Legendarni makedonski gitarista Vlatko Stefanovski nedavno je imao uspešan koncert u Kragujevcu, pa smo iskoristili priliku da popričamo sa muzičarem koga su neki muzički stručnjaci čak svrstali među petnaest najboljih na svetu.

Neumorni maestro se za Headliner.rs priznaje da mu nedostaju vremena kada je muzika kojom se bavi imala svoje mesto i kada su životne vrednosti bile sasvim drugačije.

– Danas je najvažnije biti pevač, više niko ne želi da postane mašinovođa, pekar, hirurg, inženjer. Veujem da se ono što sviram mnogo razlikuje u odnosu na muziku koja se svaki dan čuje u medijima. A otuda nas, nažalost, svakodnevno bombarduju banalnom muzičkom ponudom koja, zaista, postaje nepodnošljiva. Na koncertima, ta različitost je spona i najbolji način razmene pozitivne energije između publike i mog benda i mene.

[infobox title=’Nije baš sve zapisano u notama’]

Kantautor i kompozitor primenjene muzike Vlatko Stefanovski već četiri decenije ima uspešnu muzičku karijeru, međutim nikada nije naučio da čita note. Kako je to moguće…
– Počeo sam profesionalno  da sviram već sa šesnaest godina. Od starijih muzičara učio sam zanat, ali i život. Nisam školovan, što ne znači da nisam obrazovan… Formalno obrazovanje ne garantuje da ćete nešto naučiti. Sam sam naučio sve što sam želeo, slušajući hiljade ploča i čitajući stotine knjiga i časopisa. Ako nešto zaista želite da saznate, nema sile koja će vas zaustaviti. Ko nema klasično obrazovanje, onda je odabrao teži put, a to je da učite od svega što vidite, čujete, i navežbate… ili drugim rečima, ako niste išli u školu, moraćete da sagradite jednu.[/infobox]

Kako biste ocenili muzičku scenu eks Jugoslavije danas, zašto je i da li je propao rokenrol?
– To da je propao rokenrol nije moja konstatacija. Ja se trudim da se bavim  svojom muzikom, i dosta vremena provodim u rešavanju svojih dilema i problema. Nezahvalno je ocenjivati nečiji rad, trud i produkciju. Ali, scena je prilično podeljena, na etablirane arena atrakcije, i male alternativne bendove u potrazi za afirmacijom…Možda zvuči arogantno, ali odavno nisam čuo nešto što mi je dotaklo srce. Odavno, odavno… Sve je, uglavnom, prilagođeno medijima i brzom uspehu. Mnogo je šou programa i takmičenja za najboljeg pevača. Svi žele brzo da postanu popularni, na bilo koji način, misleći da će im estrada ili popularnost doneti sreću u životu. A, to su zablude i iluzije. Uspeh ne donosi uvek sreću.

[accordion title=’Džiboni je poseban, dosta toga mu je jasno’ open=’true’]

U poslednje  vreme uglavnom sarađujete sa Džibonijem, šta vas je to povezalo?
– Sa Gibom sam već skoro 20 godina prijatelj i saradnik. On je poseban, njegov senzibilitet je blizak meni, i nedavno sam mu rekao da mi je drago što razume moja sola. On se naslušao dobre muzike i dosta toga mu je jasno.  [/accordion]

Ispričali ste jednom da ste sa 10 godina čuli Beatlese i osetili neverovatan uzički zanos. Da li takva situacija može da se ponovi danas?
– Takvu fascinaciju teško da ću ponovo doživeti… Radi se i o detinjstvu i o senzitivnosti tih godina… A konačno i oni su bili čudo od grupe, koje će se teško pojaviti uskoro. A u međuvremenu  preslušao sam stotine izdanja i pogledao i preslusao stotine koncerata, kako bih obogatio svoj izraz.

Jedan ste od petnaest najboljih gitarista sveta, obavezuje li ta titula da uvek publici pružite maksimum?
– Ne znam kako se došlo do tih rangiranja. Te liste su uvek pune slobodnih procena. Trudim se da u svakoj prilici pružim maksimum, bez obzira na svoj status, popularnost i slično.

Kako sa ove vremske distance gledate na rad u grupi Leb i sol i koju biste, od svih snimljenih pesama, izdvojili kao svoju ličnu kartu?
– Ponosan sam na sve što smo zajedno uradili, jer vredelo je snimati i putovati po turnejama. Sada su druga vremena i sve se promenilo… A moji favoriti su “Aber dojde Donke”, “Uči me majko karaj me” i još puno toga…

Da li je oproštajnom turnejom 2006. godine za vas završena priča Leb i Sol?
– Pa, znate šta… Oproštajna turneja je bila super i podsetili smo ljude na ono što smo radili, ali neki članovi benda su nakon toga ušli u neke avanture koje su stavile pod znak pitanja celokupni naš rad i eventualno okupljanje u budućnosti.

Gde naći inspiraciju i kako ostati dosledan?
– Život je najveća inspiracija, ali treba vežbati taj mišić kreativnosti… pesme nastaju obično gitarom, ne u autobusu…

[infobox title=’Deca idu svojim putem, ne moraju da prate moje stope…’]

Supruga Gordana vas je svojevremeno osvojila i odličnom kolekcijom ploča koju je posedovala. Voli li ona i danas muziku istim žarom?
– Suprugu sam upoznao u Skoplju. Osvojila me je lepotom, prozračnim tenom, šarmom i inteligencijom. Da ne pominjem njenu kolekciju ploča velikih svetskih gitarista. Slušamo i danas, naravno, najvise, jazz i klasiku… Kada je reč o mom poslu, njeno mišljenje mi je jako bitno jer je nepogrešiva u ocenama.  
Vaša kćerka Ana je budući doktor italijanskog jezika, opredeliće se za karijeru profesora? Da li je sin Jan krenuo Vašim stopama?
– Ah, deca su druga priča, neka idu svojim putem, ne moraju me pratiti. Neka su živi i zdravi, i neka ih sreća prati u životu. Ljubav je važnija od profesionalnog opredeljenja. On dobro svira bubnjeve, ali ga ne zanima profesija muzičara. Aktivno igra košarku i želi da mu to bude zanimanje. Nije mi žao što nije krenuo mojim stopama, svako treba da pronađe svoj put i da bude istrajan u tome. [/infobox]

Da li su vas umorila silna putovanja? Mada… rekli ste jednom da bez kombija nema dobrog rokenrola?
– Ne. Ja sam patološki putnik. Jedino na putu sagledavam stvari realno, meditiram, smirujem svoj um, jer pokretne slike su veoma stimulišuće za svest. I podsvest.

Mario Badjuk