Napomena: autor ovog teksta u životu nije uzeo bilo kakav reket u ruke, te s obzirom da živi u Srbiji, smatra sebe dovoljno kompetentnim da analizira bilo šta vezano za tenis.

Živim u zemlji u kojoj su svi ljudi stručnjaci za bilo koju problematiku. Sa lakoćom mogu da nabrojim bar desetak osoba iz mog neposrednog okruženja koje će mi momentalno obrazložiti zašto je trener fudbalske reprezentacije Srbije napravio pogrešan izbor igrača, kako bi Boris Tadić još uvek bio predsednik da su ga oni savetovali umesto Šapera i Krstića, zbog čega nije dobro bilo šta što su oni gledali ili slušali u poslednje vreme.

Volim da razgovaram s njima. Mislim, uglavnom ih slušam i spuštam glavu dole. Psihopatama samo povlađuj i izbegavaj kontakt očima.

Ovih dana uglavnom čitam po internetu razmenu mišljenja o budućnosti karijere Novaka Đokovića. Najbolji srpski teniser svih vremena se, po prvima, nakon nekoliko uzastopnih loših rezultata na turnirima, od nacionalne patriotske zvezde polako pretvara u najveće srpsko razočaranje svih vremena. Ovi drugi ga brane, logično spočitavajući ovim prvima činjenice šta je čovek sve u životu uradio do sada. I jedni i drugi nagrdiše Maju Volk. Sirovohraniteljka je za Novakov pad krivlja i od Bekera i od Vajde i od strica i od ćaleta. Ma i od samog Novaka.

Naravno, kao paranoik sklon teorijama zavere mogu da poverujem u mogućnost da je, meni lično uvek preantipatičan, Endi Marej platio Maji Volk i Raoniću solidnu kintu da napokon bude broj 1 svetskog tenisa. Ovu platio da ga ne hrani a ovog da sam sebi pocepa butni mišić. Ljudi svašta rade za malo strane valute. Međutim, postoji i doduše manje verovatna mogućnost da se Novaku više ne igra tenis, da je malo i ostario, da mu se ne jurca više svaki dan za lopticom kad već ima ženu…i dete…i Pjera. Čak se i Federer smara poslednjih godina, tražeći motivaciju, a tek šta reći o Nadalu, čoveku bez oba kolena, koji u poslednje vreme gubi šta god da igra. O njima se ovoliko ne polemiše. Istini za volju njih dvojica nikada nisu bili osnovni patriotski simboli svojih zemalja, već dvojica vrhunskih profesionalaca koji zarađuju sebi ogromnu kintu, pa je njima lakše i da se blamiraju i da gube od mnogo lošijih. Novaku u Srbiji tako nešto očigledno nije dozvoljeno.

Možda je ovaj naš narod mogao sve da proguta ali da izgubiš od vekovnog arhi-neprijatelja Hrvata kojeg si do tada tukao 14:0 u međusobnim duelima. Srpsko patriotsko zvono je zazvonilo! Morao sam lično da pozovem Đokoviće na fiksni…

“Da.”

“E…Brakus ovde…ko je to?”

“Đole Đoković.”

“Mali Đole?”

“Nisam ja tebra više mali. Izlazim sa ribama. Ima me u svim tabloidima.”

“Znam. Čitao sam. Jel su ti tu ćale ili stric?”

” Jok, tebra. Otišli na rođendan nekog tabloida.”

“Jel ima ikoga starijeg da popričam?”

“Ima. Pjer. Da mu zviznem da dođe?”

“Neka, nema veze.”

Dobro. Ček da probam Maju Volk da dobijem…

“Daaaaa…”

“Majo…e…Brakus ovde…”

“A ti si, Brakuse…nešto si se ugojio, znaš…”

“Znam.”

“Dođi deder kod mene da ti napravim ja šta da jedeš. Bog da te vidi!”

“Neka, Majče…hvala ti…ne moraš.”

Gde bre to njeno da jedem!?

Ostala mi je još samo jedna mogućnost… Boris Beker… ima da mi ode sav kredit na mobilnom.

“Guten abend!”

Odmah sam spustio slušalicu, setivši se da ne znam nemački jezik.

Ništa. Novaku Đokoviću ja lično neću moći da pomognem. Ali, mogu da zamolim bar ljude koji pročitaju ovo moje pisanije da se prema šampionu odnose sa poštovanjem koje zaslužuje.

I šta sada? Kuda za Novaka? Predlažem vam neki od splavova sa turbo-folkom. Ako vam je to skupo biće novogodišnje “Snajke” na Hepiju.