužen i za produkciju njihova dosadašnja dva albuma.
S obzirom na to da im je ovo trinaesti video u karijeri, Ničim izazvan se, kako kažu članovi benda, dodatno potrudio da ga urade najozbiljnije do sada. Spot za “Daleki kraj” je sniman u novosadskom studiju TV Kanala 9, a režiju i kameru potpisao je Daniel Girizda.
Ničim izazvan nastavljaju sa koncertima širom regiona, a novosadska publika će prva imati priliku da “Daleki kraj”, kao i nove pesme koje će se naći na novom albumu, čuje uživo krajem oktobra na manifestaciji Oktobarfest.
Šabački bend Goblini nastupiće u subotu, 15. oktobra na Šumadija festu u Kragujevcu, u novom pokušaju da dokažu da rokenrol u Srbiji još ima perspektivu.
Večiti buntovnici nisu se, uprkos svemu, odrekli ideala s početka karijere pa i dalje (samo)uvereno tvrde da rokenrol u Srbiji nije mrtav. Ali…
– Rokenrol nije mrtav. Scena je aktivna i skoro da nema grada u Srbiji u kojem ne postoji bar jedan bend nove generacije. Ali, Srbija je ta koja je mrtva, druže moj. Ljudi su danas kao zombiji – kaže za Headliner Branko Golubović Golub, “goblin” koji živi u Etiopiji, ali koristi svaku priliku da dođe u Srbiju i svira sa svojim bendom.
Goblini/Foto: Marko Ristić Promo
Godinama nismo imali priliku da vas vidimo i čujemo na festivalima u Srbiji i regionu, a onda ste se 2010. godine vratili i, već sa prvim nastupima, bilo je jasno da publika nikad nije odustala od vaše muzike i vas. Kakav je osećaj kad znate da ste toliko bitni ljudima koji vas slušaju? – Kad smo ponovo počeli da sviramo i da se srećemo sa svim tim mladim ljudima, osećaj koji me je u startu ispunio je odgovornost. Kao javna ličnost, osećam izuzetnu odgovornost prema ljudima koji slušaju našu muziku. Odgovornost vezanu za poruke koje im šaljem putem naših pesama kao i putem medija.
[accordion title=’Brutalno, iskreno i realno’]”Ne umire se više od metaka, sada se umire od gladi!”, izjavili ste u jednom intervjuu, vrlo pesimistično. Mislite da li je to previše brutalno iskreno u današnjem vremenu? – Jeste, i brutalno i iskreno. A i realno![/accordion]
Živiš daleko od Srbije i ostalih članova benda. Hiljade kilometara, desetine granica zbog jednog koncerta… Odakle energija za sve to? – Ako voliš to što radiš, onda ti ništa ne predstavlja problem. Ja verujem u Gobline i znam da imamo još puno toga da kažemo. Ne zaboravimo činjenicu da, čak i da ja živim u Šapcu, bend bi i dalje imao jednog člana (Vladu) koji živi u Batajnici, a jednog u Subotici (Lea). Za mnoge bendove ovo bi već predstavljalo priličan problem, dok je za nas to svakodnevnica.
Živeo si u Pakistanu, sada u Etiopiji, kako zapravo bend funkcioniše kad je frontmen tako daleko? – Ja poslednje dve godine živim i radim u Etiopiji. U principu, nije se puno toga promenilo mojim preseljenjem iz Azije u Afriku. I dalje putujem 12 sati da bih stigao do Beograda, pri čemu sam često na povratnom letu već nekoliko sati nakon odsviranog koncerta. Organizacija, sama po sebi, nije problem. Problem je rad na novim pesmama. Mi maksimalno koristimo svu modernu tehnologiju koja nam je dostupna kako bi radili ”na daljinu”, ali i dalje najviše stvorimo u trenucima kada smo svi na okupu. Tehnologija ne može da zameni energiju koju imamo i koju delimo dok smo svi zajedno u jednoj prostoriji.
