HL INTERVJU – BORKO MITIĆ, ČOVEK KOJI “JEDE” GITARU: YouTube je muziku doveo na ivicu propasti

0
101
Borislav Mitic/Photo: D. Cvetanović
Borislav Mitic/Photo: D. Cvetanović

O Borislavu Borku Mitiću se, nažalost, u Srbiji nedovoljno zna. A čovek je jedan od najboljih gitarista na svetu. Ali, tako je to u Srbiji. Ono što je najbolje, nije nam mnogo zanimljivo.

A život i karijera Borka Mitića su sve osim nezanimljivi. Jer, počeo je da svira gitaru sa 11 godina, bez učitelja, a danas je vrhunski virtuoz i snima za jednu od najpoznatiji svetskih izdvačkih kuća Shrapnel Records, gde snimaju i legendarni Yngwie Malmsteen, Paul Gilbert, Greg Howe, Jason Becker… Ali, da bi se to dogodilo, Borko je morao da ode “preko”, u daleki Montreal…

U ekskluzivnom razgovoru za Headliner.rs sjajni gitarista priznaje da to nije bila jednostavna odluka. Sa “padobranom”, ili bez njega…

Da li si u Ameriku otišao na siguricu, ili si skočio bez padobrana?
– Imao sam poziv i ugovor s producentom Majkom Varnijem, vlasnikom Šrapnela. On se oduševio snimcima koje sam odavde poslao i koji su bili superiorniji od mladih američkih gitarista u tom momentu i tako je počela moja trans-atlantska avantura. Inače, Varni je dobijao desetine demo-snimaka dnevno. Ali, s Amerikom nikad nisi na sigurnom – uvek ti treba čak i rezervni padobran! Hahaha. Mnogi ne znaju da sam ja već bio u Americi, bez padobrana, i bez ugovora – još ranije. I još tad su me s Musician’s Institute u Los Anđelesu pozvali da budem instruktor, kad sam tamo demonstrirao svoje sviranje, ali sam ja te ’94-e odlučio da se vratim u Srbiju zbog jedne devojke (koja je isto opasno svirala gitaru 😀 ) i nakon toga ovde objavio svoj prvi album “Fantasy”, koji je pripremljen još ’88. godine.

Za mlade koji danas žele da odu preko, kakav je tvoj savet?
– Konkurencija je velika. Treba posedovati mnogo veština i mnogo znanja i na tome non-stop raditi da bi neko bio upotrebljiv i koristan i da bi povećao svoje šanse da opstane i ostane u trci. Ovo se odnosi koliko na muzičare, toliko i na bilo koje drugo zvanje. Treba imati na umu da se preko ceni lepo vaspitanje, komunikativnost, a nadmenost treba ostaviti kod kuće. Korisno je poznavati strane jezike, kao i nove tehnologije.

[accordion title=’Diskografija’]Fantasy (1992) Borislav Mitic (1999) The Absolute (2009) Electric Goddess (2013)[/accordion]

Koja je najočiglednija razlika između Srbije i Amerike (Kanade)?
– Severna Amerika je zemlja koja postavlja i nameće standarde, Srbija je zemlja koja prati standarde moćnih. Kanada je nadnacionanlni projekat, dok je Srbija, kao i većina evropskih zemalja, nacionalna država. Prednost nadnacionalnosti je mogućnost da svako nađe svoje mesto i ostvari svoj cilj u zavisnosti od ličnih sposobnosti, što doprinosi progresu i kvalitetu ponude. Kod nas stvari mnogo zavise od nekih rođačko-istorijskih pozicioniranja, u odnosu na lični kvalitet, stoga je i država imala problem da ostvari svoj pun potencijal, koji nije bio mali.

