Pošto je sumirao utiske sa, zaista odličnog, beogradskog koncerta kojim je zajedno sa bendom Fiumens u Mixer Hausu obeležio rođendan, “ubedila” sam Nena Belana da mi otkrije ono što muzičari, inače, nerado čine. To su autenticne priče koje prate pesme uz koje su se mnogi veselili, plakali, voleli, rastavljali, patili, pili… jednostavno živeli.

I evo ga:

Pošto se vratio u Rijeku, jednu od nekoliko “stalnih” adresa, Neno Belan, nekada vođa kultne splitske grupe Đavoli i jedan od najznačajnijih i najizvoženijih autora bivše nam domovine, prvi put, samo za Headliner.rs, otkriva kako su nastali neki od njegovih najvećih hitova:

STOJIN NA KANTUNU:

U trenutku kada smo radili probne tj. demo snimke pesama za drugi album Đavola koji se zvao “Hallo Lulu 22”, seli smo svi iz benda zajedno sa menadžerom da ih preslušamo i vidimo gde smo i dokle smo stigli.

Sedimo mi tako i kreće “Stojin na kantunu”, ja slušam i ne verujem?! Zaustavljam sve i vičem “pa kakva je ovo pesma, dva tona, dva akorda, kakav je ovo tekst, ovo je sve bez veze, izbacujem ovo sa ploče…”.

Na to, doslovno svi ostali skaču na mene i viču da sam lud, da je pesma hit I da bi trebalo da bude A1, odnosno vodeća na ploči. Tada već nastaje opšta svađa, viču oni, ja urlam, natezanje, graja, dobro se nismo pobili.

Bila je to naša, možda, i najozbiljnija svađa, duga i žestoka. Međutim, nakon velike borbe, uspeli su da me pobede, pesma je zauzela čelnu poziciju i ja sam im, i dan danas, na tome beskrajno zahvalan. Da nisu bili tako uporni, ta pesma nikada ne bi bila snimljena, sigurno.

Ona je postala jedan od Top 5 naših hitova, ako ne i Top 3 najveća hita koja sam u životu napravio.

ELLA E:

Ovu pesmu sam napravio za mog pokojnog prijatelja Dina Dvornika. On je tada snimao drugi album, pesma je zamišljena kao duet i mi smo se našli u splitskom studiju naseg drugara Nenada Vilovića.

Otpevao on svoje, ja svoje i dođe red na poslednji deo pesme gde urlamo “ella e, ella e, ella, ella, ella eeee…”. Vrištimo mi, zvoni telefon u studiju, Dino se javlja, razgovara sa nekim a ovamo se istovremeno vrti snimljeni deo “ella e, ella, ella eeee”… Hahaha…

https://www.youtube.com/watch?v=J3L6d0ZgQZU

Tada Dino počinje da viče nešto u telefon i to traje neko vreme, ništa ga ne razumemo. Spušta slušalicu, uleće u režiju i vrišti: postao sam tata, postao sam tata, rodila se… Tada zastaje, malo razmisli nešto i drekne na sav glas – mala Ella!

On je tada odlučio da mu se novorođena ćerka zove Ella po pesmi koju smo upravo snimali i po tim rečima koje smo pevali.

Tako sam ja postao nesuđeni kum njegovom detetu, zahvaljujući tome Ella je izrasla u veliku i pametnu devojku, koja, eto, sticajem okolnosti zaista nosi ime po mojoj autorskoj pesmi.

ZAR VIŠE NEMA NAS:

Priča počinje daleke 1990. kada me Massimo prvi put zamolio da mu napravim pesmu jer on jako voli moj autorski rad. Ja sam prihvatio i onda je prošlo tri godine. Opet ista priča i opet prođoše tri godine. Tri godine kasnije i dalje ista priča. Tako je proslo punih 15 godina, već je 2005, Massimo me opet zove a ja na proputovanju kroz rodni Split, krenuo na letovanje, na ostrvo Brač gde imam kućicu.