Na domaćoj sceni trenutno je mnogo mladih bendova. Ipak, bendovi sa stažom su i dalje u prvom planu. Da li reč o krizi originalnosti ili je problem u tome što je publika nostalgično/konzervativna? – Problem s kojim se ne samo mladi bendovi nego svi bendovi trenutno sučeljavaju je manjak medijskog prostora. Kad kažem “medijskog”, mislim na mainstream medije koji su u potpunosti preuzeti od strane nekih drugih, da ih nazovemo “muzičkih pravaca” i novokomponovane “VIP elite”. Pošto smo mi pripadnici poslednje generacije bendova koja je još uvek imala pristup tim medijima, oni su nam uradili sjajan posao. Pomogli su nam da budemo dostupni ljudima koji nas pre toga nisu slušali i da se promovišemo. To mladim bendovima nedostaje i zato se stiče osećaj da ne mogu tako lako da se probiju. Ipak, mladi bendovi se bore i služe se medijskim pltaformama koje su im pri ruci, kao sto su YouTube, Facebook… To je mač sa dve oštrice, jer sve te platforme i društvene mreže omogućavaju bendu da prezentuje svoj rad upravo onima koji već znaju za njega. Ja ne odlazim na YouTube kako bih ukucao u pretraživač neku reč koju ću izvući iz glave nadajući se da će mi taj isti pretrazivač izbaciti bend koji se upravo tako zove i koji zvuči “do jaja”. To tako ne šljaka. Ja idem na YouTube da bih slušao muziku onih bendova za koje već znam. Ovo nas opet logički vodi ka konstataciji da je uticaj mainstream medija na promovisanje presudan za razvoj jednog benda. Mogućnost da vam se intervju pojavi u dnevnoj štampi ili da vam se video spot pusti u nekom boljem terminu neke popularne TV ili radijske emisije ima mnogo veći impakt nego nekoliko hiljada klikova na društvenim mrežama.
[tabs]
[tab title=”Sopstvena glupost me izluđuje” icon=”iconic-info”]Šta vas uvek najbrže izbaci iz takta? – Moja glupost. Šta pevate,dok se tuširate? – Ne pevam dok se tuširam zato što sam očajan pevač.[/tab]
[/tabs]
Kako se u toj situaciji vi borite? – “Boriti se” su prejake reči. Nemamo šta i protiv čega da se borimo. Stvaramo nove pesme, prezentujmo ih i ukoliko se one sviđaju ljudima, tim bolje po nas. Onog trenutka kad napravimo loš album, pretpostavljam da ni ljudima neće biti interesantno da nas više slušaju.
Može li pristojno da se živi od muzike kojom se bavite? – Da može uopšte da se živi od muzike, kompletan bend ne bi morao da se bavi dodatnim poslovima kako bi školovali decu i hranili svoje porodice. Na sve to, mi imamo taj hendikep da se vodimo kao bend sa najskupljim putnim troškovima u regionu. Samo moja povratna karta košta manje-više 1.000 evra, što mnogim organizatorima koncerata predstavlja veliki problem, naročito kad se radi o svirkama u manjim klubovima.
Goblini/Foto: Marko Ristić Promo
Sve je manje bendova koji imaju dovoljno snage da pokrenu stvari, ali ste vi, recimo, albumom “Roba s greškom” neosporno naveli ljude da protrljaju oči i jasnije razmišljaju. Šta učiniti da se deca iz komšiluka konačno probude? – Sjajno pitanje za koje sam ranije mislio da imam odgovor, ali se ispostavilo da ga ipak nemam.
Ima li tih para zbog kojih biste snimili duet sa nekim izvođačem iz folk branše? – Nema.
