Samo mesec dana pošto je Lovefest nominovan za najbolji evropski festival usledila je još jedna nominacija i to iz Hrvatske. Srpski festival, koji je ove godine proslavio 10 godina postojanja ovog puta je u trci za najbolji regionalni festival i nagradu “Ambasador”.
Ambasador je prva hrvatska dodela nagrada akterima elektronske scene, koju dodeljuje portal klubskascena.hr. U kategoriji najboljih festivala iz regiona Lovefest se našao sa još pet velikih muzičkih događaja iz Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
Ko će poneti titulu najboljeg festivala u regionu odlučiće glasovi publike, a glasanje je otvoreno i traje do 6. novembra, dok će svečana dodela nagrada biti održana u Zagrebu 15. novembra. Ukoliko želite da i ovog puta podržite Lovefest to možete da uradite tako što ćete glasati ovde.
Da podsetimo, Lovefest je ove godine proslavio 10 godina postojanja, a tokom jedne decenije festival je od žurke za nekoliko stotina posetilaca prerastao u jedan od najboljih muzičkih događaja u Evropi, koga je samo ove godine posetilo više od 80.000 mladih ljudi iz celog sveta. Od svog osnivanja do danas festival je ugostio najveće zvezde iz sveta elektronske muzike.
Muse je engleski bend osnovan je 1994. godine a čine ga Metju Belami (glavni vokal, gitarista, klavijaturista), Kristofer Volstenholm (basista, pozadinski vokal) i Dominik Hauard (bubnjar). Sviraju pretežno progresivni rock sa mešavinom klasične muzike, elektronske muzike, kao i hevi metala.
Bend je poznat po energičnim živim nastupima a frontmen Metju Belami po interesovanjima za globalne zavere, teologiju i opsednutost apokalipsom. Do sada je Muse izdao sedam studijskih albuma a poslednji “Drones”, konceptualni album o borbi bespilotnih letelica, izdat je 2015.godine.
U čast Noći veštica Muse su predstavili svoj Halloween specijal, obradu pesme “New Kind Of Kick” benda The Cramps.
Drugi studijski album “Postmoderna Komedija” valjevskog benda Mr.Rabbit, sniman je od februara do juna 2016. godine na nekoliko mesta (Studio Orvel – Beograd, Gaspard Music Studio – Beograd, Music Studio Mars – Valjevo). Produkciju novog albuma potpisuje Caspar Wijnberg, a mastering Jeffrey De Gans. Za prepoznatljivi omot ponovo je bio zadužen mladi valjevski dizajner Boris Jovanović.
Photo: Facebook @mrrabbitofficial
– Imamo tu sreću da se nakon dve godine od našeg prethodnog, pojavi i naš novi album. Sada već malo stariji, a verovatno i zreliji i iskusniji, uspeli smo da izvedemo nešto, na šta se danas opredeljuje tek mali broj bendova – da umesto singlova snimimo jednu povezanu celinu. Sigurno teže, ali i daleko zanimljivije, jer je u pitanju bio rad i upoznavanje sa velikim brojem različitih ljudi (da ih ne nabrajam, sigurno ću nekog izostaviti). “Postmoderna Komedija” predstavlja najpre jedan interesantan osvrt na našu društvenu i političku svakodnevicu, ali takođe oslikava i lutanje i promišljanje na ličnom nivou. Na nivou odnosa malih, običnih ljudi koji nisu birali ni kada ni gde će se zadesiti u ovm prostor-vremenu. Muzički, to smo mi. Ko je imao priliku da nas sluša uživo, manje više zna šta može da očekuje. Rekao bih da smo zadržali taj naš atribut šetanja kroz žanrove, tako da će se u ovoj Komediji naći po nešto za svakoga. Ali opet, što bi rekao veliki Dante, neka ostave svaku nadu iza sebe oni koji ovde ulaze, pa nek bez predrasuda poslušaju ono što imamo da kažemo – kaže frontmen benda, Aleksandar Danilović, najavljujući novi album.
