Alternativni hip-hop/fusion bend Mr.Rabbit održao je sjajan koncert u beogradskom Domu omladine, a tim povodom razgovarali smo sa frontmenom benda Aleksandrom Danilovićem.

Za Headliner.rs  on je, pored utisaka s koncerta, pričao i o novom albumu, muzičkim počecima, i o tome šta ga inspiriše.

 Pre svega, utisci s koncerta…
– Atmosfera tokom predstavljanja našeg novog albuma u Klubu Doma omladine Beograda je bila fenomenalna. I veliko hvala publici za takvu podršku. Hvala svima što su došli da podrže i nas, ali i Tremendum, ekipu koja je fenomenalno otvorila veče. Nastupiti posle njih je bilo zaista izazovno. Naravno, želeo bih da istaknem i naše goste, Atanasiju, Milicu i Jovana, bez kojih ovo veče ne bi bilo potpuno.

Krajem prošle godine izašao je vaš novi album “Postmoderna Komedija”. Pretpostavljam da su se do sada slegli utisci. Da li si zadovoljan reakcijom publike?
– Iskren da budem – jesam. Dosta ljudi je preslušalo album, izašle su dve recenzije… Mislim da se na albumu našlo za svakoga po nešto.

[accordion title=’Hip-hop nije samo vokal’ open=’true’]

Kako bi nekoga ko ne sluša hip–hop zainteresovao da sluša tvoju muziku? – Budući da nas za hip-hop kao žanr, a pogotovo na drugom albumu, vezuje samo vokal, tj. način proiznošenja teksta na ritam, pozvao bih ljude da poslušaju muziku. Tu zaista ima svačega. Gotovo za svakoga po nešto.[/accordion]

Zbog čega album nosi naziv “Postmoderna komedija”… mnoge asocira na Danteovu “Božanstvenu komediju”? Da li može da se povuče neka paralela između te dve komedije?
– Uvek se mogu povući određene paralele sa Danteom, ali namernih nije bilo. Sem možda tog momenta antičkog shvatanja komedije, pa da se i mi nadamo srećnom kraju.

Koliko se razlikuje od vašeg albuma prvenca “Noćna luka brodova”?
– Rekao bih da su i jedan i drugi album priča za sebe. Ovaj sada će možda više osvojiti one ljubitelje žive muzike. Ali naravno, osnovna razliku čini to što smo sada dosta stariji, pa bi se moglo reći da je “Postmoderna Komedija” znatno zreliji album.

Na novom albumu dominiraju ozbiljne teme, pa tako u pesmi “Superheroji” pominju se zaboravljeni heroji uz koje su odrastale generacije i učile se pravim vrednostima. Ko su superheroji novim generacijama?
– Bojim se da nove generacije nemaju heroje… Ili ako ih imaju, razumevaju ih po principu deus ex machina – ili ti kod nas verzija poznatija kao “sindrom vođe“.

Takođe, u istoimenoj pesmi oštro se kritikuje vladajući establišment praveći analogiju sa Orvelovom “Životinjskom farmom”. S obzirom da u Srbiji javna kritika nije baš popularna, koliko ona može da dopre do vladajuće elite?
– Mislim da to uopšte nije poenta. Ni mnogo veći, uspešniji i talentovaniji kritičari kroz istoriju nisu uspeli da dopru do vladajuće elite (eventualno je ona dopirala do njih). Rekao bih da je važnije postaviti pravo pitanje i podstaći one “male“ da misle i postavljaju pitanja.

Vaš debi na domaćoj muzičkoj sceni nije ostao neprimećen… Napravili ste bum 2013. godine sa prvim spotom za “Noćnu luku brodova”. Ispričaj nam ukratko svoju hip–hop priču, kako je sve to teklo od samih početaka…
– Sve je počelo, koliko se ja sećam, sa željom za podražavanjem onoga što smo tada, kao klinci u kraju, gledali na televiziji. Nekako je bilo zanimljivo biti drugačiji. Široke pantalone, ogromne dukserice, kačketi… Sećam se da nas je ta muzika, koju su nam stariji doneli, potpuno fascinirala. Mene je npr. kupio album Cypress-a “Till Death Do Us Part“. E onda se javilo ono: “kad mogu oni, što ne bih mogao i ja”, pa smo tada kupili neke kineske mikrofone i uz začetke interneta, te uz neke stare računare napravismo improvizovanu gluvu sobu u ormaru. Kasnije se to spojilo sa željom za pisanjem, pripovedanjem i idejom da se kojekakva nezadovoljstva (ili zadovoljstva) iskažu kroz slova. Onda je došla srednja škola, susret sa drugim žanrovima i već negde srediom iste smo formirali bend i počeli sa žanrovskim eksperimentisanjem. Posle toga se priča razvija polako do danas.

[accordion title=’Bitka s “Pokoravanjem”‘]Šta trenutno slušaš, šta te opušta, šta te inspiriše? – Evo, baš sam danas pustio posle 100 godina Cypress-e. Inače vrtim dosta Porcupine Tree, P.O.D. i Arctic Monkeys-e u poslednje vreme, čekam novi album Mastodon-a i tako… I da, kanim se ponovo se vratiti knjizi. Volim da čitam. U poslednje vreme nikako da stignem, ali evo, Uelbekovo “Pokoravanje” me čeka na stolu, pa da vidimo ko će pobediti.[/accordion]

Većini si poznat kao vokal u bendu, međutim ti si i tekstopisac i kompozitor… Da li vidiš sebe kao pesnika ili muzičara?
– Huh, ne znam, ne bih se baš složio s konstatacijom da sam kompozitor. Igrom slučaja umem da udarim koji akord po kojem instrumentu, ali to je daleko od “kompozitorstva“. Možda umem nekada da nabacim neku ideju koju posle bend, koji se sastoji od pravih muzičara, pretvori u pesmu, ali ne više od toga. Ja u principu pišem, mada pored velikih književnih imena, ne bih baš imao hrabrosti da sebe nazovem ni piscem/pesnikom.

Kad smo već kod poezije, na poslednjem albumu ima i ljubavne tematike. Kakva je poruka “Ljubavne pesme”?
– “Ljubavna pesma” bi se najbolje mogla opisati kao parodija na ekspanziju kojekakvih “ljubavnih“ pesama. Kao satira o današnjim “ljubavnim“ odnosima među svima nama, gde je prisutno toliko egoizma, da čovek više ne zna da li voli onog drugog ili zapravo voli samog sebe. Nešto poput autoseksualca.

 M, Petković