Pratiš li domaću muzičku scenu? Ima li mladih bendova koji ti se posebno dopadaju? – Našu, ali i svetsku muzičku scenu slabo pratim zbog poslovnih obaveza koje imam i zbog fizičke odsutnosti iz Srbije. Ipak, na samim nastupima sam uspeo da čujem puno mladih bendova koji zaslužuju pažnju kao što su Iskaz, Cigla in d vugla, D ZOO, Replicunts, M.U.D.A., RNDM, DOK 7, LUR, Sprž, Siempre Peligroso… Ima tu još bendova, ali su mi ovi prvi pali na pamet.
Kako bi opisao sebe i bend slepom čoveku? – Slepi ljudi obično imaju mnogo bolje čulo sluha nego mi. Samim tim i moć percepcije i zapažanja toga što čuju im je mnogo jača. Samo bih im pustio par naših pesama kako bi sami stvorili sliku o nama.
Šta mogu da očekuju posetioci Šumadija festa na svirci Goblina? – Klasičan koncert Goblina. Kod nas nema preterane filozofije i ljudi to znaju. Zbog toga i dolaze na naše svirke.
M. Badjuk
[infobox title=’Prve 24 godine… brojimo dalje’]
Goblini/Foto: Marko Ristić Promo
Goblini su nastali 1992. godine u Šapcu. Bend su osnovali gitarista Alen Jovanović, basista Vladislav Kokotović i pevač Branko Golubović. U karijeri su objavili pet studijskih albuma: “Goblini” (1993), “Istinite priče 1.deo” (1994), “U Magnovenju” (1996), “Re-Contra” (1999) i “Roba s greškom” (2013), dva koncertna izdanja “Live in KST” (1995) i “Turneja u magnovenju” (1998), kao i kompilacijsko izdanje “Najbolje priče” iz 2004. godine. U karijeri su odsvirali više od 350 koncerata i tokom devedesetih bili jedan od najvažnijih rok bendova u regionu. Poslednji koncert pre nego što su prekinuli rad Goblini su odsvirali 7.juna 2001. u Zagrebu. Posle skoro decenije pauze, Goblini su obnovili rad krajem proleća 2010.godine. U postavi su bili Branko Golubović (vokal), Alen Jovanović (gitara), Vladislav Kokotović (bas), Saša Šetka (gitara) i Milan Arnautović (bubnjevi). Bend je tog leta objavio CD singl “Crno na belo” sa pesmama “Luna” i “Kao da…” (u zajedničkoj produkciji SKC-a Novi Sad i Šabačkog letnjeg festivala). Izlazak singla pratio je spot za pesmu “Luna”, kao i dokumentarni film o bendu u produkciji RTV. Naredne godine pojavio se i online singl “U odbrani zla”, u produkciji Nocturne magazina. Tokom 2012. godine bend napušta gitarista Saša Šetka, a njegovu poziciju zauzima Leonid Pilipović, koji je sa Goblinima svirao u vreme albuma “U magnovenju”. U novoj postavi Goblini su pripremili album “Roba s greškom”, koji se pojavio početkom novembra 2013.godine. Prvi singl/spot bila je pesma “Deca iz komšiluka”, usledio je singl “Evropo”, dok je treći spot snimljen za numeru “Idemo”. Veliki promotivni koncert Goblini su odsvirali 8. marta u Hali sportova na Novom Beogradu, pred više od 4.000 fanova.
U malom i skrivenom dorćolskom teatru Le Studio 14. i 15. oktobra možete da pogledate predstavu “Tom Vejtsov Vojcek”, pijuckajući piće, zavaljeni u kauč ili fotelju kao iz vaše devne sobe.
Photo: Promo
“Vojcek” je jedan od osnovnih komada svetske dramske baštine, pisan od, za istoriju pozorišta još značajnijeg pisca, Georga Bihnera. Inspirisani postavkom ovog dela od strane američkog muzičara Toma Vejtsa koji je Vojceka postavio kao mjuzikl 21. veka, oko srpske verzije ove drame okupila se ekipa teatra Le Studio i muzički sastav Rain Dogs, čuveni tribute bend ovog legendarnog muzičara.
