Priča horor filma “Devojka sa fotografija” prati mladu ženu, koja živi dosadnim životom u uspavanom gradiću Spirfiš. Život joj se menja onog trenutka kada počnu da joj pristižu fotografije brutalnog ubistva nepoznate devojke. Da li su one prave ili namontirane i da li iza njih stoji serijski ubica ili neki čudak sa bolesnim smislom za humor, saznajte u bioskopima širom Srbije.
“Devojka sa fotografija”, je opasan i veoma uznemiravajući horor film, autora Nika Simona i Vesa Krejvena, reditelja legendarnih horor filmova “Strava u ulici Brestova” i “Vrisak”, kome je ovo poslednji film koji je producirao pre svoje smrti. Glavne uloge: Kal Pen, Klaudia Li i Keni Vormald.
Na 11. međunarodnom pozorišnom festivalu Joakiminter Festu u Kragujevcu, u okviru pratećeg programa, 13. oktobra na Maloj sceni “Ljuba Tadić” održano je Veče u čast glumca posvećeno Ljiljani Stjepanović. Pred prepunom salom, omaž ovoj, po nepodeljenom mišljenju kritike i publike jednoj od naših najboljih glumica, protekao je u prijatnoj i duhovitoj atmosferi kakavu samo glumica neodoljivog šarma poput Ljiljane Stjepanović može da spontano upriliči na večeri posvećenoj njenoj bogatoj i plodnoj karijeri.
Direktor Knjaževsko-srpskog teatra Vojo Lučić podsetio je na značajne detalje iz biografije Ljiljane Stjepanović, a o svojoj prijateljici nadahnuto je govorila Dragana Bošković, teatrolog i po sopstvenom priznanju njena najveća obožavateljka.
Veče u čast glumca, posvećeno Ljiljani Stjepanović, završeno je igranjem predstave “Lepotica Linejna” (u kojoj ona tumači glavnu ulogu) koprodukcijskim projektom Kruševačkog pozorišta i Art Teme iz Beograda u kragujevačkom Pozorištu za decu.
Moj siroti otac me je stalno opominjao da mi je jezik brži od pameti i da će me to mnogo koštati. Džaba. Sve je brži i brži, a ja to smatram iskrenošću. I plaćam sve više i više.
Otac mog deteta ima jednu (lošu) osobinu. Odabere jednog muzičara i jedan njegov album i to vrti u krug. Svakog dana tj. iz dana u dan od sumraka do svitanja. U loop-u. Pa opet u krug.
Tog dana ništa mi nije išlo kako treba, a još je lila i kišurina… Svojski sam se trudila da napišem ovu kolumnu koju sam davno obećala Saletu i trebala mi je tišina da bih se skoncentrisala. Da – ne mogu da pišem dok slušam muziku. Ili pišem ili slušam muziku. Nisam multipraktik, jebi ga.
I dok sam napinjala ovaj hidrogenski mozak da napišem nešto dostojno Headlinera, Dylan je krenuo da kuka. Pa da jauče. I sve to svojim čuvenim glasom. I tako u krug. Kiša je lila sve jače.
Dylan je bedačio sve više. A ja sam se smorila za medalju… Što na umu – to na drumu – otvorih Facebook i napisah: “Znam da ću biti namazana katranom i perjem zbog ovog komentara, ali Dylan u pojedinim pesmama zna da bude strahovito smoran… Što ne znači da ga ne bih gledala na Coachelli sa ovom ekipom!”
Post i nije naišao na neki odjek. Neki su se složili sa mnom, neki nisu – podsećali su me da je sjajan pesnik i da niko ne očekuje da ima savršen glas.
A onda je danas dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Mirno sam sedela i čekala kada će krenuti prepucavanje na mom zidu. Facebook je bio preplavljen njegovim citatima i stihovima, iako bih mogla da se zakunem da te ljude nisam videla na njegovom koncertu u Areni. Na kojem sam, javno priznajem, bila začuđena što se nijednom nije obratio publici…
Nazvala sam smaračem dobitnika Nobelove nagrade?! Pa da li sam ja normalna?! Uostalom, 90% ljudi misli da po ceo dan slušam heavy metal, headbangujem kao Beavis & Butthead i nemam taj senzibilitet koji je potreban za Dylana. Iako sam ga slušala kada se neki od novokomponovanih fanova nisu ni rodili. Ali to se ne računa. Računa se ono što je in i što većina misli da je in.
Kad je umro Prince, svi su slušali Princea. Kad je Dylan dobio Nobelovu nagradu, svi slušaju Dylana.
Prepucavanje na mom FB zidu još traje – stigli su do Andrića i Obame. Kao i svaka prava Škorpija, ostala sam pri svom stavu. Pokušala sam da objasnim da nisu sporni njegovi stihovi, već interpretacija istih. I da neke njegove pesme obožavam, a neke me baš smore. Kao “Sara” koja je bila ultra hit na EF-u (rock dinosaurusi će znati šta je EF – prim.J.J.N.). Svi su se muvali uz nju, meni se dizala kosa na glavi.