Photo: Facebook @mrrabbitofficial
Devet pesama “Postmoderne Komedije” pre svega su odraz mladalačkog bunta i velikog nezadovoljstva drštveno-političkom situacijom ali i onoga što su problemi svakodnevice ovdašnjih mladih naraštaja. Prepoznatljiv i autentičan zvuk sa jasnom porukom svakako su nešto što je postalo zaštitni znak ovog benda. I na ovom albumu našli su se različiti gosti među kojima su i pevač i saksofonista benda Mašta Bašta, Jovan Knežević i Andrija Daničić, gitarista benda Erik & the Wordly Savages, Aleksandar Milenković, violinistkinja Atanasija Stanišić, dok je gitarske deonice za pesmu “Večeras” odsvirao Danilo Orbović. Na istoj pesmi, bas gitaru je odsvirao i producent ovog albuma, Caspar Wijnberg.
Album “Postmoderna komedija” možete preslušati na You Tube-u…
Adel je imala izuzetno uspešnu godinu koja je izgleda postala još bolja, jer je pevačica sudbonosno “da” svom dugogodišnjem dečku i ocu svog deteta, Sajmonu Koneckiju. Njih dvoje su u vezi od 2011. godine, a imaju i četvorogodišnjeg sina Anđela.
– Rešili su da je sada pravo vreme za veliki korak napred. Nećete videti Adel da šeta sa ogromnim dijamantskim prstenom na ruci, to nije njihov stil. Ne žele veridbi da pridaju veliki značaj, ali su rešeni da uskoro stanu pred oltar – rekao je izvor “Mirora” blizak paru i dodao da se Adel raduje što će da provodi više vremena kod kuće sa svojom porodicom.
Srećna i zadovoljna u porodičnom okruženju teško da će Adel uspeti da pronađe inspiraciju za nove srceparajuće balade. Ko zna, možda nas iznenadi nekom veselom pesmicom…
Glumac Brus Vilis i muzičar Džon Mejer pevali su bluz na godišnjem koncertu američke Fondacije za džez koja je ove godine odala priznanje legendarnim pijanistima, Doktoru Džonu i Mekoju Tajneru.
Vilis je napravio pauzu u snimaju rimejka filma “Death Wish” iz 1974. s Čarlsom Bronsonom u glavnoj ulozi, da bi učestvovao na koncertu u pozorištu “Apolon” u Njujorku. On je svirao usnu harmoniku s Henrijem Grejom (91), pijanistom koji je postao ključna figura čikaške bluz scene, a onda je nastupio sa saksofonistom Luom Marinijem i pesmom “She’ll Be So Fine”.
Mejer, koji snima novi album, izveo je pesmu Bi Bi Kinga “Every Day I Have the Blues”.
Na koncertu je prikupljeno 1,5 miliona dolara za muzičare u Baton Ružu kojima su u avgustu oštećene kuće i instrumenti za vreme velikih poplava. Američka Fondacija za džez pruža medicinsku, stambenu i novčanu pomoć za hiljade ugroženih bluz i džez muzičara.
A za sve one koji nisu imali priliku da čuju Vilisa neka pogledaju snimak njegovog nastupa na premijeri filma ” Sin City”.
Sebe ne mogu, jer kasno je, menjam druge, jer važno je da ako posrnu, padnu, negde slučajno stanu, istu grešku ne naprave”.
Ovako glase stihovi pesme “Kasno je”, nove “generacijske himne” Beogradskog sindikata koja je neka vrsta nastavka priče iz pesme “Sistem te laže”. I nema nikakve sumnje da “sindikalci” ponovo imaju šta da kažu, znaju kako da to prenesu svojoj BS armiji, a kad se zna njihov bekgraund i šta su sve od 1999. uradili za srpsku urbanu muzičku scenu, može samo da im se skine kapa. Kačket… svejedno.
Elem, pre nego što sam objavio jednu od svojih knjiga odneo sam rukopis jednom od najboljih srpskih pisaca Igoru Marojeviću i zamolio ga da baci pogled i ukaže mi na propuste i posavetuje šta bih mogao da promenim. Nekoliko dana potom Igor mi je vratio rukopis sa sugestijama i komentarima. Ništa nije menjao, samo je, uredno, pored svakog “sumnjivog” pasusa napisao svoje mišljenje. Jasno, kratko, britko, bez pardona. Na stranu to što je u 99,9 odsto slučajeva bio u pravu, jedna njegova primedba naterala me je da se ozbiljno zamislim.