“Vojcek” je ekspresivni komad koji se bavi ludilom, opsesijom i ubistvom, u kom je Bihner progovorio i precizno opisao sliku jednog duboko uzdrmanog sveta u kome je suprotstavio privatnu, pojedinačnu ljudsku patnju i cinični ravnodušni haos nasuprot njoj. Simptomi takve dijagnoze društva manifestuju se, ili kroz agresivno ispoljavanje moći, ili kroz suštinsku nemoć pojedinca. Zadatak umetnosti je da o tome priča, jer umetnost to i “oseća”. Zato su se oko Vojceka okupili muzičari koji šire glas, harizmu i poruku legendarnog Toma Vejtsa, sastav Rain Dogs i ekipa teatra Le Studio, čiji je glavni moto “pozorište živi” kako bi progovorili o svemu onome što je mučilo Bihnera, a što je ujedno i dijagnoza trenutka u kom živimo.
Photo: lestudio.rs
Muzički, ali i glumački doprinos predstavi daće poznati sastav Rain Dogs, verni sledbenici jedinstvene harizme i neverovatnog autorskog opusa legendarnog Toma Vejtsa, kralja zadimljenih pabova i intelektualne kabaretske atmosfere. Nazvani po jednom od najpoznatijih Vejtsovih albuma, kojim je definitivno zacementirao status žive legende, Rain Dogs vešto prizivaju duhove kalifornijske noći i protuva koje tumaraju naokolo sledeći izmaštani ili doživljeni scenario ovog velikog pesnika.
Glumci i muzičari: Bojana Simić, Nebojša Čavić, Nikola Krstić, Aleksandar Miša Mraović, Nina Mrđa, Маrko Radosavljević, Stevan Stančević, Aleksandar Stanković, Branko Stanišić, Nenad Vasić, Aleksandar Vujošević, Relja Pantić.
System Of A Down je kalifornijski bend osnovan 1994. godine, koji čine četvorica muzičara jermenskog porekla. Njihov specifičnost se ogleda u tome što sviraju hevi metal i rok pomešan sa elementima jermenske narodne muzike. Od samog osnivanja u bendu svira ista četvorka: pevač Serj Tankijan, gitarista Daron Malakijan, basista Šavo Odadjian i bubnjar Džon Dolmajan. Do sada su objavili pet studijskih albuma, a 2006. godine su osvojili Grammy za pesmu “B.Y.O.B.” u kategoriji za najbolje hard rok izvođenje.
Bend je poznat po izražavanju svojih političkih stavova, kritikovanju američke politike i uticaju medija na moderno društvo. Jedan od motiva u njihovim pesmama je i genocid nad Jermenima. System Of A Down je član neprofitne organizacije Axis of Justice, koju je osnovao Tankijan sa Tomom Morelom iz Rage Against The Machine, a čiji je cilj povezivanje muzičara, fanova i političkih organizacija u borbi za društvenu pravdu.
Photo: Facebook @systemofadown
Od 2006. do 2010. bend je privremeno prestao sa radom da bi se članovi posvetili sopstvenim projektima.Tankijan je objavio dva solo albuma, Malakijan i Dolmajan su osnovali grupu Scars on Broadway, a Odadjian bend Achozen. 29. novembra 2010. godine, službeno su najavili povratničku turneju na koju su krenuli u leto 2011.
Pet godina kasnije, System Of A Down su na Facebooku objavili detalje predstojeće evropske turneje zakazane za jun i jul 2017. godine. Članovi bend su fanovima nagovestili i da rade na novom materijalu nakon što su objavili svoje fotografije iz studija.
Trenutno potvrđeni datumi koncerata uglavnom su u sklopu evropskih festivala:
The RollingStones/Photo: Facebook.com@DesertTripIndio
Za mnoge rokere šezdesetih godina prošlog veka postojalo je samo jedno pitanje – Bitlsi ili Stonsi?