Kaže on, radim novu ploču, daj napravi mi pesmu, ja kažem “hocu” I zaista, tu noć uzmem gitaru, pukne me inspiracija i tako, uz gitaru, napravim odmah i tekst i melodiju. Ujutru sam zvao prijatelja koji tu ima studio, otišao do njega, snimio demo uz gitaru, spržio na cd i poslao Maxu da čuje. Nakon toga sam se spakovao I otišao na Brač, na letovanje.

Par nedelja kasnije, Massimo me zove i kaže da će ipak snimati album sa obradama, to je bila ploča “Vjestina”, ja kažem “ok, kada ti bude trebalo, snimi je”. I opet prođođe tri godine, Massimo zove i kaže da konačno radi novu, autorsku ploču i da bi snimio i tu pesmu.

Ja kazem “super”, a on mi traži da je pošaljem?

“Već sam ti je poslao pre tri godine”, kazem, a on meni “jao, ne znam gde mi je taj cd, imas li ti kopiju?”

Kažem da nemam. On pita da li se sećam pesme? Gde se sećam, pojma nemam, prosle tri godine, ničeg se ne sećam, ali ničeg. Nastaje panika. Massimo rovari po kući, sve je prekopao deset puta i našao neki cd bez naslova u prašini.

Pesma je bila spasena par dana kasnije.  Opet zove Massimo i kaže “ajd’ dođi da snimimo duet”. Ja sam prvobitno zamislio da on to peva sam, činilo mi se da će tako biti jača i efektnija? Max hoće ipak da to bude duet, odem ja, snimimo mi to i mesec dana kasnije stiže meni mail da čujem pesmu. Slušam, a ona zvuči grozno!

Zovem odmah i tražim da mi pošalju sve trake da sredim pesmu, oni mi kažu da je cd vec otišao u Austriju na štampu. Ja se uhvatio za glavu, kukam, ali šta ću? Pomirim se sa sudbinom, kao ajde proći će I to kad opet, nedelju dana kasnije, Massimo opet zove I kaže da ploča ipak nije otišla u ptampu i da sve kasni. Auuu!

Kažem ja njemu, odlično, šalji mi trake. Pošalje on sve, ja odem u Zagreb kod Igora Ivanovića u studio, otpevam ponovo, nasnimim žive instrumente i pesma zazvuči. Igor i ja smo stvarno uradili odličnu produkciju. Mesec dana kasnije me zove direktor festivala u Šibeniku i pita imam li šta za tu godinu? Objasnim mu da imam duet sa Massimom, ali da je možda malo prerokerski za festival. Kaže on “pošalji da čujem”. Pošaljem, on se, naravno, oduševi, mi odemo i pobedimo ubedljivo sa tom pesmom na festivalu.

Duet je postao ogroman hit pa smo sledeće godine nas dvojica dobili i nagradu Porin za vokalnu saradnju godine, a ja kao autor i onu najvažniju – Porin za pesmu godine.

Zamislite sta bi bilo da Max nije nasao onaj cd, zabačen, bez oznake negde u prašini…

ULICAMA GRADA (PJESMA SREĆE):

Priča počinje onog trenutka kada sam poželeo i odlučio da kupim tj. naučim da sviram ukulele odnosno havajsku gitaricu. Odem u prodavnicu instrumenata u Zagrebu i kupim jednu finu, malu “Martin2 ukulelu. Dođem kući, otvorim google sa akordima i počnem da vežbam da sviram i to. Učenje mi je išlo brzo i lako jer je to ipak instrumenat srodan gitari koja je meni osnovna i uskoro sam bio spreman da pokušam i da napravim svoju prvu pesmu na njoj.

Mozgam kakva bi to pesma trebalo da bude a kroz glavu mi prolaze slike: ukulele, Havaji, sunce, more, palme, ovo-ono i da, mora da bude pozitivna i vesela.

To mora da bude apsolutno, užasno pozitivna pesma. Haha, zvuči blesavo, ali tako se kaže a tako sam i mislio. A gde ćeš više optimizma nego kad je čovek srećan? Tako je! Odlučim da pravim pesmu sreće!