A najočiglednija razlika između muzičkih scena
– Tamo ljudi žive i rade sa svešću da nešto moraju prodati da bi zaradili i spremni su da na tome mnogo rade. To je ključna razlika. Čini mi se da se ovde računa da će novac biti poklonjen od neke treće strane, pa se ne mora mnogo raditi na kvalitetu i prodaji nekog muzičkog produkta. Tamo postoji tržište, postoji publika, pa i razni žanrovi, koji po popularnosti uspevaju manje ili više. Postoji veza između proizvođača instrumenata, muzičkih časopisa, medija i muzičara i, naravno, izdavača, i to sve u uzajamnom interesu da održe posao i scenu živima. Ovde su stvari prilično sive i haotične. Nema entuzijazma. Stalno se vrti nekolicina istih izvođača, po svim festivalima, po nekom ključu – i to je to. Ovde ima sjajnih mladih bendova i muzičara s kojima nema ko da radi, i mogla bi se napraviti zaista jaka i profitabilna scena, vodeća u regionu. Ali, čini se da ovde niko nije posebno zainteresovan da gradi neku novu rok scenu. A tako se gube i novac i kvalitet, i nada i kulturni uticaj.

[infobox title=’Želim da postanem majstor flameko gitare, kao Pako De Lusija’]

Borislav Mitic/Photo: D. Cvetanović
Borislav Mitic/Photo: D. Cvetanović

Da li si dostigao svoje ciljeve u muzici i ako nisi šta je još preostalo? – Naravno da nisam. Tek uzimam zalet. Planiram da postanem sledeći gitarista Rijane i zamenim na tom mestu Nuna Betenkurta (Extreme). Šalu na stranu… Želeo bih da postanem majstor flamenko gitare, poput velikog maestra Paka De Lusije.  [/infobox]Koliko samouveren moraš da budeš da bi za sebe napisao da si metal gitar virtuoz?
– Kad naučiš da sviraš Malmstinove i Vajeve gitarske tehnike i skineš Paganinijeve kaprise, onda samouverenost dođe sama od sebe. Hahaha. Potrebnije je da je čovek zaista dobar, nego samouveren. Kad neki mladi gitarista počne da se ističe svojim sviranjem, preduslov je da je dovoljno samouveren da i pokaže to što ume, kako na snimcima, tako i na bini. Tako da se klasifikacija na virtuoze i oni koji to nisu, desi vrlo rano u karijeri. Kasnije to potvrde albumi, izdavači, publika i kolege. Ja sam izdavao za američki Shrapnel Records, koji je čuven po otkrivanju najvećih virtuoza instrumentalne metal i rok gitare, pa se nekako podrazumeva da sam samim ulaskom u taj krug muzičara i gitarski virtuoz. Uostalom, Majk Varni, čovek koji je otkrio Ingveja Malmstina, rekao je da je Borislav Mitić tehnički jedan od najboljih gitarista koji je snimao za Šrapnel. To bi, valjda, bilo dovoljno za samopouzdanje.

Da li si brži od Satrijanija?
– Postoje gitaristi koji su brži i od mene i od Satrijanija, ali nije sve u brzini. Ako i jesam nešto brži od Satrijanija, to je nebitno u poređenju s njegovim superiornim kompozitorskim talentom. Ali, recimo da meni nije problem da odsviram Satrijanijeve kompozicije, ali verujem da bi se on prilično namučio s mojima. Hahaha.

Da li si upoznao Malmstina?
– Jesam. On je bio gitar-heroj moje mladosti i biti u prilici da se rukujete s nekim ko je ostavio veliki trag na vaše sviranje je nešto što se pamti. On je sjajan, i mislim da je jedan od tri najznačajnijih rok gitarista svih vremena. Druga dvojica su Džimi Hendriks i Edi Van Halen. Imam u vidu svirački preokret koji su napravili u istoriji rok gitare, da ne bude zabune. Inače, Ingvejev sadašnji klavijaturista i pevač, Nik Marino je, zapravo, Željko Marinović, moj drugar iz Srbije. Čudi me da se mediji ovde ne interesuju za njega. Očekivao bih da bude na naslovnim stranama ovde. Tu nešto ne štima.

Borislav Mitic/Photo: D. Cvetanović
Borislav Mitic/Photo: D. Cvetanović

Ko je od slavnih muzičara ostavio najjači utisak na tebe i zašto?
– Stiv Vaj. On je genijalac. Njegov bubnjar, Džeremi Kolson je svirao na mom poslednjem albumu, koji je delom sniman u Stivovom studiju u Kaliforniji. Impresivno je kad neko ko dostigne takvu slavu i muzički uspeh ostane razumno i prijatno ljudsko biće, kakav je Stiv u privatnom životu. Oduvek sam bio fasciniran njegovom preciznošću, elokvencijom i inteligencijom, što se čuje u njegovom sviranju.