Prve večeri megafestivala rok velikana u kalifornijskoj pustinji Stnsi su na iznenađenje svih odali priznanje svojim nekadašnjim navodnim rivalima.
Mik Džeger legendarni frontmen Rolling Stones, rekao je pred 75 hiljada ljudi da grupa sada želi da uradi “nešto čudno”, odnosno da izvede pesmu “jedne velike grupe”. Tada su krenuli u svirku “Come Together”‘, pesme s pretposlednjeg albuma Bitlsa, legendarnog “Abby Road”. Bio je to jedan od nezaboravnih trenutaka s prve večeri Desert Tripa, festivala koji je u tri dana u Empire Polo klubu u mestu Indio u Kaliforniji okupio najuticajnije rokere u istoriji – The Rolling Stones, Pola Mekartnija, Rodžera Votersa, The Who, Boba Dilana i Nila Janga.
U organizaciji Ambasade Poljske i Doma omladine Beograda od 18. do 20. oktobra možete da uživate u projekcijijama filmova “Grad”, “Crveni pauk” i “Ekscentrici ili sunčana strana sunca” u okviru Poljske filmske jeseni.
U Poljskoj se godišnje snimi preko 50 filmova, Dom omladine vam predstavlja tri koja sadrže ono najbolje što poljska kinematografija nudi svetu – holivudski nivo produkcije, evropski duh umetničkog filma, istočnoevropski smisao za crni humor i slovensku dušu. Epska ratna drama, napeti horor i romantična komedija – tri sastojka koja garantuju tri dana kvalitetnih filmskih projekcija u bioskopu Doma omladine. Cena ulaznice je 200 dinara.
Utorak, 18. oktobar u 20:00 časova: “Grad 44” (Miasto 44), režija Jan Komasa (2014.). Dok sovjetska Crvena armija napreduje ka Varšavi, u gradu poljski pokret otpora započinje ustanak, a ilegalac Stefan razapet je između onoga što oseća prema dve saborkinje Ali i Kami. Jedan od najimpresivnijih ratnih filmova ikada snimljenih.
Sreda, 19. otobar u 20:00 časova: “Crveni pauk” (Czerwony pajak), režija Mihal Košalka (2015.). Karol opsesivno traga za masovnim ubicom koji teroriše Krakov. Ta opsesija ubrzo prerasta u opsesiju smrću. Najbolji poljski horor prethodne godine.
Četvrtak, 20. oktobar u 20:00 časova: “Ekscentrici ili sunčana strana sunca” (Ekscentrycy czyli po slonecznej stronie slonca), režija Januš Majevski (2015.). Fabijan se vraća iz egzila u Poljsku i osniva džez bend. Zaljubljuje se u devojku koja ubrzo misteriozno nestaje.
Nova zbirka poezije Bojana Marjanovića “Između dva rata” unekoliko se tematski naslanja na njegovu prethodnu pesničku knjigu “Politika, pornografija, poezija”, međutim, sa nešto pomerenim i drugačijim fokusom.
– Male ljudske drame uvijek se odvijaju u sobi, u nekom gradu, između dvoje ljudi koji pokušavaju sačuvati svoju ljubav od nezajažljivih, proždrljivih ekrana koji nas usisavaju u nepravdu. O pokušaju da se sačuva čistota ljubavi, da je se oguli od naslaga diktatorskih nakana svakog pojedinca, od sebičnosti, a sve to u svijetu koji se, tako se svakom poštenom biću čini, raspada po šavovima govore pjesme Bojana Marjanovića. Ako ih budete čitali uz neku lijepu glazbu koja nam razotkriva tužnu dušu svijeta u kojem živimo, uvjeren sam da ćete proći kroz melankolično čitateljsko iskustvo koje će vas, barem na trenutak, učiniti boljim ljudima – napisao je Marko Tomaš o novoj pesničkoj knjizi Bojana Marjanovića “Između dva rata” koja će biti predstavljena u holu Doma omladine (pored knjižare Beopolis) 19. oktobra u 19časova.