Krenem ja da radim. Sad, da bi pesma bila takva, pozitivna i vesela mora biti iz dura, nikako iz mola, uhvatim rif neki koji mi dođe o pevušim melodiju koja se sama od sebe momentalno stvori. I opet kreću slike… čovek sređu, zapravo, nalazi u malim, uobičajenim stvarima pa i u tom sviranju ukulele… to je sva životna mudrost I filozofija.

Napišem takav tekst koji govori upravo o tome… ali, čekaj, naravno da neću pesmu svirati sam? Tu je, standardno, moj bend, ali ko bi još malo mogao pojačati taj osećaj sreće? Pa da, Letnji kino! Simpatični trio koji takođe imaju ukulele u postavi, kao i klarinet i koji su dosta sarađivali sa, nažalost pokojnim, Vladom Divljanom. Meni lično je on bio jedan od najomiljenijih autora.

Izložim ja njima ideju, pustim pesmu, oni se oduševe, napravimo probe, odemo u studio, opet kod Igora Ivanovića, snimimo pesmu sreće a kasnije i jedan vrlo sladak spot.

Sad preskačem jedan period, već je sledeća godina, opet Porin, voditelj čita kategoriju za pesmu godine i izgovara “Porina dobijaaaa “Ulicama grada (Pjesma sreće)!!!

Mi, moj bend, Letnji kino i ja ustajemo od stola, idemo na binu po nagradu a osmesi nam od uva do uva. Nikad srećniji…

PONOĆNA ZVONA:

Godina 1997, Rijeka, luka na severu Jadrana gde živim sa tadašnjom devojkom… odnosno više ne živim jer upravo prekidamo i ona me izbacuje iz kuće. Odlazim sa svim svojim stvarima uključujući i veliki televizor kao i mali kućni studio za snimanje probnih pesama a koje u tom trenutku nemam gde pošto sam se doslovno iznenada našao na ulici?!

Ok, snalazim se, pomažu mi prijatelji, stvari mi tako privremeno završe u garaži jednog od njih. Moj basista iz benda, i dan danas u Fiumensima, Olja Dešić mi nudi da se na neko vreme smestim kod njega i njegove devojke u iznajmljenom stanu. Naravno, prihvatam, dobijam svoju sobicu i ostajem tamo nekoliko nedelja dok konačno ne nađem stan koji bih iznajmio. Samnom u sobu stiže i mali kućni studio budući da baš tada radim pesme za novi album.

Među tim pesmama je i ova, tada u fazi nastajanja. Uzeo sam neku svoju prastaru melodiju, napravljenu na Braču kada sam imao samo 16 godina i doživeo svoj prvi ljubavni brodolom u životu.

Zaljubljen sam, naime, bio tada u jednu Nemicu, dve godine stariju, Kerstin (ah, te letnje ljubavi) koja je tu letovala. Smogao sam snage da joj priđem, čak sam imao i nekakvog početnog uspeha kod nje i proveli smo dva neverovatna dana zajedno. Trećeg dana ona je prošla pored mene sa nekim starijim zgodnim, mišićavim i preplanulim tipom. Moje srce je bilo nepovratno slomljeno i te noći sam uzeo gitaru i napisao pretužnu pesmu, njoj u čast. Zvala se “Strankinja”. Tekst bolje da ne znate, bio je grozan, hahaha…

Melodija je međutim ostala. I sad se u ovoj vremenskoj kapsuli vraćamo u tu 1997. i ja sam, za promenu, opet u ljubavnom brodolomu. U privremenom smeštaju kod Olje, ponovo pišem tužnu pesmu i setim se te stare melodije, tog mog divnog ljubavnog bluza iz srednjoškolskih dana. Napišem novi tekst, zreliji i poetičniji, dajući iskreno svu svoju tugu koju sam tada duboko osećao.

U toj sobi smo, onda, Olja i ja instalirali i studijski mikrofon i ja sam tu pesmu otpevao tu, iza nekog ćebeta, nešto smo improvizovali i to je ostala konačna verzija. To je ta pesma koja se čuje i danas, ostala je takva kakvu smo je tada, u toj sobi, snimili.

To je definitivno pesma na kojoj sam najduže radio u životu, gotovo 20 godina… ali, recite, zar nije divna?

Irina Kruška