Pored jedne rečenice koja je u raznoraznim knjigama napisana valjda milion puta (ako uopšte postoji opravdanje, žurio sam da završim rukopis, izdavač je već postajao nervozan…), napisao je samo tri reči: Lako je ovako. I sve mi je bilo jasno. Stvarno. Lako je tako…
Glavna muzička tema iz “Kasno je” potpuno je jednaka onoj iz čuvenog filma “Napad na policijsku stanicu 13” (Assault on Precinct 13), koji je davne 1976. snimio čuveni Džon Karpenter, koji je potpisao i muziku za ovaj napeti triler (ako postoji neko ko nije gledao – topla preporuka). Momci, lako je tako… Uzmeš tuđe, malo ili nimalo preradiš, dodaš neki bit i provokativan tekst i eto hita…
A šatro dovoljno je da ispod spota na Jujtjubu napišeš: “…prema članu 107. Zakona o autorskim pravima 1976. godine, dozvoljeno je “fer korišćenje”… I čist si. Pred zakonom. Jer, postoji stavka da se “fer upotrebom” smatra i korišćenje u svrhu kritike. A “Kasno je” kritika nesumnjivo jeste.
Ipak, sitnice, kao što je ona da taj opis gotovo niko nikad ne pročita, kao i da većina sadašnje publike BS za pomenuti film i Karpentera nikad nije ni čula, e te sitnice život znače. A život bi trebalo da bude – fer igra. Ovako, to su samo ona sitna slova sa dna ugovora sa bankom. Koja služe tome da ih ne pročitaš a da te zajebu.
I zato je samo trebalo negde, na početku, na sredini, na kraju… nije važno gde, krupno, jasno i glasno napisati – hvala ti care Karpentere!
Ili, još bolje, napisati originalnu muziku. Smisliti svoju večnu temu.
Teže je. Da. Ali, kad su to Dorćolci birali lakše puteve…
Nekoliko puta u karijeri razni su mi uzimali i prisvajali ideje i projekte. Spominjali me kasnije ili ne (a češće ne), svaki put su mi otkinuli deo duše. I zato ovakve stvari shvatam prilično lično. Sumnjam da bi se Džon Karpenter nešto potresao zbog BS-a, ali ovde stvarno nije reč o njemu. O nama je. O svima nama.
Ok, možda je poenta čitave priče baš u tom stihu “Sebe ne mogu jer kasno je…”, pa neka sve ovo bude poruka klincima da umesto utabanih staza i sigurica na kvotu 1,25, biraju da nešto urade sami, svojim rukama i mozgovima, pa makar i ne bilo savršeno i osuđeno na uspeh.
A s druge strane, život me naučio – da menjaš sebe nikad nije kasno.
P.S. Inače, jedna moja prijateljica bi sad pitala: Molim te, reci mi šta TAČNO znači izjava “Sebe ne mogu, jer kasno je, menjam druge, jer važno je…”. Je l’ to neki alibi možda?
Naoružani šarenolikim repertoarom muzke Toma Vejtsa, L’orchestre d’hommes-orchestres iz Kvebeka stvaraju događaj koji više podseća na karnevalski šou ili muzički cirkus, nego običan koncert. Ovaj orkestar svira jedinstvenu muziku uz pomoć skoro 100 objekata i izmišljenih instrumenata na bini, koji istovremeno zvuče umiljato i čelično čvrsto, u razuzdanim scenama nekontrolisane energije.
Photo: Promo
Uronjeni u svet Vejtsove muzike, izvođači ovog moćnog tribjut sastava, nastoje da ostanu dosledni njegovom stvaralačkom duhu, a u isto vreme da ga predstave publici i kao polje za slobodnu igru. Kombinovanjem stilova i prilagođavanjem aranžmana, ovih 6 multiinstrumentalista međusobno razmenjuju instrumente i vokale, gurajući prste između žica i stavljajući konopac oko vrata…
Photo: Promo
L’orchestre d’hommes-orchestres su aktivni skoro deset godina, kao stalno umetničko igralište za izvođače čija je misija da konstruišu otvoren, višeslojan i multidisciplinaran muzički opus. Voir magazin iz Kvebeka ih je 2009. nominovao za najbolji lokalni fenomen u svim žanrovima, a pored tog priznanja za svoje izvođenje Vejtsove muzike, bili su nominovani i za Prix d’excellence des arts et de la culture de la Ville de Québec. Popularnost sastava dokazuju i brojni nastupi na festivalima i pozorištima kod kuće, a i širom sveta. U 2013. su izvođači Toma Vejtsa nastupali oko 150 puta u Danskoj, Holandiji, Belgiji, Španiji, Portugalu, Meksiku, Kanadi…
Ulaznice su u pretprodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 1200 dinara