[accordion title=’O autoru…’]Bojan Marjanović, rođen je u Užicu, 1990.godine. Diplomirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Objavio je knjigu poezije “Politika, pornografija, poezija” 2015. Dobitnik je NIN stipendije za roman u nastajanju za 2015. godinu, kao i nagrade Laza Lazarević za neobjavljenu pripovetku za 2013. godinu.
Živi u Beogradu gde radi kao urednik u magazinu “Liceulice”, zajedno sa Tijanom Spasić uređuje književno-tribinske programe, a novinske tekstove i književnu kritiku objavljuje u medijima širom bivše Jugoslavije.[/accordion]
Na promociji će, pored autora,da govore i Saša Dragojlo (novinar), Stefan Slavković (novinar) i Aleksandra Rašić (izdavačka kuća “Književna radionica Rašić”).
“Max Steel” se prvi put pojavio na malim ekranima kao animirana serija 2013. godine, koja je imala tri sezone i oko 60 epizoda. Režiser Stjuart Hendler okupio je 2015. glumačku ekipu na čelu sa Benom Vincelom, i snimio dugometražni akcioni film čija je američka premijera zakazana za 14. oktobar 2016.
Photo: Promo
“Max Steel” je priča o tinejdžeru Maksvelu Mekgratu i njegovom drugu, vanzemaljcu Stilu, koji spajanjem svojih specijalno turbo-energičnih moći postaju moćan superheroj Max Steel. Ovaj film nas kroz lik pozitivnog i humanog heroja, podseća na važnost timskog rada, smeha i prijateljstva.
Photo: Promo
Uz Bena Vincela u filmu se pojavljuju i Endi Garsija, Maria Belo i Ana Viljafanje. “Max Steel” u naše bioskope stiže 27. oktobra.
Jedan od headlinera ovogodišnjeg Šumadija festa u Kragujevcu biće i Igor Garnier.
Muzički producent, DJ, kompozitor i aranžer ima 26 godina, armiju fanova i jedinstvenu životnu i profesionalnu priču. Jer, kako kaže, možda bi sve bilo drugačije da nije bilo njegovog – dede.
Igor Garnier/Photo: Privatna arhiva
Prvi kreativni susret sa muzikom Igor je imao u šestoj godini, kada je počeo da svira klavir u muzičkoj školi. Kao vrlo uspešan pijanista sa nizom međunarodnih nagrada, on je odlučio da dovede svoje muzičko znanje na viši nivo. U muzičkoj školi studirao je muzičku produkciju, teoriju i klavir, što mu je pružilo opšte znanje o muzici. Nakon što je završio srednju muzičku školu, upisao se na Novu Akademiju Umetnosti na Evropskom Univerzitetu – smer Kompjuterska muzika.
– Ljubav prema muzici je ono sto me pokreće i to prenosim na pesme koje radim. Mogao bih da kažem da je moj deda sigurno najzaslužniji za sve. Upisao me je u muzičku skolu i vodio me je na časove klavira od šeste godine. Rano ujutro, uveče, po kiši, snegu. Nije mu bilo teško da mi pomaže tokom čitavog školovanja, jer je i sam izvrstan muzičar. A za pravac sam se opredelio sasvim spontano, samo je došlo, taj zvuk mi se uvukao pod kožu.
[accordion title=’Jedva čekam Šumadija fest’ open=’true’]U noći između petka i subote (14/15. oktobar) nastupićeš na Šumadija festu? Šta publika treba da očekuje? – Kao i uvek, potrudiću se da dam sve od sebe. Sa sobom nosim pozitivnu energiju, mnogo dobre muzike i jedva čekam da stanem na binu. [/accordion]
Važiš za jednog od naših najpopularnijih DJ-eva. Kada si poželeo da baviš elektronskom muzikom? – Prvi put sam se sreo sa elektornskom muzikom u srednjoj školi. Išao sam u srednju muzičku školu – smer muzičke produkcije, i za ispit smo imali zadatak da napravimo neku pesmu. Tada sam napravio svoju prvu numeru u ovom stilu.