Ima li u Srbiji mladih Borka Mitića?
– Nadam se! Ja sam se trudio da ih bude, zato sam i radio sve ovo, još od ’90-ih, da bih ih inspirisao. Dešava se danas da mi pišu mladi gitaristi i govore koliko sam imao uticaja na njih kad su me slušali kao klinci, još u mojim ranim danima, ’90-ih. Ljudi pamte razne moje nastupe na TV-u, gitarijadama i slično. Neki od njih su talentovani, kao na primer, Nenad Kukić iz Vršca i mladi Johnny Ranković iz Beograda, koji je sad moj učenik. Ja sam, inače, još 2013. s Točkom i Ranđom bio u žiriju takmičenja, koje je organizovao Mitros mjuzik u cilju nalaženja novih talenata i podrške. Moja želja u početku karijere je bila da preuzmem barjak od “eks-ju” gitar-heroja pre mene – Točka, Zlatka Manojlovića, Zeleta Lipoviče, Vlatka Stefanovskog i nastavim tu tradiciju i borim se za mesto rok virtuozne gitare pod ovim našim nebom. Iako sam uvek pravio tehnički i muzički briljantne projekte za svoje vreme, nažalost, najvećim delom nisam uspeo u tome zbog specifičnih okolnosti. Mediji su ovde bili zatvoreni za ovu vrstu muzike i što je bilo bizarno – bilo mi je lakše da uradim nešto u inostranstvu, nego da utvrdim svoje pozicije i proširim publiku ovde u Srbiji, gde sam rođen. Voleo bih da je moja muzika bila više deo života ovdašnje publike, kao što je to bilo s muzikom mojih prethodnika, da su kompozicije poput “Celtic Legends”, “Master of Strings” ili” Mystic” postale nove domaće gitarske himne. Mislim da ima klinaca u Srbiji čije vreme tek dolazi, koji će biti jaki i postaviti stvari na pravo mesto. Danas ima mnogo više informacija nego pre, kad sam počinjao, gde nismo imali ništa osim licencnih LP ploča, Radija 202 i Vlade Džeta i svega nekoliko rok-časopisa: ITD, Džuboks i Rok 82, pa očekujem da će se pojaviti neki još neverovatniji i nezaustavljivi mladi rok gitarista, koji će prodrmati svet. Nadam se da ovde neće biti ignorisan i onemogućen da radi, i biti prinuđen da ide u inostranstvo da traži svoj komad hleba.

[accordion title=’Svirka u Metropolisu… to se ne propušta’ open=’true’]Borislav Mitić nastupiće pred domaćom publikom u klubu Metropolis, u petak 18. novembra u 21h. To će biti veče posvećeno akustičnoj gitari, što je prilična novost, a sjani muzičar sviraće u akustic duo formi, sa Nebojšom Mitrovićem na drugoj gitari. Tokom večeri uglavnom će izvoditi svoje instrumentalne kompozicije u aranžmanu za dve akustične gitare.[/accordion]

Šta je najvažnije što možeš da naučiš mlade muzičare, a da to nije tehnika sviranja?
– Sve one stvari koje se uče iskustvom, koje dođu s godinama, posmatrane kroz prizmu unutrašnjeg sazrevanja i ulaska u dubinu muzike, u suštinu kreativnosti… jer umetnost od svih čovekovih delatnosti možda najviše doseže do same suštine postojanja života, jer se bavi kreacijom i emocijama, koji su stubovi univerzuma. Dubina muzike velikim delom dolazi iz neobičnih i raznolikih, intenzivnih iskustava, jer ona formiraju ličnost, ali takođe i iz maštovitosti. I to je ono što često pokušavam da objasnim i prenesem svojim učenicima – da će im muzika biti onoliko lepa i bogata koliko je lep i bogat njihov unutrašnji emotivni život i koliko je moćna njihova mašta da sve to pretoči u harmniju i note. Na kraju sve ovo prolazi, osim lepote koju stvorimo i koja ostaje iza nas. A muzika je definitivno vrhunac estetike. A znamo šta je rekao Dostojevski. Da će lepota spasiti svet. Ili, što bi jedna moja drugarica rekla – “muzika je najgenijalniji i najlepši čovekov izum!”