Elem, koristim priliku da čestitam Dylanu na Nobelovoj nagradi. Navijala sam za sirotog Murakamija i ništa! Za koga ja navijam, taj odmah može da se baci s mosta. Ko me smori, taj dobije Nobelovu nagradu. Tako ispade…
A samo sam htela da na miru napišem kolumnu za Headliner… Kad malo bolje razmislim, Sale je kriv za sve. Pa nisam valjda ja?! Uostalom, sve je “Blowing In The Wind” što reče sma… dobitnik.
Novinar i pisac Dejan Katalina očigledno je u svom životu precrtao sve – osim ljubavi. Prema porodici, prema pisanju, rokenrolu, Zvezdi…
Jer, roman “Precrtani” koji je promovisao u četvrtak uveče u knjižari Delfi u SKC-u, njegovo je najzrelije autorsko delo. Onakvo kakvo nastaje iz ljubavi i posvećenosti.
“Precrtani” su istinska triler-drama koja nas vodi kroz neka vremena u kojima se u najgorim mogućim uslovima formirala svest jedne generacije o tome gde su, ko su, kome pripadaju i kuda idu.
Dejan Katalina/Photo: Headliner.rs
– Verujem da nisam ni prvi ni poslednji koji je junake pronašao na margini. Nadam se, ipak, da sam uspeo da ih dočaram dovoljno upečatljivo da će njihove sudbine zainteresovati čitaoce – kaže Deki o svojoj knjizi i dodaje:
– Likovi moje knjige traže isto ono što se krije u gotovo svakoj rokenrol himni – mrvicu ljubavi. [accordion title=’Dakle, ko su “Precrtani”…’ open=’true’]
Photo: Branko Pantelić
Radnja romana “Precrtani” smeštena je u savremeni Beograd. Paralelno pratimo dvoje junaka – Blekija, koji je devedesetih bio čuveni voditelj emisije posvećene rokenrolu a sada je radnik u jednom od milion bezličnih beogradskih kafića, i tinejdžerku Tacu, koja se devedesetih rodila a sada je u svetu prostitucije. – Osnovu čine dva lika, koji na prvi pogled nemaju ništa zajedničko – bivša rokerska zvezda iz devedesetih, danas anonimni šanker, i tinejdžerka od četrnaest leta, praktično rođena neželjena, osuđena da živi u anonimnosti. Oboje na prvi pogled izgledaju virtuelno, ali u kohabitaciji sa ostalim likovima u knjizi, nadzemnim i podzemnim ljudima iz senke koji žude za životnim spotlajtom, oni oživljavaju na vrlo dramatičan i ansksiozan način – objašnjava pisac. A ako nastavimo da vam prepričavamo, pokvarićemo doživljaj čitanja ove knjige. A to nikako ne želimo.[/accordion]
Na promociji koju je organizovala izdavačka kuća Laguna, koja je svom autoru pružila maksimalnu podršku, Delfi kafe bio je pun Dejanovih prijatelja, pozanika i kolega. Mada, moglo je da ih bude i više da su se samo setili koliko je sve puta i šta je sve Deki uradio za njih. Ali, nema veze. Razlika između “precrtanih” i “neprecrtanih”, kad se malo bolje razmisli, i nije tako velika.
Roman “Precrtani” je u knjižarama širom Srbije, pa… Cenu ne smemo da napišemo, ali možemo da posavetujemo. Vredi svaku paru.
A.S.I.
Konačno, koja su tri najvažnija razloga zbog koji čitaoci treba da kupe njegovu knjigu, rekao nam je sam autor:
Najpoznatiji rege sastav na Balkanu, Del Arno Band predstavlja spot za novi singl “Ljut sam” kao uvod u proslavu velikog jubileja – 30 godina rada.
– Del Arno Band ima zadovoljstvo da objavi izlazak svog novog singla i spota “Ljut sam”, kojim najavljuju dugo očekivani album. Singl izlazi u godini kada grupa proslavlja svoj 30. rođendan i označava istovremeno početak nove ere u radu grupe. Naša je želja bila da se u narednom periodu, koji počinje ovim singlom vratimo svim onim “vrlinama” koje su učinile da svojevremeno zavolimo rege muziku. Na delu je dakle povratak korenima u modernom ruhu – izjavio je Jovan Matić, frontmen sastava Del Arno.
Spot, svojevrstan omaž “B” produkciji režirao je i montirao Marko Backović, a kameru potpisuje Relja Ilić. Premijera novog singla je tek početak proslave jubileja, a do kraja godine Del Arno Band priprema još dosta muzičkih iznenađenja za svoju publiku.
Uoči ceremonije proglašenja Evropske prestonice kulture za 2021. godinu, Rade Šerbedžija je poslao pismo podrške kandidaturi Novog Sada za ovu evropsku titulu. Prenosimo vam tekst pisma u celosti.