Publici si prepoznatljiv po pesmi “Milka Canić”, ta koju si snimio i spot u kojem se gospođa Milka Canić i pojavljuje. Otkud ideja za to? – Mislim da će me ta pesma pratiti uvek. Kada je izašla originalna numera sastava Duck Sauce, meni je glumica iz njihovog spota ličila na našu Milku Canić, i tako sam iz zabave samo za prijatelje i sebe napravio taj remiks. Nisam ni slutio da će postati toliko slušan. Vrlo brzo smo uradili i spot koji je rađen po uzoru na originalni i veoma sam ponosan što se gospođa Milka pojavljuje u njemu.
Tvoj prvi CD “Belgrade People” je naišao na veoma pozitivne reakcije. Koja pesma je po tvom mišljenju obeležila ovaj album? – To je definitivno numera “Biću tu” koju sam uradio u saradnji sa Minjom Samardžić.
Kada bi dobio izvrsnu ponudu za internacionalnu karijeru koja zahteva da odeš iz Srbije, da li bi prihvatio? – Sasvim sigurno. Mislim da svaki muzičar ima želju da svoj rad i znanje nadogradi i proširi na druge prostore.
Otkrij nam najneobičnije mesto na kojem si do sada nastupao? – To je definitivno moj studio, na snimanju spota za pesmu “Tako Dobro Je” koju sam uradio sa Gazda Pajom. Snimanje je trajalo 10 minuta, jer je video snimljen iz jednog kadra, a žurka je trajala oko 4-5 sati.
Pored brojnih gostovanja po klubovima nastupao si i na velikim muzičkim događajima kao što su Foam Fest u Beogradskoj Areni, koncert Fetboj Slima kao i nastup Bob Sinklera. Kakav je osećaj stajati iza mixpulta pred tako velikim brojem ljudi? – Fenomenalan! Pred svaki nastup jedva čekam da izađem pred publiku.
[tabs]
[tab title=”U nekoliko (kreativnih) reči” icon=”iconic-info”]Kako bi opisao sebe u nekoliko reči, na kreativan i neobičan način? – Malo je teško opisivati sebe, ali rekao bih ovako kako drugi kažu – spontan, pomalo blesav, uvek pozitivan, iskren i otvoren.[/tab]
[/tabs]
Nedavno je si objavio drugi CD pod naslovom “Love Is Taking Control”. Isplati li se danas objaviti ceo album? – Kao i inače, stvarao sam pesme i odlučio da napravim selekciju i izdam drugi album. Mislim da se isplati, jer tako nastaje tvoja lična diskografija. Obično svi teže da naprave hit, što kod mene nije slučaj. Pravim muziku onako kako osećam.
Igor Garnier/Photo: Privatna arhiva
Imaš svoj i record label. Tvoja izdavačka kuća nosi specifično ime “Watermelon”. Kako si se odlučio da pokreneš sopstvenu produkciju? – Želeo sam da svu svoju muziku stavim na jedno mesto gde će ljudi moći lako da je pronađu. Budući da mnogo volim lubenice, label sam nazvao Watermelon Recordings. Nisam očekivao da će postati jako praćen kako u našem regionu tako i u inostranstvu.
Snimaš pesme s mladim talentovanim ljudima i time im na neki način pomažeš u karijeri. Koliko je to uticalo na tvoju karijeru i da li si razmišljao o tome da i ti zapevaš? – Na neki način pomažem ja njima, ali i oni meni. Svako je specifican na svoj način, i uvek težim ka tome da pevač ili pevačica sa kojim sarađujem unesu nešto svoje u ceo projekat. Zapevati sigurno neću, više mi leži mix pult i producentska stolica.