Zašto je rokenrol u Srbiji već godinama na aparatima za reanimaciju i ima li mu spasa?
– Mislim da su aparati isključeni odavno. Rokenrol je globalno u krizi, ponajviše zbog decenije piraterije na Internetu, Jutjuba, torenata i slično, što direktno pogađa industriju. Teško je nekome nešto prodati, ako se može nabaviti besplatno jednim klikom. Stvari se sada menjaju i ceo sistem distribucije, reklame i poslovanja je u previranju. Ali želim da verujem da će kriza biti prebrođena. Ipak, problem rokenrola kod nas je nešto drugačiji. U nekom trenutku je došlo do zamena teza, gde se jedna generacija bendova koji su svirački i muzički loši i neinventivni pokušala nametnuti kao nešto kvalitetno, a to je bilo daleko od istine. I tako se od toga pokušao napraviti mejnstrim rok muzike i glavna scena, koja zapravo pripada andergraundu. To je velikim delom izazvalo krah rok scene i nezainteresovanost publike, koja se okrenula nekoj drugoj vrsti muzike, koja je možda bila tupava, ali čija je pojava bila glamuroznija i atraktivnija. Prava rok muzika, kao i hard-rok i hevi-metal postali su nepoželjni, kao na nekakvoj crnoj listi, i dovedeni do nivoa izumrlosti, a samo oni su mogli biti kontrateža tzv. narodnjačkoj sceni, koja i nije naša, već zapravo prepevana grčka muzika. Nekome je sve to, valjda, bilo u interesu. Kome, kako i zašto – time nek se bave drugi. Verujem da će se pojaviti menadžeri koji će shvatiti da se od prave hard-rok, pop-rok, metal muzike može napraviti posao i da će uložiti sredstva, osnovati novu scenu, nove medije i obnoviti istinski rok izraz u Srbiji.

[accordion title=’5 “lakih” pitanja’ open=’true’]Da li si ti metal zvezda? – Ne. To je Džejms Hetfild (Metallica). Ja sam samo dobar HM gitarista. Kako izlaziš na kraj sa obožavateljkama? – Sjajno. Rado vodim starije tinejdžerke na kafu.  Hahaha. Šalim se. Žene su, svakako, velika inspiracija i često pravi razlog zašto mi gitaristi pletemo po tim žicama. Izuzetno je lepo imati njihovu podršku. Da li si pratio izbore u SAD, šta kažeš na rezultat? – Površno. Nemam neka spektakularna očekivanja. Borko u 5 reči. – Neoklasični hipik, vitez u pokušaju. Šta ćeš biti kad porasteš? – Ministar kulture.[/accordion]U čemu je glavna razlika između naših diskografskih kuća i lejbela kao što je Shrapnel records?
– Inventivnost, preduzimljivost, ideja, idealizam, selektivnost, nezavisnost, beskompromisnost. Šrapnel je ovom kvalitetima stvorio nov žanr i doveo na svetsku scenu muzičare koji su promenili pristup instrumentu i pomerili granice sviranja inspirišući milione da napreduju i poboljšaju muziku koja će doći u budućnosti. Mislim da bi neki naši izdavači trebalo da slede takve primere i ciljeve.

Da li je tvoja muzika toliko daleko od mainstrema da ne bi mogao da napuniš Arenu? Ili bi ipak mogao…
– Nemam nikakvih iluzija o punjenju Arene – predaleko je. Ali, uz adekvatnu reklamu i nešto promotivnog rada sa domaćim menadžerima Sava Centar ili Dom sindikata bi bio pogodan u bliskoj budućnosti. Meni je sad potrebno da prođem kroz period ponovnog upoznavanja s rok publikom ovde, da nastupim na većini letnjih i zimskih festivala u Beogradu i širom Srbije i onda će stvari lako doći na svoje mesto. Ja sam sada tu, biću dostupan narednih godinu dana – karte su u rukama onih koji se bave organizacijom muzičkih događanja.