“Čini mi se da gotovo ne postoji idealniji grad da bude prestonica evropske kulture od Novoga Sada… Već po svome geografskom položaju, istorijskoj ulozi, miješanom stanovništvu i nekoj posebnoj energiji koju posjeduju gradovi u kojima su se različitosti jezika, mentaliteta i religija stoljećima isprepletale i nadopunjavale, Novi Sad je mjesto u kome je internacionalizam ljudskosti našao pravo tlo…
Ovdje su se stoljećima njegovale kulture Srba i Hrvata i Mađara i Austrijanaca i Slovaka i Rumunja i Jevreja i Roma, a u zadnjih stotinjak godina i Crnogoraca i Hercegovaca i Ličana, pa čak i još nekih preostalih Folkdojčera… Novi Sad je sinonim za pjesmu, te su bunjevačke tambure, srpske harmonike i mađarske violine u zadnjih 200 godina kreirale tu tako posebnu starogradsku muziku… Novi Sad ima i jednog od najvećih jugoslovenskih trubadura, Đorđa Balaševića, koji, svojom svevremenskom poezijom, već skoro 50 godina spaja sve narode i narodnosti, kulture i religije od Triglava do Đevđelije… Novi Sad je bio i kolijevka suvremenog Jugoslavenskog teatra, čije su Sterijine Pozorišne Igre bile najsvjetlija pozornica Južnih Slovena.
Novi Sad je već godinama poznat po svome slavnome Exitu, koji je organiziran od grupe mladih novosadskih studenata, a koji je svojim značajem postao i jedan od najživljih centara i muzičkih festivala u Evropi… Novi Sad ima i posebnu publiku koja je upravo zbog svoje multietičnosti i multikulturalnosti odnjegovana kao jedna od najgostoljubljivijih publika koja ima podjednako razumijevanja i za klasičnu i za konceptualnu muziku… I za klasično i avangardno pozorište… U jednu riječ, Novi Sad je idealno mijesto da postane Evropskom Pozornicom kulture za 2021. godinu… I da ne budem političan, ali ipak da i to kažem: Nakon Rijeke, koja je s pravom izabrana da bude domaćin evropskim umjetnicima 2020. godine, lijepo je i pravedno da to postane i Novi Sad 2021.
Tako će svijetla evropske zajednice pomoći da se otjeraju i raziđu mrakovi, koji su ove naše prostore, početkom 90-ih godina, pa sve do današnjih dana, zavijali u tamu…“
Članovi švedske Akademije odlučili su da ovogodišnja Nobelova nagrada za književnost pripadne američkom kantautoru Bobu Dilanu (75).
Bob Dilan nagrađen je za “stvaranje novih poetskih izraza u velikoj tradiciji američkog pesništva”, izjavila je predstavnica Akademije.On je prvi Amerikanac koji je osvojio ovu nagradu još od 1993. kada je laureat bila Toni Morison.
Rok bend Van Gogh pozvao je fanove prigodnom pesmom na proslavu tri decenije postojanja 26. novembra u Belexpo centru u Beogradu.
– Biće nama divan dan slavimo rođendan, sviraćemo pesme sve nek Beograd trese se. Akustično, električno biće nam fantastično… – poručuju kroz pesmu Đule, Srba, Cvika i Bane.
Kao što i dolikuje rođendanskoj proslavi poklon je obavezan: uz svaku ulaznicu grupa Van Gogh poklanja svoj novi CD “Ako stanemo gubimo sve”. Diskovi se dobijaju 26. novembra na ulasku u dvoranu.
Photo: Promo
Van Gogh u Belexpo centru priprema nastup u dva čina. U prvom delu predstaviće se publici u akustičnom izdanju, dok je drugi čin rezervisan za “potpuno novi, nabrijani elektrik set benda”. Program će upotpuniti i dj nastupi.
– Tog 26. novembra ćemo se zauvek oprostiti od nekih pesama koje su godinama unazad činile okosnicu naših set lista. Noć našeg rođendanskog slavlja biće i prilika da po prvi put uživo odsviramo, nama neke drage pesme, koje su tokom godina karijere ostale nepravedno zapostavljene. Nakon aktuelne turneje, pred nama je vreme, koje nas mami da se kreativno otisnemo u nekom za nas, skroz nepoznatom, a inspirativnom muzičkom pravcu – kaže frontmen Zvonimir Đukić-Đule.
Za rođendanski parti, događaj koji će biti više od običnog koncerta, ulaznice preko mreže Eventim koštaju po 1.300 dinara, “Van Gogh karta za dvoje” 2.000 dinara i VIP karta 2.000 dinara.
Anohni, pevačica sastava Antony and the Johnsons, objavila je album “Hopelessness” koji je, kao i vodeći singlovi “Drone Bomb Me” i “4 Degrees”, dobio odlične kritike i nominaciju za prestižnu muzičku nagradu “Mercury”.
Anohni je 12. oktobra objavila još jedan video i to za “I Don’t Love You Anymore”, pesmu koja snažno iskazuje da “Hopelessness zvuči kao pokušaj raskida od Amerike, odbacivanja načina života” (New Yorker).