Koliko u svojoj muzici koristiš srpske muzičke korene?
– Da, čuju se i neki srpski i regionalni uticaji u mojoj muzici. To svakako nije dominantan element mog sviranja, koje je više bilo neoklasično orijentisano, ali je prisutan. Ja sam pokuavao da ostanem dosledan rok izrazu i mislim da ta fuzija folklora i roka nije uvek najsrećnije rešenje. To treba raditi s mnogo pažnje da ne bi zvučalo površno i patetično. Ja sam se igrao s raznim stilovima i izrazima, i tek nameravam da eksperimentišem u tom pravcu. Naravno, s pravom merom.

[infobox title=’Amerika je funkcionalnija zemlja, ljudi su hladniji i praktičniji’]

Borislav Mitic/Photo: D. Cvetanović
Borislav Mitic/Photo: D. Cvetanović

Koja je najočiglednija razlika između Beograda i nekog velikog grada u Severnoj Americi – Arhitektura i urbanističko planiranje na prvom mestu. Svakako, američki gradovi se među sobom razlikuju – ne možemo, na primer, porediti Los Anđeles i Njujork. Ali, generalno, tamo je akcenat stavljen na funkcionalnost, a ne estetiku, što se meni lično ne dopada, jer smatram da bogatstvo i lepota arhitekture i prostora oplemenjuje ljude. S druge strane, ljudi su tamo, iako pomalo hladni, mnogo dinamičniji, praktičniji i pokretljiviji nego ovde, gde su jako izraženi apatija i neefikasnost, a to nije uvek zbog ovdašnje loše ekonomske situacije pojedinca, jer ni tamo ne žive svi sjajno, već nekako okruženje i ustrojstvo nameću takav tempo i stav. Čini mi se da ljudi tamo imaju veću želju da nešto postignu, kreativniji su, i cela ta atmosfera je često inspirativna i motivišuća za nas koji dođemo sa strane.[/infobox]Pokušali su u jednom momentu da te uporede sa Vlatkom Stefanovskim, kako si to doživeo?
– Meni je takvo poređenje kompliment, s obzirom da Vlatka ovde smatraju najvećim gitarskim imenom na Balkanu, a nekad čujem, i u svetu. Bilo bi vrlo korisno kad bi srpski establišment prihvatio to poređenje i napravio mi upola toliko prostora u medijima, koncertnim arenama i festivalima, kao što su to uradili sa sjajnim Vlatkom. Najveća sličnost između mene i njega je tehnička spremnost i brzina sviranja, koja nas je izdvajala i dala neki novi standard. Muzički se, međutim, mnogo razlikujemo; meni se prevasodno dopada Vlatkov instrumentalni autorski rad. On mi je bio jedan od uzora kad sam bio mali i veliki kompliment mi je kad čujem od Vlatka da sluša moj album u kolima kad ide na nastupe, kako mi je nedavno rekao. Ali, moj stil i opus su žanrovski malo drugačiji, zahtevniji i malo beskompromisniji od Vlatkovih radova, koji su ipak namenjeni široj publici. Jer ja sam, ipak, šred-metal-neoklasični gitarista nove generacije.

Rekao bih da nisi veliki fan YouTube-a i deljenja muzike na digitalnim platformama…
– Ne, nisam. Mislim da je to dovelo muzičku industriju do ruba propasti. Nisam siguran da li će ikada doći do povratka na stari način rada, pritom mislim na snimanja u skupim, velikim studijima, izdvajanje finansija za velike turneje, velike tiraže itd. Ko Jutjubu dozvoljava da besplatno i nesmetano nudi kompletnu muzičku arhivu čovečanstva? To je nasilje i tome se treba stati na put. Neko je na globalnom nivou verovatno došao na ideju da plebejcima ponudi besplatne igre da bi se zamaskirao pad proizvodnje i životnog standarda. Mnogi muzičari su se zalagali i borili da do toga ne dođe, kao pokojni Princ. Ali, šta je – tu je. Čeka nas vrli novi svet.

A. S. Ignjatović

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komntar!
Unesi svoje ime